Analiza

Prljavi dilovi u Vučićevom carstvu zla

Nameru da prihvate odborničke i poslaničke mandate opozicionari pravdaju nategnutim nacionalnim objašnjenjima tipa onih da je za Srbiju bolje da budu u Narodnoj skupštini nego da je potpuno prepuste Vučiću ili da bi bilo glupo da se odreknu onoga što im nije ukradeno zato što im je nešto drugo oteto. To su budalaštine. Vučić krade od nas a ne od njih. Mi smo im dali mandate. Prihvatanjem da uđu u bilo koji parlament koji je produkt krađe, legalizuju je. To i sami znaju iako se prave ludi. Zato je mnogo poštenije kada neki od njih kažu ono što je skopčano sa ličnim interesima, kao što je: „Krvavo smo zaradili mandate i zato ćemo da ih uzmemo". Sve teže je otrgnuti se utisku da većinu naših opozicionih prvaka ne interesuje skoro ništa drugo osim da što pre dobiju punije hranilo na Vučićevoj farmi. Naši dragi opozicionari još imaju vremena da to shvate jer mi možemo bez njih, neko će ih već zameniti, ali oni ne mogu bez nas!

Dragomir Anđelković

Vučić je pokrao izbore. I pre njihovog okončanja bilo je jasno da će to uraditi. Ali „prava" a ne samo lažna opozicija na njih je izašla, verovatno, uverena od zapadnih dušebrižnika da neće dopustiti da Alek bez Kosova, čak i radi okončanja izdaje, uradi baš sve što hoće. Međutim, nije bilo tako.

Drsko je krao na izborima tako da je, startujući sa do sada najniže kote,uspeo da obezbedi većinu na republičkom nivou a pat poziciju u Beogradu. Sada radi na tome da tu ponovi izbore jer, kao, niko nema većinu. Neće da ih poništi zbog krađe i tako se osramoti. A iako može da formira prestoničku vlast, istrošio bi rezervne igrače koji mu trebaju za buduće nameštaljke i podstakao jače proteste. To želi da izbegne ponavljanjem gradskog glasanja.

Kupuje vreme i tako smanjuje cenu za dogovor sa onima koji su detinjasto mislili da će im Amerikanci pokloniti veći deo beogradskih akcija preko lažno ekspertske vlasti koju su navodno dogovorili. Sutra će se, utonuli u očaj, možda zadovoljiti i sa centralnim beogradskim opštinama i malo uticaja na gradskom nivou. Republiku će totalno zaboraviti. Da to ne treba isključiti pokazuju onim što danas rade. Zbog poslaničkih plata i privilegija, radi partijskog finansiranja iz budžeta, ali i kako se ne bi zamerili Vašingtonu kome je bitno da srpski parlament da privid legitimiteta kosovskoj izdaji - spremni su da nastave da igraju na Vučićevu muziku. Idu ka tome da prihvate odborničke i poslaničke mandate.

To pravdaju nategnutim nacionalnim objašnjenjima tipa onih da je za Srbiju bolje da budu u Narodnoj skupštini nego da je potpuno prepuste Vučiću ili da bi bilo glupo da se odreknu onoga što im nije ukradeno zato što im je nešto drugo oteto. To su budalaštine. Vučić krade od nas a ne od njih. Mi smo im dali mandate. Prihvatanjem da uđu u bilo koji parlament koji je produkt krađe, legalizuju je. To i sami znaju iako se prave ludi. Zato je mnogo poštenije kada neki od njih kažu ono što je skopčano sa ličnim interesima, kao što je: „Krvavo smo zaradili mandate i zato ćemo da ih uzmemo".

Jasno nam je rečeno: „Više nam se isplati da popijemo limunadu sa onoliko šećera koliko nam Vučić da, nego da ostanemo bez ičega. Shvatite nas." Koliko god to bilo iskrenije, ipak nas dovodi do pitanja - kako naši vrli opozicioni lideri doživljavaju politiku? Za Vučića je jasno. Ona je za njega lov. Postoje lovci i njihove žrtve raznog ranga. Neki od njih mogu da dobiju i ulogu lovaca ali ne donose sami odluku da li će tako biti i koliko će to trajati. Tu je Alek bez Kosova da sve prelomi. U skladu sa tim on je uspostavio sistem - koji se obično naziva -„konkurentski" autoritarizam.

Krajnje uprošćeno, formalni autoritarizam - do druge polovine 20. veka prisutan i u Evropi (Španija, Portugal, Grčka) a danas na raznim drugim meridijanima - podrazumeva postojanje jake, gotovo ničim sputane vlasti, ukidanje pluralizma i pravih izbora, veći ili manji progon neistomišljenika, nepostojanje medijskih i građanskih sloboda. Takav sistem ne treba mešati sa komunističkim ili fašističkim totalitarizmom, gde postoji sveprožimajuća ideologija, odnosno država koja se na njenim temeljima dubinski meša u sve oblasti života. Kod portugalskog diktatora Salazara znalo se šta se ne sme, kod jugoslovenskog crvenog cara bilo je jasno i šta se mora. Nije bilo dovoljno ćutati već je ideološka vera, makar ritualno, u nekim oblastima, od škole do posla, morala da se ispolji. Država i ideologija bile su spojene, a u tim koordinatama, kako je rekao Musolini, važi pravilo: „sve u državi, ništa izvan nje".

Za razliku od totalitarizma i formalnog autoritarizma, u njegovoj „kompetitivnoj" varijanti, na papiru postoje demokratske institucije, podela vlasti, nadmetanje, pravna država, građanske i medijske slobode. Ali sistem je tako postavljen da vlast može da potpuno zloupotrebljava nacionalne resurse i igra jednostrano prljavo. Odvijaju se izborne trke ali se unapred zna da će vladajuće strukture, sve dok se nešto veliko ne desi unutar zemlje (npr. narodni bunt) ili na spoljnom planu, pobeđivati. A oni sa strane, unutar čije imperijalne i „vrednosne" sfere zemlja egzistira, prave se da demokratija u njoj nje mrtva. Jer, konkretno u našem slučaju, Vučić im daje kosovski danak, a oni su neokolonijalni pragmatici a ne ideološki fanatici.

Naša opozicija se u takvim okolnostima navodno bori - u jednom slučaju sa akcentom na demokratskim vrednostima, u drugom na nacionalnim interesima - za vraćanje stvari na stanje koje je postojalo pre 2014, kada je Vučić definitivno nametnuo „konkurentski" autoritarizam. Pre toga imali smo tzv. nekonsolidovanu, koruptivnu, ali ipak kakvu-takvu demokratiju. To je podrazumevalo veće medijske slobode, izborne procese koji nisu bili baš namešteni (iako su i tada kupovani glasovi i pomalo se kralo na izborima), sudstvo koje nije bilo potpuno podređeno vlastima, makar pozersko poštovanje propisanih normi od strane državnih struktura. Šator je bio demokratski, iako prljav i iscepan, a ispod njega se blatnjava lopta dodavala između nekoliko igrača.

Postojala je nekakva politička elita, shvaćena ako ne kvalitativno onda kao skup onih koji su na vrhu brega. Danas je na njemu ostao samo jedan čovek, a ostali vise na liticama uz pomoć konopaca koje on može da povlači gore-dole, odnosno da ih saseca ako poželi. Dok su u položaju jo-jo loptica, glume političku konkurenciju. I pored toga, gle čuda, nije sve do tog moćnog pojedinca koji se zove Aleksandar. Ako u opisanoj igri drugi akteri više ne bi hteli da učestvuju (a bar to mogu), Vučić bi se našao u nebranom grožđu. Svima u zemlji i svetu bilo bi ne samo jasno (što je već slučaj), već neporecivo, da je autoritarni uzurpator. To bi ga skupo koštalo. Teorijski izlaz bi mu bio pravi autoritarizam, ali on ni u ovakvoj Srbiji ne bi moglo da prođe. Prošlo je vreme masovnog terora i drugog što sa time ide. Ako bi pokušao da krene tim putem, režim bi izazvao haos koji bi se završio njegovim drakonskim urušavanjem. Da se to ne bi desilo, trebaju mu opozicioni statisti.

Licemerni Zapad, da bi mogao da dobija ono što mu odgovara a da se ne odrekne svojih visokoparnih demokratskih bajki, već duže vreme koristi tzv. opravdavajuće teorije. Neke od njih su bile i ostale u funkciji pranja krvavih diktatora kakav je bio Tito. Tako je izmišljena besmislica da je on bio totalitarni despot do 1948. godine, a onda se karakter njegove vlasti izmenio. U vreme hladnog rata veoma cenjen američki profesor političkih nauka, Vilijam Ebenštajn (1910-1976), uistinu sramno je zagovarao stav da jugoslovenski sistem nije totalitaran od onog trenutka kada je prestao da bude eksponent SSSR-a. Prao ga je od krvavih mrlja jer je doprinosio onome zašta se zalaže „slobodni svet" i tako, kao, posredno koristio jačanju globalne demokratije (valjda i u Vijetnamu dok su Amerikanci masakrirali civile).

Pljačka banke to više nije, šta god da zakon i moral kažu, ako se plen da episkopu koji kao gradi crkve. Pri tome slutimo da „episkop" nije to za šta se izdaje već je u pitanju maskirani prevarant. Odvratno, ali tako je.

Danas imamo slična opravdanja naše postmoderne diktature, uz pomoć Hila, Bilčeka i njima sličnih. Posle Tita - Vučić. Kako se kaže: „Tuđa (pogotovo neprijateljska) ruka svrab ne češe". Od onih koji su svog saveznika 1944. bombardovali gore nego nacistički agresori 1941. i posle ga prepustili nemilosti jugoslovenskih boljševika koji su gazili nacionalne interese srpskog naroda koji je jedini svojevoljno stao uz tzv. zapadne demokratije (tada jednu jedinu preostalu, tj. britansku) - bolje se i ne može očekivati. Naravno, pod uslovom da im damo da nas tako tretiraju.

Svako je kovač svoje (ne)sreće! Ako smo nacionalno a ne samo lično pragmatični, prostor za to da nas neko, spolja i iznutra, tretira kao monetu za potkusurivanje, bitno je sužen. Zato se Vučić plaši masovnog, protestnog demonstriranja građanskog nezadovoljstva njegovom autokratskom vlašću. Što je toga više i duže traje, ni njegovi inostrani lobisti neće moći da stvar guraju ispod tepiha. Polako ali sigurno, Vučić bi se suočio sa time da objektivno bude ocenjen kao antidemokratski samodržac, što odavno jeste, i suočio bi se sa posledicama koje sa tim idu (od inostranih finansijskih istraga, preko personalnih sankcija i pritisaka na režim, do pojačane podrške opoziciji).

Da bi izbegao to što bi ga posle nekog vremena zasigurno izbacilo iz sedla, njemu odgovaraju mali i još manji opozicioni prvaci, koje će direktno ili uz posredovanje svojih regionalnih i zapadnih prijatelja, moći da kupi za „šaku dolara". A ako nisu baš keš operativci, za obećanje da će biti uključeni u neke veće buduće kombinacije. Pred protekle izbore nuđeno im je participiranje (naravno manjinsko) u projektu EKSPO, vrednom desetak milijardi dolara. Sada im se, pošto su već istrošili deo protestnog potencijala koji su imali, predlaže i manje od toga. Oni, samoživi a gladni svega, stiče se utisak, na to pristaju. Tako omogućavaju Vučićevim zapadnim prijateljima da svojoj javnosti prodaju „opravadavajuće teorije" u vezi sa njim.

Šta je drugo do priznanje da je tako, poruka - hoćemo svoje krvavo zarađene mandate? Pa valjda se bave politikom zbog javnog a ne samo privatnog interesa. Ako im je jedino on cilj, što ne naprave firme pa deluju u privrednoj sferi? Odgovor je prost: mnogo je jeftinije i manje rizično trgovati tuđim nego svojim. U prvom slučaju bezočnost i pokvarenost lakše kompenzuje nedostatak sposobnosti nego u drugom. Sve teže je otrgnuti se utisku - mada se još nadam da u besu zbog razvoja događaja grešim - da je tako, da većinu naših opozicionih prvaka ne interesuje skoro ništa drugo osim da što pre dobiju punije hranilo na Vučićevoj farmi.

Verovatno bi im bilo draže da se Srbija vrati na stanje koruptivne kvazidemokratije, gde bi imali veći prostor za delovanje, a građani kakvu-takvu mogućnost izbora, nego što se „muče" u uslovima Vučićevog „kompetitivnog" autoritarizma (da ne bude zabune, sa još više korupcije ali manje slobode nego u prethodnom slučaju). Ali i to im se više isplati, čini se, nego da rizikuju zbog potencijalno radikalno bolje lične i nacionalne budućnosti. Svoju već i danas, nadaju se, mogu na neki način da obezbede, a građane očito ne doživljavaju mnogo bolje od Vučića. Izgleda da nam je suđeno da nas oni što misle da su politička elita tretiraju kao kmetove.

Da li onda ima smisla da igramo njihove igre? Razmislite o tome ako bez nekog održivog smisla (a uz sve pokušaje nisam u stanju da ga vidim) prihvataju da verifikuju mandate, a na nas apeluju da i dalje protestujemo ili ih podržimo na selektivno ponovljenim izborima. U svemu tome ima smisla da učestvujemo radi nacionalnog, demokratskog i svakog drugog boljitka ove zemlje, a ne kako bi nekome održali kapacitete za lično-partijsko poravnanje u okvirima neofeudalne, i to još antisrpske, autokratije! Naši dragi opozicionari još imaju vremena da to shvate jer mi možemo bez njih, neko će ih već zameniti, ali oni ne mogu bez nas!

(Autor je politički analitičar i publicista)