O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (12)

Komitet rukovodi američkim predsednicima

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman ‚

U svom prvom izveštaju lord Kimberli je jasno dao do znanja da će radije da podnese ostavku na svoj uzvišeni položaj nego da pristane na odluku kojom bi se Velika Britanija odrekla prihoda od indijskog opijuma. Vredno ja napomenuti da je pojam „prihod od indijskog opijuma" (Indian Opium Revenue) podrazumevao da taj novac ide u korist cele zemlje. To jednostavno nije bilo tačno, kao ni ideja da narod Južne Afrike ima koristi od ogromnih prihoda od prodaje svog zlata i dijamanata. Prihod od indijskog opijuma je odlazio direktno u kovčege kraljevske porodice i u džepove plemstva, oligarha, plutokrata koji su postali milijarderi.

Rauntrijeva knjiga The Imperial Drug Trade (Imperijalistička trgovina drogom) je fascinatna priča o tome kako su engleski premijer Gledston i njegovi plutokrati lagali, varali, izvrtali i okretali istinu kako bi sprečili razotkrivanje zapanjujuće istine o umešanosti britanske monarhije u trgovinu opijumom. Ta knjiga je riznica podataka o dubokoj umešanosti britanske kraljevske porodice i engleskih lordova i dama u trgovinu opijumom, te nepreglednih bogatstava koje su nagomilali na bedi kineskih zavisnika.

Lord Kimberli, službenik istražne komisije, i sam je bio duboko umešan u trgovinu drogom, pa je činio sve što je bilo u njegovoj moći kako bi sakrio podatke od svih koji su tragali za istinom. Na kraju je Kraljevska komisija, pod velikim pritiskom javnosti, bila prisiljena da otvori vrata te istrage, ali ih je samo odškrinula, pa je postalo jasno da trgovinom opijumom upravljaju najviši faktori te zemlje i na tome stiču ogromna bogatstva. Vrata su se zatim br-zo zalupila, a Kraljevska komisija nije pozivala nikakve stručnjake svedoke i ubrzo je prestala sa radom. Komisija je bila samo farsa za pokriće, poput onih kakve smo navikli da gledamo u Americi dvadesetog veka.

Američke porodice iz istočnog liberalnog establišmenta, bile su, i još uvek su, jednako umešane u trgovinu opijumom u Kini kao i britanske porodice. Pogledajte nedavnu istoriju, kada je Džejms Eri Karter svrgnuo iranskog šaha. Zašto je američka vlada svrgnula, a zatim i ubila iranskog šaha? Jednom rečju, zbog droge. Šah je pritisnuo i praktično zaustavio neverovatno unosnu britansku trgovinu opijumom iz Irana. Kada je šah preuzeo vlast, u Iranu je već bilo milion zavisnika od opijuma/heroina.

Britanci to nisu bili spremni da tolerišu pa su poslali Sjedinjene Američke Države da, u ime „specijalnih odnosa" između ovih zemalja, obave, u njihovu korist, njihov prljavi posao. Kada je Homeini zauzeo američku ambasadu u Teheranu, otkrio je da američka prodaja oružja, započeta za vreme šaha, još uvek traje. Zašto? Da je prestala, Homeini bi ukinuo britanski monopol na trgovinu opijumom u svojoj zemlji. Evo dokaza: zbog Homeinijevog liberalnog stava prema opijumu, broj zavisnika se, od 1984, povećao na 2 miliona, prema statističkim podacima Ujedinjenih Nacija i Svetske zdravstvene organizacije.

I predsednik Karter, i njegov naslednik Regan, svojevoljno i potpuno svesni svih posledica, nastavili su sa nabavkom oružja za Iran, i onda kada su u iranskom zatočeništvu čamili američki taoci. 1980. godine napisao sam članak pod naslovom „Šta se zaista dogodilo u Iranu", u kojem sam izneo činjenice. Prodaja oružja Iranu je ugovorena na sastanku Sajrusa Vensa, sluge Komiteta 300, i dr Hašemija, posle čega je, avionima američkog ratnog vazduhoplovstva, odmah započeta dostava oružja Iranu, koja se nastavila i na vrhuncu talačke krize. Oružje je dopremano iz američkih vojnih zaliha u Nemačkoj, a jedan deo direktno iz Sjedinjenih Američkih Država, sa sletanjima u Azorima, radi uzimanja goriva.

Sa Homeinijevim dolaskom na vlast, a doveo ga je Komitet 300, proizvodnja opijuma je naglo procvetala. Godišnja proizvodnja je 1984. godine iznosila više od 650 metričkih tona. Karter i Regan su se zapravo pobrinuli da više ne bude mešanja u trgovinu opijumom - sproveli su nalog koji su im u pogledu trgovine opijuma u Iranu dale britanske oligarhijske porodice. Iran danas proizvodnjom opijuma konkuriše Zlatnom trouglu.

Šah nije bio jedina žrtva Komiteta 300. Vilijam Bakli, šef ispostave CIA-e u Bejrutu, bez ikakvog iskustva u pogledu toga ko stoji iza trgovine opijumom, počeo je da vodi istragu u Iranu i Libanu, a neko vreme je proveo i u Pakistanu. Iz Islamabada je, u sedište CIA-e u Lengliju, počeo da šalje osuđujuće izvešta je o cvetanju trgovine opijumom u pakistanskom Zlatnom polumesecu. Posle toga, američka ambasada u Islamabadu je napadnuta zapaljivim bombama, ali je Bakli uspeo da umakne tom mafijaškom napadu i da se vrati u Vašington. Nepoznate sile su otkrile njegovo skrovište.

Onda se dogodilo nešto veoma čudno. Suprotno svim pravilima CIA-e u slučaju otkrivanja skrovišta nekog agenta, Bakli je poslat nazad u Bejrut. Kako bi ga ućutkala, CIA je tim potezom Baklija osudila na smrt, a u ovom slučaju presuda je i izvršena. Vilijama Baklija su kidnapovali agenti Komiteta 300. U toku okrutnog ispitivanja koje je sprovodio general Muhamed el Huili iz sirijske obaveštajne službe, kako bi ga prisilio da otkrije imena svih pripadnika DEA-e u tim zemljama, okrutno je ubijen. Njegovi napori na razotkrivanju trgovine opijumom u Pakistanu, Libanu i Iranu koštali su ga života.

Ako preostali slobodni ljudi na ovom svetu misle da mogu samostalno ili u malim grupama da unište trgovinu drogom, grdno se varaju. Mogli bi ponegde da otkinu po neki list trgovini opijumom i kokainom, ali nikada i celo stablo. Okrutne evropske kobre i njihove porodice iz američkog istočnog liberalnog establišmenta to neće dozvoliti. Rat protiv droge koji Bušova vlada, tobože, vodi, a koji to nije, zapravo je rat za potpunu legalizaciju svih vrsta i klasa droge. Takva politika nije samo društveno zastranjivanje, već i pokušaj potpunog preuzimanja vlasti nad umovima ljudi ove planete, ili, kako su to sročili autori „Zavere Vodolije", „dovođenje do radikalnih promena u Sjedinjenim Američkim Državama". To je glavni zadatak Komiteta 300, vrhovnog tajnog društva.

U trgovini opijumom, heroinom i kokainom ništa se nije promenilo. Njom još uvek upravljaju američke i britanske porodice iz visokog sloja. Ona je još uvek basnoslovno unosna, čak toliko unosna da se ono što izgube u policijskim zaplenama otpiše na, kako to kažu ljudi koji uz porto i cigarete sede u drvetom obloženim prostorijama za sastanke upravnih odbora u Njujorku, Hong Kongu i Londonu, „trošak u poslovanju, stari moj". Britanski kolonijalni kapitalizam je oduvek bio glavni oslonac oligarhijskog feudalnog sistema povlastica u Engleskoj, a to je i danas.

Kada su siromašni, neuki seoski ljudi u Južnoj Africi, poznatiji kao Buri, 1899. godine pali u krvave ruke britanske aristokratije, nisu imali pojma da se taj gnusno okrutni rat, koji je nemilosrdno vodila kraljica Viktorija, finansirao nepojmljivim količinama novca koji se iz „instant bogatstva" Britanske istočno-indijske kompanije -trgovine opijumom u Kini - slivao u džepove plutokrata.

Taj rat su pokrenuli i organizovali članovi Komiteta 300 Sesil Džon Rods, Barni Barnato i Alfred Bejt. Rods je bio glavni agent porodice Rotšild, čije su banke plivale u novcu koji je poticao od trgovine opijumom. Ti pljačkaši, lopovi i lažovi - Rods, Barnato, Openhajmer, Džoel i Bejt - su oduzeli Burima Južne Afrike njihovo pravo po rođenju - zlato i dijamante koji su ležali ispod njihovog tla. Buri Južne Afrike nisu dobili ništa od silnih milijardi milijarda dolara stečenih prodajom njihovog zlata i njihovih dijamanata.

Komitet 300 je hitno preuzeo potpunu vlast nad tim ogromnim bogatstvom, vlast koju, preko svog člana ser Harija Openhajmera, drži i dan da-nas. Južnoafrikanci dobijaju 100 dolara po glavi stanovnika godišnje od industrije zlata i dijamanata u svojoj zemlji, dok istovremeno, svake godine milijarde dolara odlaze bankarima iz Komiteta 300. To je jedna od najprljavijih i najpodlijih priča o pohlepi, krađi i ubijanju jedne nacije, zabeleženih u analima istorije.

Kako je britanskoj kruni uspelo da izvede tu zapanjujuću prevaru džinovskih razmera? Da bi se takav herkulski cilj postigao, potrebna je ogromna organizacija i odani agenti na pravim mestima koji će da sprovode dnevne smernice dobijene od hijerarhije zaverenika. Prvi korak je bila novinska propagandna kampanja u kojoj su Buri prikazivani kao necivilizovani varvari, jedva ljudska bića, koja su britanskim državljanima u Burskoj republici uskratili pravo glasa. Zatim je Velika Britanija čelniku te transvalske republike Paulu Krugeru, uputila niz zahteva kojima je, naravno bilo nemoguće da se udovolji. Posle toga je isprovociran niz incidenata sa svrhom da se Buri pokrene na osvetu, ali ni to nije uspelo. Usledio je zloglasni Džejmsonov napad, u kome je neki Džejmson predvodio grupu od nekoliko stotina naoružanih ljudi u napadu na Transval. Odmah posle toga je usledio rat.

Kraljica Viktorija je okupila do tada (1898.) najveću i najbolje opremljenu vojsku u istoriji sveta. Mislila je da će rat biti gotov za dve nedelje, budući da Buri nisu imali ni vojsku ni obučenu odbrambenu gardu, pa neće moći da se nose sa vojskom od 400.000 vojnika, iz redova britanske sirotinje. Bura nikada nije bilo više od 80.000 - seljaka i njihovih sinova, od kojih su neki imali samo četrnaest godina. I Radjard Kipling je mislio da će se rat završiti za dve nedelje.

Umesto toga, sa puškom u jednoj i Biblijom u drugoj ruci, Buri su se držali tri godine. „Otišli smo u Južnu Afriku misleći da će rat biti gotov za nedelju dana", rekao je Kipling i dodao: „Umesto toga, Buri su nam održali lekciju". Ta ista lekcija bi mogla danas da se održi Komitetu 300 kada bismo pronašli samo 80.000 vođa, dobrih ljudi, koji bi istinski poveli ovu naciju u bitku protiv džinovskog čudovišta koje je krenulo da proguta sve ono što zastupa naš Ustav.

Pošto se rat završio, 1902. godine, britanska Kruna je morala da učvrsti svoju šapu nad nezamislivim bogatstvom zlata i dijamanata koje je ležalo ispod neplodne zemlje Burske Republike Transval i Slobodne Države Orindž. Taj zadatak je obavio Okrugli sto o legendi kralja Artura i njegovih vitezova. Okrugli sto je u strogom smislu organizacija britanske obaveštajne službe MI6, a osnovao ga je Komitet 300. Zajedno sa programom Rodsovih stipendija (Rhodes Scholarship), on je nož u srcu Amerike.

Okrugli sto je osnovan u Južnoj Africi. Osnovao ga je Sesil Rods, a finansirala engleska porodica Rotšild. Svrha mu je bila da školuje vodeće poslovne ljude odane britanskoj Kruni, koji će za tu Krunu da prigrabe ogromno bogatstvo zlata i dijamanata. Južnoafrikancima je oduzeto pravo po rođenju, tako jakim i sveobuhvatnim udarom da je bilo očigledno kako je to moglo da izvede samo jedno centralno zapovedno telo. To zapovedno telo je bio Komitet 300.

Nije sporno da je to i postignuto. Do početka 30-tih godina britanska Kruna je čvrsto držala u rukama najveće zalihe zlata i dijamanata koje su ikada otkrivene u istoriji sveta. Komitet 300 je time na raspolaganju imao i ogromna bogatstva od trgovine drogom i jednako velika bogatstva od minerala i metala iz Južne Afrike. Finansijska kontrola sveta je bila završena.

Okrugli sto je odigrao ključnu ulogu u tom udaru. Pošto je progutao Južnu Afriku, dobio je hitan zadatak - da se ublaže pozitivne tekovine rata za nezavisnost u Sjedinjenim Američkim Državama i da se ta zemlja ponovo dovede pod vlast Velike Britanije. Za takav poduhvat od ključne važnosti je bila organizacijska sposobnost, a nju je osigurao lord Alfred Milner, štićenik londonske porodice Rotšild. Primenjujući načela Škotskog obreda masona (Scottish Rite of Freemasons) u odabiru članova Okruglog stola, odabrani su prolazili intenzivnu obuku na Univerzitetu Kembridž ili Oksford, pod budnim očima Džona Raskina, po sopstvenom priznanju „komuniste stare škole", i T. H. Grina, operativca tajne službe MI6.

Upravo je Grin, sin hrišćanskog evangelističkog sveštenika, iznedrio Rodsa, Milnera, Džona Vilera Beneta, A. S. Lindseja, Džordža Bernarda Šoa, i Hjalmara Šakta, Hitlerovog ministra finansija. Ovde ću da zastanem kako bih čitaoce podsetio da je Okrugli sto samo jedan aspekt ogromnog i sveobuhvatnog Komiteta 300. A ipak, samo Okrugli sto se sastoji od celog lavirinta kompanija, institucija, banaka i obrazovnih ustanova. Samo za njihovo razvrstavanje kvalifikovanim osiguravajućim službenicima bi trebala godina dana.

Okruglostolaši su se razgranali širom sveta kako bi preuzeli vlast nad fiskalnom i monetarnom politikom i nad političkim vodstvom svih zemalja u kojima deluju. Južnoafričkog generala Smitsa, koji se nekada, u Burskom ratu, borio protiv Velike Britanije, tamo su „okrenuli" da je postao vodeći britanski obaveštajac, vojni i politički agent za ciljeve i interese britanske Krune. U Sjedinjenim Američkim Državama, kasnijih godina, zadatak podrivanja iznutra je pripao Vilijamu Jandelu Eliotu, čoveku koji je stvorio Henrija Kisindžera i bio zaslužan za njegov meteorski uspon na vlast, kao glavnog savetnika Komiteta 300 za SAD.

Vilijam Jandel Eliot je bio „Amerikanac sa Oksforda", koji je već dobro poslužio Komitetu 300, što je preduslov za sticanje višeg položaja u službi Komiteta. Pošto je 1917. godine diplomirao i na Univerzitetu Vanderbilt, Eliota je angažovala bankarska mreža Rotšild-Varburg. Radio je u Američkoj centralnoj banci u San Francisku i dogurao do pozicije direktora. S tog položaja je delovao kao tajni agent banke Varburg-Rotšild, dostavljajući informacije o važnim područjima Sjedinjenih Američkih Država koja je nadzirao. Eliotovi masonski lovci na talente dali su mu preporuku za Rods Stipendiju pa je, 1923. godine, otišao na Fakultet Baliol Univerziteta Oksford, čiji su „sneni tornjevi" skrivali mrežu intriga i budućih izdajnika Zapada.

Fakultet Baliol je bio i ostao regrutni centar za potrebe Okruglog stola. Posle temeljnog pranja mozga, koje je sprovodio predstavnik Tavistok Instituta za ljudske odnose A. D. Lindsi, naslednik dekana Baliola T. H. Grina, Eliot je primljen u Okrugli sto i poslat u Kraljevski institut za međunarodne poslove da preuzme svoj zadatak, a on je glasio: vratiti se u Sjedinjene Američke Države i postati predvodnik akademske zajednice.

Pokretačka filozofija Okruglog stola je bila da se dovedu okruglostolaši na pozicije sa kojih će moći da oblikuju i sprovode društvenu politiku pomoću društvenih institucija kojima može da se manipuliše onim delom stanovništva koji je Raskin nazvao „masama". Po završetku obuke u Tavistok institutut, članovi Okruglog stola su se infiltrirali u najviše pozicije bankarskog sveta. Obuku je osmislio lord Lekonsfild, osoba bliska britanskoj kraljevskoj porodici, a kasnije ga je vodio Robert Brend, koji je sa te dužnosti otišao na položaj direktora banke Lazard-Freres. Kraljevski institut za međunarodne poslove je bio i ostao u celini povezan sa britanskom Krunom.

Neki od ogranaka Okruglog stola su Bilderbergeri, koje je osnovao i vodio Dankan Sendis, istaknuti političar i zet pokojnog Vinstona Čerčila, zatim Fondacija Dičli (Ditchley Foundation), tajni bankarski klub koji sam razotkrio u knjizi iz 1983. pod naslovom International Bankers Conspracy: The Ditchley Foundatio" (Međunarodna bankarska zavera: Fondacija Dičli), zatim Trilateralna komisija, Atlantsko veće Sjedinjenih Američkih Država i Institut Aspen za humanističke studije, čiji je dobro skriveni osnivač, čovek iza scene, bio lord Bulok iz Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, a fa-sada mu je bio Robert Anderson.

Način na koji je Henri Kisindžer, glavni čovek Kraljevskog instituta za međunarodne poslove u Americi, došao na vlast, priča je o pobedi jedne institucije britanske monarhije nad republikom Sjedinjenih Američkih Država. To je strašna priča, isuviše dugačka da bismo se njome ovde bavili. Ipak, napravio bih propust kada ne bih spomenuo samo nekoliko najsvetlijih tačaka iz Kisindžerovog uspona ka slavi, bogatstvu i moći.

Posle kratkog vremena u američkoj vojsci, gde je započeo da radi kao vozač generala Frica Krejmera po ratom opustošenoj Nemačkoj, zahvaljujući porodici Openhajmer, Kisindžer je odabran za odlazak u Vilton Park na školovanje i dalju obuku. U to vreme imao je čin vodnika prve klase. 1952. godine je poslat u Tavistok institut, gde ga je u ruke uzeo R.V. Diks i potpuno ga preokrenuo. Od tada niko nije mogao da ga zaustavi. Kasnije je angažovan u službi, pod vodstvom Džordža Frenklina i Hamiltona Fiša, u njujorškoj kancelariji Veća za inostrane odnose.

Veruje se da je zvanična nuklearna politika koju su prihvatile Sjedinjene Američke Države Kisindžeru usađena za vreme njegovog boravka u Tavistok institutu i kasnije oblikovana njegovim saučestvovanjem na seminaru Okruglog stola pod radnim nazivom Nuklearno oružje i spoljna politika (Nuclear Wapons and Foreing Policy), koji je iznedrio doktrinu zvanu „fleksibilna rekacija", koja nema veze sa razumom, a postala je poznata po skraćenici MAD.

Zahvaljujući Vilijamu Jandelu Eliotu i pod budnim okom Džona Vilera Bene ta, najvišeg obaveštajnog direktora Okruglog stola i glavnog terenskog operativca obaveštajne službe MI6 u SAD-u, Kisindžer je postao Eliotov „omiljeni sin", kako je to sam opisao u svojoj knjizi The Pragmatic Revolt in Politics (Pragmatična pobuna u politici). Ubačen je u Okrugli sto kako bi progurao monetarnu politiku koju je naučio na harvardskim međunarodnim seminarima.

Kisindžer je obilno upijao Eliotova učenja i više nije bilo moguće da se prepozna čovek koga je genral Krejmer nekada opisao kao svog „malog jevrejskog vozača". Duh dekana Baliola je bio usađen u njemu te je postao gorući učenik dekadentne britanske aristokratije. Prihvatajući filozofiju Tojnbija, glavnog direktora obaveštajne službe MI6 u Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, koristio je dokumentaciju tog instituta za pisanje svoje diplomske „disertacije".

Do sredine 60-tih Kisindžer je već dokazao svoju vrednost Okruglom stolu i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, a time i britanskoj kraljevskoj porodici. Za nagradu i kao ispit onoga što je naučio zadužili su ga za jednu malu grupu, koja se sastojala od Džejsma Šlezingera, Aleksandera Hejga i Danijela Elsberga i kojom se Okrugli sto koristio za sprovodenje niza opita. S tom grupom je sarađivao glavni teoretičar Instituta za političke studije Noam Čomski.

I Hejg je, kao i Kisindžer, radio za generala Krejmera, iako ne kao vozač, pa je general za tog svog štićenika pronašao više različitih zaposlenja u Ministarstvu odbrane. Kada je Kisindžer postavljen za savetnika za nacionalnu bezbednost, Krejmer je Hejgu osigurao mesto njegovog zamenika. Zatim su Elsberg, Hejg i Kisindžer pokrenuli Votergejt - plan Kraljevskog instituta za međunarodne poslove za rušenje predsednika Niksona zato što je odbio da se pokori direktnim nalozima. Hejg je imao vodeću ulogu u pranju mozga i zbunjivanju predsednika Niksona. Dok je on radio na smekšavanju predsednika, Kisindžer je vodio Belu kuću. Kao što sam spomenuo 1984. godine, Hejg je u Beloj kući bio posrednik, poznat kao „duboko grlo" (Deep Throat), koji je dostavljao informacije dvema osobama iz Vašington Posta -Vudvordu i Bernštajnu.

Podmetanje Votergejta Niksonu je najveći državni udar koji je Okrugli sto izveo, kao agencija i kao ispostava Kraljevskog instituta za međunarodne poslove. Svi zamršeni konci su vodili do Okruglog stola, zatim do Kraljevskog instituta za međunarodne poslove i odatle direktno do engleske kraljice. Ponižavanje Niksona je bila lekcija upozorenja budućim američkim predsednicima da ne bi sebi umišljali kako mogu da se usprotive Komitetu 300 i da pobede. Kenedi je iz istih razloga okrutno ubijen pred očima američkog naroda. Niksona nisu smatrali dovoljno vrednim da doživi sudbinu Džona Ficdžeralda Kenedija.

Ali, bez obzira na metode, Komitet 300 se pobrinuo da svi budući pretedenti na Belu kuću dobiju ovu poruku: „Niko nije izvan našeg domašaja". Činjenicu da ova poruka ima jednaku snagu kao i onda kada je Kenedi ubijen i Nikson isteran dokazuje karakter predsednika Džordža Buša, čija bi gorljiva spremnost da udovolji svojim gospodarima trebala da bude razlog ozbiljne zabrinutosti medu onima koji su zabrinuti za budućnost Sjedinjenih Američkih Država.

Svrha cele priče je postala jasna u epizodi o pentagonskim dokumentima i u zapošljavanju Šlezingera u Niksonovoj vladi sa svrhom da u odbrambenom sistemu deluje kao smetnja i kao protivnik razvoju atomske energije, a tu je ulogu sprovodio iz svog zaštićenog položaja u Komisiji za atomsku energiju (Atomic Energv Commission), jednom od ključnih faktora deindustrijalizacije Sjedinjenih Američkih Država, i delu planirane strategije Rimskog kluba o nultom postindustrijskom rastu. Od tog početka možemo da sledimo korene recesije/depresije iz 1991. godine, zbog koje je do te godine 30 miliona Amerikanaca ostalo bez posla.

¦" Praktično je nemoguće da se prodre u Komitet 300, i u oligarhijske porodice koje ga čine. Kamuflažu koju na sebe navlače kao zaštitni prekrivač je vrlo teško strgnuti. Ovu činjenicu treba da zapamte svi Amerikanci koji vole slobodu: Komitet 300 diktira ono što prolazi kao spoljna i unutrašnja politika SAD-a, i to već punih 200 godina. Nikada to nije bilo tako upečatljivo izraženo kao kada je Čerčil izbio dah umišljenom predsedniku Trumanu tako što je, „tom čovečuljku iz Indipendensa u Misuriju", niz grlo zabio njegovu sopstvenu „Trumanovu doktrinu".

Medu bivšim članovima Komiteta 300, čija su mesta posle njihove smrti popunili njihovi naslednici, i današnjim imenima jesu ser Mark Tarner, Džerald Vilijers, Semjuel Montagju, porodica Inčkejp, Kesvik, Piz, Šreder, Arli, Čerčil, Frejzer, Lazard i Džardin Mejtson. Celokupni spisak članova se nalazi pri kraju knjige. Ti članovi Komiteta su u Prvom svetskom ratu, naredili predsedniku Vilsonu da krene u rat protiv Nemačke. Taj Komitet je predsedniku Ruzveltu zapovedio da iscenira japanski napad na Perl Harbur sa svrhom uvlačenja SAD-a u Drugi svetski rat.