Evropa

 

Prepreke na evropskim granicama: Od nas niko ne traži nešto što mi već ne tražimo drugima

 

 

Vizne dizne

 

Šengenske zemlje ukinule su vize za građane Srbije, ali su ih podsećanjima, pokatkad i pretnjama da se toj civilizacijskoj blagodeti ne raduju previše jer će i dalje na svakoj granici biti pod specijalnom i pojačanom prismotrom, ostavili u statusu gostiju - drugog reda

 

 

Ana Borković

 

U senci tragikomedije sa pevanjem i pucanjem, u okviru koje su potencijalni srpski putnici šokirani najavom da će im se, možda, ne samo na granicama nego i kad (i ako) već budu duboko u šengenskom prostoru, tražiti maltene svi oni dokumenti koji su im bili potrebni za dobijanje viza u beogradskim ambasadama (čime je kod znatnog broja građana Srbije u startu "navučen" bes zbog prevare i zaludnih nadanja), ostalo je ćutanje države Srbije o činjenici da takve iste, i gore, ili još prevrtljivije aršine i ona sama selektivno, često neprincipijelno primenjuje prema drugim zemljama i njihovim državljanima. Državljani Srbije tog dela odnosa Srbija-Evropa ili Srbija-svet nisu bili svesni nijednog trenutka, a matična država nije se potrudila da pruži i tu informaciju, čak ni u situacijama kad bi joj to činilo uslugu i "vršilo posao".

Muljanje sa viznim ograničenjima i preferencijalima, koji su od strane države Srbije postali neartikulisani i gotovo histerični onog trenutka kad je Evropa Srbiji uvela nepremostiva vizna ograničenja, ostalo je sve do danas. A zapravo je u logički i moralni bunar upalo neprihvatanjem viznog reciprociteta prema Evropi, SAD i nekim drugim zemljama nakon što su se one od Srbije ogradile viznim bedemom, koji je Srbija svojevoljno i dobrovoljno učinila propusnim samo sa spoljašnje strane. Drugim rečima, svi su bili dobrodošli u Srbiju, državljani Srbije nisu bili dobrodošli ni kod koga.

Iako prema ovakvom pristupu viznom režimu postoje brojne i osnovane rezerve, bilo je besmisleno, naime, da se vizni režim jednostrano, apsolutno i bezuslovno suspenduje prema nekim državama koje su u međuvremenu postale srpski "arhineprijatelji" (uključujući se, na primer, na strani protivnika u ratu i čak bombardujući Srbiju), a da se on, na primer, (sve do proteklog leta) zadržava i forsira prema deklarisanom istorijskom prijatelju, u ovom kontekstu "arhiprijatelju" - Rusiji. (U međuvremenu, građani Srbije nisu mogli da se načude kad je, na primer, veliki prijatelj Srbije Grčka usred rata, 1992. godine, priznala Hrvatsku; odmah po okončanju sukoba 1995. uvela bezvizni režim prema Hrvatskoj, a tek 19. decembra 2009. prema Srbiji; danas Grci u Hrvatsku mogu da ulaze samo sa ličnom kartom...)

 

Namerni slučajevi

 

Da nešto nije u redu sa srpskom viznom logikom, kakve je uostalom i sama dugogodišnja žrtva, pokazuju brojni konkretni primeri, koji mogu da govore i o tome da ni druge države nemaju previše razloga da prema Srbiji budu doslednije i uviđavnije, ako u ovom segmentu međudržavnih odnosa ovakve moralne kategorije uopšte imaju smisla. Za ilustraciju ovakvih dilema dovoljno je uzeti nekoliko po svemu različitih slučajeva i pogledati kako ih je "rešila" Srbija.       

Slučaj prvi - Moldavija. Sa ovom siromašnom državom, stešnjenom između Ukrajine i Rumunije, Srbija ima vizni režim, u okviru kojeg propozicije za dobijanje vize nisu preterano stroge, ali se radi o tome da se Srbija prema državljanima Moldavije, na primer, u praksi odnosi baš onako kako su se neke druge "velike" zemlje odnosile prema građanima Srbije. I gore. Srpski konzularci po Evropi se, zaslugom nadležnih srpskih policijskih organa u zemlji, koji daju saglasnost za vizu, prema državljanima Moldavije, koji bi da uđu u Srbiju ili samo prođu kroz nju, odnose gotovo s nipodaštavanjem. Mnogi konzularci su u neprilici i crvene kad im se obrati državljanin Moldavije, koji dokazuje da je prvorazredan nacionalni umetnik čak i međunarodnog ugleda, profesor univerziteta ili vrhunski sportista, koji čak imaju i novac i poziv neke institucije u Srbiji da učestvuju na nekoj manifestaciji, simpozijumu i sl. Takvim ljudima se uz svu nelagodu objašnjava da njihovi zahtevi "idu na saglasnost" u Srbiju, da je rok za odgovor mesec dana, ali da može i da se desi da ne stigne nikada, ni pozitivan ni negativan (što se neretko zaista i dešava). Ukratko, Moldavci se a priori tretiraju kao potencijalni uljezi. Nota bene: Bruto domaći proizvod (BDP) po glavi Moldavca je oko 1.600 dolara, dakle više nego četiri puta manji od onog po glavi stanovnika u Srbiji.  

Slučaj drugi - Tajvan. Iz sasvim drugačijih razloga (političkih, "diplomatskih", zbog odnosa sa trećom zemljom) nego prema Moldavcima, Srbija se odnosi prema Tajvancima (koji se tretiraju kao državljani Kine, ali maju pasoš Tajvana itd). Od ovih bogatih, ni krivih ni dužnih Azijaca (BDP po glavi stanovnika 33.000 dolara, petostruko bogatiji od Srba), policiji se digne kosa na glavi kad se pojave na srpskoj granici ili u nekom srpskom konzulatu, pa je prva spontana reakcija, na pitanje kako da se s njima postupi, doslovno "Odgovori ga od ulaska!", ili "Reci mu da ne može!" ili "Ne znam, pitaj nekog drugog". Tek su u junu 2009. nadležni resori ministarstava unutrašnjih i spoljnjih poslova nekako usaglasili postupak oko ulaska u Srbiju "državljana NR Kine, a nosilaca putnih isprava Tajvana", tako - da uđe a da bude nevidljiv. Tako je propisano da 1) "državljanin NR Kine, nosilac PI Tajvana" (odnosno u njegovo ime agencija ili avio-prevoznik) podnosi zahtev diplomatsko-konzularnom predstavništvu za ulazak u Srbiju, 2) DKP traži saglasnost od MUP-a Srbije, 3) Kad (tačnije ako) saglasnost od MUP-a stigne, DKP izdaje potvrdu koja služi kao dokaz agenciji ili avio-prevozniku da će podnosiocu zahteva biti omogućen ulazak u Srbiju, 4) DKP podnosiocu zahteva izdaje i potvrdu na srpskom jeziku, na koju ovlašćeno lice na graničnom prelazu stavlja ulazni pečat. Podnosilac zahteva u obavezi je da potvrdu ima sa sobom sve vreme boravka u Srbiji i da je prilikom izlaska iz zemlje preda ovlašćenom licu na graničnom prelazu, 5) Prilikom izdavanja potvrde naplaćuju se odgovarajuće takse i stvarni troškovi... A sve da pošteni Tajvanac ne bi imao nikakav dokaz da je ikada bio u Srbiji, a Srbiju ne bi imao ko da optuži da je primila nekog Tajvanca (?!)

 

Podlo i besmisleno?

 

Slučaj treći - Malezija. Sa ovom bogatom dalekoistočnom azijskom zemljom postoji relativno strog vizni režim. Međutim, duhove je na srpskoj strani uznemirilo Kosovo, jer je Malezija odmah po samoproglašenju nezavisnosti Kosova najavila da će ga priznati. Ali, ne lezi vraže, negde u septembru 2008. neko je pogrešno protumačio jednu izjavu malezijskog ministra spoljnih poslova kao odustajanje od namere da se prizna Kosovo, pa je urgentno doneta odluka da se "ubuduće za državljane Malezije vize izdaju i bez saglasnosti MUP-a...". Obrazloženje: činjenica je da državljanima Malezije nije potrebna viza ni za ulazak do 90 dana u zemlje EU, Malezija ne spada u kategoriju migraciono visokorizičnih zemalja, a i Malezija nije priznala jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Čim je Malezija priznala Kosovo, a to se desilo samo mesec dana nakon ove blamaže, vizni režim sa Malezijom vraćen je na staro, a ona argumentacija za preskakanje saglasnosti u sekundi je zaboravljena.

Slučaj četvrti - Ujedinjeni Arapski Emirati. Ono što ne može prema velikima, Srbija hrabro primenjuje na onima od kojih ne zavisi. Kad su UAE priznali Kosovo, država je specijalno i naglašeno podsetila sve nadležne instance i DKP-a da se najstrože drže viznog reciprociteta prema UAE (Dubai, Abu Dabi... BDP preko 55.000 dolara po glavi stanovnika), prema kojem državljani UAE kad ulaze u Srbiju, baš kao i Srbije kad ulaze u UAE, treba da plate vizu, ako je dobiju, 116 evro za jednokratnu (ili jedan tranzit), 232 za dvokratnu, 464 za višekratnu itd.  

Slučaj peti - Južnoafrička Republika. Kad je neko sumnjiv, onda je sumnjiv. Pre izvesnog vremena, jedan bogati Južnoafrikanac obratio se iz Londona jednom srpskom konzulatu u nameri da obezbedi vizu za Srbiju, u koju je trebalo samo, poslovno, da svrati. Međutim, iako je prosledio sve tražene vaučere (prevoz, hotelski smeštaj, dokaz o prebogatom bankovnom kontu), vizu nije dobio jer je nekoj nadležnoj osobi u MUP-u sve što je južnoafričko - crno i nepoznato. I tako dalje.

Prepuštanje, dakle, građanima Srbije da veruju da je prema njima svet zloban i pakostan, a da je njihova država oličenje nevinosti i poštenja, čak i u ovom kontekstu nepošteno je i štetno. Pogotovo kad počnu da teško dostignutu Evropu počnu da mrze zbog nečega što njihova zemlja radi još podlije i besmislenije.   

 

 

 

 

Ni kod babe nema džabe

 

Neki državljani Srbije "šokirani" su saznanjem da se od njih na "bezviznim" granicama može tražiti da pokažu izvesnu sumu novca. Ama baš niko od domaćih vlasti nije ih podsetio da i, na primer, u Uredbi o bližim uslovima za odbijanje stranca za ulazak u Srbiju, a prema Zakonu o strancima, u čl. 2 piše: "Strancu će se odbiti ulazak u Republiku Srbiju ako nadležni organ... utvrdi da stranac ne poseduje... 50 evra po danu boravka. Dokazom o posedovanju... smatra se gotovina..., izvod iz bankovnog računa, putnički čekovi, kreditne kartice, kao i garantno pismo...".