Beli mantili

Ljudi kao potrošna roba

 

Ima li tu čoveka

 

Žrtvovati se za druge u ovoj zemlji nije isplativ poduhvat, jer se država ne žrtvuje za svoje građane. Za junaka Dragana Despotovića najčešće nema ni sanitetskog vozila da ga preveze do lekara 

 

Igor Milanović

 

Dragan Despotović je jedan od onih kojima nije svejedno šta se dešava drugima. Radio je kao vozač u firmi Hanomag 67 u vlasništvu Živka Markovića iz Sremčice, sve do onog prepodneva kada je njegov šleper sa natovarenim bagerom sam krenuo nizbrdo ka ljudima na autobuskoj stanici blizu stadiona Crvene zvezde. Despotović nije premišljao ni trenutka: žrtvujući sebe uskočio je u kabinu pomahnitalog čudovišta teškog 60 tona i uspeo da ga skrene u obližnji betonski zid.

Sledeće čega se seća bilo je buđenje u bolnici posle amputacije noge. Postao je trajni invalid i zavisan od tuđe nege. Od pretrpljenog šoka dobio je šećernu bolest, a boluje i od visokog pritiska. Još dok su se lekari u bolnici borili za njegov život, na mesto nesreće izašao je sudski veštak Tomislav Savićević koji je ekspresno utvrdio da je vozilo tehnički bilo u redu. Nije se izjašnjavao po pitanju da li je angažovani šleper uopšte mogao da podnese toliki teret.

Umesto da Despotovića slave kao heroja koji je ugrožavajući svoj život spasao živote stotine ljudi, naše vlasti su ga zaboravile. U međuvremenu je dobio potvrdu da protiv njega nikada nije pokretan sudski postupak. Znači, za nesreću je kriv neko drugi.

Sa tim drugim, svojim bivšim poslodavcem, Despotović se tuži već godinama oko isplate zaostalih para. Od države je kao zahvalnost dobio jednokratnu pomoć u visini od 30.000 dinara, a mesec preživljava sa 9.000 nadoknade za tuđu negu.

Despotović ne traži nikakvo ordenje niti priznanja, koja mu pripada kao junaku koji je spasao tolike živote. Traži samo da preživi, a i to pravo mu se osporava. Supruga Milena je, takođe, invalid i snalazi se pomalo pomažući drugima. Od tih para preživljava porodica Despotović.

Zbog visokog šećera, Despotović mora četiri puta dnevno da prima insulin, kao i injekcije protiv visokog pritiska, a potrebno je i da mu se previjaju rane. Kao invalid, on je upućen na kućnog lekara. Kada više nije mogao da izdrži maltretiranja od strane nekih zaposlenih u Domu zdravlja u Barajevu Despotović je protiv direktorke dr Nade Jovanović-Vasiljević podneo predlog za pokretanje postupka pred Sudom časti Lekarske komore Srbije.

U svom podnesku nesrećni invalid se pozivao na svedočenja dr Dušana Novakovića, dr Tamare Kuzmanović, dr Zorana Živkovića i drugih. Iznosio je da Dom zdravlja nema para za sanitetska vozila, ali ima za službeni auto direktorke. Pisao je i da se njemu i sličnim pacijentima preko potrebni lekovi i materijal voze u privatni starački dom u Lipovici.

Jednom prilikom je Despotović odvezen na pregled u Zemunsku bolnicu gde je ostavljen da 12 sati čeka vozilo za povratak kući. Sve to vreme nije dobio ništa da jede, a sam, ovako siromašan, nije mogao ni da pomisli da nešto kupi. Za 20 meseci, pisao je Despotović, lekar ga je obišao samo pet puta.

Sudija istražitelj Lekarske komore dr Jelica Popović sve ove navode je odbacila ne saslušavši predložene svedoke. Za nju je jedino merodavno bilo ono što je tužena direktorka Jovanović-Vasiljević dala kao medicinsku dokumentaciju. Sudija istražitelj nije obratila pažnju čak ni na činjenicu koju je i sama pomenula u rešenju da je Despotović imao 25 poseta lekaru i 11 vožnji. Znači, za ostalih 14 poseta morao je sam da organizuje prevoz.

Ništa nije vredelo ni to što je na ovo rešenje uložena žalba, jer ju je odbio predsednik suda časti dr Ivica Milosavljević. U obrazloženju svoje odluke dr Milosavljević navodi da su navedeni problemi u Domu zdravlja organizacione prirode, unutrašnja stvar te ustanove i u nadležnosti prijavljene direktorke.

Ima li ikoga u Srbiji da kontroliše direktore domova zdravlja i njihov način rešavanja "organizacionih problema"?