Razaranje
Ukleto zdanje na Bulevaru Revolucije
Kletva bi
nestala da su spalili i Mićuna
Kako je
vidovita Cana prorekla zlu sudbinu graditeljima zgrade Skupštine. - Kako se ova zgrada zidala kao Skadar na Bojani. -
Koliko država je propalo tokom postojanja zgrade. - Gde je iščezla
skupocena ograda Skupštine. - Zašto je zgrada potpaljena. - Kako je
organizovana pljačka umetnina. - Za koje je zasluge, umesto arhitekti, posao
obnove zgrade poveren arheologu. - Ko je osnovao fond za obnovu i formirao
odbor. - Po kom kriterijumu je obnova poverena firmi Omni Stock
Stanislav Živkov
Gradnja nekadašnjeg
parlamenta kraljevine Srbije, odnosno današnjeg Doma Narodne skupštine,
od samog početka bila je baksuzna za sve glavne protagoniste, što uopšte ni
najmanje ne može
da začudi ako se zna da je inicijator gradnje, započete 27. avgusta 1907.
godine, bio kralj uzurpator Petar I Karađorđević, koji je to postao
zahvaljujući ubistvu poslednjeg legalnog srpskog kralja Aleksandra
Obrenovića.
Sama činjenica da je
Petar Karađorđević na ovom mestu položio kamen temeljac,
udarivši pri tom tri puta srebrnim čekićem po njemu, a u čast svoga sina princa
Đorđa koji je tada napunio 20 godina, na neki način izbaksuzirala je i
samog princa. I sam projektant zgrade Parlamenta Jovan Ilkić imao je
debelih razloga za brigu jer je njegov projekat nastao tako što je naprosto
precrtao i malo doterao projekte fasada proslavljenog bečkog arhitekte Konstantina
Jovanovića i nekako sklepao projekat zdanja koje danas vidimo. Na
pergamentu, koji je kralj položio ispod kamena
temeljca, našla
su se imena arhitekte Jovana Ilkića, prema čijem projektu je gradnja započeta,
mitropolita Dimitrija i samog kralja. Ova svečana ceremonija jedino je u
Ilkićevo srce unela zebnju, jer je predosećao da se započelo nešto što se ni po
koga neće dobro završiti, pošto je to najavila
ondašnja čuvena beogradska vračara Spasenija Cana Jovanović, koja je
javno govorila da je kralj Petar I grdno "sogrešenije načinio"
prilikom izbora mesta gde će se Dom graditi. Međutim, ono što je Ilkića najviše
zabrinulo bila je Canina tvrdnja da ni on, ni kralj, ni mitropolit Dimitrije -
neće dočekati da vide dovršeno zdanje. Gatara je zlokobno dodala: "Zidate
u Srbiju, no Srbljima neće služi' za vek!" Svečani
čin polaganja temelja kralj Petar I obavio je u čast svoga najstarijeg sina
Đorđa, što je gatara, po Ilkićevom zapisu, ovako prokomentarisala: "Neće
videti krunu na glavi, a onaj ko dođe nakon Petra, neće dočeka' kraj na
zidanije". Ovo je Jovana Ilkića toliko zapanjilo da je molio kralja
usrdno, nekoliko dana, ne bi li odustao od svog nauma i potražio
drugu lokaciju za Dom Narodne skupštine. Ilkićevo snebivanje i gatarina crna
proročanstva zabavljala su ceo ondašnji Beograd, pa se može reći
da je Cana bila jedna od prvih pravih medijskih zvezda. Međutim, kralj Petar I
je ovo odbacio kao "bapsku priču", temeljac je postavljen i krenulo
je zidanje.
Kad su ministri gledali
u narod
Poput Skadra na Bojani,
Parlament se gradio skoro 30 godina pošto je gradnja prekidana
sa ukupno tri rata - dva balkanska i Prvim svetskim - tako da je tokom ratova i
ono što
je sagrađeno dobrim delom propalo. Ovi ratovi i krize koje su ih pratile
iscrpljivali su ionako mladu, tehnološki i ekonomski zaostalu
državu
Srbiju. U isto vreme ostvarilo se i Canino proročanstvo, jer je arhitekt Jovan
Ilkić umro u internaciji u Nežideru 1917. godine, a
kralj Petar I i mitropolit Dimitrije umrli su odmah po okončanju svetskog rata.
Takođe se ispunilo Canino proročanstvo da princ Đorđe neće naslediti svoga oca,
pošto su ga kao gaya skrajnuli i odlučili da kruna pripadne njegovom
bratu Aleksandru, na koga je nakon stvaranja Kraljevine SHS, a potom i
Jugoslavije, izvršen
pritisak da nastavi sa gradnjom skupštine, što je
zvanično odlagano zbog navodnog nedostatka novca a stvarno zbog toga što mu
je gatara Spasenija Jovanović ponovila ono što je rekla i arhitekti - da živ
neće dočekati izgradnju Doma!
Aleksandar je u
kuloarima i novinama izvrgnut podsmehu, no istrajavao je u svojoj odluci, sve
do 1934. godine, kada je gradnja krenula sa mrtve tačke. Da bi je dodatno
usporio, Aleksandar I je prethodno dao da se postojeći Ilkićev projekat
delimično izmeni i za to je angažovan ruski arhitekta Nikola
Krasnov, emigrant iz Staljinovog Sovjetskog saveza. Kralj je ubijen u
Marselju 9. oktobra 1934. i proročanstvo Cane Jovanović ostvarilo se na najgori
mogući naćin, a rad na Domu Narodne skupštine kreće punom parom. Krasnov
završava radove za manje od dve godine! Zgrada je osveštana 18. oktobra 1936, a
otvorena je za rad samo dan kasnije, kada su se u nju uselili predstavnici
Kraljevine Jugoslavije.
Tokom II svetskog rata
zgrada je neznatno oštećena, ali je zato temeljno demolirana nakon oslobođenja
1944, kada su u najkraćem mogućem roku sa njenih fasada i iz enterijera
posklanjani svi heraldički i drugi ornamenti u vezi sa Kraljevinom
Jugoslavijom. Velika devastacija usledila je 1956, kada je, radi navodnog
približavanja
Skupštine narodu, srušena monumentalna gvozdena ograda čijim je većim delom
ograđen dvorski kompleks na Dedinju, a manjim Titova vila na Gorici kod Ohrida.
U zgradi je 1961. održan i prvi samit nesvrstanih, te je za tu potrebu
demontiran i ponovo vraćan kompletan skupštinski nameštaj iz plenarnih sala, a
nakon toga velika skupštinska sala je preuređena tako da je potpuno
izgubila odlike demokratskog narodnog predstavništva, jer u predratnoj
sali sedišta
za vladu bila su postavljena tako da su ministri bili licem okrenuti prema
poslanicima. Pošto
komunisti nisu imali potrebu za takvom simbolikom, postavili su sedišta za vladu
tako da njeni članovi sede okrenuti leđima poslanicima.
Proveren kadar
O tome da postoji pravo
prokletstvo ove zgrade najbolje svedoči i činjenica da su tokom njenog
postojanja propale sve države čiji su parlamenti u
njoj zasedali: Kraljevina Jugoslavija, DFNR Jugoslavija, FNR Jugoslavija, SFR
Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i
Crna Gora.
Tokom prevrata 5.
oktobra 2000. zgrada je pod nikad razjašnjenim oklonostima
temeljno potpaljena i delom spaljena, najverovatnije da bi se u nastalom metežu
omogućila očigledno ranije pripremljena i isplanirana pljačka nameštaja i
umentičke zbirke. Međutim, pošto se požar
nije dovoljno brzo širio, zgrada je izgorela samo delimično.
Bilo je sasvim
razumljivo da novoizabrani predsednik Dragoljub Mićunović nije mogao da
boravi u delimično demoliranoj zgradi parlamenta, niti je mogao da sedi u
"ugljenisanom" kabinetu. To "zgarište demokratije" je
moralo biti sanirano u najkraćem mogućem roku, a poslove sanacije i adaptacije
su na sebe lično preuzeli "podstrekači" paljenja i razaranja. S tim u
vezi, predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović je osnovao
i svoj privatni Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine, sa osnivačkim
ulogom od 200.000 dinara. Osnivanje Fonda je izvršeno u skladu sa važećim
propisima, rešenjem tadašnjeg Ministarstva za kulturu, a Fondu je dana 21.
decembra 2000. izdata potvrda o upisu u registar koji se pod rednim brojem 421
vodio kod tog Ministarstva. Rešenjem Ministarstva kulture tačno je definisano u
koje svrhe se sve sredstva Fonda mogu trošiti. Tako je predviđeno da sredstva
Fonda služe
za "obnovu zgrade Savezne skupštine nakon što su njene prostorije uništene
i oštećene požarom
u građanskom protestu 5. oktobra 2000". Definisano je da u obnovu zgrade
parlamenta spada izvođenje svih građevinskih, umetničkih i drugih radova, uz to
i opremanje zgrade savremenom opremom, opremanje kabineta, sala i drugih
prostorija autentičnim kancelarijskim i drugim nameštajem, uključujući i
nabavku umetničkih skulptura i slika. Takođe je bilo predviđeno da sredstva
Fonda služe
i za sve troškove
izrade tehničke i druge dokumentacije, kao i za iniciranje i organizovanje
saradnje između vladinih i drugih stručnih institucija, koja za cilj ima
kvalitetno i kompleksno obavljanje radova na obnovi zgrade Savezne skupštine.
Sva pitanja koja su se ticala načina unutrašnjeg funkcionisanja i organizacije
Fonda uređena su aktom o osnivanju Fonda, koji je bio overen u Četvrtom
opštinskom sudu u Beogradu. Predviđeno je da Fondom upravlja Odbor od 10
članova koji čine predstavnici značajnih državnih i drugih
institucija, kao i istaknuti pojedinci u naučnim i tehničkim oblastima.
Tako je na
konstitutivnoj sednici koja je održana 6. februara 2001.
osnovan Odbor fonda u vrlo zanimljivom sastavu: mr Srđa Božović, predsednik Veća
republika Savezne skupštine, prof. dr Momčilo Grubač, savezni ministar
pravde, Ljiljana Čolić, savezni poslanik u Veću građana, Milan Lučić,
generalni sekretar Savezne skupštine, mr Nenad
Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine
grada Beograda, Lidija Ratković-Trifunović, formalni direktor Zavoda za
zaštitu
spomenika kulture grada Beograda, Marko Popović iz Arheološkog
instituta SANU i direktor u senci Zavoda za zaštitu spomenika kulture, prof.
dr Vladimir Kostić-Divac sa Fakulteta primenjenih umetnosti i Narodnog
muzeja, Irina Subotić, profesor, i Milomir Joksimović,
privrednik. Dakle, reč je šarolikoj i politički obojenoj ekipi
"stručnjaka" i "istaknutih pojedinaca" koje je na jednom
mestu okupio Dragoljub Mićunović. Kako bi se beogradski Zavod za zaštitu
spomenika kulture stavio pod potpunu kontrolu, Lilijana Ratković je ubrzo
smenjena, a na predlog Dragoljuba Mićunovića na njeno mesto je dovedena potpuno
nekompetentna Vera Pavlović Lončarski, koja se neće mešati u svoj posao
pošto je po potpuno nejasnim kriterijumima koordinacija svih poslova oko
restauracije enterijera i eksterijera zgrade prepuštena sivoj eminenciji
srpske arheologije pod svim režimima dr Marku
Popoviću, rukovodiocu prekopavanja Beogradske tvrđave, manastirske porte u
Studenici, Starog Rasa itd.
Može
li mutnije
Marko Popović, u široj
javnosti poznatiji kao Marko "Pacov", naprasno je postao eminentni
stručnjak i za arhitektonsku konzervaciju, restauraciju i unutrašnje i
spoljašnje
uređenje spomenika kulture XX veka i heraldiku iako se do tada nikada time nije
bavio, a osim toga pokazalo da je tokom svog višedecenijskog
prekopavanja raznoraznih tvrđava u više navrata
"frizirao" dokumentaciju kako bi dokazao neke od svojih teorija, a
čak je Stari Ras pronašao na mestu gde nikada nije ni bio! Rekonstrukcija
zgrade parlamenta se, poput španske serije, tegli i razvlači već 11 godina, a
da se kraj radovima ni ne nazire. Koliko je poznato, svi troškovi
rekonstrukcije i adaptacije zgrade Skupštine plaćeni su novcem građana i države
Srbije. Tako su se, recimo, prema sudskom poravnanju između Kompanije Dunav
osiguranje a.d. iz Beograda i Savezne direkcije za imovinu iz marta 2002.
stranke u postupku (tuženi i tužilac) sporazumele da Dunav
isplati Skupštini
SRJ iznos od 95.001.088 dinara povodom "štetnog događaja koji je
nastupio 5. oktobra 2000. na objektu Savezne skupštine". Dakle,
spaljivanje zgrade Savezne skupštine samo do decembra
2002. koštalo
je direktno građane i državu više od milion evra,
a što je naplaćeno preko državne kompanije Dunav.
O tome da je obnova Skupštine zapravo bila
idealna koka koja je biranima nosila zlatna jaja najbolje svedoči i činjenica
da su svi poslovi pod krajnje čudnim okolnostima ili na nezakonit način
poveravani preduzeću Omni Stock iz Beograda, koje je, za razliku od
drugih firmi, najviše fakturisalo i naplatilo
"demokratsko" spaljivanje, rekonstrukciju i modernizaciju zgrade
parlamenta nakon 5. oktobra 2000.
Vrednost ugovorenih
poslova između ove firme i parlamenta kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske
ponude u periodu od 2000. do 2004. iznosila je čitavih 528,5 miliona dinara, od
čega je do maja 2004. fakturisano 341,2 miliona dinara. Budžetski
inspektori su utvrdili da je preduzeću Omni Stock uglavnom vršeno avansno
plaćanje bez obzira na vrednost i količinu ugovorenih radova. Tako je ova firma
samo na ime avansa iz budžeta dobila 157,4 miliona
dinara, od čega čak 38,9 miliona dinara do kraja maja 2004. uopšte nije bilo
opravdano. U novembru 2001. nadležni u Saveznoj skupštini
su preduzeću Omni Stock nezakonito "namontirali" posao nabavke
i montaže
elektronskog sistema za glasanje u vrednosti od 93 miliona dinara. Mešetarenje,
bezakonje i pljačku u Saveznoj skupštini je istražio i UBPOK koji je svoj
izveštaj
na dalje postupanje i procesuiranje odgovornih prosledio Okružnom
javnom tužilaštvu u
Beogradu, koje od javnosti krije informacije u vezi sa ovim slučajem.
Nakon izbora 2004. došlo
je do prekida započetih radova, čime je očigledno lično bio pogođen i dr Marko
Popović, koji je svojevremeno i pored postojećeg izveštaja budžetske
inspekcije mrtav hladan izjavio da Revizijom ništa nije nađeno, ali su
radovi obustavljeni. Bio je to vrlo prizeman politički čin, gde je jedan važan
posao presečen da se ne bi odalo priznanje prethodnicima koji su nešto uradili.
Zahvaljujući tadašnjem predsedniku Savezne skupštine Dragoljubu Mićunoviću
okupio se veliki tim stručnjaka i svi su radili kao jedan. Sarađivali su
državni organi, poslovodstvo Skupštine, Zavod za zaštitu
spomenika kulture i uspeli smo skupštini da vratimo
izgubljene vrednosti. Ali, onda se promenila garnitura na čelu Parlamenta i
obustavljeni su svi radovi, koji su tako nezavršeni ostali do danas, jer
je nova vlast bila uverena da je prilikom rekonstrukcije skupštine
pokraden veliki novac ...a bili su plaćeni
i avansi koji su propali, baš kao i projekat dekorativnog osvetljenja.
Međutim, u Popovićevim
izjavama jako je zanimljivo sledeće: Popović je tvrdio da je posle 5.
oktobra upravo u tehnološku opremljenost zgrade
uložen ogroman novac, da je postavljen osnov kompletnog sistema
za glasanje, kao i interna televizija, veliki deo klima instalacija je
ugrađen... Kad bi sada radovi bili nastavljeni mogli bi da budu gotovi za svega
nekoliko meseci, ali niko nema tačnu procenu koliko bi koštali. Prema grubim
procenama, trebalo bi izdvojiti do pola miliona evra. Sada bi bilo jako
zanimljivo videti kako je moguće da radovi koju mogli biti gotovi za svega
nekoliko meseci još uvek traju i da li koštaju pola miliona evra, koliku je
grubu procenu dao Popović.
Obnova zgrade parlamenta
ukazuje na još
neke veoma zanimljive aspekte koje tek treba istražiti. Tako, podatak da je
Savezna skupština u periodu od 2000. do 2004. sa preduzećem Omni Stock iz
Beograda ugovorila nabavke i usluge u vrednosti od 528,5 miliona dinara, a da
su fakturisane usluge iznosile 341,2 miliona dinara, otvara niz pitanja i
dilema. Svakako najvažnije pitanje jeste ko stoji iza preduzeća koje
je imalo i još uvek ima monopol nad svim poslovima u vezi sa adaptacijom i
opremanjem Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000? Naime, Omni Stock
je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000, tačnije 15. marta 2000, kada se
vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji biznismen vratio u
Srbiju s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije.
Šta je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali
se prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni
osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro. Što
se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je iskazan prihod od 75,7 miliona
i dobit od 1,5 miliona, u 2006. prihod 155,1 milion i dobit od 760.000 dinara,
u 2007. prihod 61,2 miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od
66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara. Posebno je uočeno da je sa
preduzećem Omni Stock iz Beograda "od oktobra 2000. pojedinačno
ugovarano najviše poslova i to kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske
ponude". Ova firma se pokazala kao "devojka za sve", a povereni
su joj poslovi: izrade projektne dokumentacije, sanacije i opremanja dela
zgrade Savezne skupštine, arhitektonsko-građevinski radovi,
fasaderski radovi, protivpožarne instalacije, mašinske
instalacije, TT-instalacije, klimatizacija, ventilacija, grejanje, adaptacija
diplomatskog salona, isporuka i ugradnja "konferencijskog sistema",
centralno-tehnička režija, kao i video-TV nadzor. Kontrolom dva
osnovna ugovora koja je Savezna skupština sa preduzećem Omni Stock
zaključila, i to prvi 20. decembra 2000. i drugi 27. decembra 2001, utvrđeno je
da je ugovorena obaveza plaćanja avansa u rasponu od 50 do 100 odsto.
S obzirom na ovakav vid
ugovorenih obaveza avansnog plaćanja, kao i to da su pojedini radovi kroz
anekse naknadno ugovarani, inspekcija u svom nalazu konstatuje da je
"značajan iznos sredstva zadržan u stanju datih
avansa", a da su radovi još uvek u toku (jun 2004). Preduzeće Omni
Stock je, kako budžetski inspektori kažu, "prisutno u
celom kontrolisanom periodu i predstavlja najznačajnijeg dobavljača u
finansijskom iznosu". Zbog toga je bilo neophodno sagledati ukupne
vrednosti ugovorenih i realizovanih poslova, pa su u postupku kontrole
sačinjeni pregledi obaveza dobavljača Omni Stocka, odnosno pregledi
ugovorenih, fakturisanih i realizovanih poslova prema vrsti, obimu i ceni.
Dakle, bilo je neophodno sistematizovati i analizirati čudan i obiman poslovni
odnos Skupštine i preduzeća koje je nakon 5. oktobra 2000. postalo glavni
"servis" spaljenog i opustošenog parlamenta. Tako se iz sačinjenog
"pregleda" poslovnog odnosa Skupštine i preduzeća "Omni
Stock" može
uočiti da je ukupna vrednost ugovornih poslova sa ovom firmom u periodu od
2000. do 2004. iznosila čak 528,5 miliona dinara. Od toga je u istom periodu
avansno plaćeno čak 157,4 miliona dinara. U naznačenom periodu preduzeće Omni
Stock je Skupštini
fakturisalo iznos od 341,2 miliona dinara, što je plaćeno pravdanjem avansa u
iznosu od 118,5 miliona i po ispostavljenim situacijama 210,8 miliona dinara.
Na kraju maja 2004. dug Skupštine prema preduzeću Omni Stock je iznosio
11,7 miliona, dok je dug te firme prema Skupštini u vidu neopravdanih avansa
iznosio čak 38,9 miliona dinara. Dakle, mutno da mutnije ne može
biti.
Bez reklame, molimo
Nakon svojevrsnog zatišja,
poslednjih godina nastavilo se sa obnovom za koju je karakteristično da
mesecima pa i godinama skele stoje, a od radnika ni traga ni glasa! Naime,
radovi su počeli u martu 2010, a rok za završetak bio je 20. septembar 2010. sa
približnim
predračunom od oko milion evra, a sve je, naravno, povereno kome drugome do
firmi Omni stock iz Beograda. Međutim, do razvlačenja radova došlo je
zbog navodne potrebe za dodatnim radovima, te se mesecima čekalo da mišljenje
daju i konzervatori.
O tome da su poslovi
pogađani a da se uopšte nije znao njihov obim najbolje svedoči
činjenica da su posle pranja i peskarenja fasade nastala nova oštećenja, što
rečito govori da ni deset arheologa kalibra Marka Popovića nije u stanju da
uradi projekat obnove bilo koje fasade iz prostog razloga jer za to nisu
stručni, a ako se zna da je beogradski Zavod za zaštitu spomenika pod
njegovom kontrolom, to još više govori da se ni tamo
ne radi kako treba.
U sadašnjoj
obnovi najzanimljivije je da na samoj zgradi parlamenta nigde nema table sa
podacima o izvođaču radova, jer "izvođač radova ne sme da okači tablu jer
bi se tako - reklamirao"?! Pomoćnik sekretara Skupštine, izvesni Brzaković,
"proslavio" se izjavom da table sigurno ima negde s unutrašnje
strane! Sve u svemu, radovi na fasadi parlamenta nisu završeni ni posle 267 planiranih
dana, jer je 11. decembra 2010. istekao ugovor o zakupu skela sa firmom Omni
Stock, prema kojem je "gvožđurija" Skupštinu koštala 700 evra po
danu. Do sada je ceh dostigao 187.000 evra i dalje nastavlja da raste.
Zakonodavni dom će i dalje iznajmljivati skele, sve dok se ne završe radovi.
Postavlja se pitanje zar ne bi bilo jeftinije razmontirati i magacionirati
skelu, a ne na račun države da zimuje ispred skupštine, a ionako se ništa ne
radi. Da je Srbija država u kojoj se poštuju zakoni, neko bi za ovo
dobrano odgovarao. Ovako je po onoj: ne plaćam ja, baš me briga.
Zaljubljenici
u umetnost
"Oslobađanje" Savezne skupštine 5. oktobra 2000. bila je idealna prilika i za
"oslobađanje" zgrade od likovnih dela za koja se znalo da se tamo
nalaze. Odavno je poznato da u zemlji već decenijama deluje svojevrsna
kolekcionarska mafija koja po narudžbini kolekcionara
organizuje pljačke umetnina po porudžbini kolekcionara, što
je najbolje potvrdila pljačka i paljevina Savezne skupštine kako bi se sakrila
pljačka umetnina.
Sigurno je da su neke slike odnete onako usput, ali je još sigurnije da su neke odnete po narudžbini kolekcionara, što opet najbolje
potvrđuje činjenica da se do danas nisu nigde pojavile. Među ukradenim slikama
ima i raznoraznih mazarija, ali i pravih remek-dela pojedinačno vrednih na
desetine hiljada evra, poput radova Borivoja Stevanovića, Stevana Bodnarova,
Peđe Milosavljevića, Živojina Vlajića, Mirona
Makaneca, Vladimira Filakovca, Petra Dobrovića, Josipa Cara ili Zore Petrović. O tome da nekome nije odgovaralo da se pronađu nestale
slike najbolje svedoči svojevremena namera da se u "Politici" objavi
specijalan dodatak sa fotografijama svih ukradenih slika kako bi ih eventualno
neko negde prepoznao. Po dolasku vlade Vojislava Koštunice od ovoga se odustalo, jer nije postojala jasna
politička volja da se slike pronađu.
Sujeverje i život
U starom Beogradu, uostalom kao i u čitavoj Srbiji,
postojalo je, a postoji još uvek, veliko sujeverje, koje je
podrazumevalo i poslovanje raznoraznih vračara i magova. Među njima je
svojevremeno bila najpoznatija izvesna Spasenija Jovanović (1848-1926), koja je
živela je u svojoj kući u današnjoj Jevrejskoj ulici na
Dorćolu. Još u devojačkom dobu proslavila se kao "prozorljiva" osoba
- spasila je, jedne zime, neke ljude sigurne smrti, odvrativši ih od vožnje skelom po ustalasanom Dunavu. Neki je
nisu poslušali, skela se prevrnula i smrt je u talasima našlo osmoro ljudi. Docnije je živela od gatanja i
proricanja sudbine, postavši miljenica čaršije. Kod nje su po savete dolazili
mnogi, čak i iz "beloga sveta", a među njima je bilo i političara,
zapitanih oko svoje, ali i sudbine stranke kojoj su pripadali.
Šaljivu crticu o Caninom proročanstvu povodom početka
gradnje parlamenta, donela je skoro celokupna ondašnja štampa (u Beogradu je
tada izlazilo dvadesetak dnevnih listova, sa ukupnim tiražem većim od 80.000 primeraka), među njima i Politika, u
broju od 30. avgusta iste godine.