Esej-rasprava
Draža
Mihailović na sudu istorije (6)
Srpski
Drajfus
Književnik
Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u
otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom,
Tabloid će u šest (pet) nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa.
Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.
Ivan
Ivanović
Ostaje
mi još da uporedim slučaj generala Mihailovića u srpskoj sa slučajem
kapetana Alfreda Drajfusa u francuskoj istoriji...
Istorija kaže da je Francuska u Devetnaestom veku prošla kroz burne događaje.
Posle Napoleonovog carstva, Francuska je imala još dva carstva njegovih
naslednika. Državu su potresle revolucija od 1848. godine i rat protiv Nemačke
1870-1871. godine.
Ratu je
prethodila radnička pobuna u Parizu koja je rezultirala stvaranjem Pariske
komune, prve radničke države u svetu. Tzv. reakcionarne snage (komunistički
termin), u stvari monarhisti, krupna buržoazija, katolički kler...uz pomoć Prusa
uspele su da uguše parisku pobunu.
Francuska
je ušla u rat protiv Nemačke i izgubila ga. Poraz je doveo zemlju u depresiju,
tražio se krivac. Reakcija (upotrebljavam komunistički termin, jer se služim predgovorom
Zoline knjige "Optužujem" njenog prevodioca Ananija Lekovića
iz 1955. godine) našla ga je u jevrejskoj izdaji u vojsci. Naime, za sve je
okrivljen kapetan Alfred Drajfus, francuski oficir jevrejskog porekla, koji je
dospeo u Generalštab kao izuzetno marljiv i prilježan vojnik. Navodno je ovaj
oficir bio nemački špijun i doturio vojnom atašeu Nemačke papir o francuskim
vojnim snagama. Na prvi pogled bila je to špijunska afera, kakvih je ljudska
istorija prepuna, i mogla je da prođe nezapaženo. Problem je bio u tome što je
Drajfus bio Jevrejin i što je kao takav bio potreban za žrtvenog jarca.
Vojna
elita protiv kosmopolita
Sve je počelo u septembru 1894. godine kad je otkriveno da je
jedan tajni papir (službeno bordero) dopao u ruke tadašnjeg nemačkog
vojnog izaslanika u Parizu, pukovnika Švarckopena.
Naravno,
vojska je pokrenula istragu, a islednik major Anri je po rukopisu zaključio da
je bordero sastavio artiljerijski kapetan na radu u Generalštabu kapetan Alfred
Drajfus. Stvar je bila u tome što je Generalštab bio katolička tvrđava, pa se
jedan Jevrejin u njemu smatrao uljezom. Eto prilike da Jevreji još jednom u
istoriji budu okrivljeni za sve, od izdaje Hrista do francuskog poraza u ratu.
Inače, Alfred Drajfus je poticao iz jevrejske industrijske porodice iz Miluza u
Alzasu i bio je oficir od karijere. Tad je imao 35 godina. Afera se namestila
da se vojni vrh, a sa njim čitava nacionalistička Francuska obračuna sa kosmopolitizmom,
koji je postepeno osvajao francusku civilizaciju. Otad, od 15. oktobra 1894.
godine, počinje jedno od najvećih individualnih stradanja u političkoj istoriji
Francuske, tragedija nevino optuženog Alfreda Drajfusa. Događaji će se odvijati
ubrzano kao na filmu, čije otkrivanje je bio pred vratima.
Kad je jednom pokrenuta vojna mašinerija, uz političku i sudsku podršku,
događanja nisu mogla da se zaustave. Ratni sud u Parizu proglasio je kapetana
Alfreda Drajfusa krivim, osudio ga na javno lišenje čina, progonstvo i
doživotno zatočeništvo. Istina, na sudu nije dokazano da bordero potiče od Drajfusa,
ali reakciju istina nije zanimala. Za zvaničnu Francusku bilo je važno da je
posle ugušenja Pariske komune našla opravdanje što je izgubila rat sa večitim
rivalom Nemačkom : za oba događaja krivi su Jevreji.
Prvi deo presude - javna degradacija - izvršen je 5. januara 1895. godine u
krugu vojne škole u Parizu, gde je Drajfus bio predavač. Sa osuđenika su
skinute sve vojne oznake, a njegova sablja je prelomljena i bačena na zemlju.
Potom je Drajfus prognan na zloglasno malarično ekvatorijansko ostrvo u
francuskoj koloniji Gijani - na Đavolje Ostrvo. Ovaj zatvor je bio prethodnik fašističkih
logora smrti i sovjetskog Arhipelaga Gulag u Sibiru. Nešto kao Danteov Pakao.
I stvar bi tu stala, kapetana Drajfusa bi pojela mračna istorija, da za novog islednika
vojnog suda nije došao maja 1896. godine pukovnik Pikar. Za razliku od svog
prethodnika, pukovnik Pikar je bio vanserijski oficir, predstavnik liberalne
Francuske začete u Revoluciji 1789. godine. Marljiv i analitičan po prirodi,
brzo se zainteresovao za slučaj Drajfusa i otkrio da bordero, zbog koga
je kapetan osuđen, uopšte nije njegov. Pikar je otkrio ko je špijunirao u
korist Nemačke, bio je to francuski oficir mađarsko-austrijskog porekla, major
Esterhazi. Pikar se nije povinovao vojničkoj disciplini i krenuo je u borbu za isitnu
i pravdu. "Naredni meseci i godine postaju za vinovnike ove drame, za
Francusku i za ceo svet puni burnih događaja i raznovrsnih obrta koji su prvo potresli
Pariz, pa celu Francusku, najzad uzbunili Evropu i ceo svet." Može se reći
da moderna istorija čovečanstva počinje sa aferom Drajfus.
Iako je bilo očigledno da su Pikarovi nalazi valjani, vojni vrh nije ni
pomišljao da prizna grešku. Generali nisu dozvoljavali da njihovo delo bude
oboreno, vojska ne može da pogreši. Što je najgore, čitava zvanična Francuska,
Vlada, Crkva, novine... podržala je vojni vrh. Imperija je uzvratila udarac,
pukovnik Pikar ima da bude ućutkan.
Ali Pikar nije bio od onih ljudi koji su se dali lako slomiti. Istina mu je
bila draža od Platona! Stavljajući na kocku svoju karijeru, vojničku čast, pa i
glavu... Pikar kreće u pothvat za dokazivanje Drajfusove nevinosti i
stupa u otvorenu borbu protiv svojih moćnih starešina u vojsci, ne
priznajući njihovu vojnu tajnu. Vojni vrh se sad okreće protiv Pikara, smenjuje
ga sa dužnosti načelnika istražnog biroa i šalje na rizičnu dužnost u Tunis,
odakle se njegov prethodnik nije vratio živ. Ipak, pre progonstva, Pikar je
našao saveznika u publicisti Bernaru Lazaru, koji je u oktobru 1896.
godine objavio brošuru "Istina o Drajfusovoj aferi", sa
obiljem dokumenata o Drajfusovoj nevinosti. Kapetanova porodica, pre svih
supruga Lucija i brat Matija, takođe ulaze u proces, podnose zahtev za obnovu
pretresa, sa dokazima o krivici majora Esterhazija. Ali sve to nije ništa
pomoglo, vojni vrh je ostajao pri svojoj doktrini, i umesto da revidira stav
prema Drajfusu okrenuo se protiv Pikara. Pukovnik Pikar je sve vreme nosio
glavu u torbi.
Pisma
zbog kojih je pala glava...
Emil Zola je u to vreme bio slavan pisac i mogao je na miru da uživa u svojoj
svetskoj književnoj slavi. U vreme kad je počela afera Drajfus nije ni bio u
Parizu, sa zakašnjenjem se zainteresovao za slučaj, za koji je čuo na jednoj
večeri kod Alfonsa Dodea. Trebalo mu je vremena da se uveri da je
Drajfus nevin i da njegova krivica nije dokazana. A kad se to desilo, shvatio
je, shodno svom filozofskom ubeđenju, da će biti saučesnik vinovnika ove
nepravde ako ne digne glas protiv njih. Tako je nastao jedan od najmoralnijih
individualnih angažmana u Francuskoj a samim tim i u celom svetu. Počev od
kraja 1896. godine pa do svoje smrti, Zola je napisao više članaka u vidu
otvorenih pisama francuskim zvaničnicima. Veliki pisac znao je da udari državu
u glavu, kako se ubija zmija. Pisma su bila naslovljena Francuskoj, predsedniku
Republike, vojnom vrhu...
Najviše
ih je objavio u listu Oror, koji je uređivao Žorž Klemanso.
Ta pisma su bila optužba reakcionarne Francuske, odnosno njenih vođa, i izazvala
su pravi zemljotres. Najvažnije pismo Feliksu Foru, predsedniku
Francuske, Klemanso je preimenovao u "Optužujem..." i tako je nastala
jedna od najznačajnijih političkih knjiga u istoriji čovečanstva.
Zola
nije dočekao da vidi plodove svog rada. Kad se 28. septembra 1902. godine
vratio sa svog imanja u Medanu na Seni u Pariz, iste noći je našao smrt u svom
pariskom stanu. Ugušio se, zajedno sa suprugom, od ugljenmonoksida, jer je
dimnjak na spratu iznad njega bio začepljen i dim nije mogao da izlazi kroz odžak.
Zvanična verzija je bila da su majstori, koji su izvodili radove, rđavo to
uradili. Međutim, pola veka kasnije, nepobitno je utvrđeno da su ti majstori
bili policajci!
Tako
je "militarističko-klerikalna zavera dobila svoju veliku žrtvu". Reakcionari
su ubili Zolu, ali nisu mogli njegove ideje. Emil Zola je otišao iz života sa
oko 60 tomova svojih književnih tvorevina, kao simbol borbe za istinu i pravdu.
Izvojevao je pobedu nad jednom od najvećih nepravdi u istoriji i bio začetnik
nove slobodne misli, koja je bila od protivnika Francuske revolucije ozbiljno
ugušena.
No trebalo je da prođe još četiri godine od Zoline smrti i sedam godina od Drajfusovog
pomilovanja, da Francuska i njeni građani prevaziđu Drajfusovu aferu. Završni
čin ovog posla odigran je sredinom 1906. godine. To je bio čin
rehabilitacije.12 jula 1906. godine Kasacioni sud Francuske, 40 sudija, doneo
je odluku o nevinosti Drajfusa i krivici Esterhazija i tako stavio tačku na
događaj koji je toliko potresao Francusku, ali i čitav svet. Slobodno se može
reći da su u civilizovanom svetu pobedila ljudska prava, proistekla iz
Deklaracije o pravima čoveka i građanina.
Već 20. jula 1906. godine u krugu Vojne škole u Parizu, gde je 5. januara 1895.
godine bio degradiran, Drajfus je svečano rehabilitovan, vraćen u vojsku
sa činom majora i proglašen za viteza Legije časti. Rehabilitovani su i
branioci nevino optuženog Drajfusa, a pukovnik Pikar je dobio čin general-majora,
da bi u Vladi Žorža Klemansoa oktobra 1906. godine dobio položaj ministra rata.
Parlament i Senat su odlučili da se Zolini posmrtni ostaci sa groblja na Monmarttru
prenesu u Panteon i taj čin se odigrao juna 1908. godine. Ali, još uvek
do kraja nepobeđena reakcija je organizovala demonstracije protiv tog čina, a
jedan iznajmljeni atentator je ispalio dva metka u majora Drajfusa, pogodivši
ga, na sreću, samo u ruku.
Ispričao sam čitaocu ovu storiju o kapetanu Alfredu Drajfusu da bih je doveo u
vezu sa generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Razume se da se priče ne
poklapaju, ali svakako asociraju. Kao i Drajfus, Mihailović je bio žrtva sudske
nepravde. Drajfus je ostao u životu, Draža je ubijen. Kapetan je rehabilitovan,
šta će biti sa generalom?
Velike
Titove prevare
Na kraju, da završim ovu priču, novelu, roman, dramu, esej, ogled, rad... kako
kome drago, svojom apologijom đenerala pred sudom istorije. Možda će Viši sud u
Beogradu pravno da donese rehabilitaciono rešenje o ništavosti osude đenerala,
ali samo Sud istorije može da da konačnu ocenu.
Svakako da je general Draža Mihailović bio u srpskoj istoriji čovek o kome su
izrečene najveće laži. To su komunističke laži. Ako sam pisac, onda mi je
dužnost da im se suprotstavim i branim istinu o Draži, onako kako je Zola
branio istinu o Drajfusu. (Istina, ja nemam ni talenat ni ugled Emila Zole, jer
Zola je bio svetski pisac, a ja nisam ni srpski, moja država mi to
osporava!), ali imam isti osećaj za istinu i pravdu. Moja apologija Draže
Mihailovića može da izgleda ovako...
Ne mogu
se u srpskoj istoriji odvojiti Draža i Tito, jer su učestvovali u istim
događajima, ma koliko bili antipodne istorijske ličnosti. Obojica su bili
ustanici protiv fašističkog okupatora 1941. godine i kao takvi antifašistički
borci. Obojica su bili građani iste države, Kraljevine Jugoslavije, Draža Srbin
i po ocu i po majci, Tito Hrvat po ocu Slovenac po majci. U životu su se sreli
i videli dvaput, prvi put u Struganiku 19. septembra, drugi put u Brajićima
deset dana kasnije, 26. septembra 1941. godine, kad su dogovorili zajednički
ustanak protiv okupatora. Tako je stvorena u Zapadnoj Srbiji velika slobodna
teritorija, koju će komunisti kasnije prozvati Užičkom republikom. Kad su Nemci
krajem novembra ugušili ovaj ustanak, Tito je pobegao u Bosnu, a Draža je
nastojao da se održi u Srbiji.
Rat između Draže i Tita vodio se svim sredstvima, najviše propagandom. U toj
stvari Tito je bio daleko uspešniji od Draže. Uopšte, agitacija i propaganda (Agitprop),
najvažnije su sredstvo komunističkog osvajanja vlasti. Nije čudo što su u Agitrpop
odlazili najobrazovaniji komunisti (vodio ga je Milovan Đilas, u njemu
se školovao Dobrica Ćosić). Titovci su napravili pravi projekat za
uništenje Draže. Iskoristivši Dražinu uzdržanost u ustanku (zbog nemačke
odmazde nad civilima), Tito je Dražu pred Britancima predstavio kao nemačkog
saradnika, odnosno fašistu. Još od plakata na banderama Srbije pa do Topčiderskog
procesa, komunisti su četnike prikazivali kao saradnike okupatora. Tito
Staljina nije trebalo u to da ubeđuje, ali kako je prevario Čerčila,
ostaje pitanje za istoriju. Tek, u 1943. godini, Čerčil je poverovao da je
Draža saradnik Hitlera i otpisao ga je iz antifašističke koalicije. Na
konferenciji u Teheranu Draža je osuđen na smrt, na Titu je bilo da to operacionalizuje,
što će se ostvariti na Topčiderskom procesu 1946. godine.
Bilo kako bilo, tek Tito je nasamario i Čerčila. Ostaje nejasno kako je britanski
premijer mogao da odbaci svog prirodnog saveznika Dražu i veže se za svog
prirodnog neprijatelja Tita? Kad je Čerčil to shvatio, bilo je kasno: Draža je
bio poražen, a on nije više bio premijer. Njegova posleratna izjava da mu je
maršal Tito bio najveća ratna zabluda, bila je, ustvari, pucanj u prazno. Tito
je komunizirao Jugoslaviju. (Dve godine kasnije Tito će nadmudriti i
Staljina, ali to nije ova priča.)
Čerčilova
zabluda
Novi
vođa Zapada, američki predsednik Hari Truman, koji je nasledio
preminulog Ruzvelta, pokušao je da ispravi Čerčilovu brljotinu, kad je
29. marta 1948. godine posmrtno odlikovao Dražu Mihailovića američkom Legijom
za zasluge. "General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim
držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske i kao ministar rata,
organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao
Jugoslaviju. Kroz neustrašive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca
bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović sa
njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod
ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj
pobedi."
Ova Trumanova maksima može se uzeti kao zvanična ocena Zapada o ulozi generala
Draže Mihailovića u antifašističkoj istoriji Evrope.
Vinston
Čerčil, koji je po prirodi stvari izgubio svoj primat u Zapadnoj alijansi, nije
se suprotstavio Trumanovom stavu, ni kad je ponovo postao britanski premijer.
Današnji Zapad ne menja ovu ocenu. General Draža Mihailović bio je borac protiv
fašizma. Srpski neokomunisti, Latinka, Zagorka i ine žene u crnom, koje
demonstriraju pred sudnicom nezavisnog suda, ne treba da se brinu da će rehabilitacija
Draže zaustaviti srpski put u Evropu. Naprotiv, samo će ga pojačati.
Rehabilitacija đenerala predstvljaće drugu komponentu na kojoj se zasniva
moderna Evropa: antikomunizam. Tako će savremena Srbija (ako se to desi) biti
druga evropska država (uz Francusku) koja je dala dupli doprinos
formiranju moderne Evrope: njen prvi vojnik u okupiranoj Evropi bio je borac
protiv fašizma i komunizma u isto vreme. Svojom topčiderskom žrtvom i
nepostojećim grobom ispravio je veliku ratnu Čerčilovu zabludu o koegzistenciji
komunizma i demokratije u novoj Evropi.
Dakle, kad je reč o rehabilitaciji Draže Mihailovića pravo bi tu moralo da bude
jasno. Proces generalu Draži i njegovima u Topčideru bio je neregularan i kao
takvog treba ga poništiti. Problem je u kukavičkom jaju koje su komunisti
podmetnuli generalu. Naime, grupi od šesnaest boraca protiv fašizma, topčiderska
optužnica je podmetnula grupu od osam fašista, tako pomešala babe i žabe. (Sad
se otkriva da je optužnica dobrim delom pisana u Moskvi!) Politički cilj zavisnog
komunističkog sudstva bio je jasan: na Topčiderskom procesu se sudilo u isto
vreme pristalicama Zapada, na čelu sa Dražom, i pristalicama nacizma/fašizma,
bez Nedića koga su Britanci isporučili komunistima, a ovi ga bacili kroz prozor
svog zatvora. Topčiderski sud je u svemu bio kopija Moskovskog suda, čak i u drogiranju
optuženih. Dok se u Moskvi sudilo demokratskom komunizmu (nepostojećem, ali
zamišljenom) u Beogradu se sudilo Zapadnoj demokratiji. Staljin je Istočnu
Evropu odvojio gvozdenom zavesom, sve države dokle je doprla njegova crvena
vojnička šapa sovjetizovane su i komunizirane. Jugoslavija je tu bila zamorče,
ona je trebalo da presudi Zapadnoj demokratiji. Komunistima su podjednaki
neprijatelj bili fašizam/nacizam i demokratija. Proces u Beogradu je
organizovan u tu svrhu. General Draža Mihailović je osuđen i pogubljen zbog
toga što je bio pristalica Zapada.
Dve
sudbine-Draža i De Gol
Njegov
politički pandan general Šarl De Gol nije mogao da mu spasi život. Dražinu
smrt je Tito dugovao Staljinu!
Dakle, đeneral Draža se ne može uzeti kao simbol novih balkanskih ratova,
etničkih ubijanja i čistki, izolacije Srbije iz Evrope, totalitarne ideologije,
velikosrpskog šovinizma, pravoslavnog fundamentalizma, vojničkog ustrojstva
države, velikog istorijskog obračuna Srba sa nesrbima u Jugoslaviji,
izbacivanja latinice iz srpske pismenosti i cementiranja ćirilice, religioznog jednoumlja,
uličnog nasilja, zagovaranja povratka u Srednji vek...
Stoga,
oni Srbi koji zagovaraju srednji vek i priželjkuju nove balkanske ratove,
nemaju pravo da nose na nekim budućim mitinzima istine Dražine slike, njihovi
oficiri ne mogu da oblače uniformu vojvode Živojina Mišića... kao što lepenovci
u Francuskoj ne mogu da se diče generalom De Golom.
Ako tražimo istorijsko poređenje za srpskog đenerala, naći ćemo ga u
francuskom generalu: Draža Mihailović i Šarl De Gol su istorijski pandani!
Sudbina
je htela da Srbi odbace svog generala, mučki ga ubiju u sudnici u Topčideru i
pola veka nastoje da mu zatru svako seme, a Francuzi pozovu svog generala da
spasi Republiku u času kad su se nad njom nadvijali crni OAS-ovski barjaci. Francuzi
ne ubijaju svoje Voltere, isto važi i za njihove De Gole. Srbi ubijaju svoje Slobodane
Jovanoviće, odnosno Draže Mihailoviće.
Francuska je našla snage da rehabilitacijom kapetana Alfreda Drajfusa promeni
sebe. Hoće li Srbija smoći snage da rehabilitacijom generala Draže Mihailovića
pronađe sebe i vrati se na put kojim je do komunizma ponosno koračala?
Francuska država je vratila kapetanu Drajfusu vojne počasti koje mu je nasilno
oduzela u krugu Vojne akademije. Pre toga je francusko sudstvo poništilo sve osude
kapetana Drajfusa, pukovnika Pikara, pisca Emila Zole...odnosno, pravnim
rečnikom, učinilo ih ništavim. Očekujem da srpsko pravosuđe poništi Topčiderski
proces (ranije sam zagovarao novo suđenje generalu Mihailoviću zajedno sa maršalom
Titom) i presudu generalu učini ništavom. Istorija će da presudi i bez nas. Još
očekujem od Srpske države da sahrani svoga generala, fiktivno ako ne može
stvarno, i to u krugu Belog dvora, za čiji se primat general zdušno borio u dva
svetska rata. Neka ostane Kuća cveća gde je (ako je već Hrvati neće u Kumrovec),
ali neka se formira Kuća pravde na istom dedinjskom brdu. Pa neka se ove dve
grobnice gledaju, kao što se gledaju grobnice Slobodana Jovanovića i Mike
Đorđevića u Aleji zaslužnih građana, u budućoj srpskoj istoriji. I neka ova
istorija odluči koja je grobnica autentična.
Što se mene tiče, napisao sam ovaj rad...apologiju...da pomognem ispravljanju
istorijske nepravde prema đeneralu Draži Mihailoviću. Završiću tekst kao što je
Laza Lazarević završio jednu od najboljih srpskih pripovedaka
"Sve će to narod pozlatiti". Ovo je moj prilog.
(Kraj)