Ako Zoran Đinđić preživi, neće Srbija. Aleksandar Tijanić je to proročanstvo napisao u političkom kontekstu, a Aleksandar Vučić se obradovao 12. marta 2003, kad je ispunjeno. Veseo događaj obeležio je prigodnom žurkom. „Hekler Kohom" su gađali drugi, on je pucao samo prilikom otvaranja šampanjca. Kao uvek kad proslavlja svoje uspehe i tuđe smrti, napio se do besvesti, četvrti put u životu. Navijačko ushićenje uhvatilo ga je posle pobede Crvene zvezde u Bariju, a roditeljsko kad mu se rodio sin, princ prestolonaslednik Danilo. U istom stilu, uz alkohol, harmoniku i četničke pesme na onaj svet je ispratio Slavka Ćuruviju i, na kraju, Đinđića. Njegov uspon i pad opisuje urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i blizak Vučićev saradnik i prijatelj
Predrag Popović
Prošlo je 15 godina, a Srbija opet mora da se spasava od svog vladara. Iako je sve više onih koji misle drugačije, normalni građani se nadaju da će ovog puta preživeti i država i njen vanknjižni vlasnik, Aleksandar Vučić. Ako ništa drugo, i on i njegove žrtve zaslužuju da mu se omogući fer i pošteno suđenje na kome će odgovarati za sve zločine koje je izvršio tokom šestogodišnje diktature.
Otkad je došao na vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da bi uništio Srbiju. Njegov dvostruki kum Nikola Petrović, tobož u šali, kaže da je Vučić primenio Pavelićevo trajno rešenje srpskog pitanja: trećinu će proterati iz Srbije, trećinu prevesti u naprednjačku veru, a zna se šta čeka ostale.
U svakoj šali ciničnog kuma ima 99 odsto istine, kao što se vidi u praksi. Pod Vučićem, prema zvaničnim podacima, Srbija godišnje gubi 74.000 stanovnika; što zbog negativnog prirodnog priraštaja, što zbog bekstva mladih i obrazovanih, koji su shvatili da odlazak iz ovog kalifata nije emigracija, nego evakuacija. Trećinu, one povodljive, pohlepne i glupe, pretvorio je u svoje idolopoklonike. Podmitio ih je i zastrašio, pa pomoću tih 30 odsto glasača ima apsolutnu vlast.
S obzirom da se 2017. godine broj samoubistava udvostručio, a broj ubistava porastao za 20 odsto, dobro mu ide i s trećim, radikalnim delom rešenja srpskog problema. Preostali proleteri svedeni su na nivo robova stranih gospodara i domaćih tajkuna. Dok većina balansira na ivici egzistencije, oni se šire, po bagatelnim cenama kupuju sve što je ostalo, ljude, zemlju i firme. U medijskom mraku, Vučić je okupirao sve državne institucije i izbrisao granicu između pravosuđa i kriminala. Porazio je i ponizio Srbiju, ali opet nema mira, zna da ga u 2018. čekaju izazovi, preteški za njegova krhka leđa, povijena pod teretom kriminala i korupcije.
Godina raspleta, koja je upravo počela, doneće odluku o tome ko će opstati, Srbija ili Vučić. Dok je on na vlasti, ne može oboje.
Vučić to zna, zato se priprema za odbranu i poslednje dane. Nije mu lako, stislo ga je sa svih strana, najjače i najbolnije iz Vašingtona, Brisela i Moskve. Uveren da je pametan, skriven iza parola o jednakom značaju evropskog puta i ruskog prijateljstva, i jednima i drugima obećavao je sve što su tražili.
Amerikanci su zahtevali da prizna nezavisnost Kosova, promeni Ustav Srbije, zatvori ruski humanitarni centar u Nišu i reši još nekoliko pitanja, poput kažnjavanja svih odgovornih za ubistvo braće Bitići. Vučić je pristao.
Još i pre osnivanja Srpske napredne stranke, u leto 2008, proneo se glas o famoznom sastanku u američkoj ambasadi u Beogradu. Kameron Manter, tadašnji ambasador, pozvao je na separatne razgovore Borisa Tadića, Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića. Prvo je pred Tadića, predsednika države i Demokratske stranke, stavio papir sa spiskom zadataka. Uz napomenu da to nisu teme za diskusiju, nego zahtevi o kojima se može izjasniti samo na dva načina (hoću - neću), ambasador ga je zamolio da popuni formular. Posle dužeg premišljanja, Tadić je vratio ižvrljani papir. Na većinu pitanja je odgovorio sa „yes", ali bilo je i nekoliko koja je precrtao. Vučić nije imao političkih i moralnih dilema, prihvatio je sve. Kad je to video, Manter je Dačića obavestio da nema potrebe za njegovim testiranjem, već se zna ko je pobednik na konkursu za novog slugu.
Kad se priča o tom misterioznom ispitu pronela Beogradom, Vučić ju je demantovao, optužujući Dačića da je plasira kako bi se predstavio kao patriota. Međutim, dešavanja na političkoj sceni su dokazala da iza tog dima ima vatre. Američke diplomate su, uz pomoć kolega iz Brisela, obezbedile logističku podršku Tomislavu Nikoliću i Vučiću za puč u Srpskoj radikalnoj stranci.
Na insistiranje stranaca, režim Tadić-Dačić nezakonito je ostavio pobunjenicima poslaničke mandate, preko tajkuna obezbedio novac za formiranje nove stranke i medijsku podršku. Na osnivačkoj skupštini SNS-a glavni gost bili su Kameron Manter i Vilijem Montgomeri.
Autor ovog teksta pratio je ta dešavanja iz neposredne blizine. Kao glavni urednik Vučićevog lista „Pravda", s njim sam bio u svakodnevnoj komunikaciji. Od njega sam saznao da se Nikolić sukobio sa Šešeljem i podneo ostavku na sve funkcije u SRS-u. Raskol je ozvaničen na sednici radikalskog Predsedničkog kolegijuma 5. septembra 2008. Tada je i Vučić glasao protiv Nikolića, ali, kad je sve završeno, od kolega se rastao dirljivom porukom: „Svi ste ološ, jebaću vam mater". Smejali su mu se Aleksandar Martinović, Igor Mirović, general Božidar Delić i još neki genijalci, koji su nekoliko dana kasnije prešli u Nikolićev tabor.
Vučić se odmah povukao u političku hibernaciju. Zvanično, tihovao je u vinskom podrumu u Jajincima, a tajno je vrbovao radikalske funkcionere da podrže izdajničku opciju. I tada je sedeo na dve klupe. Prihvatao je Šešeljeve pozive iz haške ćelije, a ignorisao Nikolićeve, kako bi podigao cenu i obojici dokazao da je jači i značajniji od njih. To su potvrdili i rezultati istraživanja.
- Šešeljev rejting je 3, Tomin 9, a moj 23 - pohvalio mi se Vučić deset dana posle raskola u SRS.
- Da li je to signal da kreneš svojim putem, da napraviš svoju stranku, bez njih? - pitao sam.
''I to će doći na red, ali još je rano, već sam preuzeo druge obaveze''.
Nije priznao kakve obaveze ima, ali šale, u kojima sam Vučića nazivao „Kameronovim svedokom", vremenom su zaživele kao deo političke realnosti. Promena stranke, ideologije i statusa nije uticala na Vučića.
Prema novim gazdama odnosio se kao 15 godina prema Šešelju. Bespogovorno je izvršavao svako naređenje, ali na svoj način i isključivo u svom interesu. Gde Šešelj okom, Vučić skokom. Kad Šešelj kaže da je Stanko Subotić kriminalac, Vučić doda da Cane Žabac vodi najopasniju mafiju u Evropi, koja ubija ljude, seče ih i u kesama baca u Dunav, kao i da je lično naručio likvidaciju policijskog generala Radovana Stojčića Badže. Kad Šešelj kaže da je Ćuruvija podnarednik NATO-a, Vučić javno obeća da će se vlasniku „Dnevnog telegrafa" osvetiti kad-tad. Kad Šešelj kaže da Amerika vodi nacističku politiku, Vučić ushićeno skandira u slavu predsednika srpskih radikala i njegovog drugara Sadama Huseina. Ako je za Šešelja Zvezdan Jovanović novi Gavrilo Princip, onda je za Vučića Đinđić mafijaško čedo i guba koja mora da bude istrebljena.
Istu matricu ponašanja zadržao je u odnosu s novim gazdama. Kad mu narede da potpiše Briselski sporazum, on albanskim vlastima prepusti elektroprivrednu i telekomunikacijsku infrastrukturu, rudnike i ostalu imovinu, otcepi Kosovo iz srpskog pravosudnog sistema i napravi koaliciju sa ratnim zločincem Ramušom Haradinajem. Kad mu zatraže diplomatski status za NATO vojnike, on, pride, u njihove akcije na Bliskom istoku pošalje nekoliko jedinica Vojske Srbije.
Zauzvrat, dobio je mogućnost da zavede diktaturu. To mu se svidelo. Postao je glavni urednih skoro svih srpskih medija, tužilac i sudija, gospodar života i smrti. Zloupotrebom službenog položaja ozakonio je otimačinu državne imovine i nameštenim tenderima i uličarskim reketiranjem preuzeo je kontrolu nad finansijskim tokovima. Za pet godina vlasti, očerupao je Srbiju i postao najbogatiji diktator u savremenoj istoriji Evrope.
Ni to mu nije dosta. Uz pare, hoće i prateće statusne simbole. Sirotinjske komplekse leči primitivnim bahaćenjem. Odseda u najskupljim hotelima, kao što je londonski Dorčester, gde noćenje košta oko 4.000 funti. Kad se rukuje sa stranim diplomatama, na ruci mu blista „Hublot" sat od 42.000 evra. Blista mu i osmeh na licu, utegnutog mezoterapijskim tretmanima. Odustao je od treniranja u teretani, procenio je da mu je lakše i prijatnije da liposukcijom iscedi salo sa stomaka i leđa. Da bi povećao mišćnu masu podvrgao se hormonskoj terapiji, koja je izazvala ginekomastiju. Kad se pojavio u uskoj, pripijenoj majici, na velikim i oblim grudima pozavidela mu je i Ana Brnabić. Nema veze, njemu je lepo, i takav može da se udene u skupu odeću, koju za njega kreira turski dizajner Tadži, u čijem njujorškom studiju se prave i oni karirani sakoi za Vučićevog diktatorskog pobratima Erdogana.
U skladu s Arhimedovim zakonom, dekadencija uronjena u kompleksaša s novobeogradskog asfalta iz njega istisne istu količinu inteligencije. Tačnost tog principa Vučić je dokazao odlukom da svoju političku sudbinu veže za Angelu Merkel i da na izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država podrži Hilari Klinton. Iako proces promena u američkoj administraciji još nije završen, srpski diktator se već suočio s posledicama svojih grešaka.
Američke bezbednosne službe presekle su kriminalni lanac za pranje para kroz projekat „Beograd na vodi". Pod istragom se nalazi i nekoliko banaka u Švajcarskoj, Britaniji, Emiratima, Kini i Rusiji, u čijim sefovima je novac koji su rođaci, kumovi i saradnici oteli i odneli iz Srbije. Uporedo s tim, raskrinkana je mreža šverca narkotika preko Kosova, čiji konci vuku do Beograda. Vučić je shvatio da Amerikanci stežu omču. Za to i nije morao da bude mnogo pametan, dovoljno je da vidi zahtev Kongresa da Pentagon istraži ruski uticaj na zemlje tzv. Zapadnog Balkana.
Džejms Matis, šef Pentagona, mora da pripremi analizu bezbednosne saradnje Srbije, Makedonije, Crne gore i Kosova s Rusijom. Kongres je, poslednjih dana protekle godine, tražio detaljan spisak ruskog oružja i vojne opreme u vrednosti većoj od milion dolara, koja je kupljena ili dobijena iz Rusije od 2012. do danas. Takođe, proverava se i svaka vrsta obaveštajne saradnje zapadnobalkanskih i ruskih službi. Pošto je Crna Gora članica NATO saveza, a Kosovo pod direktnom kontrolom Amerike, jasno je da se ovaj zadatak odnosi samo na Makedoniju i Srbiju. Dolaskom na vlast Zorana Zaeva, makedonski scenario je već dobio epilog, pa je Vučić pametno prepoznao sebe kao metu ove američke akcije.
Prikrivajući strah, Vučić je nedavno pokušao da uteši saradnike iz vrha Srpske napredne stranke. U podužem monologu objasnio im je da su se Amerikanci prevarili ako misle da u Srbiji mogu da smene vlast kao u Makedoniji. Tamo su za Nikolu Gruevskog i VMRO-DPMNE lako našli zamenu, ovde nemaju alternativu, sve opozicione stranke su ispod cenzusa.
- Amerikanci uvek imaju alternativu, oni znaju da SNS nije jedan čovek. Oni ne menjaju svoju politiku, samo sluge koje je izvršavaju - demantovala ga je Zorana Mihajlović.
Suočen s tom istinom Vučić se uzdržao od izliva besa. Ne bi mu pomoglo histerisanje, svestan je da su majstori iz Lenglija takvu akciju izveli u drugom komšiluku, kad su posle Franje Tuđmana, pomoću anonimnog i beznačajnog Ive Sanadera, demilitarizovali Hrvatsku demokratsku zajednicu. Projekat je uspeo, HDZ se rasteretio tvrde nacionalističke ideologije i evroskepticizma, pa je čak dobio priliku da uvede Hrvatsku u Evropsku uniju. Po toj mustri, Amerikanci bi bez problema mogli da SNS rasterete prisustva braće Vučić i nekoliko kumova, pa da podrže novo rukovodstvo, koje bi stranci omogućilo da ostane na vlasti, a sebi da izbegnu optužbe za saučesništvo u brojnim korupcionaškim i kriminalnim aferama.
Kad se u Matisovom izveštaju nađu migovi i helikopteri, centar u Nišu i obaveštajci koji su iz Crne Gore preko Srbije vraćeni u Rusiju, taj dokument će postati svojevrsna optužnica protiv Vučića. U samoodbrani, skovao je očajnički plan: distanciraće se od svih sumnjivih „ruskih elemenata", SPS će gurnuti u koaliciju sa SRS i svu odgovornost prebaciti na Ivicu Dačića.
Naivno, ali nema boljeg rešenja. Ako to ne prođe, moraće da opet ide u Moskvu, na novu turu prosjačenja, iako su sve dosadašnje bile uzaludne. Pre dve godine je direktno Vladimira Putina molio da garantuje bezbednost za brata Andreja, za svaki slučaj. Kasnije je molbu ponovio Nikolaju Patruševu, sekretaru Saveta bezbednosti Rusije. Odgovor još nije dobio. Ili jeste, onom pokaznom vežbom sa psom koga su pred njim gurnuli u cev sa tečnošću u kojoj može da se diše. Pas se izvukao, obučavali su ga vrhunski ruski naučnici, a ne Šešelj i Miki Rakić.
I bez tog pedagoški pretećeg primera, Vučić se dovoljno plašio Rusa. Zato je pristao na njihov zahtev da Turskoj izruči Dževdeta Ajaza, Kurda koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog nasilnog rušenja turskog ustavnog poretka. Iako je Komitet protiv torture Ujedinjenih nacija zatražio da Srbija ne izruči Ajaza, jer postoji rizik da bi u Turskoj mogao da bude izložen mučenju, ministarka pravde Nela Kuburović je 15. decembra prošle godine donela rešenje o izručenju. Srpska Vlada je odmah upozorena da „vodi računa o svojim međunarodnim obavezama". Briga Vučića za to, on vodi računa samo o vlastitim interesima. A, to nije lak posao.
Diletant bez ikakvog radnog iskustva nada se da će primitivnim političkim spletkaranjem uspeti da nadigra dve najveće imperije. Da bi stvorio šansu za opstanak na vlasti maksimalno je zategao odnose i sa Amerikancima i s Rusima, pokušavajući da balansira između njih, sve na štetu Srbije.
Ne samo strani gospodari, Vučiću sreću kvare i domaći podanici. Iako trenutno nema ozbiljnih razloga za strah od opozicije, ništa ne prepušta slučaju. To se videlo na decembarskim izborima u četiri opštine. U svakoj je Vučić predvodio SNS, a lično je objavio rezultate. Posebno je bio ponosan na pobedu u Pećincima, gde je osvojio 77 odsto glasova, skoro kao kolega Kim Džon Un. Za taj uspeh zaslužan je kriminalac s Kosova, Vučićev operativac broj jedan - Zvonko Veselinović. Veselinovićev posilni, inače neformalni komandant naprednjačkih batinaških eskadrona, Zoran Milojević Zelja, uz malu pomoć Nikole Selakovića, doneo je pobedu u Negotinu, a diktatorov kum Darko Glišić je obavio svoje u Mionici. Vučić mora da bude zadovoljan, generalna proba pred beogradske izbore je u potpunosti uspela. Njegove siledžije su upadale u kuće političkih protivnika, policija i tužilaštvo nisu reagovali, režimski razbojnici su pred kamerama nasrtali na opozicionare, za šta su nagrađeni javnom pohvalom svog bosa. Iza bandita u crnim džipovima išli su stranački prvaci s poklon-paketima, kojima su kupovali glasove.
Peting je odrađen, na redu su pravi izazovi. Pred Vučićem su izbori u glavnom gradu, referendum o promeni Ustava i vanredni parlamentarni izbori. Iako je jasno da diktator nikad neće raspisati izbore na kojima mu preti realna opasnost od poraza, u strahu su mu velike oči.
- Guske su spasile Rim, ali kasnije nisu vladale njime - objasnio je Đinđić razloge zbog kojih je 5. oktobra 2000. pristao na saradnju sa „crvenim beretkama" i surčinsko-zemunskim mafijašima.
Pogrešio je.
Poučen tim primerom, Vučić se brutalno obračunava sa svima koji su mu pomogli da dođe na vlast. Za razliku od Đinđića, on ima apsolutnu kontrolu svih institucija, policije, vojske, pravosuđa, medija i mafije. Bezbednosne službe rade isključivo u njegovom interesu.
Informacije iz VBA i BIA koristi u obračunu s političkim protivnicima. Vojislav Šešelj i Miodrag Miki Rakić naučili su ga kako da satanizuje svakoga ko mu se suprotstavi, što na svojoj koži sada osećaju Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i svi ostali nepodobni elementi. Iz udbaških fioka izvlače se njihovi dosijei iz kojih Vučić selektuje upotrebljive laži, tračeve i poluistine, pakuje ih i plasira preko svojih medija. U toj laboratoriji spletki i intriga nastali su tekstovi koji Jankovića predstavljaju kao ubicu, pijanca i dugogodišnjeg saradnika DB-a. Jeremić je saradnik surčinskih mafijaša, tvrdi Vučić, koji je kum dvostrukom nedokazanom ubici Petru Paniću Pani i šef Zlatiboru Lončaru, drugaru i najamniku Dušana Spasojevića. Dragan Đilas je nasilnik, zlostavljao je bivšu suprugu. Kad to pročita, Ksenija Janković-Vučić seti se operacije u pariskoj bolnici, kad je jedva preživela sudar s pesnicama tadašnjeg supruga, a Tamara Đukanović-Vučić samo pusti suzu za nerođenom ćerkom Nevom.
- U svakom ratu Srbi su se junački držali, uvek su bili spremni da sve, pa i život, žrtvuju za slobodu. U miru, ponašaju se sasvim suprotno. Pod Titom su ćutali 50 godina, pa još 13 pod Miloševićem. Državne institucije, ljudska prava, Ustav i zakoni, za Srbe su to imaginarne pojave koje ne razumeju i zbog kojih nisu spremni da se upuste u bilo kakav rizik - tvrdio je Aleksandar Vučić.
S obzirom da on vlada već više od pet godina, možda je u pravu. Po njegovom cenovniku, Srbin ne vredi više od 20 evra, toliko na izborima plaća glas i to ne svojim, već tuđim, opljačkanim parama. Ipak, i diktator zna da njegove laži, kojima preko svojih medija hipnotizuje lakovernu publiku, zato se priprema i za otvoreno nasilje. Ko ne veruje, neka pogleda betonske blokove, kojima je nedavno blokirao ulaze na Knez Mihailovu i još neke beogradske ulice. Prepreke su postavljene, navodno, zbog opasnosti od terorističkih napada. Možda ta opasnost zaista postoji, pošto je naprednjačka vlast uvukla Vojsku Srbije u sukobe na Bliskom istoku, ali realnija pretpostavka ukazuje na strah vladara od uličnih nemira do kojih može da dođe usled nezadovoljstva ojađenih i očajnih građana.
Manes Šperber, Vučiću omiljeni autor, u knjizi „Policijsko shvatanje istorije" zaključio je da je „veleizdaja jedini zločin čiji neuspeh biva kažnjen, a uspeh nagrađen". Na veliku žalost aktuelnog diktatora, njegova izdaja još nije u potpunosti uspela. Da, utvrdio je državnost albanskog Kosova, uništio privredu, oterao većinu mladih i sposobnih, zadužio nekoliko sledećih generacija i naneo nesagledivu štetu Srbiji, ali samo je pitanje vremena kad će robovi dići glas. Na izborima, nadajmo se.
U ovoj godini raspleta građani će imati tri šanse da se odbrane od diktatora. Dovoljna je samo jedna pobeda, pa da se rasturi naprednjački kartel i Vučiću priredi fer suđenje, posle koga će imati mnogo vremena da, u miru skromne ćelije, piše memoare.
U suprotnom, Srbija neće preživeti.