Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (5)

Tri pitanja

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nera svetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Tako je postalo opšte prihvaćeno da je pesnik izvršio samoubistvo, a to je rekla i država. Ovakav zaključak je proistekao iz činjenice da je Branko Miljković još u Beogradu pokušavao da se ubije i da se povremeno toliko opijao da je zapadao u delirijum tremens. Džadžić je otkrio i zašto.

Bilo je i onih koji su verovali da je Branko svesno odabrao samoubistvo, kao, recimo, Majakovski i Jesenjin, da bi na taj način cementirao svoju pesničku slavu. Pisci samoubice gotovo po pravilu su dožiljavali posmrtno uznesenje. Isto je pevati i umirati - kaže jedan Brankov stih.

Brankova Laura bila je Milica Nikolić, slavista, prevodilac s ruskog i sekretar redakcije Dela. Velimir Lukić je ovako opisuje: „...Ona je imala trideset osam godina, Branko dvadeset sedam. Bila je lepa, jako elegantna, obrazovana, iz stare, otmene porodice. Čak se pričalo da je rođaka Karađorđevića. Branka je potpuno fascinirala."

Milica Nikolić nikad nije pominjala svoj odnos sa Brankom. Činjenica je da ga je ona opčinila svojom lepotom, autoritetom, obrazovanjem i svojim građanskim poreklom. Pričao je Kosti Dimitrijeviću u Mažestiku da će se ubiti posle razlaza s njom. A kad ga je Kosta upitao da li je on s njom spavao, Branko je skočio, prevrnuo sto i porazbijao sve sa stola. Prevodila je s Branko ruske pesnike, Osipa Mandeljštama.

Ali, u Milicu je bio zaljubljen i Oskar Davičo, verovatno ju je on i doveo u Delo. Milica je odabrala starijeg pesnika, za njega se i udala.

Brankovoj posmrtnoj slavi nisu doprineli ni Beograd, ni Zagreb, nego Niš! Naime, na desetogodišnjicu pesnikove smrti, 1971. godine, u Nišu je otkrivena ispred Narodnog pozorišta bista Branka Miljkovića. U Narodnom muzeju Niša Branko je dobio svoju spomen sobu. Jedna ulica i jedna škola poneli su njegovo ime. Oformljena je pesnička nagrada Branko Miljković, jedna od najznačajnijih u nas. Godine 1972. nagrada je uručena Oskaru Daviču!

Nešto kasnije mitu o Branku će se pridružiti i gradić Gadžin Han, odakle je bio poreklom Brankov otac, pesničkom manifestacijom Dani Branka Miljkovića. Niš je stvorio mit Branko Miljković za sva vremena. Pesnik koji je u Beogradu bio suvišan, u Nišu je postao kanonizovan. Srbija je to morala da prihvati.

Interesantno je da Brankov niški biograf Vidosav Petrović ne pominje u svom tekstu tadašnjeg sekretara niškog Komiteta i predsednika Ideološke komisije SK Srbije, Veselina Ilića. Ja sam u jednom tekstu napisao da je Vesa bio niški Buharin! Ovaj mladi energičan komunista hteo je da od Niša napravi srpsku Atinu i sve što je značajno u životu Niša počelo je sa njim. Svakako da je on najzaslužniji što Branka Miljkovića nije prekrio veo zaborava, kao tolike druge. Ovde ću da navedem primer pesnika Bore Zdravkovića, profesora leskovačke Gimnazije. Po svojoj artificijelnosti, regularnosti stiha, metafizičkoj zagledanosti u sebe, Leskovčanin ne zaostaje mnogo za Nišlijom. Ali danas niko ne zna za Boru Zdravkovića, jer Leskovac nije imao svoga Buharina. Neće da zna ni Leskovac! Na sreću, zna za Borinog prezimenjaka Tomu Zdravkovića, pevača, njegov spomenik ukrašava leskovački park. Ali u umetnosti je to tako, da bi neko nešto značio mora da bude najpre izvikan. Kao i u politici.

Ovde ću da zastanem i da izvršim analizu ovog događaja, što radi i Marinko Arsić Ivkov. U stvari, Marinkova analiza je najbolji deo njegove priče.

Moram da postavim tri pitanja: 1. Zašto je izostala istraga o Brankovoj smrti u Zagrebu? 2. Zašto je u Zagreb poslan Tanasije Mladenović? i 3. Koja je uloga u svemu tome Petra Džadžića?

Na prvo pitanje je lako odgovoriti, zato što je tako odlučeno u vrhu Partije, Države...da istrage ne bude. Inspektor koji je vodio istragu zaključio ju je pre nego što je otvorio. Šta ima da se bakće istražnim radnjama, da istražuje okolnosti, da saslušava svedoke, da konsultuje stručnjake ... kad je dobio direktivu da se radi o samoubistvu. To što je Branko u Beogradu pokušavao samoubistvo ide mu naruku, u Zagrebu je samo realizovao beogradsku ideju. Da je istraživao, čačkao, verovatno bi došao na istu ideju na koju su došli Brankovi roditelji, da je Branka neko ubio a da je samoubistvo inscenirano. Možda bi poremetilo srpsko-hrvatske odnose i to u godini kad Jugoslavija organizuje veliku međunarodnu konferenciju trećeg sveta o nesvrstavanju između dva bloka?

Na drugo pitanje odgovor je komplikovaniji. Tanasije Mladenović je čovek blizak policijskoj vlasti, koju oličava Srbin Aleksandar Ranković, kao i Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Branko V. Radičević... S druge strane, osvojio je Branka i može se uzeti kao blizak prijatelj porodice Miljković.

Mladenović je Branka ubacio i u redakciju Književnih novina, ali je on u njoj ostao kratko. Napustio ju je zbog neslaganja sa Predragom Palavestrom oko objavljivanja pesama Petra Pajića. Branko je izabrao četiri Pajićeve pesme, a Palavestra i još neko iz redakcije taj izbor su sveli na dve pesme. Revoltiran, podneo je ostavku: "...Molim redakciju da uvaži moju ostavku. Razlog: odbijanje da objavi pesme Petra Pajića. Ako urednici Književnih novina ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od baljezgarija Radeta Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali..." (Napominjem da Miljković i Vojvodić imaju loše mišljenje jedan o drugom: Branko Radeta smatra nedarovitim, a Rade Branka prepisivačem pesnika koje prevodi.)

I Tasa dobija službeno vozilo SUP-a, specijalnu funkcionersku legitimaciju, uzima Brankove roditelje i brata i vodi ih u Zagreb da se na licu mesta uvere da je njihova sumnja o ubistvu Branka neosnovana. Oni će samo Tasi verovati! Da nije Tanasija u Zagreb poslao Ranković, isto onako kako je Dobricu Ćosića slao na Goli otok? Bilo kako bilo, tek Tanasije Mladenović je stavio tačku na Brankov dosije. Kao što je ranije „nagovorio" Branka da napiše poemu o Titu!

Treba reći da se tih godina na vrhu Partije i Države ispod Tita vodi rat između „zapadnjaka" Kardelja i „istočnjaka" Rankovića: Kardelj bi da Jugoslaviju pomeri još više na Zapad (govorilo se o NATO paktu!), a Ranković da je je vrati u sovjetski blok. Ranković je na vrhuncu moći, favorit je Brežnjeva, zagovornik unitarističke države, sovjetski čovek za smenu Tita! Nije ni malo slučajno što srpska Udba te godine objavljuje preko Politike feljton o hvatanju Draže Mihailovića, u kojem se veliča uloga Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna u tom činu.

Problem je, međutim, u tome što međunarodne okolnosti idu naruku Kardelju. Tito postaje šef Pokreta nesvrstanih, a Jugoslavija započinje sa jedinstvenim eksperimentom radničkog samoupravljanja. To će dovesti do toga da Tito isključi Rankovića iz Partije i Države, kao što je prethodno učinio sa Đilasom.

Na treće pitanje odgovor je nejasan. Šta će tu Petar Džadžić? Džadžić nije spadao u Brankovo boemsko društvo, jedino što je bio urednik u Prosveti kad je Branko objavio u njoj knjigu „Vatra i ništa". Bio je poznat kao čovek blizak vlasti, najpre Udbi. Zašto bi Branko pisao intimno pismo nekome s kojim nije delio kafanske dane? I zašto nije pisao direktno Milici? Šire, da li je takvo pismo uopšte postojalo?

Predrag Čudić u svojoj knjizi „Vejači ovejane suštine" pominje Miljkovićevu smrt i sumnja da je razlog smrti neuzvraćena ljubav i dovodi u pitanje Džadžićevo pismo. Nije li ono objavljeno s namerom da zataška prave uzroke Brankove smrti. A koji bi to uzroci mogli biti? I da li je Džadžić pokušao da ih sakrije po nečijem nalogu?

Detektivska priča Marinka Arsića Ivkova zahteva proširenje istrage na Beograd. U Beogradu je odlučeno da se Branko Miljković samoubio.

Po odlasku u Zagreb, Branko je u više navrata boravio na kratko u Beogradu. Da poseti roditelje, izdavače (spremao je novu knjigu) i kafansko društvo. Za priču je interesantan Brankov poslednji boravak u Beogradu, 26. januara 1960. godine. Tom prilikom je napravio bar dva incidenta: u Klubu književnika potukao se sa prijateljem Žikom Lazićem, a u Dugi je objavio pismo u kojem se odriče od svega što je dotad napisao!

Za tuču sa Žikom Lazićem Branko je sam kriv. U potpuno pijanom stanju prišao je za sto gde je sedeo Žika Lazić sa svojom devojkom (kasnije suprugom) i počeo da vređa devojku. Žika je zaštitio svoju prijateljicu i došlo je do neravnopravne tuče između treznog Žike i pojanog Branka koji nije mogao da stoji na nogama. Razume se da je Branko jako loše prošao. Žika je mnogo godina kasnije napisao da je gledao da izbegne tuču, ali da je Branko bio nasrtljiv. Padao je na pod i ustajao da nastavi tuču. Tek su ih Stevan Raičković i Risto Tošović razdvojili. Kad je Branko sutradan uvideo šta je uradio, požurio je da se izvini svom kafanskom drugu od prvih dana boravka u Beogradu. Žika je izvinjenje prihvatio.

Kako je došlo do Brankovog pisma Dugi objasnio je urednik lista pesnik Branko V. Radičević. Ovako je napisao u Dugi.

Dana 26. januara 1961. godine, u ranim večernjim satima, Branko V. Radičević je sedeo u Bezistanu sa prijateljem kad mu je iznenada prišao Branko Miljković. Miljković je bio u društvu slikara Radomira Stevića Rasa i jedne vižljaste devojke. (Miljković je iz Zagreba došao da se dogovori sa Rasom da mu ovaj dizajnira novu knjigu.) Već na prvi pogled se videlo da je Miljković depresivan i mamuran, ako ne pijan a ono podnapit. Radičević nije pio, bio je tek operisao slepo crevo i ovo mu je bio prvi izlazak u grad.

Radičević se seća da je Branko imao modrice na licu (od pomenute tuče sa Žikom Lazićem u Klubu književnika). Posle kraćeg razgovora, Miljković Radičeviću predaje kratko pismo (neki tvrde da ga je napisao dok je sedeo u Bezistanu, drugi da ga je, već napisano, imao u džepu) za Dugu, čiji je Radičević bio urednik. U tom pismu on se odriče svoje poezije:

"...Pre svega, zahvaljujem se Dugi i mom prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost itd. itd. Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

"..1. Knjige: Uzalud je budim, 2. Zbirke: Poreklo nade, 3. Zbirke: Vatra i ništa (Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i4. Zajedničke zbirke: Smrću protiv smrti. Bgd., 27. I 1961 g. Branko Miljković..."

Radičević je bio iznenađen sadržinom pisma, pa je sutradan pronašao Miljkovića da bi proverio da li ga je on napisao u afektu, ili u trezvenom stanju, i upitao ga da li ostaje pri zahtevu da ono bude objavljeno. Pošto je Miljković potvrdio da želi obelodanjivanje pisma, Radičević ga je objavio u Dugi od 5. februara, uz kratak komentar. Pismo je objavljeno pod naslovom "Odričem se svojih knjiga pesama...", sa Miljkovićevom fotografijom, faksimilom pisma i pesmama "Pohvala svetu" i "Uzalud je budim". Radičević je u komentaru napisao:

"Objavljujemo pismo Branka Miljkovića kome je naša redakcija uvek bila naklonjena. Uvereni smo da je povod odricanju sopstvene poezije - poezija koju pesnik sad piše. Nećemo govoriti o hrabrosti i iskrenosti kao vrlini, niti o samozaljubljenosti kao grehu i mani. I Dučić se odrekao jednog dela svoje poezije. Isidora Sekulić spalila je deo svojih rukopisa. To nisu usamljeni slučajevi u svetu umetnosti. Dugo bismo nabrajali imena znamenitih ljudi koji su najčešće bili nepravedni prema svom delu. Trenuci sumnji! Ponekad - trenuci viših saznanja.

Pesnik Branko Miljković dobitnik je Oktobarske nagrade 1960. za zbirku „Vatra i ništa" (odriče se i nagrađenezbirke!). Naklonjena mu je i kritika i publika. Ali, izgleda da je sam prema sebi suviše strog!

Objavljujući pismo - želimo pesniku da se još značajnije potvrdi svojim novim delima i da nas time uveri kako je trenutak odricanja u stvari - izvanredni preokret u njegovom pesničkom radu."

Upravo ovo pismo je za neke uzrok Miljkovićevog samoubistva, jer je on, po povratku u Zagreb, 2. februara, Radičeviću napisao i poslao pismo u kojem ga moli da odricanje ne objavljuje. No pismo je stiglo prekasno. Broj je već bio odštampan.

Prema svedočenju Miljkovićevog oca Gligorija, Branko mu je pre polaska za Zagreb 26. januara ostavio hrpu rukopisa sa molbom da ih spali, što je ovaj odmah i učinio i posle se pokajao. Martinko Arsić Ivkov se danas pita da li je među tim rukopisima bilo i onih politički nepodobnih ogleda o Josipu Brozu Titu, koje neki svedoci pominju kao mogući uzrok Miljkovićeve smrti i za čije je postojanje, navodno, znala jugoslovenska tajna policija. (Videćemo da nije.)

Ovaj Brankov čin delovao je kao prava bomba! Dotad se u jugoslovenskoj književnosti niko nije odrekao sopstvenoig dela. Malo ko je poverovao u Brankovu iskrenost, preovladalo je mišljenje da je to bila njegova poza, patološki pokušaj da još jednom dovede sebe u centar zbivanja.

Problem je bio u tome što je među pesmama kojih se Branko odrekao bila i poema o Titu! … Iz tadašnje Duge, koja je slovila kao udbaško glasilo, širile su se fame kako se Miljković odrekao svega što je „naškrabao", samo zato da bi se odrekao svoje pesme oTitu!

Izgleda da je i sam Branko postao svestan opasnosti svog čina čim je Radičeviću napisao pismo iz Zagreba da ne štampa ovu izjavu. Beogradski novinar Pavle Kićevac navodi da je oko 15 časova tog 11. februara video Branka u Zagrebu. Kićevac je ručao u Klubu književnika u Zagrebu, gde je Branko sedeo sa društvom. Kad ga je ugledao, Branko mu je prišao i seo za njegov sto. Odbio je ponuđeno piće, s obrazloženjem da je prethodnih dana mnogo pio i da namerava da ostavi alkohol. Potom mu se Branko požalio na Branka V. Radičevića, koga je okrivio za objavljivanje pisma o odricanju od svega što je do sada napisao i objavio. „Ne sećam se tačno kada - navodno je rekao Miljković Kićevcu - ali pisao sam Branku Radičeviću i zamolio ga da povuče tu moju izjavu čijeg se teksta tog trenutka nisam setio, ali za koji sam bio siguran da predstavlja ordinarnu glupost... Odgovorio mi je (da li on, ili redakcija - tačno se ne sećam), međutim, da je Duga već štampana i da se mojoj želji ne može izaći u susret... Možda nije trebalo da taj moj afekat toliko ozbiljno shvati... Znaš, pomalo mi je smešno kad slušam interpretacije te moje glupe izjave. Niko nije hteo da shvati da je takvu glupost mogućno načiniti - pijan. Sam sada moram da snosim posledice neozbiljnosti i neka mi se oprosti što sam se pomućene svesti, odrekao svih knjiga, Oktobarske nagrade i svega što sam napisao..." Još je Branko dodao: „Ne mogu da se ljutim na Radičevića. Nemam pravo na to. On je moj drug i prijatelj. Nije tačno da me je terao da napišem ovakvo pismo, kako to neki tvrde. Uostalom, ko zna šta sam ja tih dana pijan pričao? Možda nije trebalo taj moj afekat toliko ozbiljno da shvati."

Branko V. Radičević je u Dugi od 12. februara objavio mišljenja nekolicine pisaca i kritičara povodom Miljkovićevog odricanja (kada su pisali ta mišljenja, pesnik je bio živ). Predrag Palavestra i Milosav Buca Mirković bili su oštri.

„Čini mi se da je Branko Miljković postigao ono što je želeo: ovde, evo, nekolicina ljudi komentariše njegovu izjavu, koje će ako bude razuman morati da se odrekne ozbiljnije nego što se sada odriče svoje poezije. Miljković voli da daje izjave. Razne i različite. Ranije je govorio jedno, sada drugo. Zar mi to ne daje prava da pretpostavim da će sutra govoriti treće. Pogotovu što će i tada, na ovaj ili onaj način, moći da bude u centru pažnje. A bolje bi mu bilo, i to mu prijateljski želim, da iskreno, u tišini i gluvom nemiru, revidira neke svoje stavove i da delom, a ne izjavama, dokaže svoju zrelost, kritičnost i stvaralačku snagu." (Palavestra)

"Na vest o abdikaciji pesnika Branka Miljkovića, čije sam knjige sa nadom obeležio i počastio i ja, treba se smejati. Samo smejati! A pošto se pesnik u ovom tobož odmerenom i samo kritičnom pismu odriče čitavog svog dela neopozivo, treba mu glasnije nego ikada dosada reći kako su gotovo svi srpski pesnici, kao po pravilu, neštedimice, mešali trenutke lucidnosti sa trenucima krize, ali se nisu odricali svoga dela" (Mirković)

U Dugi od 19. februara Branko V. Radičević je objavio kako je došlo do objavljivanja pisma: „U trenucima sumnje Miljković je napisao je pismo u kome se odriče svoje poezije. Da li je to afekat? Trenutno nezadovoljstvo? Ne, odgovorio mi je - sutradan. Odriče se poezije u ime poezije koju piše. I moli da objavim njegovo pismo. Posle nekoliko dana dobio sam drugo pismo u kome moli da povučemo izjavu. Međutim, list je već bio odštampan. A pismo - suviše intimno. Zato sam ga molio da napiše članak ili opširnije i prikladnije pismo koje će objasniti i javnosti i prijateljima - njegov stav. Prepisku prekide - smrt."

Razume se da se postavlja pitanje kakva je bila uloga Branka V. Radičevića u svemu tome. U polemici koja se kasnije razvila neki pisci su ozbiljno teretili Radičevića.

„Odreći se takvog statusnog obilježja režima, u Beogradu je dočekano kao drskost i hula nezahvalnog pjesnika. Pričalo se da ga je na taj čin nagovorio književnik Branko V. Radičević… Iz tadašnje Duge, koja je slovila kao udbaško glasilo, širile su se fame kako se Miljković odrekao svega što je „naškrabao", samo zato da bi se odrekao svoje pjesme o Titu." (Kovač)

"Poslije dobijanja Oktobarske nagrade, tadašnja je Duga napravila grozan razgovor s Brankom Miljkovićem. Branko V. Radičević ga je našao pijanog, zloupotrijebio ga izvlačeći iz njega što je htio, nagovorio ga da se odrekne svega što je do tada napisao, pa i Oktobarske nagrade." (Jevrem Brković)

„Istina, tom samoubilačkom činu dao je „ubrzanje" Branko V. Radičević, objavivši u beogradskoj reviji Duga da se Branko odrekao svojih pjesama, pa i čuvene pjesme o Titu. To Radičević nije smio da učini, tim prije što je tih dana autor čuvene zbirke „Uzalud je budim" bio u vrtlogu permanentnih košmara." (Žarko Đurović)

Za Miljkovićevu smrt, međutim, Branka V. Radičevića najeksplicitnije okrivljuje Miodrag Ašanin, koji je u zagrebačkom nedeljniku Vjesnik u srijedu od 22. februara 1961, dakle desetak dana posle kobnog događaja, objavio tekst "Porečeno odricanje" sa ambicioznim i sugestivnim nadnaslovom "Komponente jednog samoubistva". Radičević ne samo da je isprovocirao i nagovorio pijanog Miljkovića da napiše da se odriče svoje poezije, nego mu je i pomogao u pisanju: „...Miljković je doputovao u Zagreb, namjestio se na Radio-televiziji i počeo normalno da radi. Ipak je nakon nekoliko tjedana otputovao u Beograd. Iznenadilo ga je, kako nam je kasnije pričao, neobično raspoloženje koje ga je zahvatilo. Počeo je piti! Satima se nije rastajao od čaše. Padao je i dizali su ga. Doživio je nekoliko oštrih sukoba." Ašaninov tekst je, u stvari, optužnica protiv Branka V. Radičevića. Prema Ašaninu, Miljković je po povratku iz Beograda bio melanholičan i depresivan gotovo isključivo zbog tog u pijanstvu iznuđenog pisma o odricanju. Autor teksta eksplicitno tvrdi da je uzrok Miljkovićeve smrti samoubistvo.

I Kosta Dimitrijević je u početku mislio da se u slučaju Branka radi o samoubistvu. On se prvih dana februara susreo sa Brankom u Zagrebu. Branko mu je delovao nervozno, rekao mu je da se u pijanstvu odrekao svoje poezije i da će to biti objavljeno u Dugi i požalio mu se da ga je neko, koga nije imenovao, veoma povredio nekakvim „podmetanjem" prilikom poslednjeg boravka u Beogradu. Opet se žalio na beogradska ogovaranja i zavist. Čak je za svoj odlazak iz Beograda okrivio „salonske pisce", decu predratne buržoazije i „salonske komuniste": „...Sve redakcije i izdavačke kuće zaposeli su sinovi i kćeri predratne buržoazije i okupacijskih slugu, koji su pakosni zbog moje Oktobarske nagrade, a sada se kajem što sam je uopšte i primio. Ta pokvarena beogradska gospoda, ti salonski komunisti, dosta su mi zagorčali život, zato sam ja i pobegao ka gospodinu Krleži, ali se ni njemu neću klanjati...."

Prema tvrđenju Dimitrijevića, Branko mu je rekao da će svi likovati kad pročitaju onu „glupu izjavu" u Dugi, koja po njega može imati kobne posledice, jer podrazumeva i odricanje od „slavopojki" Titu. (Kosta Dimitrijević se kasnije preumio, pa njegov roman o Branku nosi naslov „Ubistvo pesnika"?)

Od svih ovih napada Branka V. Radičevića je zdušno branio beogradski advokat Dragoljub Todorović. Moguće je da ga je faktički odbranio, ali suštinski nije. Radičević verovatno nije učestvovao u nastajanju Brankovog pisma, ali ga je objavio. On je bio udbaški kadar i svakako je znao koje će biti posledice Brankove izjave.

Inače, Branko V. Radičević je i sam bio sklon ispadima. Tako je jednom pijan u nekoj školi napravio ispad bez presedana, kad je vulgarnim jezikom pitao đake da li samo onanišu ili i polno opšte? Oko toga se digla velika galama, mnogi su se zgražavali i tražili da Radičević bude isključen iz Saveza komunista i Udruženja književnika, čak da mu se zabrane javni nastupi kao pisca, ali zaštitili su ga njegovi. Kao čovek blizak Rankoviću i Krcunu morao je da zna kakve se igre vode oko vrha vlasti, zašto je onda Branka Miljkovića prosto gurnuo u taj politički ponor?

(Nastavak u sledećem broju)