Turska

Obaveštajni rad turskih službi na prostoru "Zapadnog Balkana"

Agenti, žbiri i uhode obilaze bivše carstvo

Ovaj rad bavi se delovanjem obaveštajnog aparata Turske Republike u cilju ostvarivanja uticaja Turske, preko obaveštajnog sektora, na društvene, političke i ekonomske prilike u balkanskim zemljama. U radu je najpre izložena struktura turskog obaveštajnog sektora, odnosno funkcionisanje rada njegovih upravnih institucija (Nacionalni koordinacijski obaveštajni savet, MIT) i koordinisanje rada njegovih različitih obaveštajnih jedinica.

***

U kontekstu bavljenja turskim interesima na Balkanu, autor je, polazeći od aktuelnih određenja pojma obaveštajne službe razgraničio države koje u radu svojih obaveštajnih službi dosledno poštuju Povelju OUN, držeći se opštih normi međunarodnog prava od onih zemalja koje u svojoj obaveštajnoj delatnosti prelaze date norme, te rukovođene ciljevima osnaživanja vlastitih interesa urušavaju sisteme država u bezbednosnom okruženju, ugrožavajući njihove vitalne interese.

Tumačenjem glavnih iskaza turskih zvaničnika, autor je zaključio i u nastavku teksta dosledno argumentovao svoju tezu da se u pogledu hegemonističkog pristupa zemljama Balkana Turska Republika može jasno svrstati u drugu kategoriju zemalja. To, po autoru, posebno dolazi do izražaja u odnosu prema Srbiji, Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji i Makedoniji. Ovakva hegemonistička koncepcija savremene spoljne politike Turske nazvana „neoosmanizam" (Tanasković) tretira Balkan kao strateški važan prostor jer se upravo on nalazi u središt zamišljenog prostora na kojem bi naslednici Otomanskog carstva trebalo da šire svoj uticaj.

Prioritetni turski uticaj na Balkanu označen je kao ZETRA, kojim bi se geografski spojili Sarajevo i Istanbul, preko oblasti u raznim državama koje naseljava muslimansko stanovništvo.

Pored navedenih političkih interesa, u ovom radu predstavljene su i druge hegemonističke ambicije Turske u odnosu prema Balkanu, razvrstane u četiri pravca delovanja njenog obaveštajnog sektora.

Uz već izloženi politički smer delovanja, posredstvom pomaganja i jačanja političkih rukovodstava balkanskih država i kvazi država koje su u prijateljskim odnosima sa Turskom (Albanija, tzv. Kosovo i Federacija u BiH) na snazi je i vrbovanje pripadnika muslimanske dijaspore sa prostora Balkana u Turskoj za delovanje u korist MIT.

Veoma je važan i uticaj u sferi ekonomije, posebno tamo gde muslimansko stanovništvo čini većinu. Ništa manje važno nije ni stvaranje prostora za afirmaciju kulturnog sadržaja koji nudi Turska u balkanskim zemljama, putem kojeg se utiče na menjanje predstava o vladavini Otomanske imperije. Navodeći brojne primere za svaki od navedenih smerova delovanja turskog obaveštajnog sektora, autor je akcenat stavio na podatke vezane za dejstvovanje u Srbiji.

Sve u radu izložene teze, argumenti i brojne činjenice navode na zaključak da Turska više i ne skriva svoje hegemonističke ambicije prema određenim prostorima među kojima je Balkan glavna tačka, te da je kao respektabilna vojna i privredna sila apsolutno u mogućnosti da putem svoje obaveštajne mreže utiče na društvene a posebno ekonomske tokove balkanskih zemalja. Ključne reči: Turska, Balkan, obaveštajni rad, obaveštajne službe, neoosmanizam, Otomanska imperija 1. UVOD Završetkom Balkanskih ratova početkom 20. veka i porazom Otomanske imperije, Turska se svakako nije odrekla svog uticaja na prostorima koji su potpadali pod Otomansku imperiju.

Stiče se utisak da se čekalo gotovo čitav vek da bi se turski uticaj obnovio, no to bi se moglo tako zaključiti isključivo ako bi se sagledavao period u poslednjih deset godina. Da bi Turska došla do današnje faze izuzetno snažnog uticaja koji ima kao nesumnjivo najjača regionalna sila priprema se radila još od momenta ulaska Turske u NATO 1952. godine.

Danas je Turska sila koja ne krije svoje spoljnopolitičke ambicije, posebno ne prema prostoru Balkana, a kao dokaz ovoj tvrdnji je i delo doskorašnjeg turskog premijera Ahmeta Davutogluoa. Strategijska dubina u kome se veoma precizno definišu spoljnopolitički prioriteti Turske.

U poglavlju o Balkanu Davutoglu bez ustezanja piše sledeće- ''Dva važna kratkoročna i srednjoročna cilja turske spoljne politike na Balkanu jesu jačanje Bosne i Albanije unutar stabilne strukture i formiranje međunarodnog pravnog temelja kojim će se zaštiti nacionalne manjine u ovoj oblasti. U okviru tog pravnog temelja Turska konstantno treba da prati svoj cilj koji bi joj garantovao pravo intervencije u pitanjima vezanim za muslimanske manjine:

Svakako, stav koji ispoljava Davutoglu je u dubokoj suprotnosti sa članom 2. Povelje Ujedinjenih nacija, jer nemoguće je da jedna država sebi daje za pravo da interveniše protiv druge suverene države u slučaju da proceni kako je određena manjina ugrožena. Međutim, bez obzira na tu činjenicu Turska je Povelju Ujedinjenih nacija uveliko prekršila u slučaju Kipra, Iraka i Sirije, dajući sebi za pravo da vojno interveniše u tim državama.

Shodno tome, ovako definisana spoljnopolitička orijentacija prema Balkanu u slučaju dodatnog jačanja Turske kao vojne i ekonomske sile sigurno se može shvatiti kao određena bezbednosna pretnja po države na Balkanu u kojima živi muslimanska manjina. Svoje spoljnopolitičke ciljeve Turska značajno ostvaruje preko njenih obaveštajnih struktura koje su na raznorazne načine infiltrirane na prostoru Balkana, posebno u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Tema ovog rada biće upravo upoznavanje sa delovanjem obaveštajnog aparata Turske Republike na ostvarivanje uticaja Turske preko obaveštajnog sektora na društveno-političke prilike u balkanskim zemljama.

2. STRUKTURA TURSKOG OBAVEŠTAJNOG SEKTORA: Funkcionisanje turskog bezbednosno-obaveštajnog sistema usmerava Savet za nacionalnu bezbednost (Millo Guvenlik Kurulu 1) Ahmet Davutoglu, Strategijska dubina - Međunarodni položaj Turske, JP Službe - MKG). Njegova nadležnost je definisanje i realizacija nacionalne bezbednosne strategije, donošenje političkih odluka u oblasti nacionalne bezbednosti, priprema bezbednosnih procena za Ministarsko veće i utvrđivanje planova, mera i programa koji se tiču nacionalne bezbednosti

.2) Savet sačinjavaju predsednik Turske, premijer, ministri za odbranu, unutrašnje i spoljne poslove, načelnik generalštaba i komandant žandarmerije. Usklađivanje aktivnosti institucija bezbednosno-obaveštajnog sistema vrši Nacionalni koordinacijski obaveštajni savet (Milli Istihbarat Koordinasyon Kurulu -MIKK).

Njegova uloga je formulisanje osnovnih pravaca delovanja turskih obaveštajnih službi. Na čelu ovog tela je šef Nacionalne obaveštajne organizacije. Savet se sastaje na svaka tri meseca, njegovim sastancima prisustvuju generalni sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost ili njegov zamenik, šef ili zamenik šefa Obaveštajnog odeljenja Generalštaba, podsekretar Vlade, rukovodioci Nacionalne obaveštajne organizacije i drugi rukovodioci relevantnih državnih institucija.

Glavna i najveća obaveštajna služba Turske Republike je Nacionalna obaveštajna organizacija (Milli Istihbarat Teskital - MIT) sa sedištem u Ankari, koja je zakonom uspostavljena 1965. godine kao centralna civilna obaveštajna ustanova

.4) Zadatak MIT je da prikuplja obaveštajne informacije i da objedinjuje podatke do kojih dolaze u svom radu druge nadležne institucije zadužene za obaveštajnu delatnost. Obaveza MIT je informisanje predsednik i premijera Turske, kao i Saveta za nacionalnu bezbednost, a na čelu MIT je direktor koji je direktno za svoj rad odgovoran premijeru. MIT ima nekoliko svojih organizacionih jedinica - Direkciju za obaveštajne poslove, Direkciju za operacije, Direkciju za elektronsko-tehničke obaveštajne poslove i Direktorat za psihološko-obaveštajne poslove. Direkcija za obaveštajne poslove je odgovorna za prikupljanje podataka potrebnih za procenu spoljne i unutrašnje ugroženosti zemlje i za identifikovanje aktivnosti koje predstavljaju pretnju bezbednosti, suverenitetu, teritorijalnoj celovitosti i ustavnom poretku Turske, kao i obradom informacija.

5) Najdirektnije uključena organizaciona jedinica MIT koja deluje u inostranstvu je Direkcija za operacije čije je polje delovanja prikupljanje podataka iz prikrivenih unutrašnjih i spoljnih izvora. Takođe, ova organizaciona jedinica sprečava i delovanje stranih obaveštajnih službi na prostoru Turske. Značajnu ulogu prema spolja ima i Direktorat za psihološko-obaveštajne poslove čiji je prevashodni zadatak usmeravanje delovanja prema potencijalnim subverzivnim psihološko-obaveštajnim aktivnostima koji se mogu pojaviti kako u samoj Turskoj, tako i van njenih granica, a koje su direktno uperene protiv nacionalne bezbednosti Turske i njenog ustavnopravnog poretka. Turska ima i svoju vojnu obaveštajnu službu, Upravu za bezbednost i obaveštajne poslove (G-2), koja se nalazi pri generalštabu turske vojske.

U svakom rodu turske armije prisutan je pojedini segment vojne službe, a ono što je posebno zanimljivo za naše područje je činjenica da u sastavu svojih organizacionih jedinica turska vojna služba ima Odeljenje za kontraobaveštajne poslove, sa odsecima za Evropu, Ameriku, Balkan, Aziju i Bliski istok.

6) Izdvajanjem Balkana kao posebnog segmenta u odnosu na ostatak Evrope, kao i Bliskog istoka u odnosu na Aziju, može se protumačiti kao delovanje turskih vojnih obaveštajnih struktura u skladu sa definisanim spoljnopolitičkim prioritetima Turske Republike, a oni su definisani u Davutogluovoj Strategijskoj dubini - Turska je epicentar Balkana, Bliskog istoka i Kavkaza, Centar Evroazije.

7) 3. TURSKI INTERESI NA BALKANU Definicija pojma „obaveštajna služba" ima mnogo i po profesoru Milanu Mijalkovskom ne postoji jedinstvena definicija. Razlog tome je činjenica da ukoliko bi postojala jedinstvena definicija pojma „obaveštajna služba" to bi značilo da sve države na svetu imaju jedinstvenu spoljnu politiku, bez obzira na njihove interese i moralna načela.

8) Tako nešto nemoguće i nerealno, pojam „obaveštajne službe" po profesoru Mijalkovskom može se definisati na dva načina u zavisnosti da li se radi o definisanju obaveštajnih službi zemalja koje dosledno poštuju Povelju OUN i koje se drže opštih normi međunarodnog prava ili se radi o državama koje u svojoj obaveštajnoj delatnosti koriste golu silu na taj način što omalovažavaju druge države, urušavaju im sisteme, otimaju i uništavaju njihove vitalne interese.

9) Opšta definicija za prvu grupu država bila bi da je obaveštajna služba specijalizovana organizacija namenjena da matičnoj državi obezbedi uvid u tajne podatke i stanje u bezbednosnom okruženju, koji joj je neophodan za vođenje politike u smislu efikasne odbrane vitalnih državnih vrednosti i interesa, ili: obaveštajna služba je specijalizovana organizacija čiji je osnovni cilj da obezbedi sopstvenu državu od strategijskog iznenađenja čiji je nosilac suveren ili nesuveren subjekt iz njenog bezbednosnog okruženja.

10) Druga grupa država bi za svoje obaveštajne službe imala definiciju da je obaveštajna služba specijalizovana organizacija koja, usklađenim preduzimanjem obaveštajne i neobaveštajne delatnosti protiv subjekata u bezbednosnom okruženju, naglašeno učestvuje u zaštiti i osnaživanju vitalnih interesa matične države.

11) Sagledavajući navedene definicije, Turska se, s obzirom na jasno postavljene ciljeve Ahmeta Davutoglua u Strategijskoj dubini, kao i na pojedini izjave turskih zvaničnika vezanim za odnos Turske prema Balkanu, najpre izjave predsednika Turske Republike, Redžepa Tajipa Erdogana, u odnosu prema balkanskim državama, može jasno svrstati u drugu grupu država. Samim tim, turska služba MIT je na prostoru Balkana, apsolutno posvećena ostvarivanju turskog hegemonističkog pristupa prema Balkanu.

Najvećim delom, bar za sada, turski obaveštajci rade na prikupljanju podataka i analiziranju društvenih prilika u balkanskim državama, sa posebnim osvrtom na Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo i Metohiju kao deo teritorije Republike Srbije koji se nalazi pod protektoratom, a koji po rečima Redžepa Tajipa Erdogana pripada Turskoj.

Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski da je autor turske himne, Mehmet Akif Ersoj sa Kosova, iz Peći".

12) Koncepcija savremene spoljne politike Turske, posebno prema područjima Jugoistočne Evrope, nazvana je od strane profesora Darka Tanaskovića „Neoosmanizam". Po njegovom shvatanju „neoosmanizam" nema jasnu definiciju, ali ipak može se smatrati da se „pod neoosmanizmom podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao legitimna civilizacijska naslednica Otomanskog carstva, treba da reafirmiše njegovo celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja koja je u toku obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca".

13) Analizirajući izneta gledišta Ahmeta Davutogluoa u Strategijskoj dubini, dr Dušan Proroković slično Darku Tanaskoviću dolazi do zaključka da je „neoosmanizam" uveliko nastupio, s tim što on definiše koja su područja od prioritetnog značaja za delovanje Turske.

Prema Prorokoviću prostor koji je Davutoglu ambiciozno označio kao strateški interes za Tursku u smislu ponovnog uspostavljanja turskog uticaja je upravo onaj koji je u jednom momentu bio pod Otomanskom imperijom. Praktično, „neoosmanizam" bi se prostirao od južne Slovačke na severozapadu, ukrajinskog crnomorskog priobalja na severoistoku, Magreba na zapadu, Crvenog mora na jugu i prateći rasprostiranje muslimanskog turanskog stanovništva u srednjeazijskim državama skoro do kineske granice na istoku.

Iz te doktrine zapravo je proizišao novi spoljnopolitički nastup Turske, zasnovan na „strategijskim dubinama" u Iraku, Siriji, Balkanu i Kavkazu.14) Od svih pobrojanih područja svakako je Balkan od najveće moguće važnosti za Tursku, jer se upravo on nalazi u središtu zamišljenog prostora na kome bi „neoosmanizam" trebalo da širi svoj uticaj.

Otuda je, po profesoru Tanaskoviću, neoosmanizacija Balkana najbitniji

12) Govor Redžepa Tajipa Erdogana u Prizrenu 23.10.2013. godine, Erdogan: Kosovo je moja druga zemlja.

SPM broj 4/2016, godina HHIII, vol. 54. str. 203-216. geostrateški poduhvat Turske, jer ona određuje središnje mesto u neoosmanističkoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao istovremeno legitimnih baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i autentičnih Evropljana.

15) Da bi Turska sprovela svoje zamisli na Balkanu ona mora obaveštajno da bude i više nego prisutna. Najpre zbog zaštite svojih balkanskih partnera i širenja njihovog interesa preko kojih Turska ostvaruje zapravo svoje interese, a potom i zbog širenja uticaja same Turske.

Dokaz za ovakav stav može se pronaći u Davutogluovoj tezi o politici Turske prema Balkanu- „Temelj političkog uticaja Turske na Balkanu jesu muslimanske zajednice, baštinici Osmanskog carstva. Danas je jasno uočljiva greška turske spoljne politike, koja je u periodu, smatrajući ove zajednice teretom, migracijama sprovodila politiku evakuacije Balkana. Izgleda da Turska sada na Balkanu ima značajne mogućnosti koje joj je obezbedila istorija zasnovana na osmanskom nasleđu. Pre svega u zemljama u kojima su muslimani prirodni saveznici Turske, u većini (Albanija i Bosna) pojavila se volja da se ova istorijska povezanost pretvori u prirodni savez. Turske manjine u Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, Sandžaku, Kosovu i u Rumuniji, takođe predstavljaju značajne elemente turske politike prema Balkanu".

16) Zanimljivo je u ovom stavu Davutogluoa da se Srbija uopšte ne spominje, kao ni srpski narod u Bosni i Hercegovini, što nas navodi na razmišljanje da je suštinski aktivnost turske spoljne politike prema Srbiji izuzetno neprijateljski nastrojena, odnosno da njihov obaveštajni aparat sve čini kako bi se suzbili interesi Srbije.

Veći deo naših orijentalista ističe da je jedan od ključnih segmenata delovanja turskih obaveštajaca sprečavanje zbližavanja bilo kakvog saveza između Srba, Bugara, Makedonaca i Grka, jer se time sprečava jačanje pravoslavnog hrišćanskog uticaja koji bi mogao da poremeti turske interese na Balkanu. S obzirom da bi na takav savez značajan uticaj imala i Ruska Federacija, sprečavanje tog povezivanja odgovara i najvećim zapadnim silama, posebno SAD i Velikoj Britaniji, koje na neki način područje Balkana, posebno njegovog pravoslavnog geostrateški poduhvat Turske, jer ona određuje središnje mesto u neoosmanističkoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao istovremeno legitimnih baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i autentičnih Evropljana.

Da bi Turska sprovela svoje zamisli na Balkanu ona mora obaveštajno da bude i više nego prisutna. Najpre zbog zaštite svojih balkanskih partnera i širenja njihovog interesa preko kojih Turska ostvaruje zapravo svoje interese, a potom i zbog širenja uticaja same Turske. Dokaz za ovakav stav može se pronaći u Davutogluovoj tezi o politici Turske prema Balkanu- „Temelj političkog uticaja Turske na Balkanu jesu muslimanske zajednice, baštinici Osmanskog carstva. Danas je jasno uočljiva greška turske spoljne politike, koja je u periodu, smatrajući ove zajednice teretom, migracijama sprovodila politiku evakuacije Balkana. Izgleda da Turska sada na Balkanu ima značajne mogućnosti koje joj je obezbedila istorija zasnovana na osmanskom nasleđu.

Pre svega u zemljama u kojima su muslimani prirodni saveznici Turske, u većini (Albanija i Bosna) pojavila se volja da se ova istorijska povezanost pretvori u prirodni savez. Turske manjine u Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, Sandžaku, Kosovu i u Rumuniji, takođe predstavljaju značajne elemente turske politike prema Balkanu".

16) Zanimljivo je u ovom stavu Davutogluoa da se Srbija uopšte ne spominje, kao ni srpski narod u Bosni i Hercegovini, što nas navodi na razmišljanje da je suštinski aktivnost turske spoljne politike prema Srbiji izuzetno neprijateljski nastrojena, odnosno da njihov obaveštajni aparat sve čini kako bi se suzbili interesi Srbije. Veći deo naših orijentalista ističe da je jedan od ključnih segmenata delovanja turskih obaveštajaca sprečavanje zbližavanja bilo kakvog saveza između Srba, Bugara, Makedonaca i Grka, jer se time sprečava jačanje pravoslavnog hrišćanskog uticaja koji bi mogao da poremeti turske interese na Balkanu. S obzirom da bi na takav savez značajan uticaj imala i Ruska Federacija, sprečavanje tog povezivanja odgovara i najvećim zapadnim silama, posebno SAD i Velikoj Britaniji, koje na neki način područje Balkana, posebno njegovog pravoslavnog dela ustupaju pod kontrolu Turskoj uz verovanje da ona može da organizuje oštru kontrolu tog područja na liniji američkih projekcija.

17) Uostalom, ne može se izbeći činjenica da Turska ima značajan vojni kontingent na teritoriji Kosova i Metohije sa komandnim štabom u Prizrenu, a postoji odavno i ideja da se NATO baza „Bondstil" preda turskoj armiji kao glavnokomandujućoj. Prioritetni turski interes na Balkanu je označen kao ZETRA (Zelena transverzala) kojim bi se geografski spojili Sarajevo i Istanbul preko oblasti u raznim državama koje naseljava muslimansko stanovništvo.

18) Da bi se taj projekat ostvario moraju se što više suzbijati interesi Srbije, Bugarske i Grčke, dok se Makedonija gleda kao ključna tačka za ostvarenje tog projekta i to na taj način što je neophodno ostvariti što jaču povezanost horizontalne veze Bugarska-Makedonija-Albanija. Ogroman rad turski obaveštajci ulažu u suzbijanje interesa Srbije i Grčke na prostoru Makedonije koja je označena kao epicentar turskog interesa na Balkanu preko koje se ostvaruju suštinski svi ostali turski interesi.

Kao glavni saveznici Turske u ovom projektu, baš kao što je i na početku rada pomenuto kroz Davutogluovo sagledavanje balkanske problematike, su Albanci i Muslimani iz BiH i Raške oblasti.

19) U prilog ovoj tezi može se izneti još jedno Davutogluovo viđenje iz Strategijske dubine vezano za Balkan i bezbednost Turske: „Bezbednost Balkana se sve više poistovećuje sa bezbednosnim parametrima zapadne granice Turske. Bezbednosna linija koja je u periodu hladnog rata oformljena u istočnoj Trakiji trebalo bi da se ostvari zapadnije, uz multilateralne i bilateralne sporazume o bezbednosnom nivou Balkana. Sa te strane, neophodno je formirati unutarregionalne i vanregionalne bezbednosne štitove, koji će uravnotežiti ruski uticaj na oblast i pripremiti plan koji bi garantovao unutrašnju bezbednost i teritorijalni integritet, naročito Albaniji, Bosni i Makedoniji".

20) Pored ovih političkih interesa, Turska svakako ima želju da utiče i u ekonomskim prilikama na Balkanu, jer što je izraženiji ekonomski uticaj Turske, izraženija je i njena politička snaga. Ključni ekonomski uticaj Turska želi da ostvari u sferi saobraćaja, što je logično s obzirom na prioritetni cilj povezivanja Istanbula sa Sarajevom. S tim u vezi Davutoglu daje sledeći predlog- „Treba da se obezbedi aktivna koordinacija u kopnenom i pomorskom povezivanju Balkana sa Bliskim istokom i Azijom i da se ovi saobraćajni putevi, kada je potrebno, uključe i kao činioci saradnje i kao činioci spoljne politike.

Usmeravanje ka zajedničkim projektima koji će spojiti linije Istanbul-Jadransko more i Istanbul-Dunav trebalo bi da budu u centru ekonomskih i političkih formacija unutar regije".

21) Ovako široko postavljene ambicije Turske na Balkanu mora da prati izuzetno snažna obaveštajna komponenta, najpre zbog prikupljanja informacija sa terena, zatim zbog procena u kojim segmentima Turska može ostvariti realan uticaj i na koji način, a potom i zbog suzbijanja interesa nekih drugih država. Naravno, Turska ima i značajnu prednost u ostvarivanju njenih obaveštajnih zamisli, jer veliki broj nekadašnjih iseljenika ima svoje familije po Bosni i Hercegovini, Albaniji, Raškoj oblasti, Kosovu i Metohiji, što je izuzetna pogodnost za delovanje prema članovima njihovih familija da postanu saradnici.

Konačno, kada se saberu sve ideje koje Davutoglu zastupa u širenju turskog uticaja kroz formu „neoosmanizma" one se mogu prikazati u sledećim interesnim sferama - istorija, geografija, demografija, kultura, ekonomski potencijal, tehnološki i vojni kapaciteti, strateško planiranje, strateško razmišljanje i politička volja.

22) Na sve komponente obaveštajni sektor ima ogroman uticaj, a na samu političku volju ima veći nego kod svih ostalih, jer suštinski on kreira političku volju rukovodstva kroz zadate okvire u kojima deluje. Više je nego primetno da u sferi istorije, geografije, demografije i kulture, Turska na Balkanu odavno pokušava da nametne svoje viđenje i to kroz prilično blagu formu promene sagledavanja određenih istorijskih činjenica i blagog nametanja određenih kulturnih vrednosti, dok je po pitanju ekonomskog, tehnološkog i vojnog napretka značajno otišla ispred u odnosu na balkanske države, što joj omogućava da u značajnoj meri demonstrira svoju moć. Limitirajući faktor je preterano oslanjanje na Islam, koji Tursku u očima hrišćanskih naroda pretvara u protivnika, a ne u saveznika, te je jedan od prioritetnih zadataka turske službe kako da pronađe modus kod hrišćanskih naroda na Balkanu kako bi Turska, bez obzira na krajnje radikalna islamska shvatanja njenog rukovodstva, ipak postala prihvatljiva i za hrišćanski svet.

U svakom slučaju, turski interesi na Balkanu su krajnje ekspanzionistički. Za sada se svode na što jači kulturni i ekonomski uticaj, ali vremenom će prerastati i u određene druge pretenzije. Time je jasno napuštena proklamovana Ataturkova krilatica- „Mir u zemlji, mir u svetu". Po zamisli Davutoglua, Turska da bi obezbedila sopstveni mir i da bi imala što jači uticaj u međunarodnim odnosima, sve to mora da ostvari van svojih granica. 4. ZAKLjUČAK Od momenta kada je 1912. godine posle viševekovne okupacije Balkana Otomanska imperija konačno poražena morala da napusti balkanske države, interesovanje Turske za zbivanja i ostvarenje njenog uticaja na Balkanu, odnosno, vraćanje njenog uticaja, ne prestaje.

Čak i u periodu proklamovanog Ataturkovog stava „Mir u zemlji, mir u svetu", izuzetno uticajne antikemalističke snage izražavale su stav o neophodnosti povratka turskog uticaja na Balkan. Danas kada su one dominantne i kada je sasvim jasno da je doktrina Kemal Paše Ataturka i sve ono za šta se zalagao u mnogo čemu što se tiče Turske palo u vodu, Turska više i ne skriva svoje hegemonističke ambicije prema određenim prostorima u kojima je Balkan dominantna tačka, posebno definisana kao prioritetna za Tursku spoljnu politiku.

Turska ima izuzetno jak uticaj na određene političke partije na Balkanu, a samim tim i na brojne uticajne političare od kojih se po ponašanju i stavovima lako može zaključiti da služe turskim interesima. Svakako, brojna dijaspora sa ovih prostora u mnogo čemu olakšava turskoj obaveštajnoj službi regrutovanje agenata i saradnika, što dodatno pravi problem svim zemljama na Balkanu, dok Turska bez velikog ulaganja može da napravi izuzetno snažnu obaveštajnu mrežu.

Kao veoma bogata država koja je po vojnoj snazi i brojnosti druga zemlja u NATO alijansi, Turska bez većih problema može da finansira formiranje jake obaveštajne mreže na prostoru Balkana, tim pre što ogroman broj muslimanskog življa na Balkanu je spreman i za izuzetno mali novac da bude saradnik turske službe zbog emocije koju poseduje prema Turskoj. Turska je kao respektabilna vojna i privredna sila apsolutno u mogućnosti da putem svoje obaveštajne mreže utiče na mnoge društvene tokove u balkanskim zemljama, posebno na privredne tokove.

Ključni problem za Tursku je Otomanska zaostavština koju hrišćansko pravoslavno stanovništvo na Balkanu ne gleda ni malo sa simpatijama, no upravo je zadatak turskih obaveštajaca da tu manu nadoknade probojem turskih investicija i kulturnog sadržaja u ovim zemljama. Računajući na narodnu poslovicu da „para vrti gde burgija neće" Turska nastupa izuzetno ofanzivno u privrednom osvajanju Balkana računajući na veliku nezaposlenost u balkanskim zemljama, s tim što svakako najveći deo svojih ulaganja vrlo svesno plasira kao prostoru gde je muslimanski živalj u većini.