Iz arhiva

Završna reč đenerala Draže Mihailovića na suđenju u Beogradu (2)

Tito bio spreman da obustavi svaku borbu protiv Nemaca

''Beogradski proces'' je naziv za suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova, četnika, Vlade u izbeglištvu i Nedićeve Vlade. Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)". Suđenje je održano 1945. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. U nekoliko nastavaka objavljujemo završnu reč - odbranu generala Mihailovića

***

U posedu mojih poverljivih ljudi su šifrovani telegrami Fidriha Košea, specijalnog savetnika fašističke Hrvatske, ministru Fon Ribentropu, o spremnosti Tita da obustavi svaku borbu protiv Nemaca, Italijana i Hrvata, kako bi nesmetano ušao u obračun sa mojim borcima, čijim bi se uništenjem, kako je on mislio, sklonila s puta zajednička opasnost. Ni vi sami mnogo ne krijete sporazum o nenapadanju koga su potpisali Hitlerov SS general Globecnik sa slovenačkim komunistima Kidričem i Veberom. Vreme koje je pred vama, omogućava bolje upoznavanje perioda koji je iza nas".

"Potpuna je neistina da sam imao poverenike u neprijateljskoj italijanskoj komandi. Sa Musolinijevim štabom nisam nikada uspostavljao vezu. Jedno vreme guverner Crne gore bio je Aleksandar Pircio Biroli, srpski saveznik iz Prvog svetskog rata, nosilac našeg "Belog orla" sa mačevima, u funkciji i armijskog generala. Oružane snage mog nacionalnog pokreta stacionirane U Crnoj Gori bile su pod komandom svojevoljnog majora Pavla Đurišića. Možda ne znate da je taj hrabri oficir iz čisto nacionalnih i vojnih pobuda koristio naklonost Birolija prema Crnogorcima. Površno i zakasnelo sam obavešten o izmeštanju tog italijanskog generala sa crnogorskog prostora, zvanično zbog slabog rada.

Kao dokaz za moju kolaboraciju sa Italijom uzimaju se cetinjske novine u kojima su fotografisani major Pavle i guverner Biroli. Odvažni Pavle bio je krvni neprijatelj okupatora, podjednako nemačkog i italijanskog. Ako su ga, kao što je pisao cetinjski "Lovćen", Nemci odlikovali Gvozdenim krstom, zašto su ga onda 14. maja 1943. godine zarobili u Kolašinu sa četiri hiljade boraca i odveli u logor iz koga im se oteo na jedvite jade. Malo je poznato da je Major Đurišić posle inkvizitorskog mučenja u berlinskom zatvoru, ekspedovan u zarobljenički logor u Strij, u Poljskoj, iz koga je sa dvadesetoricom svojih oficira neprimećeno ispuzao ispod visoke bodljikave ograde. Moja Crnogorska uzdanica, vijugajući preko tri neprijateljske teritorije, vešto se dokopao obale Dunava, kod Višnjice, niže Beograda. Na nesreću, čim je preplivao široku ledenu reku ponovo je pao u Nemačke šake u kojima je ostao do kraja novembra, kada su mu general Nedić i Herman Nojbaher, uz veliku ličnu garanciju izdejstvovali slobodu. Upoznao sam ženu koja bi u povoljnijim prilikama, na koje ja ne mogu računati posvedočila o veštoj montaži kukastog krsta, na fotografiji mog nesrećnog majora". "Slušao sam o kolaboraciji mojih starešina sa Nemcima i Italijanima.

Moćni Dobrosav Jevđević, komandant nacionalnih snaga na severozapadu zemlje, prvi je podigao nogu na tu stranu. Nepravedno je i neprihvatljivo da se na mene svaljuje krivica zbog nekoliko mojih ljudi koji su na svoju ruku skliznuli u kolaboraciju. Ne protivurečim, ukoliko su prilike bivale nepovoljnije, utoliko sam sve teže i teže kontrolisao tu za mene nikad poželjnu saradnju. Išlo se tu i tamo, u moje ime, i bez mog znanja". "Vojni tužilac okrivljuje me da sam u martu 1944. godine, preko beogradskog advokata Brašića, nekadašnjeg pisara i advokatskog pripravnika pokojnog Dragiše Vasića, uhvatio vezu sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzem Stepincem i Hrvatskim poglavnikom Antom Pavelićem, štićenikom Vatikana i pape Pija XII, organizatorom pokolja srpskog naroda na zapadnom delu propale zemlje.

U veroljubivom glasniku naše pravoslavne crkve i u memorandumu njenog Svetog arhijerejskog Sinoda, upućenog Generalu Dankelmanu, objavljeno je u svoje vreme da je pod nadbiskupovom mitrom i propovedom "u ime Hrista, ubiti antihrista", od ustaške čizme u strašnim mukama postradalo samo za tri meseca 180.000 Srba; kao mladić Teslić, sin moga borca iz Siska koga su Pavelićevi koljači kamom izboli, pa mu u rane sipali so a zatim mu iz raskrvavljenih grudi srce izvadili. Stradanje Stanka Turudije iz Travnika kome su isti đavoli pre nego što su ga ubili, na grudima klali sina jedinca, dovoljno govori koga smo imali za neprijatelja.

Od 1941. do kraja 1944. godine, prevereno je u katolike oko 240.000, kako oni kažu, pravoslavnih šizmatika, od ukupno 2.500.000 Srba sa teritorije Endehazije, od kojih je oko polovine odmah poubijano, pošto su im prethodno odrezana po tri prsta. Naše tamošnje sveštenstvo trpelo je stradanja jače nego Srbi, koje su Turci u vreme svoje vladavine na kolac namicali. Još se ne znaju grobna mesta zverski ubijenih, Mitropolita Dabrobosanskog Petra Zimonjića, Vladike Gornjokarlovačkog Save Lerkaića i Banjalučkog Platona koga su isti zlotvori potkovali i živog odrali, i više stotina časnih sveštenika i golobradih đakona.

Mnoge moje formacije, potpomognute četnicima Vojvode popa Đujića, branile su tokom čitavog rata, koliko su mogle, srpske mučenike u Hrvatskoj i Bosni. Za njihovo spasenje 20. januara 1944. godine, otpočeli smo borbe sa poglavnikovim ustašama, sa ciljem definitivnog rušenja njegove zločinačke države. Naše loše naoružanje i pomanjkanje u ljudstvu nagnali su nas da vodimo umesto frontalne, povremene ofanzivne akcije, usmerene prema najugroženijim teritorijama. I pored sveg našeg truda i junaštva bezbožnici su srušili i spalili više od 200 naših bogomolja, a crkveni hram u Glini potpalili zajedno sa pastvom.

Sporadične borbe smo nastavili i naredne 1945. U toj godini, početkom aprila, Lijevče polje postalo je najtragičnije srpsko stratište, čemu sam i ja donekle doprineo, zadržavajući pored sebe majora Pavla i njegovu vojsku, slepo verujući u skoro iskrcavanje Saveznika na obale Jadrana. Moj nesuđeni naslednik major Đurišić, uzdajući se u podmetnutog i pokatoličenog Crnogorca Sekulu Drljevića, prešao je noću, između 2. i 3. aprila 1945. godine, reku Vrbas, a potom neoprezno zaposeo prazno Lijevče polje, svoju nesuđenu prelaznicu za spasonosnu Sloveniju. I dok je u kratkom predahu prebrojavao ljudstvo i vršio pripreme za dalji pokret, Ustaški generali Metikoš i Maks Luburić, napali su ga s leđa, svom žestinom, potpomognuti manjim partizanskim jedinicama. Tako se žedno Lijevče polje napojilo krvlju iz tela naše pospane i glađu iznurene dece.

Od petnaestak hiljada nevinih duša, uspelo je da se spase i pobegne prema Kordunu najviše 1.000 najzdravijih. Zarobljeni Pavle odveden je u kazamate Stare Gradiške, 20. aprila. Ugledavši u zatvorskim odajama svog krvopiju Luburića, moj crnogorski komandant istrčao je na balkon i iz sve snage pozvao svoje porobljene ljude da se dokopaju oružja i bore do poslednje kapi krvi. Među dvadesetak ustaša koji su se tada bacili na čeličnog majora bila su oba komandanta sa Lijevča polja. Dva dana pre konačne kapitulacije Nemačke (7. maja 1945.) završen je poslednji čin tragedije ovog polja, zalivenog srpskom krvlju.

Tog dana pogromski ustaški logor i usijane jasenovačke peći progutale su krupnu figuru rodoljubivog otadžbinskog četničkog pokreta, majora Pavla Đurišića. Tako je završio jedan hrabar nacionalni vojskovođa. A povodom čijeg imena, mi je njegov Crnogorac "đilas preneo razmišljanja mladog Užičanina, šefa srbijanske tajne policije, da se ne zna ko bi kome sada sudio da sam na vreme predao svoju stolicu, tom urođenom ratniku.

Gde vi vidite moju saradnju sa nadbiskupom Stepincem koji je mirnoćom iz katedralske procesije odslušao hvalisanje svog bivšeg fratra fra "đavola, ili ti, Sotone, rođenjem Filipović, da je svojim rukama u Jasenovačkom logoru usmrtio preko 30.000 zatočenih Srba. Molim vas ne dovodite me u vezu sa tim pogrešno izabranim božijim izaslanikom koji nikada nije osudio zločinački ustaški plan po kome se jedan deo Srba trebao poubijati, drugi nasilno pokatoličiti a treći raseliti.

Poglavnik Pavelić je sada u Papskim dvorima u Rimu. Potražite od njega pismo sa formom poziva za saradnju, kako vojni tužilac tvrdi, potpisano mojom rukom između 17. i 22. aprila 1945. godine, pa da ovde upoređujemo. Kad pomenuh Jasenovac, dužnost mi je da se pred vama pitam šta se dogodilo sa vašim kapetanom Petrom Miloševićem iz Korenice, kome je Tito oštro zamerio, zbog namere da oslobodi Jasenovačke logoraše, na koje su pazili samo 26 ustaška vojnika.

Jedna grupa samovoljnih Ravnogoraca išla je tih dana u Zagreb, bez moje saglasnosti i odobrenja, a koliko ja znam radi preuzimanja oružja od pobeđenog nemačkog generala Lera, u vreme kada je preko Amerikanaca nudio predaju. Pismo koje počinje rečenicom "Ekselenciji nadbiskupu Alojzu Stepincu", na koje se optužba poziva gradeći moju krivicu, vrvi od reči i izraza koji nikada nisu bili u mom izgovoru. Ako do kraja ovog suđenja pronađete još neka od tolikih koje sam blanko potpisivao u žurbi i u veri u ljude, ne sudite mi po njima".

"U krivicu mi se stavlja i bliskost sa Kvislingom, armijskim generalom Milanom Nedićem, predsednikom "Srpske vlade narodnog spasa". Do naše saradnje i zbliženja nikada nije došlo. Mi smo gradili ratne nacionalne programe, na sasvim različitim osnovama. On se u svojoj otadžbinskoj strategiji, oslanjao na nužni kontakt sa okupatorom i čekanje povoljnijeg vremena za oslobađanje zemlje. Nasuprot njemu, ja sam bio za borbu i korišćenje pogodnosti, u svakoj datoj prilici. Zato sam je otpočeo krajem leta 1941.

Nemci su se tada povlačili iz Srbije, te sam odlučio da ih napadnem i to bez odlaganja. Dogovore o našoj saradnji koja se nikada nije ostvarila, prekinuli smo takoreći na samom početku. Jedan od razloga što se nismo međusobno približili je taj što je Srbomrzac, nemački šef Dankelmen, saznao za sporazum o saradnji između Tita i mene, nastao posle našeg prvog susreta, čini mi se oko septembra 1941. Baš taj dokument preprečio se između nas dvojice.

Nedićev poziv za naše prvo viđenje uručen mi je na Ravnoj Gori. Mnogo je razloga što nisam ga prihvatio. Ne bih mu mogao otići i zato što je on mene za dve godine, koliko sam bio pod njegovom ministarskom komandom, dva puta držao u zatvoru po 30 dana. U ovom slučaju ne bih ima nikakvo poštovanje prema njemu. Neposredno pre ovog rata, bio sam u prijateljskim vezama sa majorom Klarkom, britanskim vojnim atašeom u Jugoslaviji. Ta veza bila je dovoljna da me general Nedić, kao ministar vojni, kazni sa prvih 30 dana zatvora.

Predosećajući skoru kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije, blagovremeno sam se potrudio da za borbu pripremim i osposobim što više mladih patriota. Znao sam da će je biti. Preduzimao sam sve što se moglo i na planu modernizacije naše vojske. Ali i ta lepa želja donela mi je još jedan Nedićev tridesetodnevni zatvor.

Na sastanku koga je uporno tražio predstavljali su me major Aleksandar Mišić, i ako se dobro sećam i pukovnik Pavlović. Ta moja delegacija nije praktično ni vodila razgovore sa generalom. To u stvari i nije bila neka delegacija, nego su poslata dva čoveka da vide šta Nedić hoće. Na sastanku sa njim nikakvi zaključci nisu doneti, pošto je major Mišić tri dana lumpovao u kafani "Barajevo" sa prijateljem iz mladosti, mladim Jovanom Nenadovićem. I bio sam zabrinut za njega. Islednici i vojni tužilac pogrešno su imenovali Marka Olujića kao mog oficira za vezu sa Milanom Nedićem, zanemarujući činjenicu da su tog mladog komandanta, partizani mučki likvidirali.

Nedićeva izjava u kancelariji tajne policije da je moja delegacija s njim postigla dogovor u 10 tačaka, obična je izmišljotina, ili iznuđeni postupak. Ne znam kakva je to saradnja kada mu je moja organizacija u Beogradu ubila šefa kabineta, Masalovića, koji nam je bio strahovit protivnik. Taj čovek činio nam je velika zla, gonjenja i sve drugo što je moglo da bude. Pored ostalog, kazivao je o nama tamo gde ne treba, i šta je znao i šta nije. Tokom leta 1944. vratio se iz nemačkog zarobljeništva general Damnjanović i odmah se sa mnom povezao, preko naše beogradske organizacije. Preporučio sam mu da se primi položaja šefa kabineta kod Milana Nedića, kao zamena ubijenom Masaloviću. On je to bez okolišenja prihvatio i otada sam ja znao sve što se radi u Generalovom štabu.

Pošto Nedić nije bio čvrsto organizovan oduzimao sam mu ljude, ali nikakve veze s njim nisam imao. Avgusta 1944. konačno sam pristao da budemo, za istim stolom. Hteo sam da olakšam Damnjanoviću rad, u njegovoj službi, što god više. I tako se dogodilo da se jedne večeri sastanemo i vidim šta hoće. Nalazio sam se tada u selu Skakavice, naspram Ražane. Do susreta je došlo po mraku, za koji ponavljam, nisam imao nikakve želje. S moje strane, sastanku na kome se nije imalo šta postići, prisustvovali su potpukovnik Baletić, major Lalatović, kapetan Račić i poručnik Kalabić. Ja sam tada imao u rukama sve što sam hteo. Mi smo ubacivali u Nedićeve jedinice svoje ljude i rezultat je bio taj da smo i bez dogovora dobijali oružje. Ja lično, smatrao sam ga tada izlapelim starcem.

Moja težnja je bila da ga umirim i preko Damnjanovića izvučem sve što mogu da dobijem. Oko generala Milana Nedića događale su se svakojake stvari i one me nisu mnogo zanimale. Uostalom njega je naša londonska vlada stavila pod slovo "Z", sa rednim broj 310, svrstavši ga time u politička i vojna lica predviđena za likvidaciju, zbog boljeg sutra.

Vojni tužilac je uneo u moju optužnicu i navodni plan Nedića za uništenje partizanskih formacija, kao zajedničko delo njegovih, mojih, Ljotićevih i Pećančevih snaga, a zna da sam mu krajem septembra 1941. u prisustvu Obrenovčanina Aleksanra Rankovića jasno stavio do znanja da za tako nešto nisam spreman. Ljotića sam uvažavao kao iskrena rodoljuba, jer je imao u prvom planu ujedinjenje svih nacionalnih snaga u jedinstveni nacionalni front oslobođenja. O tome je ovako pisao mladom Kralju Petru:

"Potrebno je Gospodaru, mesto da se ujedinjuju Tito i Draža, da se ujedine Nedić i Draža. Ovo je potrebno nama. Od onoga tuđinca će nastati sumnja, haos i krv. Njegov krajnji cilj i rezultat je boljševiciranje našeg naroda. Preklinjem Vas gospodaru, ne popuštajte u pitanju Tita. Ako on nama zavlada, imaćemo vladare otuđene od naroda, koji se u borbi za očuvanje vlasti, ne obaziru na svoje žrtve."

Bolno sam primio optuženje za ubistvo dva američka pilota francusko-kanadskog porekla, prinudno sletelih na moj ravnogorski prostor, posle zadatka obavljenog u Rumunskoj, navodno izvršenog organizacijom i oružjem komandanta nacionalnog korpusa Dušana Radovića Kondora.

U torbama mojih advokata su pisma zahvalnosti baš tih navodno "poginulih avijatičara", samo pridodata zahvalnicama njihovih drugova, spašenih požrtvovanjem pripadnika mojih odreda, predvođenih članom našeg Vrhovnog štaba Zvonimirom Vučkovićem. Izbavljenje i sloboda letećih Amerikanaca plaćeno je životom preko 500 hrabrih i najboljih ratnika, uvek bliskih mome srcu. Te zaplašene i izgubljene strance dvorili smo više i bolje nego rod rođeni. Zbog njihovog bržeg i potpunijeg izlečenja, lišavali smo naše teške ranjenike neophodne lekarske nege.

Nadgledani i negovani toplinom i dobrotom duše srpske majke, oni su iznenađujuće brzo, uspravno i čvrsto stali na svoje noge spremni da nastave borbu protiv zajedničkog neprijatelja. Smeštajući ih u avione, okrenute ka oslobođenoj italijanskoj primorskoj teritoriji, bratski smo ih zagrlili i zamolili da prenose istinu o nama, svuda gde se nađu i to onu koju su dokučili boraveći ovde. Opraštajući se sa njima, poručio sam im da utiču na svoje Vlade da nam pomognu u borbi sa okupatorom, i svega nenarodnog, naravno ukoliko je ona po njihovom mišljenju pravedna. Prema mom saznanju, naše molbe prenete su na prava mesta i pravim ljudima. Čestiti saveznički piloti, uznemireni mojom sudbinom, uzaludno vas mole, mimo mog znanja, da u ovom suđenju primenite pravdu. Kako se njihovo saslušanje ne uklapa u vaš plan rada, pripremajući se za ovo završno nastupanje prisetio sam se njihovih toplih pisanih reči pristiglih do mojih ljudi dok ste me vijali po srpskim i bosanskim vrletima, kao svojevrsnih svedočanstava istine, čiju vam sadržinu sublimirano prenosim.

"Mihailovićevi ratnici bili su spremni da nama američkim saveznicima daju sve što mogu i nikada nisu hteli da prime nikakvu nagradu, smatrajući da je Amerika i njihova zemlja, jer je njihov večiti saveznik. Od prve grupe naših padobranaca, poginula su četiri, a šestoricu su oni spasli odvodeći ih u svoje baze. Ti ljudi široka srca ustupali su nam krevete a oni su sa porodicama spavali na tavanima i po podu ili u štalama i kolibama. Pilota Orivela Nuaka oteli su od Nemaca žrtvujući sebe. Kapetana Vilima Havela i njegovu devetočlanu posadu izvukli su iz užarenih nemačkih makaza, vatrenim okršajem, iznad gradića Ljubića, po ceni gubitaka nekoliko najhrabrijih.

Spašavajući pilota Edmunda Slanagona oborenog 3. aprila 1944. i njegovu višečlanu pratnju, tridesetodnevnim provlačenjem kroz liniju fronta do bezbednog mesta, ostali su bez najmanje 10 junačkih ratnika. Još toliko njihovih kurira streljano je što nisu odali naše staze i skloništa. Majora avijacije Brauna, nekoliko puta su oslobađali od Nemaca, na uštrb svojih života. Izbavljajući grupu padobranaca Leopolda Portera, od najbolje naoružanih švapskih patrola, Mihajlovićeva vojska ostala je bez tri školovana oficira. Dok su nas hrabre četničke ekipe spasavale, partizani su zbrisali sa zemlje celo jedno selo, koristeći se šumskim zaklonima i potocima; kuće palili a stanovništvo ubijali. Iste noći posmatrali smo borbu četnika i Nemaca. I sutradan, dok je borba trajala, Titove trupe, s leđa su napale svoje sunarodnike. Ostali smo na području ratne Jugoslavije, posle uspešnog izlečenja iz opasnog područja, još nekoliko meseci. "đeneral Mihailović je većinu naših drugova ispratio kućama avgusta 1944. Mi koji nismo odmah poleteli preko okeana sa prekorom i žaljenjem smo posmatrali Britance dok su u Slovenačkoj maja 1945. godine vršili predaju, Titovim partizanima 12.000 srpskih nacionalista, delom naših spasioca, po našem saznanju docnije poubijanih".

Imali ste priliku da se upoznate sa jednim od više pisama, koga su potpisali, kapetan avijacije Vilmon Kroket, predvodnik američkih padobranaca Jozef Mahmut, poručnik vazduhoplovstva Obreon i još nekoliko njihovih drugova koji su ponudili svedočenje, o svom trošku, o istini tako iskrivljenoj, na moju štetu ali i na štetu celog našeg naroda.

Obaveštajni kapetan Ili Popović i major Fariš, američki emisari kod Tita, proveli su jedan dan u gradu koga su partizani preoteli od mojih boraca. Oni su u našoj okupiranoj bolnici naišli na tri ranjena američka avijatičara. Dežurni komandir, sa oznakama Titovog pripadništva, zvanično je izvestio ove Ruzveltove delegate da su sve ostale pilote i padobrance oborene na području tog grada moji borci izručili Nemcima. Slučaj je hteo da kapetan Popović i major Fariš, posle nekoliko nedelja sretnu u italijanskom Bariju, žive i zdrave, sve te ljude koje smo mi navodno predali Nemcima, za nagradu u oružju".

"Zamaram i sebe i vas ređanjem stvari i događaja koji vam ništa ne znače. Moju istinu proveriće neko drugi, u neko drugo vreme. Borim se za svoju čast, a slobodu i život već ste mi uzeli".

"Ja protiv komunista nemam ništa. Kada je došlo do ovog rata naš se front prebrzo raspao. Ostao sam sa narodom na čelu malobrojne i na brzinu okupljene vojske čiji je borbeni duh ugrozila nenadana kapitulacija, o čemu sam već nešto malo govorio. Teško nasleđe dve pune decenije nerada i raspada osetili smo svi. Otisnuo sam se u šumu pozivajući rodoljube da sakriju što više oružja, nameran da produžim prekinutu borbu i spuštenu zavesu podignem iz prašine.

Tako sam postao jedan od prvih pobunjenika i gerilaca Evrope, ljuti neprijatelj Hitlerove svemoćne imperije. U tim teškim okolnostima bio mi je važan svaki novi borac, bez obzira šta mu je na glavi i kako se krsti. Dvadeset drugog novembra 1941. poslao sam radio depešu Londonskoj vladi o uloženim naporima u cilju prekida bratoubilačke borbe koju su nametnuli komunisti i pokušajima da ujedinim sve narodne snage za odlučujuću borbu protiv Nemaca.

(Nastavak u sledećem broju)