Postdemokratija

VREME STRAHA

U ime svih nas iz devedeset i nekih, ( od onih koji su ratovali za i protiv rata, do onih koji su detinjstvo započeli po podrumima za vreme bombardovanja), postavlja se pitanje dokle ćemo tako. Dokle ćemo ratovati sa spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, dokle živeti u strahu od vlasti koja bi trebalo da nam služi. Dokle će nam vladati isti oni koji su nas uvukli u lavirint devedesetih iz kojeg upravo zbog njih nikako da pronađemo izlaz. Dokle će nam takvi, iz straha od pitanja šta je ovo i dokle će ovo ovako, kao Kaligula, konje imenovati za senatore i dokle ćemo mi trpeti da nam na sva ta pitanja odgovaraju kako Kartaginu treba razoriti uz povike Živela Srbija. Srbija će poživeti onoliko koliko bude imala ljudi, a uplašen čovek je pola čoveka, tvrdi kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Svi imperatori i diktatori sveta živeli su u strahu zbog moći koju imaju, oni mudriji strahujući da je previše ne zloupotrebe, a oni drugi da je ne izgube. I jedni i drugi su, svesni da nisu dorasli tolikoj moći, upadali iz greške u grešku uzalud pokušavajući da dokažu suprotno. Drugi razlog za njihov strah bilo je enormno bogaćenje pljačkom države, tako da ni kad bi hteli nisu smeli da se odreknu svemoći jer onda sve dolazi na naplatu.

U nadi da će se osloboditi tih strahova, prenosili su ih na narode kojima su vladali, a oni su im se kao bumerang vraćali u još većem obimu i intenzitetu, da bi na kraju sve preraslo u paničan strah od straha. Tako su mnogi od njih potpuno gubili razum i bivali odbačeni, ili likvidirani, upravo od onih koji su ih obožavali i slepo sledili.

Podsećajući se kako su ti apsolutni gospodari života i smrti često skončavali na ponižavajući i pomalo farsičan način, sasvim bez veze se setih vica u kojem se Lala, suočen sa pričama prijatelja iz cele Jugoslavije o junačkim pogibijama njihovih otaca u čuvenim bitkama, takođe pohvalio kako je i njegov Baba poginuo u ratu. „Dok smo u bazi na salašu pekli pekmez, njemu je prsnulo u oko i toliko se dero da smo morali da ga ubijemo, da nas Švabe ne bi otkrile".

Ovaj vic, očigledno nema neku direktnu vezu sa temom, ali ima posrednu po svojoj apsurdnosti i po pekmezu, jer svi su diktatori na kraju uhvaćeni ne samo sa prstima, nego sa obema rukama do lakata u njemu.

Najdalje je otišao Kaligula (37-41 nove ere), koji je svog omiljenog konja dao imenovati za senatora, pokazujući time koliko drži do odluka Senata, koje su i u doba carstva formalno imale snagu zakona. Kaligula je, inače, bio prvi rimski car koji je postao žrtva atentata i prvi car koga je ubila Pretarijanska garda, zadužena za njegovu bezbednost. Zanimljivo, komandant, odnosno prefekt garde, uz čiju je pomoć i došao na vlast, zvao se Makron. Samo ime neizbežno proizvodi asocijacije, a još više kad se tome doda i podatak da je taj Makron u početku podržavao i favorizovao Kaligulu, a posle se okrenuo protiv njega. Sve u svemu, Kaligula je ostao upamćen po brojnim skandalima i likvidacijama njemu sumnjivih političara, rođaka i vojnika, kao i po ekstravagantnim građevinskim poduhvatima i kontraverznoj religioznoj politici. Na kraju je sasvim pošandrcao umišljajući da je bog i zahtevajući božanski tretman.

A, sve je počelo idilično, narod ga je obožavao jer su njegovi prvi postupci bili velikodušni, davao novčane bonuse vojsci, uključujući i Pretorijansku gardu, gradio je puteve i pomagao seljacima koji su zbog poplava ili požara ostali bez kuća, a onda i objavio da su suđenja zbog izdaje stvar prošlosti i vratio one koji su poslati u progonstvo. Ali, vremenom sve je češće oko sebe pronalizaio izdajnike i likvidirao ih bez suđenja, dok je rasipnički trošio budžet na monumentalne spomenike i stadione, tako da je državu doveo do bankrotstva. Istorija se očigledno ponavlja i pred našim očima.

Drugi za nas poučan primer je rimski državnik pre nove ere, Marko Parcije Katon, poznatiji kao Cenzor, koji je ostao upamćen po tome što je sve svoje govore, ma o čemu da je govorio, završavao rečenicom: „Uostalom, Kartaginu treba razoriti"! Zanimljivo je kako je Cenzor došao do te sad već univerzalno višeznačne poruke. Poznata je stvar da je Kartagina, dok je na njenom čelu bio čuveni vojskovođa Hanibal, bila najveća pretnja Rimu, pa je tako nastala sad već antologijska izreka „Hanibal ante portas" - Hanibal pred vratima, koja se u celom svetu koristi kada nekome ili nečemu preti najveća opasnost. Kada je dotični Cenzor, kao član jedne rimske delegacije jedared posetio Kartaginu, taj najbogatiji grad u tad poznatom svetu, bio je toliko impresioniran obnovljenim bogatstvom te države da je, nemoćan da je osvoji, poželeo da je uništi. Bio je žestoki pristalica i trećeg punskog rata 146.pne, kada je Kartagina, posle trogodišnje opsade, zaista uništena, ali on to nije doživeo jer je umro pre toga.

Bilo bi suviše banalno, pa i profano, sada povlačiti paralele sa stanjem u Srbiji danas, ali neke asocijacije se prosto nameću. Samo se treba prisetiti koliko je nedostojnih primitivaca i prostačina u našem parlamentu, čije bi poređenje sa konjima bila nedopustiva uvreda za te plemenite životinje, koje su i pametnije i pristojnije od njih.

Dok ono sa novčanim bonusima za vojnike i sirotinju raju, neodoljivo podseća na novac bacan po Srbiji iz helikoptera. Kao što i Kaligulina izgradnja ekstravagantnih objekata, monumentalnih spomenika i sportskih arena, neodoljivo asociraju na Beograd na vodi, spomenik Stefanu Nemanji i planirani nacionalni fudbalski stadion. Posebna priča je ovdašnja Pretorijanska garda, sastavljena od korumpiranih političara, policajaca i kriminalaca, koja već decenijama postavlja i smenjuje predsednike države i vlade, pretnjama, podmićivanjem i premlaćivanjem, pa i likvidacijama.

Sve, navodno, zbog pretnje spoljnih sila, a da bi se tobož sačuvao naš identitet i tradicija. I dok se narod ubeđuje da treba da se drži svog jezika i ćirilice, ko pijan plota, oni koji mu to serviraju kao najveći nacionalni interes, uredno uče strane jezike i našim novcima šalju svoju decu na školovanje u EU, za koju uporno ponavljaju da je kao Kartaginu treba razoriti.

Ima, naravno, i drugačijih primera kroz istoriju, pa kad smo već kod rimskih careva, vredi pomenuti Marka Aurelija, koji je stupio na presto 161.godine i ostao upamćen upravo po strahu od zloupotrebe moći koju je tako stekao. Iz mnoštva njegovih filozofskih promišljanja, za ovu priliku valja izdvojiti njegovo obraćanje jednom svom novom saradniku u carskim poslovima: „Iznenadićeš se sa koliko malo pameti se može vladati svetom"!

Prosto se nameće zaključak, ako je za vladanje celim svetom potrebno tako malo pameti, za vladavinu jednom malom državicom kao što je Srbija dovoljno je još manje. I u to se, na našu nesreću, svakodnevno uveravamo na bezbrojnim primerima.

I sad, kako ostati normalan i razuman u toj ludnici? Kako da se oslobodimo straha pred vlašću, koja svojim postupcima neodoljivo podseća na one koji su davno ustanovili likvidaciju svojih stvarnih ili umišljenih protivnika kao način vladanja. I koja u tome već ima svoju sopstvenu tradiciju, od „sto Muslimana za jednog Srbina", preko poruke Đinđiću, sa nogom u gipsu, da je i Tito pred smrt imao problem sa nogom, do crtanja mete na čelu Olivera Ivanovića na televiziji, kojoj je za takve zasluge ponovo dodeljena nacionalna frekfencija. Dokle ćemo strahovati pred vlašću koja je ogrezla u korupciji svake vrste, čiji tragovi vode direktno do krvoločnih kriminalnih bandi.

U tom pitanju, zapravo se krije i odgovor. Vlast će biti takva i trajaće tako sve dok zemljom vladaju svekoliki strahovi koje nam ona nameće. Od straha za goli život pod neprestanom pretnjom rata, čak i nuklearnog, do straha za elementarnu egzistenciju zbog mogućeg gubitka zaposlenja. U međuvremenu, kao dodatak tim već hroničnim strahovima, koriste se sve svetske pandemije, od klimatskih promena i svekolikog zagađenja životne sredine, do korona virusa ili virusa ekonomske krize, kada će nam groblja navodno postati mala i kada nam se preti glađu, mrakom i smrzavanjem zbog nadolazeće nestašice hrane i energenata.

Neophodna je revolucija, to je jedino rešenje, ali nema revolucionara. Zašto?

Svetski neoliberalni kapitalizam, odnosno divlji, predatorski kapitalizam kakav je kod nas, sve ideale sveo je na materijalno blagostanje i sve težnje ljudi usmerio na sticanje što više novca za sebe i svoje, ne mareći za druge i društvenu zajednicu u celini. Naprotiv, ceo smisao prisvajanja što veće love je u tome da nadigraš, prevariš, pa i oštetiš, da ne kažem opljačkaš, druge ljude. Da bi se neko obogatio, neko drugi mora da izgubi.

Drugo, korupcija je ušla u sve pore našeg društva, do najsitnijih kapilara gde se ljudi kupuju za siću, ali neće da rizikuju da ni to ne bi izgubili. Sa druge strane, oni koji su podmićeni sa većim sumama, time su i ucenjeni pa kao dužnici vlasti moraju da joj služe.

Treće, Srbija ubrzano postaje sve starija, a starine nisu za revoluciju. Zbog sve lošijih uslova života natalitet je u neprestanom opadanju, mladi beže iz zemlje a matorci više razmišljaju o kraju, nego o nekom novom početku. Šta više, plaše se promena, pa lažu sami sebe kako im nije tako loše u odnosu na to kako bi moglo biti. A, imaju i dobar izgovor da su već jednom probali i nije vredelo. Logika ostarele Srbije je da se nekako pregura još malo, makar i ovako, samo da ne bude još gore.

U toj borbi za prosto preživljavanje zavladala je sebičnost, nema solidarnosti jer ubijena je vera u sopstvene snage i svest o tome da je moć u građanima, a ne u vlasti. Kada se neko eventualno i pobuni, ostaje usamljen u jadnim protestima nekoliko stotina ljudi koji su nečim direktno ugroženi. Kada se bune seljaci, ne pridružuju im se ni ekolozi, ni radnici sa bednim platama, a kamoli prosvetari ili medicinari, mada su im problemi zajednički jer uzroci njihovog jada isti.

Kada su se nedavno žestoko pobunile mlade žene i devojke zbog seksualnog nasilja, demonstrirajući impresivanu odlučnost i revolucionarni potencijal, niko im se nije pridružio. Ali, nisu se ni one priključile pobuni prosvetnih radnika kada su protestvovali protiv nasilja u školama. A nisu, recimo, ni advokati, koji svoja znanja i veliki ucenjivački potencijal koriste samo kad su njihovi esnafski interesi ugroženi.

Nema ni prave opozicije, jer ovo što vegetira sa manje od deset odsto birača, ništa ozbiljno ne preduzima jer strahuje da i to malo, što ih koliko-toliko održava na sceni, ne izgube. I biće tako sve dok ne doteramo cara do duvara i dok svi ne izubimo sve. Ovako nema šanse da pobedimo strah, ali on će prosto nestati kad više niko ne bude imao ništa da izgubi.