Stav

Zašto je Vučić gori od Ljotića?

Među političko-okupacione koristoljupce, koji pokušavaju da za javnost (a nekada i sebe) racionalizuju svoj beskrupulozni egoizam, spada i Vučić. Za razliku od Nedića koji se žrtvovao zbog Srbije, on nju žrtvuje za sebe. Dok je Kvisling u nešto verovao, Vučić je oportunista kome je svejedno da li je nacionalista ili eksponent antinacionalne misli. Bitno je da ima vlast i slast koja uz nju ide. Sudeći po delima, prešao je put od malog Šešelja do muške Sonje Biserko.

Dragomir Anđelković

Kolaboracija je saradnja sa neprijateljima zemlje; pogotovo sa stranim faktorima koji su je okupirali. Kolaboracionisti su oni koji u direktno ili indirektno okupiranim zemljama vrše upravne funkcije ili su od značaja u njihovom „aparatu", odnosno prizivaju produbljivanje okupacije. Iz rečenog može da se zaključi da su sve kolaboracije istovetne i po naciju štetne. Nije tako!

Kolaboracioniste možemo da podelimo u nekoliko kategorija. Postoje oni koji u aranžman sa okupatorima ulaze sa iskrenom namerom da ublaže stradanje zemlje. Nazovimo ih nacionalno-posvećenim kolaboracionistima. Oni saradnju sa osvajačima vide kao bolje rešenje od samoubilačkog otpora. Takav je bio naš general Milan Nedić, koji se od leta 1941. do jeseni 1944. nalazio na čelu „vlade narodnog spasa". Taj posao je prihvatio nevoljno, uviđajući da mu je dug da koliko može pomogne svom narodu. A njegova vlada je uistinu učinila dosta kako bi olakšala položaj Srba u Srbiji, u nju prognanih naših sunarodnika (a i Slovenaca), ali i srpskog naroda koji se van njenih skučenih granica borio se za opstanak.

Drugu vrstu kolaboracionista čine saradnici okupatora kvislinško-ideološke provenijencije. Radi se o ljudima koji u mnogome dele „vrednosti" okupatora i stoga su voljni da sa njim sarađuju. To nužno ne znači da su, dok njihova država nije kapitulirala, postali izdajnici, podrivajući njene odbrambene napore. Tu spada, u mnoge jezike preko pojma nastalog od njegovog prezimena infiltrirani, norveški političar Vidkun Kvisling. On je podržavao i nacističku okupaciju Norveške a ne samo potonji okupacioni poredak (slično kao što su i naši ekstremni tzv. drugosrbijanci, npr. Bora Ćosić, podsticali NATO okupaciju). U istu grupu, uslovno, možemo da svrstamo i Dimitrija Ljotića, koji je bitno drugačije (pozitivnije) postupao.

Za razliku od pravog Kvislinga, kao rezervni oficir otišao je da brani zemlju, te je pozvao pripadnike svog pokreta „Zbor" da učine isto (titoistička propaganda je lagala da je bilo drugačije). Tek posle kapitulacije Jugoslavije iskazao je spremnost da sarađuje sa Nemcima. Koliko god bilo negativno ono zašta su se kvislinzi raznih nijansi zalagali tokom Drugog svetskog rata, te imalo mračnu dimenziju to što su podržavali okupatore sopstvenih zemalja, navedeni primer upečatljivo potvrđuje da se radilo o ljudima koji su u nešto verovali (vrlo često do fanatičnih razmera). Za razliku od njih, treću grupu kolaboracionista, čine obični profiteri na nesreći svog naroda. To su klasične vojno-političke sluge okupatora.

U pitanju su svojevrsni najamni radnici osvajača. Takvih je pogotovo mnogo bilo na okupiranim ruskim, ukrajinskim i beloruskim prostorima od 1941. do 1944, gde su nacisti stvarali poluautonomne oblasti na čelu sa ljudima tog tipa (Nemci su izbegavali da na njihov vrh postavljaju iskrene ruske antikomunističke nacionaliste). Na nižem nivou ih ima u svakoj kolaboracionističkoj administraciji, u koju god kategoriju spadalo njihovo rukovodstvo. Što ne znači da ti ljudi, na kom god stupnju vlasti se nalazili, svoje lične interese ne kriju iza maski koje su manje sramne. Jedni se prave da su iz ideoloških razloga uz okupatore (lažni kvislinzi). Drugi tvrde da sarađujući sa njima hoće da pomognu narodu (lažni nacionalno-posvećeni kolaboracionisti). Zapravo su svi oni političko-okupacioni koristoljubci, koji pokušavaju da za javnost (a nekada i sebe) racionalizuju svoj beskrupulozni egoizam.

Među njih spada i Vučić. Za razliku od Nedića koji se žrtvovao zbog Srbije, on nju žrtvuje za sebe. Dok je Kvisling u nešto verovao, Vučić je oportunista kome je svejedno da li je nacionalista ili eksponent antinacionalne misli. Bitno je da ima vlast i slast koja uz nju ide. Sudeći po delima, prešao je put od malog Šešelja do muške Sonje Biserko. To ne znači da se i dalje ne trudi da gradi drugačiju predstavu o sebi. Drži se uloge „racionalnog patriote" (za razliku od „naših" prozapadnih jurišnika koji sistematski grade kvislinški imidž, makar bili i obični prevaranti kao Vučić). Uostalom, i njegovi strani gospodari uviđaju da je za produbljivanje okupacije Srbije, te njeno postepeno prihvatanje otmice dela teritorije i geopolitičke „arhitekture" nametnute srpskom prostoru van naših granica - najpogodnije da se Vučić pravi da je tzv. „promišljeni nacionalista".

njegovoj taktici koja iz toga proizlazi, a na delu je od kada je na vlasti, već smo više puta „pričali". Nema smisla da to ponavljam, pogotovo što svi koji misle svojom glavom jasno vide cinični raskorak između njegovog ura-patriotizma i pogubne nacionalne politike, koja se najbolje ogleda u gubitku i poslednjih naših pozicija na Kosovu i Metohiji. Bitno je sagledati nešto drugo, što je nastavak onoga čime smo se bavili u prošlom tekstu. Kako mu u tome pomaže veliki deo prozapadne opozicije (tzv. patriotska velikim delom direktno radi za njega).

Vučić se u očima građana „pere" od antisrpskih nedela time što je izložen napadima da je ono što nije, tj. da je nacionalista. Najsvežiji primer koji o tome govori, predstavlja zahtev ovdašnjih prozapadnih političara Briselu da Vučiću i njegovim saradnicima uvede sankcije zbog krivice za dešavanja na severu Kosova. Doduše, ta opozicija od EU - čiji autoritet posrednika u pregovorima bezrezervno prihvata - traži da ne nameće sankcije Srbiji, već da one imaju personalni karakter. Ali sankcije uopšte nisu na stolu. Ispada da se nacija štiti od onoga što joj nije pretnja, a onaj ko nas namerno vodi u kosovski poraz, predstavlja kao borac (makar i iracionalni) za srpsku stvar. Ujedno se zapadnim okupatorima, koji zalivaju korov albanskog separatizma, priznaje status „nepristrasnih anđela".

Pokvareno, skoro pa „vučićevski"! Cilj je napadno dodvoravanje okupatorima koji i dalje igraju na starog slugu, sa namerom da im se ukaže da imaju potencijalno lojalnije saradnike („iskrene kvislinge"). Posle „banjskog debakla" Vučić je izgubio deo pristalica, ma koliko je njegov propagandni aparat, brzo delujući na planu sanacije štete, nju uspešno umanjio. Drugi segment njegovih glasača se pokolebao ali se još nije od njega okrenuo, jer je uplašen od rata i sankcija, a one koje vidi kao njegovu alternativu, potpuno odbacuje. Sada su ti građani, gotovo u par sati, ponovo uvereni da je Vučić, uz sve mane, ipak „patriota" koji pokušava da brani srpske interese. A oni koji su se dubinski u njega razočarali, dobili su impuls da se preorijentišu na lažnu „patriotsku" opoziciju.

Vučiću tako ostaje da pokupi kajmak, što vešto radi preko svog propagandnog aparata, a i lično, izjavama tipa da je Srbija sigurna od sankcionih udara, a ako neko želi bilo kakve mere protiv nas da donosi, uvodiće ih njemu lično. Eto, „žrtvovaće" se za narod i državu! Ovakav poklon od prozapadne opozicije nije mogao ni da sanja. Već je, u prethodnim danima, uspešno zakrpio svoje na Kosovu pocepane gaće, a sada mu je uručen oklop kneza Lazara. Pri tome je Vučić mnogo gori od Ljotića, koji je uz sva ideološka i druga zastranjivanja bio posvećen svom narodu. Sa njim jedino mogu da se uporede mračni kolaboracionisti sa dna naše okupacione kace tokom Drugog svetskog rata, kao i mnogi oportunistički titoisti, bez vere u bilo šta i osećanja srama usled saučestvovanja u gaženju interesa sopstvenog naroda.

Te ljude je naš narod zvao komunjarama (komunista + funjara) i razlikovao ih je od pravih komunista (širu priču o unutrašnjoj titoističkoj okupaciji ostaviću za neki drugi tekst). Oni subili iskreni kvislinzi, za razliku od prethodno pomenutih najamnika režima. Većina Vučićevih saradnika spada u tu grupu, kao što je i on nosilac spoljne kolaboracionističke politike najgore vrste. A inostrani kormilari su mu sada, posle izvesnog premišljanja i nadalje prisutnog foliranja, očito dopustili da raspiše izbore i učvrsti poljuljanu vlast. Procenili su da je to potrebno kako bi okončao izdaju Kosova i druge poslove koje su mu poverili. Jedino što je usporilo pokretanje izborne procedure, to je svestrano ispitivanje pulsa javnosti. Vučić nije Mira Marković pa da reskira da se oklizne na prevremenim izborima. Njih nije moguće u potpunosti namestiti.

Prozapadna opozicija je, vratimo joj se u kontekstu motiva za obraćanje EU, shvatila da okupator ne namerava da menja konja koji vuče njegovu srpsku kočiju, pa pokušala da se kandiduje da postane bar pomoćni deo „vučne snage". Ako - nespremna za bojkot izbora ili predizborno potvrđivanje obaveze da poštuje Ustav (i samim tim teritorijalni integritet) i uđe u veliki blok sa onim rodoljubima koje Vučić ne kontroliše - nije u stanju da ga pobedi, nada se da će moći da mu se priključi u „vladi pune okupacije". Njoj bi lažna opozicija ostali jedino oni koji su odbili da glasaju protiv smene Gašića dok podržavaju Vulina, „pojačani" istrošenim SPS-om i još nekim demoralisanim „patriotskim" činiocima. Brza propast nam je onda zagarantovana. Ali i dalje se nadam da sve neće tako ispasti. Nada umire poslednja!

Da li će biti velike izdajničke koalicije, to ne zavisi samo od stranaca. Oni pritiskaju Vučića da brže predaje srpske interese ali ga za već učinjeno nagrađuju podrškom. Nije im lako da izađu iz aranžmana i nametnu mu, sada kada se izvukao iz škripca (pre toga je bio spreman da pravi sveobuhvatnu NATO vladu), širu koaliciju uz gubitak dela vlasti, dok god ispunjava svoj deo pogodbe. Uz to okupatori uviđaju da je njegov malo sporiji put izdaje od onoga koji bi imali sa vlašću naizgled većeg društveno-političkog kapaciteta, za njih bolji. Ne zato što nismo toliko nisko pali da ne postoji šansa da neskrivena izdaja prođe, već stoga što je za NATO sile važno uporedno prepariranje srpskog naroda. Tako da na kraju dobiju nove janičare! Žurba bi izazvala veći otpor i to poremetila. Moglo bi da se desi, ako se ogole stvari, i nešto gore za Vašington i Brisel, tj. da deo hipnotisanih ali patriotski nastrojenih građana krene protiv Vučića, dok bi se mnogi glasači prozapadne opozicije pobunili zbog pakta sa ozloglašenim samodršcem.

Građani su, kakvih god bili ubeđenja, mnogo bolji od svojih političkih predvodnika i nikada se ne zna da li će eksplozija njihovog besa onemogućiti mračne kombinacije! Bez obzira na to, s obzirom na skoro sveopštu izdaju političkih elita (to su ne zato što ih čine kvalitetni ljudi, već otuda što predvode postojeće političke entitete), više nisam uveren da ćemo sprečiti nacionalnu kapitulaciju. Ali, i sebi to uporno ponavljam, ne smemo da budemo pesimisti! Moramo da se teramo da verujemo u mogućnost uspešnog otpora i u skladu sa tim da dosledno postupamo. Kao što su se u par meseci stvari pomerile u gorem smeru, možda se, sada kada se svet ozbiljno trese, dogodi za nas povoljan preokret.

Važno je da patriotska javnost ne poklekne i možda dočekamo da promena globalnih okvira počne da se reflektuje na našu političku scenu pre nego što bude učinjena totalna kosovska i druga šteta! Bože, daj nam bar nacionalno-posvećene kolaboracioniste, umesto svih ovih kvislinga i okupacionih najamnika koji su sada u igri za vlast!

(Autor je publicista i politički analitičar)