Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela i države'' (122)

PROIZVOĐAČI HRANE PITAJU: GDE SU POTROŠENE NJIHOVE SUBVENCIJE?

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Gde su paorske i seoske pare?

Proizvođačima hrane koji su protestovali nije stigao ni odgovor na pitanje gde su nenamenski nestale 54 milijarde dinara od 2016. do 2020. godine. Radi se o blizu 460 miliona dolara. Pare su otišle iz Ministarstva poljoprivrede stočarima i ruralnim sredinama, ali do njih nisu stigle! A, ni danas se zvanično ne zna gde je taj novac završio! Odnosno, gde je nenamenski potrošen! Od toga je 28 milijardi dinara subvencija bilo namenjeno za stočarstvo, a 26 milijardi dinara subvencija za ruralni razvoj u selima Srbije. Radi seo ogromnim parama, ukupno to je oko 460 milijardi dolara. Najbolji dokaz koliko je to para je činjenica da je u 2021. godini agrarni budžet Srbije iznosio 400 miliona evra!

Šta se u poljoprivredi moglo tad kupiti? Pa više stotina hiljada krava mlekulja, bili bi puni obori svinja i torovi ovaca u Srbiji! Imali, bi mleka, bebi bifa i jaganjaca za izvoz. Ovako sve moramo da uvozimo Sad ništa od toga nemamo i sve uvozimo! U 2022. godini morali smo uvesti 84.000 tona konzumnog mleka, 10.000 tona mleka u prahu, koje je kancerogeno i 12.000 tona sireva u Srbiju! Takv uvoz je nastavljen i u 2023. godini. Srbija je od izvoznika postala uvoznik svinjskog mesa. Samo u 2023. godini do jula je u Srbiju stiglo iz Španije oko 18.000 tona zamrznutog mesa treće kategorije i 180.000 prasića. Odobren je uvoz ukupno 500.000 prasića. Do kraja godine stićiće iz uvoza još 17.000 tona svinjskog zamrznutog mesa. Treba tu napomenuti i činjenicu da godišnje pojedemo oko 50.000 tona ribe. I sad se bliže praznici kada se jede riba. To znači da smo do sada uvozili oko 35.000 tona zamrznute ribe. Sad će stići još više. Jer, nekada smo ribu proizvodili na 15.000 hektara ribnjaka, a danas ih nema više od 7.000 hektara! Sve ovo što sad uvozimo, nekada smo izvozili! Proteklih decenija u svim predizbornim kampanjama smo obećavali narodu da će se ribnjaci proširiti za 100.000 hektara, a koliko ima slatinstog zemljišta u Vojvodini. Obećavano je da će ribe biti dovoljno iz domaće proizvodnje i još toliko u izvozu. Čak više nego što smo je uvozili. Sve su to bile slatke reči i lažna obećanja u predizbornim kampanjama koja nikada nisu ostvarena!

U 2021. godini agrarni budžet u Srbiji je iznosio oko 400 miliona dolara! Da su te pare barem stigle do onih kojima su bile namenjene, a to je 28 milijardi dinara stočarima i za ruralne sredine 26 milijardi dinara. To su bila samo neka od praznih obećanja narodu, kada je u pitanju agrar i sela Srbije. Da je to urađeno Srbija bi danas drugačije izgledala! Ne bi nam nestajalo svako četvrto ili 1.200 sela. Tada bi Akademijski odbor za selo SANU Srbije imao čime da se pohvali. Ovako on ne zna da koliko ima sela niti zna da ona nestaju. Samo se slikaju u medijima i služe podacima ovog autora o stanju u selima. Nekada su bili glavni pobornici gašenja 100 zadruga godišnje, u gašenju sela. Sad im je evoluirala pamet, pa se zalažu za razvoj zadrugarstva i obnovu sela! Vodili su agroekonomske politike koje su sve to uništavale. Dokaz je i poslednja strategija koja je ušla u poslednju godinu, njenog sprovođenja od 2014. godine. U toj strategiji je bilo obećano narodu da će se agrar godišnje razvijati po stopi od 9,1 odsto ili ako su loše godine da će to biti 6,1 odsto. To je bila čista prevara za narod. Jer, umesto strategije razvoja imamo strategiju pada, gubitaka, (gašenja farmi) nestalo ih je 62.000! Tu još uvek validnu strategiju kreiralo je 240 eksperata Srbije i napisalo je na 145 strana. Sebe su častili sa 8,2 miliona evra stranih donacija koje su stigle iz nekoliko zemalja EU!

Taj državni dokument Vlada Srbije je usvojila krajem jula 2014. godine. Trebala je da se uputi na razmatranje u Skupštinu Srbije i da je ona usvoji pa bi tada obavezivala sve buduće vlade da je sprovode. Parlamentu nikad nije upućena, li su se vlasti uvek na nju pozivale. Iako su se pozivale na nju, oni nikad nisu raspravljali o njenom (ne) sprovođenju! Za to je bila zadužena Vlada Srbije, Privredna komora Srbije, pre svih naši trustovi mozgova, članovi Akademijskog odbotga za selo SANU... Oni su trebali da ukažu da se ne sprovode zadaci iz strategije, da u agraru ima problema pa da ponude i rešenja za izlazak iz krize! To je za njih nepoznanica, bila i ostala, niti ih interesuje proizvodnja hrane i razvoj sela. Jer, imali su prilike proteklih decenija, pa su nam od sela ostale ruine! Nestaje čak 1.200 naseljenih mesta. To je svako četvrto selo! Hrane sve manje proizvodimo i ona je sve skuplja! Naša godišnja ukupna vrednost proizvodnje u agraru nikad nije bila veća od šest milijardi dolara! A, trebala bi ta brojka da bude bar tri puta veća! Da su oni izvršavali svoje obaveze ne bi bilo velikog uvoza hrane u Srbiju, poljoprivrednici ne bi pravdu tražili na ulici. Već bi bili u svojim ekonomskim dvorištima, stajama, oborima, torovima, i proizvodili bi hranu za domaće i svetsko tržište. Ovako smo svi na gubitku, umesto onih koji su tu mešetarili! Ceh plaća narod što mora da kupuje skupu hranu!

Zapušteno stočarstvo!

Stočarstvo bi bilo razvijeno staje i obori bili bi puni stoke, a sela se ne bi gasila. Ne bi bilo ni protesta poljoprivrednika na ulici u traženju pravde. Ovako svako četvrto selo će uskoro nestati. A, to znači da u Srbiji više neće biti 4.700 sela, već samo 3.500 naselja! Jer, po važećem Ustavu Srbije ona već danas više nema nijedno selo, već su sve to samo naseljena mesta...

Agroanalitičar Milan Prostran objašnjava da su proizvođači u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, u jako nezavidnom položaju i to iz više razloga. „Pre svega, jer su imali klimatski tešku godinu, a onda i zbog toga što su i ranije imali probleme sa velikim uvozom hrane u Hrvatsku, pa su zbog tog uvoza stalno bili u fazi negodovanja. Ali oni su, ipak, u povoljnijoj situaciji od ostalih zemalja regiona, jer je Hrvatska članica EU. Zbog toga oni imaju kompenzaciju, jer EU ima takozvane crne fondove kada su poljoprivrednici u velikim problemima", kaže Prostran. „Argrarni fond EU, odnosno učešće sredstava za poljoprivredu ukupnog budžeta EU je 36 odsto, a kod nas je to do ove godine bilo pet ili šest odsto, a sada je navodno povećano na sedam odsto", obrazlaže Prostran. Ono što je zajedničko za poljoprivrednike i u Srbiji i u Hrvatskoj i u BiH, odnosno eks Jugoslaviji, kako dodaje, je neverovatan pad cena primarnih poljoprivrednih proizvoda. „To ih dovodi u situaciju ili da bankrotiraju ili da maksimalno redukuju ulaganja i svedu ih na minimum, što znači i manju proizvodnju", zaključuje Prostran.

Mađarski poljoprivrednici do sada nisu plaćali, a neće ni ubuduće, porez na poljoprivredno zemljište. To im je sad određeno i potvrđeno zakonom! Na samu najavu nekih lokalnih samouprava da bi mogle da uvedu ovaj namet kako bi dopunile državni budžet, reagovali su Vlada i parlament. Zato je u susednoj Mađarskoj nedavno usvojen zakon koji od 1. septembra 2023. godine zabranjuje naplatu poreza na poljoprivredno zemljište kod naših severnih suseda. Cilj je da se tamošnji proizvođači zaštite i učine što konkurentnijim na tržištu.

Može li i u Srbija!?

Postavlja se pitanje samo od sebe, mogu li se poljoprivrednici u Srbiji nadati ukidanju ove takse?

Jer, od 1. septembra 2023. godine u Mađarskoj su na snagu stupile izmene Zakona o lokalnim porezima, a koje su u potpunosti otklonile strahove tamošnjih poljoprivrednika da bi lokalne samouprave mogle da im uvedu dodatne namete.

„U Mađarskoj se na poljoprivredno zemljište do sada nije plaćao porez, ali su pojedine lokalne samouprave htele da uvedu ovaj namet kako bi dopunile svoje prihode. To je izazvalo veliku pobunu poljoprivrednika, pa je Vlada morala da reaguje. Donet je zakon, koji je u primeni od 1. septembra 2023. godine, koji zabranjuje bilo kojim organima vlasti da oporezuju poljoprivredno zemljište, jer je nacionalni interes da zemlja bude obrađena i da mađarski poljoprivrednici budu konkurentni na tržištu", kaže Ljubomir Aleksov, predstavnik srpske zajednice u parlamentu Mađarske. „Zahtev za zabranu oporezivanja poljoprivrednog zemljišta je potekao od samih proizvođača, pa je resorno ministarstvo podnelo ovaj predlog. Ministar Ištvan Nađ je bio veoma odlučan u tome, jer je i sam čovek iz prakse i tačno razume šta su problemi i zahtevi mađarskih poljoprivrednika i firmi koje se bave poljoprivredom. Većina u parlamentu je glasala za ovaj predlog", objašnjavaju za javnost nadležni u Mađarskoj.

U obrazloženju ove odluke nadležni su rekli da bi oporezivanje oduzelo resurse sektoru, a porez na poljoprivredno zemljište bi imao efekat na cenu hrane, što bi osetio čitav narod. Na ovaj način, kažu, štite se interesi mađarskih poljoprivrednika i kod kuće i u Briselu. Ovakve reakcije Vlada u Srbiji nikad nije imala niti je osećala probleme poljoprivrednika. Ni sad ih ne oseća! Čak neće da ide kod njih na selo da razgovara, već poljoprivrednik, samo zove da im dolazi na noge u njihove kabinete u centru Beograda. Tada se snima svaka izgovorena reč kako bi poljoprivrednike kasnije mogli i preslišavati i pretiti im za svaku izgovorenu reč koja nije odgovarala vlastima. A, i drugačije se razgovara u kabinetima vlasti nego li da su vlasti došle kod proizvođača hrane u sela. Rezultat u razgovorima će biti jedino kada paori čvrsto odbiju da idu vlastima na noge. Već da se zamene ta mesta. Da vlada ide na razgovore isključlivo u sela, na njive, u staje... Dešavalo se da vlast kasnije napiše saopštenje i objavi preko svojih medija. U tim saopštenjima veoma često je bilo frizirano ono što je rečeno!

Mađarska štiti interes svojih poljoprivrednika

Poljoprivrednici u Mađarskoj su pronašli rešenje. Kažu, imali smo damping cene sa pšenicom iz Ukrajine. Tu je mađarska vlada bila veoma odlučna da sačuva i zaštiti svoju poljoprivredu. Mađarska je ukrajinskoj pšenici dozvolila prolaz preko svoje teritorije na treća tržišta, ali je uvela potpunu zabranu uvoza te žitarice, jer je ona drastično spustila cene domaće robe i dovela u težak položaj mađarske poljoprivrednika.

„Imajući u vidu čitavu situaciju u poljoprivredi, proizvođači su uvek na nekoj pozitivnoj nuli. Dalje oporezivanje svakako ne mogu da podnesu. Ova odluka je pozitivan signal za njih. Da poljoprivrednom sektoru ne može da se nameće dodatni trošak. To što je Mađarska članica Evropske unije ima prednosti s jedne strane, ali sa druge strane tu važe rigorozna pravila koja moraju da se poštuju. Ukoliko se proizvođačima u Mađarskoj otežava položaj na tržištu i nameću dodatni tereti, oni gube konkurentnost, a to nije interes Mađarske, jer je ovo tradicionalno poljoprivredna zemlja. Veliki procenat BDP-a se ostvaruje preko poljoprivrede, tako da ovaj sektor mora da se sačuva i očuva", precizira se u izjavi za javnost.

Dakle, Mađarska je izmenama Zakona o lokalnim porezima, koji je stupio na snagu 1. septembra 2023. godine, zabranila naplatu poreza na poljoprivredno zemljište.

Na samu najavu nekih lokalnih samouprava da bi mogle da uvedu ovaj namet, kako bi dopunile budžet, reagovali su mađarska vlada i parlament. To u SRbiji niakdda niej bio slučaj da vlast štiti proizvođače!

„U Mađarskoj se na poljoprivredno zemljište do sada nije plaćao porez, ali su pojedine lokalne samouprave htele da uvedu ovaj namet kako bi dopunile svoje prihode. To je izazvalo veliku pobunu poljoprivrednika, pa je vlada morala da reaguje. Donet je zakon koji zabranjuje bilo kojim organima vlasti da oporezuju poljoprivredno zemljište, jer je nacionalni interes da zemlja bude obrađena i da mađarski poljoprivrednici budu konkurentni na tržištu", rekao je za RTS predstavnik srpske zajednice u parlamentu Mađarske Ljubomir Aleksov. Kako je rekao, to što je Mađarska članica Evropske unije ima prednosti s jedne strane, ali sa druge strane tu važe rigorozna pravila koja moraju da se poštuju.

Na pitanje da li bi u Srbiji mogao da se ukine porez na poljoprivredno zemljište, stručnjak za porez Đerđ Pap kaže da bi ukidanje poreza na imovinu na poljoprivredno zemljište po ugledu na Mađarsku bilo neko olakšanje. „Iako taj porez nije veliki u apsolutnom iznosu, imajući u vidu stalne teškoće individualnih poljoprivrednih proizvođača u svom poslovanju, ipak, bi im to, pretpostavljam, nešto značilo", naveo je on. Porez na imovinu je u nadležnosti lokalnih samouprava!

Porez na poljoprivredno zemljište u Srbiji

Porez na poljoprivredno zemljište u Srbiji razlikuje se od grada do grada, baš kao i porez na ostale nekretnine, odnosno stanove i kuće. Lokalna samouprava određuje iznose, na osnovu prosečne cene kvadrata u prethodnoj godini. I to je drugi porez koji muči mnoge građane, a posebno one koji imaju njivu od koje nemaju nikakve koristi - jednostavno su je nasledili i ne koriste je.

Od 2007. godine u Srbiji u nadležnosti lokalne samouprave nije samo naplata nego i utvrđivanje poreza na poljoprivredno zemljište kao i oporezivanja svih drugih vrsta poreza na imovinu.

„Zvanične razloge zašto je država prepustila prihode, i posao utvrđivanja i naplate, od poreza na imovinu lokalnim samoupravama trebalo bi potražiti u obrazloženju propisa kojim je to učinjeno. Po mom mišljenju razlozi za to su u relativno velikom administriranju u vezi utvrđivanja i naplate ovog poreza, a da pri tom ti prihodi u apsolutnom iznosu nisu značajni za državu. Radi se o tome da kod utvrđivanja poreza na imovinu imate veliki broj obveznika sa pojedinačno malim iznosom poreza", objašnjava Đerđ Pap, stručnjak za poreze.

„U Srbiji ne bih menjao ništa osim jednog: doveo bih stručnjake iz Švajcarske da ovde uspostave pravni sistem koji se tamo primenjuje i da obezbede da on i u Srbiji funkcioniše kao švajcarski sat", opisuje Aleksander Grunauer, direktor švajcarskog programa „Reforma poreza na imovinu", kako bi izgledao spoj između njegove dve domovine: Švajcarske u kojoj je rođen i odrastao i Srbije u kojoj se toliko odomaćio u poslednjih deceniju i po da je ovde zasnovao porodicu. Kada bi sada trebalo nekom kolegi sa zapada Evrope da opiše Srbiju u jednoj rečenici ona bi glasila: „Ovde je sve mnogo ličnije, ljudski momenat je izuzetno prisutan, ako se ponašate ljudski, svi će vam iskreno uzvratiti srdačnošću". Aleksander Grunauer je primer da čoveka ne možete „smestiti" samo u zvaničnu biografiju. Ona glasi da je rođen u Švajcarskoj, da je u Cirihu doktorirao u oblastima političkih nauka, međunarodnih odnosa i ekonomije.

Poslednjih 15 godina živi i radi u Srbiji, tu je zasnovao i porodicu. Radio je za fondaciju Konrad Adenauer, Nemačku organizaciju GIZ, a sada radi za švajcarsku organizaciju Helvetas kao direktor programa „Reforma poreza na imovinu" koji se sprovodi u saradnji sa 44 opštine iz Srbije.

Porez na poljoprivredno zemljište u zemljama EU:

Visina poreskih stopa i metodologija oporezivanja zemljišta je definisana poreskim zakonima svake zemlje.

Republika Srpska oporezuje poljoprivredno zemljište po stopi od 0,2 odsto, ali se taj porez ne plaća ako se to zemljište koristi za sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju. Zakon u federaciji BiH uopšte ne oporezuje zemljište kao vrstu nepokretnosti. U Hrvatskoj se porez na poljoprivredno zemljište plaća samo kod prometa po stopi od 0,3 odsto, dok su obaveze za građevinsko i neizgrađeno zemljište obuhvaćene komunalnom naknadom koju naplaćuje jedinica lokalne samouprave po određenim koeficijentima. Grčka, kao i Srbija oporezuje zemljište, s tim što se za poljoprivredno zemljište vrednosti preko 200.000 evra, ne plaća dodatni porez, koji se za objekte plaća. Takođe, u Grčkoj su poljoprivrednici oslobođeni poreza na prenos vlasništva kada kupuju ili razmenjuju poljoprivredna dobra.

,,U razvijenim zemljama poput Holandije i Nemačke gde je najveći udeo zemljišta namenjen poljoprivredi, zemljište se oporezuje, ali poljoprivrednici imaju razne olakšice, poput smanjenja stope na prenos apsolutnih prava, umanjenje taksi za energetiku ili neplaćanja poreza za registraciju poljoprivrednih vozila. U Francuskoj se, takođe, naplaćuje porez za zemljište, ali poljoprivrednici imaju pravo na umanjenje do 20 odsto, kao i dodatna prava na umanjenja ukoliko prikažu gubitke na svojim gazdinstvima - elementarne nepogode, bolesti životinja...", navodi Grunauer.

Prema domaćem zakonodavstvu porezima na imovinu se oporezuju građevinsko, poljoprivredno, šumsko i drugo zemljište.

„Poreska stopa za zemljište fizičkog lica ne može biti veća od 0,3 odsto, a za zemljište pravnog lica veća od 0,4 odsto. Takođe, definisano je da se porez plaća na zemljište čija je površina preko 10 ari i da se porez ne plaća na onu površinu zemljišta koje se nalazi pod objektom, ako se za taj objekat plaća porez", kaže Aleksander Grunauer, direktor švajcarskog programa ''Odgovorne lokalne finansije i uključivanje građana'", Helvetas.

Izmene zakona 2019. godine dovele su do pravičnijeg oporezivanja!

U prethodnim zakonskim rešenjima obveznici u Srbiji su plaćali porez na zemljište prema tome kako je zemljište registrovano u katastru nepokretnosti. Međutim, situacija na terenu je takva da prava namena zemljišta nije uvek i ona koja je registrovana.

Dešavalo se da vlasnik zemlje koja se obrađuje treba da plaća porez na građevinsko zemljište, jer se njegova parcela nalazi u građevinskom području i kao takva je upisana u katastar nepokretnosti. Vlasnici ovakvih parcela često nisu u mogućnosti da izvrše prenamenu zemljišta ili ona nije moguća po propisima. Ovo je dovodilo do plaćanja većih poreza, jer su poreske osnovice za građevinsko zemljište veće nego za poljoprivredno.

Poljoprivrednici u Srbiji hoće da kopiraju one u Mađarskoj!?

Izmenama zakona od 2019. godine u Srbiji uvedena je mogućnost da opština donese odluku kojom se zemljište oporezuje prema stvarnoj nameni korišćenja.

„Na taj način je moguće da se zemljište registrovano kao građevinsko i nije izgrađeno, a koristi u poljoprivredne svrhe za sadnju i uzgajanje biljaka, tako i oporezuje. Ista se odluka odnosi i na šumsko zemljište.Ovim zakonskim izmenama se svakako doprinelo svojevrsnoj poreskoj pravičnosti. Pogotovo kada se uzme u obzir da se u odsustvu drugih zvaničnih registara, jedino načelom fakticiteta mogu ostvariti olakšice obveznicima koji često svoje prihode ostvaruju upravo bavljenjem poljoprivredom", objašnjava Grunauer.

Odluka o uvođenju ili ukidanju poreza nije moguća bez analize njenih efekata. Za poljoprivrednike bi ukidanje poreza na imovinu na poljoprivredno zemljište po ugledu na Mađarsku, naravno bilo neko olakšanje. Iako taj porez nije veliki u apsolutnom iznosu, imajući u vidu stalne teškoće poljoprivrednih proizvođača u poslovanju, ipak bi im to, značilo nešto.

Za lokalnu samoupravu bi ukidanje poreza značilo gubitak određenih prihoda koje bi trebalo da nadoknade na nekom drugom mestu. Samim tim se radi o političkoj odluci koja mora biti dobro promišljena.

Reforma poreza na imovinu, kako bi izgledao spoj između njegove dve domovine: Švajcarske u kojoj je rođen i odrastao i Srbije u kojoj se toliko odomaćio u poslednjih petnaest godina da je ovde zasnovao i porodicu. Kada bi sada trebalo nekom kolegi sa zapada Evrope da opiše Srbiju u jednoj rečenici ona bi glasila: „Ovde je sve mnogo ličnije, ljudski momenat je izuzetno prisutan, ako se ponašate ljudski, svi će vam iskreno uzvratiti srdačnošću".

Da li bi i u Srbiji mogao da se ukine porez na poljoprivredno zemljište je, kažu stručnjaci, pitanje koje zahteva ozbiljnu analizu. To je politička odluka i sve zavisi od onih koji su na vlasti.

Za poljoprivrednike bi ukidanje poreza na imovinu na poljoprivredno zemljište po ugledu na Mađarsku, naravno, bilo neko olakšanje. Iako taj porez nije veliki u apsolutnom iznosu, imajući u vidu stalne teškoće individualnih poljoprivrednih proizvođača u svom poslovanju, ipak, bi im to, pretpostavljam značilo nešto. Dakle, za lokalnu samoupravu bi ukidanje poreza značilo gubitak određenih prihoda koje bi trebalo da nadoknade na nekom drugom mestu. Samim tim se radi o političkoj odluci koja mora biti dobro promišljena.

Definisanje poreskih politika je pravo svake države!

„Mađarska je ovu odluku donela po zahtevu Nacionalne poljoprivredne komore (koju Srbija nema) i udruženja poljoprivrednika, rukovodeći se svojim ekonomskim rezonom. U slučaju Srbije, za početak je potrebno urediti baze podataka o poljoprivrednom zemljištu, gde bi se namene i prava vlasništva upisala prema stvarnom stanju", navodi Grunauer.

Postavlja se pitanje, samo od sebe, može li Srbija u bližoj ili daljoj budućnosti očekivati ukidanje poreza na poljoprivredno zemljište? Ona ima oko 5,1 miliona hektara zemljišta, oko 4,1 miliona hektara je obradivo, dok se koristi samo 3,48 miliona hektara, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Za razliku od razvijenih zemalja i EU gde se insistira na urednim registrima, Srbija je tu još u zaostatku. Posebno se u ruralnim sredinama, pri imovinskoj raspravi, porodice i naslednici ne trude da dokumentuju nasledstvo i uknjiže nove vlasnike zemljišta.

Ukidanjem poreza se dobija određeni podsticaj za održivost i razvoj poljoprivrede, ali se, pre svega, moraju urediti i pravila i uslovi za ovakve izmene.

„U Srbiji, osim Vojvodine koja prednjači po obuhvatu poljoprivrednog zemljišta (u njoj se nalazi oko 1,7 miliona hektara obadivih površina), drugi regioni nemaju značajne prihode po ovom osnovu, osim ukoliko se ne radi o velikim poljoprivrednim dobrima koja se i izdaju. Svakako odluke koje se donose bez prethodno urađenih analiza učinkovitosti, pozitivnog i negativnog efekta nisu dobre", kaže Grunauer. Demokratski principi i participativno odlučivanje su, navode stručnjaci, ključni preduslov za izmene propisa. Naročito poreskih obaveza u svetlu ekonomskog efekta na pojedinca i privredu u celini.

Nije plaćena isporučena semenska pšenica?!

Pošto se u Srbiji problemi ne rešavaju sistemski, već samo se donose uredbe na sednicama vlade, mnogi problemi ostaju pod tepihom. A, rešavanje problema sa uredbama nikada nikom dugoročno nije rešilo problem i donelo berićet. To predstavlja samo ,,gašenje požara''. Dokaz takvog rada je i nedavno kada su seljaci predali pšenicu, za nju nisu dobili svoj novac, pa su morali da seju ,,tavanku''. A, od ,,tavanke'' nema visokih prinosa.

Grupa proizvođača semena pšenice, sa severa Vojvodine, uputila je zajedničko saopštenje kompaniji Best Seed Producer DOO iz Feketića u kojem se navodi da skoro tri meseca potražuju novac za isporučeno seme. Odnosno, da im daju njihovo seme kako bi zasejali njive!

Poslednje procene su da će ove godine u Srbiji biti zasejano tek oko 500.000 hektara pšenicom. To je za 225.000 hektara manje nego protekle 2022.godine. Već sad se ukazuje da će polovinu površina zauzeti nekvalitetno sortno seme ,,tavanka''. To je odmah upozorenje, da uz lošiju obradu zemljišta i manju upotrebu đubriva, da sledeće godine na žitnim poljima neće biti visokih, rekordnih prinosa. Na njivama će vladati šarenilo. Visoki prinosi mogu da se očekuju tamo gde je posejano kvalitetno sortno seme, dok na poljima na kojima je ,,tavanka'', neće biti rekorda. Jer, u prošlogodišnjoj setvi 2022. godine, koja je bila obavljena na rekordnih 725.000 hektara, čak 60 odsto površina bila je zauzela ,,tavanka''. Od takve setve, u 2023. godini požnjeveno je 3,4 miliona tona pšenice što je za 10,9 odsto više u odnosu na prošlu godinu, saopštio je Republički zavod za statistiku (RZS). U odnosu na desetogodišnji prosek (2013-2022) proizvodnja pšenice je veća 25,1 odsto. Procene su da će i ove godine ,,tavanka'' zauzeti oko 50 odsto zasejanih površina!

Međutim, za ishranu 6,6 miliona stanovnika u Srbiji, kao i za robne rezerve i seme, potrebno je oko 1,55 miliona tona pšenice. Te potrebne količine za Srbiju, uz prosečan prinos od pet tona po hektaru, mogu da se proizvedu i na 300.000 hektara zasejanih površina. Dakle, Srbija ne treba da brine, pšenic za ishranu će uvek biti! I u žetvi 2024. godine, za njene potrebe biće dovoljno hlebnog zrna!

Poljoprivrednici sa severa Vojvodine traže da im se plati seme ili da im se kao kompenzacija isporuči dorađeno seme prema realnim cenama. Vrednost koju je stotine ratara predalo na čuvanje kompaniji u Srbobranu je oko 195 miliona dinara. Jer, kilogram semenske pšenice vredi oko 65 dinara. S tom kvalitetnom semenskom pšenicom trebalo je da se zaseje oko 1.000 hektara na poljima severne Vojvodine.

,,Poljoprivrednika koji čekaju novac, ima oko stotinak sa severa Vojvodine. Reč je o količini od 3.000 tona semenske pšenice (ili tri miliona kilograma semenske pšenice). Za jedan hektar potrebno je oko 220 kilograma, ove kalitetne semenske pšenice. Tu pšenicu su proizvođači isporučili bilo kao kooperanti, bilo kao učesnivci u posredničkom lancu drugih pravnih lica. Upozoravaju da ističe optimalni rok za setvu pšenice, a još nisu dobili u zamenu seme koje bi mogli da poseju ili prodaju'', kaže Tibor Berze, proizvođač iz Utrina kod Subotice.

Neki ratari su slučaj predali nadležnim organima, jer su izgubili strpljenje. Ratari su zatražili zaštitu od državnih organa i odgovarajućih službi. Do sada je nisu dobili!

Proizvođači u saopštenju navode:

,,Molimo pomoć i od Instituta za ratarstvo u Novom Sadu, jer je to ustanova od nacionalnog značaja, koji je pokrenuo semensku proizvodnju pšenice preko kompanije koja nije pokazala poslovnost. Ovo može i treba da bude ozbiljan razlog za potpuno novi model proizvodnje semenske pšenice bez prava na ekskluzivnost, što je pomenuta kompanija imala. Ko to može imati pravo na nacionalnu vrednost kao što je seme pšenice i to svojatati na najgrublji način? Molimo sve odgovorne ustanove da razmotre položaj i zadatke u semenskoj proizvodnji, upravo ratara'', rekli su ratari na Forumu o pšenici odranom Utrinama kod Subotice.

Možda je ovakva praksa dovela do toga da mi u Srbiji više nemamo primat u prodaji semena kukuruza, šećerne repe, suncokreta, pa izgleda i pšenice. A, i mi mali ljudi znamo, kada jedna zemlja ostane bez snage svog semena da joj sledi skuplja proizvodnja i ucene.

Molimo hitno da nadležne institucije intervenišu i da ostvarimo svoja poslovna i moralna prava. Velika je šteta što smo do ovoga došli proizvodeći najbolje domaće sorte pšenice. Ovo saopštenje, uz kopiju prijava kriminalističkoj policiji, uputićemo i poljoprivrednoj inspekciji, Ministarstvu poljoprivrede, finansijskoj inspekciji, Ministarstvu trgovine i Naučnom institutu za ratarstvo i povrtarstvo, navodi se u saopštenju koje je u ime stotinak oštećenih ratara potpisao Tibor Berze iz Utrina. Setva pšenice u novembru podrazumeva povećanje norme semena za 10-15 odsto!

Novembarska setva je moguća, poručuju stručnjaci, ali je mala verovatnoća da se mogu ostvariti značajniji prinosi!

Optimalni rok za setvu pšenice je od 5. do 25. oktobra. Ali, taj rok sad se uvek premaši. Zato nema ni visokih prosečnih prinosa. Obzirom na klimatske promene, sve češće ratari sa setvom kreću posle 10-15. oktobra. Jedan od razloga, osim suvog zemljišta, što je slučaj u ovoj godini, je i problem koji se javlja pri visokim jesenjim temperaturama, a to je pojava vaši i cikada koji prenose viruse. Iznikla pšenica privlači ove štetočine, pa je potrebno izvršiti hemijski tretman u jesen. Setva pšenice moguća je i početkom novembra (do 10. novembra) koji se smatra tolerantnim rokom, a najkasnije do 15. novembra.

Ukoliko se proizvođači odluče za setvu pšenice posle kukuruza, obavezno je dobro usitniti žetvene ostatke (kukuruzovinu) raznim tipovima sečki ili istarupirati žetvene ostatke. Zatim preći jednim (ili dva) prohodom tanjirače - zavisno od vlažnosti zemljišta, te ići sa jednim plitkim oranjem i odmah setvom s premiranjem zemljišta, savetuje dr Goran Jaćimović sa Departmana za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Kada setva jako kasni, za preporuku je sejati ranije sorte pšenice.

Setva pšenice u novembru podrazumeva povećanje norme semena. Veća normu semena za 10-15 odsto (u zavisnosti od dužine kašnjenja).

Veće povećanje količine semena nije za preporuku, jer ukoliko i ova zima bude uslovno „blaga", dakle bez jakih zahlađenja - najveći deo posejanih biljaka će preživeti i na proleće dati prebujene useve, podložnije napadu patogena i poleganju. U slučaju jače zime, ova povećana norma semena biće dovoljna da bokorenjem nadoknadi izmrzle biljke, objašnjava Jaćimović.

Dubinu setve ne treba korigovati, ona treba da se kreće oko 4-5 cm, a generalno zavisi od tipa i vlažnosti zemljišta - na lakšim, peskovitijim zemljištima - nešto dublja setva, na težim i vlažnijimm zemljištima - sejati nešto pliće.

Pri isušenom površninskom - setvenom sloju potrebno je pšenicu povaljati radi boljeg dotoka vode iz dubljih slojeva i bržeg klijanja i nicanja. Obratiti pažnju na pojavu glodara, ističe Jaćimović. Dalje operacije nakon setve zavisiće od predstojećih vremenskih uslova.

Šta sledi onima koji izgube semenarsku proizvodnju?

Posle saopštenja seljaka, proizvođača pšenice, na zahtev autora ovih redova, dobili smo i stav, odnosno Poslovno saopštenje proizvođača semena pšenice iz kompanije Best Seed Producer DOO iz Feketića. Evo šta oni navode o neispalćenoj semenskoj pšenici:

Kao proizvođači semena pšenice, za pomenutu kompaniju, skoro tri meseca potražujemo novac za isporučeno seme ili da nam se kao kompenzacija kroz nadoknadu za učinjeno isporuči obrađena - dorađena količina semena prema realnim cenama. Međutim, ni jedan od očekivanih poteza kompanije nije se dogodio i nama je potrebna pravna i poslovna zaštita, jer smo dovedeni do prevare. Prema nepotpunim podacima, nas koji čekamo novac, za čega u nekim ugovorima ne postoji datum plaćanja, a ima ih oko tridesetak iz Bačke, Banata i Stiga, kao i Srema. Reč je o količini od 3.000 tona semenske pšenice koju smo isporučili bilo kao kooperanti bilo kao učesnici u posredničkom lancu drugih pravnih lica. Optimalni rok za setvu je tada isticao.

Tražili smo seme u zamenu koje bi mi koristili ili prodali. Obećavani su utovari za nas: „sutra", „prekosutra", „sačekajte, možda ćemo i platiti"... i tako sve do danas. Neki ratari su slučaj predali nadležnim organima, jer su izgubili strpljenja. Zato ražimo zaštitu od državnih organa i odgovarajućih službi. Molimo pomoć i od Instituta za ratarstvo, koji je pokrenuo semensku proizvodnju pšenice preko kompanije koja nije pokazala kvalitet poslovnosti.

Ovo može i treba da bude ozbiljan razlog za potpuno novi model proizvodnje semenske pšenice bez prava na ekskluzivnost, što je pomenuta kompanija imala. Ko to može imati pravo na nacionalnu vrednost kao što je seme pšenice i to svojatati na najgrublji način? Molimo sve odgovorne ustanove da razmotre položaj i zadatke u semenskoj proizvodnji, upravo ratara. Možda je ovakva praksa dovela do toga da mi u Srbiji više nemamo primat u prodaji semena kukuruza, šećerne repe, suncokreta, pa izgleda i pšenice. A,i mi mali ljudi znamo, kada jedna zemlja ostane bez količine i snage svoga semena da joj sledi skuplja proizvodnja i ucene.

Molimo hitno da nadležne institucije intervenišu i da ostvarimo svoja poslovna i moralna prava. Velika je šteta što smo do ovoga došli proizvodeći najbolje domaće sorte pšenice. Ovo saopštenje, uz kopiju prijava kriminalističkoj policiji, uputićemo i poljoprivrednoj inspekciji, Ministarstvu poljoprivrede, finansijskoj inspekciji, Ministarstvu trgovine i Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.

Uzroci...

Treba pomenuti i neke objektivne okolnosti, koje su dovele do ovakvog stanja u semenarstvu domaćih sorti pšenice. Nezainteresovanost proizvođača za setvu ove jeseni proizašla je zbog katastrofalno niskih cena merkantilne pšenice i punih skladišta prošlogodišnjeg, neprodatog hlebnog žita. Poznato je da je izvoz pšenice i brašna bio zamrznut do pred samu žetvu prošle godine, što je dovelo do ogromnih zaliha u skladištima.

Tokom ovogodišnje žetve na Produktnoj berzi bila je formirana otkupna cena merkantilne pšenice od 21,5 dinara za kilogram.. Ta cena je bila osnova za formiranje cene naturalne semenske pšenice kategorije C1 (certifikovano seme prve generacije), koju su isporučili proizvođači semenske pšenice. Na tu cenu je dodat rabat od 10 odsto i stimulacija od 15 odsto, koju daje organizator proizvodnje. Formirana je cena od oko 26 dinara po kilogramu pšenice koja je primenjena kod obračuna isplate proizvođačima. Na žalost. zbog malog interesa za setvu deklarisanog semena domaćih sorti, prodaja u smanjenom obimu je tekla sporo, iako je veleprodajna cena bila formirana na nivou od 45 dinara po kilogramu/kg (26 X 1,8), što je daleko ispod cena stranih sorti.

Dalje degradiranje cena domaćeg semena se dogodilo kada su se pojavile mogućnosti za razmenu semenske i merkantilne pšenice u paritetu 1:1,6. na bazi trenutne cene na berzi. To znači 20 - 21dinara pokilogramu (trenutna cena merkantila) X 1,6, što iznosi 32 - 34 dinara za kilogram deklarisanog semena domaćih sorti. Razumljivo je da je to izazvalo dalji pad cena na tržištu semena, ali samo domaćih sorti!

Treba napomenuti da su proizvođači semenske pšenice dobili za setvu oko 250 kilograma po hektaru, od organizatora proizvodnje (BSP) osnovno seme (čija je cena 117 dinara po kilogramu), s tim da ga vrate posle žetve u paritetu 1:1,5. Isto treba napomenuti, da je transport proizvedene naturalne pšenice do doradnog centra u Srbobranu bio trošak organizatora. Organizator je snosio i troškove stručne kontrole proizvodnje - aprobaciju, piše između ostalog u saopštenju Kompoanije BSP iz Feketića.

Sve je to dovelo kompaniju BSP u tešku finansijsku situaciju, zbog kojeg je isplata duga proizvođačima semena bila otežana. Tek ovih dana je počela ozbiljnija isplata, pa se može očekivati da će svi proizvođači biti isplaćeni u najskorije vreme, po ugovorenoj ceni.

Pšenica, neatraktivna berzanska roba

Pšenica je trenutno neatraktivna berzanska roba, pa Evropa postaje veliko skladište ove žitarice, a silosi su puni i u Srbiji. U odnosu na prethodne godine, izvoz je minimalan, jer da bi se oslobodili zaliha trebalo bi mesečno da izvozimo po 180.000 tona pšenice. Za to kupaca nema! Dakle, poljoprivrednici nemaju kome da prodaju žito i dodatno gomilaju gubitke.

Poljoprivrednicima koji su prošle godine planirali da vraćaju rate kredita prodajom pšenice sada im treba duplo veća količina robe pod uslovom da imaju kome da prodaju. Arsen Gradinac, poljoprivrednik iz Srbobrana, u izjavi za RTS, da i on smatra da je zbog toga potrebna državna pomoć kojom bi se subvencionisale kamate. "Znamo da se tržište kapitala drastično promenilo u poslednjih godinu dana, da su kamate enormno porasle. Istini za volju postoje tu neki subvencionisani krediti, ali imamo one investicione koji su vezani za Euribor. Euribor rapidno raste i to dovodi u dodatni problem sve poljoprivredne proizvođače koji su imali neke investicije", navodi Arsen Gradinac, poljoprivrednik iz Srbobrana.

Na forumu o pšenici u selu Utrine kod Ade koji je organizovalo više poljoprivrednih udruženja rečeno je da će ove godine u svetu biti proizvedeno šest miliona tona pšenice manje. Trebalo bi zbog toga da rastu cene, ali tržište zavisi od trgovinskog sukoba Rusije i Ukrajine.

"Rusija spušta cene na nivo damping cena i na neki način utrkuje se sa Ukrajinom, koja opet ima sasvim drugi motiv da se reši prevelikih količina pšenice", kaže Žarko Galetin, agroekonomski analitičar.

Italija je povećala kupovinu našeg žita i brašna od novog roda na oko 30.000 tona mesečno. Pad izvoza je za Rumuniju i ove godine iznosi 65.000 tona, a prošle je bio 15 puta veći.

"Prema nekim procenama, mi imamo oko dva miliona tona pšenice za izvoz viška. Znači mi bi trebali prosečno mesečno da izvozimo bar 180.000 tona da bi se svih viškova rešili što sigurno neće biti slučaj jer u mesecima koji predstoje tradicionalno pada izvoz", smatra Zdravko Šajatović iz Poslovnog udruženja mlinara "Žitounija".

Ako ne krene izvoz biće manjka i skladišnog prostora. Za pšenicu i kukuruz ima mesta u silosima za oko pet miliona tona roda.

Akcije države

Aktuelna akcija države, odnosno Robnih rezervi, da ponude ratarima 36.000 tona mineralnog đubriva NPK (6:24:12) u zamenu za merkantilnu pšenicu i merkantilni kukuruz roda 2023. i 2024, neće tu imati mnogo efekta.

,,Cena pšenice na tržištu je katastrofa. Ljudi u Vojvodini ne znaju da li da prodaju ili da bace u Dunav i nahrane ribu, ili da čekaju. Pariret po kome se ta pšenica menja za đubrivo je izuzetno nepovoljan i ljudima se to isplati jednako kao i da je prodaju na berzi po ovoj žalosno niskoj ceni'' kaže Petar Radić, saradnik u Zadružnom savezu Vojvodine. (Tabela 1)

Pogubljeni pariteti

Ove paritete je, decembra 1995. godine predložio tadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije prof dr Tihomir Vrebalov, nakon obimnih preračunavanja ekonomista i proizvođača hrane, kao deo reforme poljoprivrede. Bilo je predviđeno da jednim utvrđeni ovi pariteti važe do 2015. godine i da se na osnovu njih određuju zaštitne cene poljoprivrednih proizvoda i ublažavaju tržišne razlike. ,,Verujem da su ti pariteti bili pomno proučleni i da su odražavali realne odnose na tržištu. Sada su međutim, svi pariteti poremećeni i pitanje je dali bi se i neki drugačije uspostavljeni održali na duži rok, rečeno je posle ukidanja sankcija za Jugoslaviju, posle bombardovanja 1999. godine. Paori na protestima sve češće traže da se vrate ti pariteti u primeni umesto novca koji nikad nije adekvatan.

Đubrivo za pšenicu je skupo, i zbog toga će se ono mnogo manje baciti u zemlju. Uz to, seje se svoja proizvodnja, a ne deklarisano seme pa će i zbog toga prinosi biti znatno manji. Kolko rodi, rodiće i to je to.

Zakasnela setva pšenice, manji prinosi!

Prema oglasu Republičke direkcija za robne rezerve, kilogram (kg) mineralnog đubriva NPK menjaće se za 2,3 kg merkantilne pšenice roda 2023, odnosno za 2,4 kg roda 2024, kao i za 2,8 kg merkantilnog kukuruza roda 2023, i 2,9 kg roda 2024. Može da se dobije 350 kilograma đubriva po hektaru i to za do 100 hektara. ,,Davno smo mi pogubili ove normalne paritete. Poslednji put su bili u korist proizvođača osamdesetih godina prošlog veka. Tada je kilogram pšenice vredeo koliko i dva kilograma brašna ili četiri hleba ili se za osam kilograma pšenice dobijalo koliko i za kilogram žive vage mesa. A, danas kifla košta koliko tri kilograma žita'', priseća se Petar Radić, saradnik u Zadružnom savezu Vojvodine.

Prevedeno u današnje dinare, a ako bi gledali prema velikoprodajnoj ceni brašna (50 dinara), to bi značilo da bi kilogram pšenice trebalo da vredi bar 25 dinara, a da kilogram hleba košta 100 dinara. U Srbiji su poslednjom uredbom Vlade iz septembra, a koja važi do kraja 2023. godine, ograničene cene i brašna i osnovne vrste hleba „Sava" (nekadašnjeg „Narodnog hleba"), tako da je i ovaj paritet uslovan, ali i po njemu bi pšenica trebalo da vredi mnogo više od 15 do 20 dinara koliko se plaćala u oktobru. Ovi pariteti se, po svemu sudeći, neće (brzo) vratiti ali bez toga nema ni razvoja ratarstva, a s tim u vezi i stočarstva. Međutim, i sa nerazvijenim ratarstvom Srbija ne mora da brine da neće ostati bez hleba. Koliko god dobijemo, biće dovoljno za naše potrebe, uz to i centralnoj Srbiji pšenicu većim delom seljaci i prave za svoje potrebe, dok u Vojvodini 80 odsto se pravi za tržište. To možda i jeste deo problema, jer možda bi tek kada nam zafali uradili nešto da stvar u korenu popravimo. Ovako se oslanjamo na seljaka i njegovu potrebu da zemlja ne bude u parlogu, zaključuje Petar Radić.

Silosi su po Srbiji i dalje puni stare robe jer ona prvo nije mogla da se proda zbog zaliha prošle godine napravljenih donekle opravdanom zabranom izvoza, a potom i prirodnim (niski vodostaj), geopolitičkim (sukob u Ukrajini) i na kraju ekonomskim problemima (niska cena kod konkurencije u okruženju i svetu). I dok seljaci protestuju tražeći da im se ispuni obećano i dogovoreno ono što im pripada i što se decenijama očekuje. To im pripada jer su uvek izlazili u susret državi kada joj je bilo teško, ali država njima nikada nije, a sad im je ponajteže! Vlada ih ni do sada nije slušala. Ipak, kada su izlazili na ulice čuo se njihov glas. Sad se vlast ni ne obazire na taj glas! Premijerka i minstarka nisu htele da dođu na njihov pozivu u selo Kisač, multinacionalnu zajednicu u Vojvodini. Pa šta je u ovoj zemlji normalno, da vlast ide kod seljaka, ili seljaci u kabinete. I posle odbijanja da odu u Beograd na razgovor u kabinet premijerke, proizvođači hrane su popustili. Posle razgovora, premijerka je konačno pristala da dođe i vidi multinacionalnu sredinu Kisač u kojoj živi više nacionalnosti i proizvode hranu za nju i njen establišment. Biće to i za nju prilika da vidi kako izgleda pšenica i kukuruz. Stoke više nema jer je uništila loša agroekonomska politika. A, ministarka je u Beogradu, nije joj daleko zoološki vrt pa može da ode i vidi kako izgleda, krava, bik, petao, kokoška...

Vlast je ostala gluva na njihove pozive kada ih pitaju ko zbog koga postoji u ovoj zemlji. Seljaci zbog vlasti ili vlast zbog seljaka! Vlast prvo nije htela da razgovara sa seljacima koji pravdu traže na ulici. Posle su popustili. Jer, shvatili su, da nije dobro kada narod ostane bez hrane i izađe na ulice, pa je pitanje da li će da razgovarati sa foteljašima? Jer, sad je u Srbiji svaki dan već 500.000 gladnih! Uskoro, jula 2024. godine izlazi validnost strategiji pada agrarne proizvodnje u Srbiji donetoj 2014. godine. Taj dokument lažnih obećanja napisalo je na 145 strana 240 naših eksperata. Sebe su za to častili sa 8,2 miliona evra donacija koje su stigle iz nekoliko evropskih zemalja. U strategiji pada su obećali lažno blagostanje u rastu agrarne proizvodnje od 9,1 odsto agrarne proizvodnje ili u lošijim godinama od najmanje 6,1 odsto. Ništa od toga se pozitivno nije ostvarilo! Vlast se i na to oglušila! Jer, do pojave bolesti Korone agrar je imao godišnji rast od samo 0,45 odsto godišnje! Tu strategiju usvojila je Vlada Srbije 21. jula 2014. godine. Ta strategija nikada nije upućena na raspravu i usvajanje u Skupštinu Srbije.

Dakle, Parlament Srbije je nikad nije video niti je o njoj raspravljao! Zašto, znaju samo vlasti! Pitanje je zašto o njenim sprovođenju nikada nije ni raspravljala ni Vlada Srbije, Privredna komora Srbije, Akademijski odbor za selo SANU... Da su raspravljali uočili bi da je to strategija pada, a ne rasta. Posebno mora da brine što o tome nije razgovarano na sednicama Akademijskog odbora za selo. Pitanje mora biti zašto on nosi to ime. Jer, po onom kako radi taj odbor, njegove članove ne interesuje sudbina sela. Da ih interesuje, nešto bi učinili da se spreči njegovo nestajanje! Ali, njih ni do sada, nisu interesovali paorski problemi, ne žele da ih čuju ni sada. Zašto? Jer, ih ne interesuje ni sudbina 4.700 sela od kojih su već sad 1.200 njih ruine u Srbiji, koje će nestati za jednu deceniju. Oni nisu išli na selo nikada da vide ta sela koja nestaju! U njime se čeka samo da odu i poslednji koji su ostali u njima. Pitanje je samo da li će biti neko ko će da ugasi svetlo! Kada ovo pročitate znaćete i zašto proizvodimo u zemlji sve manje i sve skuplju hranu. Razlog je nerazumevanje vlasti za proizvodnju hrane i probleme onih koji to rade i hrane vlast!

(Nastaviće se)