Zadnja strana
Milojica pali topa
Piše: Miloje Miletić, načelnik Generalštaba
Jao meni
do boga miloga, dragi čitaoci, pa kako ja da
se ispovedam u novinama, nije to za mene,
nije mi u opisu posla, ne smem ja bez dogovora
s ministrom odbrane, i tako to.
Mislim, pokušajte da me razumete,
ja sam samo
jedan artiljerac, došao sam iz
one topličke zabiti, iz Blaca (da
ne kažem direktno iz blata!). Terali
su me u tri bivše države da budem
što južnije. More, napatio
se Miloje kao niko! Gazio sam
ja od Aleksinca
preko Vranja pa sve do Bitolja! E, sada, kada sam se Beograda dočepao, neće vala niko mene
da smenjuje ni da tera
južnije od Konjarnika! Dosta mi je juga! Promenio je Miloje pravac. Sada ćemo malo na
topla mora da idemo, i
to u goste.
Evo, bio sam na Zapadu,
i to sam dočekao, poveo me NATO na nosač aviona
Enterprajz. Duvao je
vetar, suze su mi tekle, ali
ne od vetra nego od radosti
što i ja videh malo sveta
posle onog blata i rovova,
posle naših grdnih tenkova
i topova. E, neka ih je Boris Tadić uništio,
i neka ih
je u staro gvožnje bacio! More, život mi je uzela ta gvođurija,
to je samo škripalo i stenjalo. Na vežbama sam toliko
puta komandovao: pali da su mi već pevali
pesmu Milojica pali topa.
Dragi građani, dragi čitaoci, dragi poreski
obveznici i birači, nisam ja
na ovo pristao
laka srca bez obzira na
moju mučnu i blatnjavu oficirsku
prošlost. Terao sam ja moje vojnike
da ginu protiv
NATO pakta, ali, budimo ljudi, urazumimo
se jednom, niko nije neprijatelj zauvek. Evo, pre neki dan, stigla
mi je jedna poruka, rukom nevešto napisana,
ali izgleda iskrena. Kaže taj
građanin: "Miloje, sram te bilo,
ližeš se tamo s našim dušmanima,
da su ti
naredili da im oribaš palubu
na Enterprajzu, i to bi uradio!".
Evo, ovim
putem želim da odgovorim na
insinuacije ovog građanina i svih
drugih koji misle da je Miloje
Miletić jedan običan izdajnik i beskarakterna figura
u senci onog bilmeza iz Šapca, što
se predstavlja kao ministar odbrane.
Dakle, ja
sam tamo, kod tih NATO oficira
prihvaćen kao partner. Lepo su mi rekli:
"Mister Miloje,
OK, svaka vama čast, poštujemo
mi vaše činove i vašu vojničku
prošlost, ali znate kako je, mi smo velika sila koja
boga ne moli, a vi ste jedan mali
general male,
ali hrabre Srbije, i baš
ćete nam dobro doći u našim prljavim ratovima
i misijama širom sveta, i
to kao partner!"
Ja sam
sve ovo preneo
nekim našim oficirima, i
mnogo su
me vređali zbog toga. Govore mi i ovakve
stvari: "Boga ti, Miloje, šta znači
ta reč partner? Da li ti to tamo
neke bračne dužnosti obavljaš, da nisi ti njima,
crni sine, neka konkubina, neka gejša ili nešto slično, kuku nama!"
Da odmah
raščistimo s tim" Ja sam, dragi
građani, čitaoci i birači, kao
što znate, ozbiljan čovek i ne šalim
se s ulogom koja mi je dodeljena. Ako neko misli da
sam ja u tom "braku" ženska strana, da ne kažem
j... stranka, malo se zaj... Ne da Miloje svoju čast
za jednu noć! Nikome!
Drugo, partnerstvo je za mir. Da
više ne ratujemo. Da budemo u velikoj familiji, pa ako opet dođe do nekih
nesporazuma u regionu, neka ima i
nad popom pop. Da se neko treći pita, a to je taj NATO. Istina, sad me ponovo vređaju
zbog takve politike. Kažu, Miletiću, kad uđeš
u NATO, po njihovim standardima nećeš ni kaplar biti, takve
kao ti šalju
ponovo na strojevu obuku, leva, desna, leva
desna, na levo ravnajs, na
deeeesnoo!
E, pa neka
misle šta hoće, mi smo sad partneri jednoj velikoj sili protiv koje
smo se borili, i pokazali smo
bivšem neprijatelju
da bi mu ovakav prijatelj dobro došao. I oni su
to shvatili.
Rekli su,
Miloje, dobro ti nama došao,
sad je vreme da vi Srbi nama konje
timarite, čizme da nam glancate,
da nas lepo
pozdravljate vojnički kad prođete pored nas, da nam
budete komordžije, a gde treba da
idete i u vatru i u vodu.
E, pa kad je tako, evo ruke, reče
moj ministar Šutanovac, pa radosno podiže glavu u pravcu Atlanskog okeana! "Veeeelika je to voda, moj
Miletiću", reče
on, "ima tu raznih riba i
ajkula, možda i mi nešto upecamo ako nas naši partneri povedu
u ribolov. Ali, moramo da se još dokažemo, moj generale", reče
još moj ministar.
O njemu toliko, ne bih da se ovde
bavim njime, u tom ministarstvu ja sam prisutni građanin,
mene niko nizašta ne šljivi,
ja sam, bre,
jedan običan ordonans, da ne kaže, skoro batler,
našem ministru.
On je jak čovek, ima ga, bio je izbacivač iz diskoteka,
tukao se s milicijom, nema mnogo mozga
u glavi, i ne ide da ja
isučem rogove u njegovom pravcu. Ritnuće me istog sekunda. Sirovina je to jedna, nema on osećaja za
školovane oficire. U poslednje
vreme je potpuno poludeo, tera ovu
omladinu, ove vojne kadete, da
idu u uniformi po Knez Mihailovoj
ulici, da prave marketing vojsci.
Sprdnja jedna, vidim i ja,
ali, pošteno
da kažem, ne zanima me. Posle svega što sam prošao, od Bitolja
do Enterprajza, ne zanima
me ništa više osim fotelje i
komandnog mesta.
Ako ćemo
pravo, oko jednoga možemo da se svi složimo.
Najbolji deo naše vojske danas
je vojna muzika! Taj orkestar Stanislav
Binički, kako to zvuči!
Vidim i
ministru se sviđa ta svirka, ali
on nema sluha. Njega više interesuju filmovi. Nema te pare iz
budžeta koju on ne bi dao svojim prijateljima
glumcima, Bjelogrliću i ostalim filmadžijama - grebatorima. I posle
Miloje kriv što je naša današnja
vojska jedna karikatura i što su nam vežbe
smešne, jer ima mnogo glumaca i
statista. Ma, šta da kažem, sve
je ovo jedna filmska predstava s malim budžetom.
Ja, gospodo
čitaoci i birači, moram da
budem u drugom planu. Jer, ako
sutra neko za gušu uhvati ministra
zbog toga što mu svake godine po jedna
fabrika oružja i municije leti
u vazduh, ali i zbog toga što je oružje prodavao nekim diktatorskim režimima po svetu,
ja ne bih da imam nešto s tim.
I ako
dođe do nečega, ne poznajemo se. Ja sam, u stvari, mali
Milojica iz Blaca, blizu opštine Kuršumlija, artiljerac
po zanimanju, slučajno doveden na mesto načelnika
generalštaba odlukom predsednika Tadića, koji je shvatio da sam ja
jedna povučena i poslušna
osoba, da ne postavljam ni pametna
ni glupa pitanja, da, u stvari, ne progovaram bez preke potrebe, i da sam
kao takav idealan za to radno
mesto.