Kome zvone zvona

U očekivanju većih oružanih sukoba

Budući ratovi vode se danas

Prema nekim procenama tokom prošlog veka bilo je 16 ratova u kojima je živote izgubilo više od milion ljudi, u svakom od njih. Zatim je bilo šest u kojima je živote izgubilo između pola i jednog miliona osoba. U 14 sukoba stradalo je između četvrt i pola miliona muškaraca, žena i dece. U svim tim sukobima 20. veka, živote je izgubilo između 167 i 188 miliona ljudi. Specifično, u Prvom Svetskom Ratu bilo je između devet i 10 miliona mrtvih (neke procene govore o 16 miliona), a nakon toga, i kao posledica rata, „španski grip" pokosio je dodatnih najmanje 50 miliona života. Ni prethodni vekovi nisu bili ništa bolji, da se setimo samo krstaških ratova, Džingis Kana i Atile, ali prošli vek proglašen je „vekom napretka". U ovom trenutku se širom sveta vodi veći broj ratova, ali je uvek aktuelno pitanje koji će se odigrati sledeći, tvrdi urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Možda bi odgovor na pitanje na kom mestu će se sledeće zapucati, najbolje bilo postaviti Amerikancima, koji su sticajem okolnosti jedan od najvažnijih faktora u odlučivanju hoće li biti mira, kakvog takvog, ili neće.

Robert Gejc, bivši američki ministar odbrane, na slično pitanje je izjavio da američka struktura nacionalne bezbednosti ima savršen rekord u predviđanju gde će se dogoditi neki sledeći američki rat. Rekao je: „...Pogledao bih istoriju da bi na to pitanje odgovorio. A evo istorije - tokom 40 godina nakon Vijetnamskog rata imali smo usklađene rezultate u proceni gde ćemo sledeći put upotrebiti vojnu silu: ni jednom nismo pogodili! Ako promislite od Grenade do Haitia do Somalije do Paname do Iraka, dvaput, do Avganistana do Libije, dvaput, Balkana i tako dalje - ni u jednom od ovih slučajeva nismo imali nikakav nagoveštaj šest meseci unapred pre početka sukoba da ćemo imati vojne snage na tim mestima".

Što se mogućih ratnih nagoveštaja tiče, Gejc je rekao da ga zabrinjava Iran i Severna Koreja. Prva, jer hoće atomsko oružje, i druga, jer ga već ima. Istina je da se na planeti odigrava u ovom trenutku toliko sukoba i potencijala za oružano suočavanje, da je baš svuda moguće da situacija preraste u veći rat.

Samo na Bliskom istoku moglo bi da se dogodi nekoliko ratova, u kojima bi eventualno učestvovale i veće sile. Na kraju krajeva, tamo se već ratuje uveliko. Sirija, Irak, Liban, Hezbolah, Hamas, Izrael...

Nema garancija da se Turska neće umešati ukoliko proceni da je njena bezbednost ugrožena. Jordan takođe, baš kao i Saudijska Arabija. Iran i Sjedinjene Države već ratuju, u manjoj ili većoj meri, ali na istoj strani, protiv Islamske Države. Takođe je moguće da Egipat interveniše u Libiji, a tu bi sledile i neke zemlje Evropske Unije. Francuska pre svih. Hoće li Amerika napasti neku zemlju? Hoće, i to uvek i kada Vašington proceni da bi im tako nešto bilo od nacionalnog interesa. A šta je od nacionalnog interesa, procenjuju oni.

Ovo što se događa u Ukrajini je takođe rat. Građanski, ali rat. U Africi se puca svakodnevno. Situacija na Pacifiku, specijalno u Istočnom i Južnom Kineskom moru, veoma je napeta. Mnogi analitičari procenjuju da ako dođe do Trećeg Svetskog Rata, to će biti na Pacifiku. Inače, takav rat ne bi obavezno uključio i atomsko oružje, jer svim stranama potencijalnog sukoba je jasno da bi svet kakvog poznajemo danas bio uništen.

Možda Severnoj Koreji to nije baš najjasnije, i zato predstavljaju najveću opasnost među zemljama s nuklearnim oružjem.

Rat Amerike i Irana, preko isturenih snaga

Trougao koji čine tri nuklearne sile, Kina, Pakistan i Indija, je opasniji od Bermudskog trougla. Sve u svemu, Pacifik, preko koga prelazi 90 odsto svetskih trgovinskih brodskih linija, strateški je najznačajniji deo Planete. Sjedinjene Države od samog svog osnivanja zacrtale su „slobodu plovidbe" kao svoju najvažniju strategiju. Međutim, i Rusija i Kina, tu mora da se napomenu Japan, Filipini, Vijetnam, imaju ogromnog interesa da kontrolišu što više prostora Pacifika. Sjedinjene Države, Francuska i Velika Britanija, na primer, drže najveći broj ostrva rasutih po Pacifiku, a na tim ostrvima imaju i vojne baze.

Veoma je skupo održavati kontrolu nad najvećim okeanom i za očekivati je da bi neka pomorska sila, Sjedinjene Države na primer, upotrebila silu i napala bilo koju manju zemlju, ukoliko bi im ona ugrozila strateški interes u tom regionu. Ili bilo kom drugom. Ne bi to bilo zbog nafte, prirodnih bogatstava, rudnika zlata i tome slično, a opet, bilo bi zbog svega toga jer se tuda prevozi. Nagađati gde će započeti sledeći rat, sledeća intervencija, sledeće bombardovanje je nezahvalan posao u trenutku kad je trećina sveta već u ratnoj atmosferi. Islamska Država ima megalomanske ciljeve, napada u Evropi i u Africi i nije za očekivanje da će im tako nešto biti dozvoljeno. Ispod radara u skoro svim zemljama Afrike dnevno se odvijaju oružani sukobi u kojima svoje prste imaju i Sjedinjene Države i Francuska, možda i Belgija, Britanija i Portugal.

Tokom godina američka vojska je tvrdila da je njihovo prisustvo u Africi skoro zanemarajuće malo, ali tačni podaci nisu objavljivani. Ispalo je na kraju da njihovo prisustvo i nije baš toliko beznačajno. Po najnovijim podacima SAD Afričke Komande (AFRICOM), američka vojska učestvovala je u 546 „aktivnosti" na tom kontinentu. Na svedočenju pred komisijom Senata utvrđeno je da je izvedene 10 vojnih vežbi, 55 operacija i 481 bezbednosnih aktivnosti u kooperaciji sa lokalnim vojskama. Šta su te „aktivnosti" nije razjašnjeno.

Potvrđeno je iz raznih izvora da su američke trupe učestvovale u širokom dijapazonu operacija, uključujući bombardovanja osumnjičenih terorističkih pozicija, noćne akcije kidnapovanja osumnjičenih pripadnika terorističkih organizacija, prevoz francuskih i afričkih vojnika na bojna polja Afrike, pre svega u Maliju i Centralnoj Afričkoj Republici, i operacije evakuacije u nestabilnim zemljama. Poznato je da je pešadija američke Druge brigade izvela 128 akcija u afričkim zemljama tokom 2013. godine.

Mediji su, analizirajući zvanična dokumenta, zaključili da je američka vojska učestvovala u najmanje 49 od 54 države Crnog kontinenta tokom 2012. i 2013. godine. Inače, Egipat se ne smatra delom AFRICOM polja operacija. Amerika zvanično ima samo jednu vojnu bazu na Afričkom kontinentu i to onu u Džibutiu, ali u dokumentima postoji navođenje nekih vojnih postrojenja pod drugim nazivima, kao što je FOS (lokacija dužeg boravka) i slično. U vojnim dokumentima takođe se pominju skraćenice kao što je FOL (buduće operativne lokacije). Nešto od tih „vojnih tajni" moralo je da se obelodani, ali je mnogo toga ostalo u senci. Poznato je takođe da su američki specijalci obučavali jedan bataljon komandosa Konga čiji su pripadnici kasnije od strane Ujedinjenih Nacija implicirani u masovna silovanjima i drugim nedelima u Maliju. Jasno je da se budući ratovi u Africi odvijaju već danas.

Rat između Izraela i Hezbole takođe je već počeo, mada zvanično nije nazvan ratom. Niko nije siguran šta će se sledeće dogoditi, ali analitičari tvrde da se Izrael za taj rat spremao tokom poslednjih osam godina. Isto tako i Hezbola koja je, po nekim izveštajima, akumulirala arsenal od 50.000 raketa od vremena prošlog Hezbolah-Izrael rata iz 2006. godine.

Naravno da je i Izrael od tog vremena takođe poboljšao svoju vojnu silu. Problem je što ovog puta, ukoliko se usijane glave ne smire, njihov sukob mogao da započne veliki regionalni rat. Izraelski premijer Benjamin Netenjahu rekao je da će njegova zemlja „neproporcionalno" odgovoriti ako Hezbolah napadne raketnim ili bilo kojim drugim akcijama. Upozorio ih je da razmisle šta je Izrael nedavno uradio Hamasu kada je bio pod raketnom paljbom. Hezbolah pomažu, snabdevaju i savetuju iz Irana; Izrael ima američku pomoć. Da li se može reči da je ovo sukob između Vašingtona i Teherana? Naravno da jeste, oni ratuju, ali za sada koristeći svoje „isturene snage".

Rat protiv džihadista trajaće godinama

Mada se to neće dogoditi, ali ukoliko Sjedinjene Države krenu da vojno intervenišu u Venecueli, to će biti preko latinoameričkih vojnih snaga i to trupa Kolumbije i Brazila, a najverovatnije i drugih zemalja. Par američkih nosača aviona patroliraće ispred obale Venecuele, da pokažu zube. Jedna je stvar sigurna što se Venecuele tiče - Sjedinjene Države neće poslati svoje trupe jer bi to za Vašington bilo političko samoubistvo. Već decenijama američki vojni i policijski savetnici deluju u Kolumbiji, ali sve vreme u senci jer bi prisustvo Amerikanaca na teritoriji svojih južnih suseda otvorilo stare rane. A propagandi rat između Karakasa i Vašingtona traje već dugi niz godina. Poslednje informacije stigle su iz Venecuele gde je 11. marta ministarka inostranih poslova, Delsi Rodrigez, optužila amerikog kolegu, Džona Kerija, da traži od Kongresa da administraciju autorizuju, da može da „objavi rat celom svetu". Rekla je da: „Upozoravamo, ponovo, međunarodnu zajednicu - Keri u ovom trenutku traži dozvolu da predsednik Barak Obama može da vojno interveniše bez geografskih uslova".

Objasnila je da to znači da Sjedinjene Države mogu svugde u svetu da upotrebe vojnu silu. Izjave gospođe Rodrigez uklapaju se u najnoviju situaciju bilateralnih odnosa, nakon što je Vašington optužio Venecuelu za kršenje ljudskih prava tokom prošlogodišnjih nemira u toj zemlji. Prethodno je Obama označio Venecuelu kao pretnju američkoj bezbednosti i nametnuo sankcije protiv sedmoro zvaničnika vlade Nikolasa Madura. Obamin predsednički ukaz u slučaju Venecuele nategnuo je samu definiciju nacionalne bezbednosti. Nema nikakve sumnje da je sistem u Karakasu autokratski i korumpiran, da im je ekonomija u haosu, da zemlju vode nesposobna politička elita, ali sve to i dalje ne može da predstavlja opasnost za bezbednost Sjedinjenih Država.

Svi sledeći ratovi, sve sledeće invazije i intervencije, bombardovanja i svrgavanja, sve to je već započelo, sve je u toku. Osim onih koji nisu jer se ne zna gde i kad će se dogoditi. Velike sile međusobno sklapaju saveze s namerom da jedna drugoj odmere snagu. Velike sile su međusobno isprepletane ekonomskim vezama i nije im u interesu da međusobno ratuju. Kad vojno deluju to je upereno prema zemljama koje nisu velika sila, koje nisu ni mala sila, nego su države bez ikakve značajne sile. Današnje zaista velike sile su Sjedinjene Države, Kina i Rusija. Iza njih dahće Indija. Među manjim silama svrstavaju se Francuska i Velika Britanija. Potom sledi Japan, Južna Koreja i Nemačka, američki saveznici bez nuklearnog oružja. Nisu ni sve velike sile podjednako velike. Amerika može sebi da dozvoli da, ako je potrebno uz saglasnost svojih saveznika, interveniše u većem delu sveta. Uostalom, za tako nešto ima i sposobnost.

Rusija i Kina ne mogu da deluju mnogo dalje od svojih granica, osim, naravno, kada je atomsko oružje u pitanju. Severna Koreja je u neku ruku specifičan slučaj. Najverovatnije ne misli da bi dobila rat protiv Južne Koreje ili Japana, ali je vlada u Pjongjangu nestabilna, korumpirana, nepredvidljiva strancima i sklona da preti jačim od sebe. Severna Koreja bi mogla da postane opasnost za svetski mir. Za tako nešto postoji i scenario: dogodi se pokušaj državnog udara, Kim Jong-Un nasrne na svoje vojno rukovodstvo i optuži ih da su agenti iz Južne Koreje. U Severnoj Koreji političke frakcije se sukobljavaju, Južna Koreja šalje trupe na granicu, to isto radi i Kina. Kineske trupe budu uvučene u sukobe zaraćenih frakcija, protivnici Kima nude saradnju Južnoj Koreji, Kina nema drugog izbora nego da se svrsta u drugi tabor. Sjedinjene Države napadaju kineske trupe. Ali, slično tome smo već videli u Korejskom ratu i nije bio smak sveta, mada je bilo na milione žrtava.

Rat koji je uvek moguć je Treći Svetski Rat, a započeo bi na Pacifiku. Zaratili bi Sjedinjene Države i Kina. Dobra vest je da Kina neće taj rat ni ove, ni sledeće ni narednih godina, i to pre svega jer znaju da su mnogo slabiji. Ali, za nekih 20 godina, recimo 2035, situacija bi se značajno promenila. Bez obzira što Kina svaki put duplira svoj vojni budžet, SAD-Japan koalicija je neuporedivo snažnija. Kina je ekstremno ranjiva po pitanju pomorske blokade i već sada vlada u Pekingu počinje da smanji zavisnost svoje zemlje od stranih tržišta. Nastoje da se njihova ekonomija usredsredi na domaće tržište. Takođe žele da energente i minerale nabavljaju iz zemalja u okruženju, pre svega iz Centralne Azije, Rusije i Burme (Mjanmar). Za sada Kina u najvećoj meri zavisi od dominantnog ekonomskog sistema Zapada. Danas bi u tom ratu Kina morala da se sama suprotstavi Americi.

Sjedinjene Države bi na svojoj strani imale svoje azijske saveznike, uključujući Japan, Australiju i moguće Indiju. Da li će se u bliskoj budućnosti sklopiti vojni savez između Moskve i Pekinga, ostaje da se vidi, ali trebalo bi imati na umu da je Rusija po najvažnijim parametrima evropska zemlja. Ali recimo da pogledamo scenario iz 2035. godine. Kina je već završila ujedinjenje sa Tajvanom i brine je ogromni rast susedne Indije, koja je nekoliko godina ranije već prestigla Kinu po broju stanovnika. U jednom trenutku zabrinuta Kina odlučuje da napadne prva pre nego što Indija reši neke svoje političke problema oko vakuma u vlasti. Koristeći indijsko uplitanje na Tibetu, Kina napada pograničnu zonu, mornaricu i vazdušne snage svog suseda sa juga. Rat sa Indijom znači i rat sa Japanom, jer su te dve zemlje još 2030. potpisale pakt. Dva američka pacifička saveznika, Australija i Filipini, zajedno sa tri člana NATO pakta, Kanada, Britanija i Poljska, objavljuju rat Kini. U rat ulaze i Sjedinjene Države.

Ni Kina nije sama u ovom ratu. Sa njom se članovi Evro-azijskog pakta: Rusija, Belorusija, Kazahstan, Tadžikistan, Turkmenistan i Pakistan. Tu je i Mongolija kojoj se baš nije ulazilo u taj savez. Obema zaraćenim blokovima je jasno da upotreba nuklearnog oružja ne dolazi u obzir. Rat se vodi duž granica i ni jedna strana ne pokušava da prodre dublje u neprijateljsku teritoriju, baš iz razloga da se ne bi provocirao atomski napad. Ipak bi taj rat uzrokovao ogromne žrtve jer bi se koristilo veoma potentno naoružanja na svim stranama. Milioni bi poginuli i privrede u regionu rata bile bi osakaćene. Kina i njeni saveznici usredsredili bi se na uništenje američke ratne flote, a moguće je, jer bi bilo legitimno, gađati ciljeve na teritoriji samih Sjedinjenih Država. Naravno da uvek preti opasnost da se situacija izmakne iz ruku i da se sve završi totalnim atomskim ratom, ali u takvom slučaju ne bi imalo više šta da se raspravlja.

Za sada, u nedostatku Trećeg Svetskog Rata, svetu ostaje da brine o Iranu i njihovom nuklearnom programu, o Islamskoj Državi, Izraelu i ko zna kakvim krvoprolićima u Africi.

Rat protiv džihadista potrajaće godinama, jer su teroristi poprilično neuhvatljivi. Presvuku se i pojave negde drugde. Tokom godina sukoba shvatili su da im se ne isplati pariranje visokoj tehnologiji i usredsredili se da što više liče na narko-kartele. Duboko su utonuli u lokalnu kulturu i odlučili se na urbane operacije. Koriste kurire umesto telefona i praktično su nevidljivi. Amerika i saveznici će morati da prestaju s verovanjem da će tehnologija da im donese pobedu nad džihadista. Najverovatnije bi im bilo bolje da umesto robota-vojnika koriste materijalna sredstva na obuci i formiranju pametnog- vojnika, nekog koji bi shvatio protiv koga ratuje i kako je to najbolje uraditi.

A 1. Venecuela pod američkim sankcijama

Vašington se ipak odlučio za promenu režima u Karakasu, i smatra da će politički i ekonomski pritisci biti dovoljni da se sruši vlada naslednika Uga Čaveza, Nikolasa Madura. Početkom marta američki predsednik potpisao je egzekutivnu naredbu o sankcionisanju sedmoro zvaničnika iz Venecuele i proglasio tu zemlju „opasnost za bezbednost Sjedinjenih Država". Takva naredba de fakto proglašava Ameriku u „izvanrednom stanju" i daje predsedniku mogućnosti da, na primer, nametne sankcije, zamrzne bankarske račune ili zaposedne nekretnine. Vašington potvrđuje da ima jedno 20-30 programa sankcija na raspolaganju. Ovakve deklaracije već su korišćene u slučaju Irana, Sirije, Južnog Sudana, Centralnoafričke Republike, Jemena, Libije i još nekoliko zemalja.

Ove sankcije se oslanjaju na zakon koji je Obama potpisao prošlog 18. decembra, a zakon se zove „Zakon u odbranu ljudskih prava i građanskog društva Venecuele 2014. godine". Zakon je donet zato što je Vašington procenio da se u Venecueli ne poštuju ljudska prava, da se progone opozicioni političari, da se sprovodi cenzura u medijima... zbog arbitrarnih hapšenja i značajne javne korupcije. Prethodno je Stejt department, jer to je u njihovoj nadležnosti, uveo restrikciju viza za izvesne Veneculance. Vašington je požurio da objasni da sankcije nisu uperene protiv vlade Venecuele, već se odnose na izvesne funkcionere. Osim sedmoro navedenih očekuje se da će se lista sankcionisanih proširiti.

Inače, tokom uličnih demonstracija februara prošle godine živote je izgubilo 43 lica i bilo je na stotine povređenih, što među opozicionara što među pristalica režima. Uvođenjem ovih sankcija i proglašenjem „opasnosti za bezbednost Sjedinjenih Država" pogoršavaju se već poremećeni odnosi koji postoje između te dve zemlje. Režim u Havani našao se u nebranom grožđu jer bi morao, makar retorički, da podrži svoje prijatelje u Karakasu, ali im se ne kvari proces normalizacije odnosa sa Vašingtonom koji je u toku.