Vojvodina

Na šta liči novosadska industrijska zona posle dolaska Srpske napredne stranke na vlast u ovom gradu?

Safari kroz industrijsko groblje

Srpska napredna stranka, a najviše njen vođa, Aleksandar Vučić, šire masovne zablude o tome, kako je Srbija izašla iz recesije. Tog takozvanog "srpskog privrednog čuda", nema ni u Novom Sadu, osim u glavama lidera SNS-a. Nekadašnja Industrijska zona je potpuno opustela, u njoj nema nikoga, pa čak ni pasa lutalica. Umesto da pokreću privredu, naprednjaci zapošljavaju svoje članove u preduzećima koja kontrolišu, a iz kojih na ulicu izbacuju radnike sa pogrešnom članskom knjižicom. O tome šta je ovih dana doživeo obilazeći nekada moćne pogone i fabrike u Industrijskoj zoni Novog Sada, piše Đorđe Višekruna, nekadašnji član pokrajinskog štaba Srpske napredne stranke.

Đorđe Višekruna

Vlada Republike Srbije je nedavno objavila kako je privredni rast u našoj Republici jedan odsto, te da je tako Srbija izašla iz recesije. Španija, Grčka i Italija su i dalje u recesiji, čak su i Sjedinjene Američke Države u privrednoj krizi, jedino, eto, Srbija više nije .

Kad je tako, pomislim jednog dana, da vidim kako to izgleda srpsko privredno čudo. U Novom Sadu, na putu za Najlon (kako stanovnici popularno zovu buvlju pijacu) nalazi se velika Industrijska zona, nekadašnji ponos glavnog grada severne srpske pokrajine. Skoro sva velika preduzeća iz Novog Sada ranije su ovde imala svoje pogone. Na hiljade zaposlenih je tu radilo, ako je trebalo (a često je trebalo) i u tri smene.

Čim sam ušao u ono što je danas ostalo od Industrijske zone shvatio sam koji turistički potencijal Novi Sad tu ima. Poznati novosadski Štrand je samo jedna od lepih plaža na Dunavu, ima ih svuda i van Novog Sada. Starih kuća, tvrđava i katedrala ima ne samo u Novom Sadu, već diljem Evrope. Ali ono što postoji u Industrijskoj zoni je jedinstveno ne samo na Balkanu, već u Evropi: tu se nalazi pravi Grad duhova. To je Zona sumraka koja simboliše privredni preporod Srbije pod vlašću Srpske napredne stranke.

Naprednjačka vlast u Novom Sadu bi mogla da organizuje autobuse koji bi turiste vozili kroz Industrijsku zonu, kao na afričkom safariju. Od prihoda od karata, koje bi turisti plaćali da bi razgledali ovu netaknutu divljinu, mogao bi da se finansira privredni preporod Srbije, kako ga je zamislio Aleksandar Vučić.

Glavna ulica u Industrijskoj zoni sumraka je široka desetak metara. Nekada su njome tutnjali u oba smera šleperi puni robe i materijala. Danas je asfalt na obodu napukao, a iz pukotina niču trava, korov i poneko drvo. U sredini je put kao nov, vidi se da godinama tuda niko nije prolazio.

Nekako pred sam rat i rasulo koje je nastalo u bivšoj Jugoslaviji, postavljene su u Zoni nove autobuske stanice za liniju 10 koja je tada ovuda prolazila vozeći svakog dana na hiljade radnika koji su, često, radili i u tri smene. Autobusi su, mada nešto ređe, išli i devedesetih godina, u vreme nametnutih nam sankcija, kada je Zona još uvek funkcionisala.

Onda je došao demokratski državni udar, pljačkaška privatizacija, a u poslednje tri godine Industrijska zona, kao i cela Srbija, pate pod potpuno nekompetentnom vlašću naprednjaka.

Autobuske stanice postavljene 1990. godine i danas izgledaju kao nove, jedino što su zarasle u visoku travu. Vidi se da ih odavno niko nije koristio.

U novosadskom Gradu duhova zaista nema skoro ni jedne žive duše, osim nešto ptica. Čak nema ni pasa lutalica da laju na prolaznike. Ustvari, jedna kera je na mene zalajala ispred zgrade nekadašnjeg proizvođača kožne galanterije Standard. To je pet spratova visoka fabrika u kojoj su nekada vredni radnici proizvodili tašne, cipele, kožne rukavice... Danas osim pomenutog četvoronošca tu nema nikog više, a na zgradi stoji tabla veličine pet sa deset metara na kojoj piše „Izdajem ili prodajem" i broj telefona.

Jedina privredna delatnost koju sam otkrio u Industrijskoj zoni sumraka je bio jedan stariji čovek, izbeglica iz Bosne, koji je na cirkularu rezao drva. Sirovine ima u dovoljnim količinama na dohvat ruke, jer je cela Zona obrasla gustom šumom.

Mirno i polako je ovaj čovek u centralnom delu Zone, na Industrijskom putu (koje sarkastično ime za jedinu prašumu u Vojvodini) podizao balvane i rezao ih na svojoj mašini. Nigde u blizini, a ni u celoj Zoni nisam video više ni jednog čoveka osim njega. Poslednji Mohikanac, pomislio sam u sebi,

Na jednom objektu veličine fudbalskog stadiona piše „Novkabel, objekat broj 8".

Ovaj nekadašnji gigant je čak dva puta bio privatizovan. Jedan od kupaca bio je i kiparski Ist point Zorana Drakulića. Privatizacija je poništena, jer kupac ne da nije uložio traženih oko pet miliona evra za obnovu proizvodnje, već je razvukao i rasprodao skoro sve što je zatekao u ovom preduzeću.

Danas je skoro stoprocentni vlasnik Agencija za privatizaciju, direktor Novkabela je Dragan Cvetković, a preduzeće je 2013. navodno zapošljavalo 588 radnika. Ja ni jednog jedinog nisam video u Objektu broj 8. Radi se, verovatno, o Gogoljevim mrtvim dušama koje se pojavljuju samo u statistici, dok ih u pravom životu nema. A kako bi ih i bilo, kada je Novkabel potrošio celokupnu svoju imovinu procenjenu na preko šest milijardi dinara i ostvario preko toga dug od još 638.033.000 dinara?!?

Krug nekadašnje Mlekare Novi Sad je u prečniku dugačak oko kilometar i po. Trava je te visine da sam pomislio kako u njoj mogu da se kriju i krupne divlje životinje, kao što su bizoni ili nosorozi. Prava destinacija za ljubitelje avantura u afričkoj divljini.

Mlekaru je 2008. godine kupio Imlek, odnosno investicioni fond Salford. Pričalo se tada da će strani „investitor" uložiti milione evra u njenu obnovu i razvoj. Srbija će ponovo biti regionalni lider u agraru, pričali su tada naši političari.

Posle je 2012. godine, tadašnji član Nadzornog odbora Imleka, Milan Kovačević, obznanio kako mora da bude otpušten jedan broj radnika, jer se zatvara proizvodni pogon, pošto je Mlekara integrisana u Imlek i nema potrebe da se dupliraju kapaciteti. Obećano je tada da će u svakom slučaju biti nastavljen otkup mleka, prodaja i distribucija. Ko to i odakle obavlja, ne znam. U svakom slučaju, u pogonu u Industrijskoj zoni odavno nema nikoga.

Umesto najavljenog privrednog zamajca koji Srbiju izvlači iz recesije, u Industrijskoj zoni, kao i u celom Novom Sadu vidi se još veća pustoš nego pre dolaska naprednjaka na vlast. Na Dunavu, međunarodnoj reci izuzetnog značaja, ima 91 luka, od kojih je 11 u Srbiji. Jedna od najvažnijih je ona u Novom Sadu koja je, ujedno, jedina neprivatizovana luka u Srbiji.

Nekadašnji direktor Luke Dunav u Pančevu, Risto Đordan, rekao je kako je privatizacija rečnih luka bila velika greška, jer "luke nigde na svetu nisu privatne. One pripadaju državi. Država pravi infrastrukturu luke i onda privatni kapital dolazi. On ima svoje interese i svoju imovinu u okviru luka. To je slučaj i u Americi, Nemačkoj, Francuskoj, sa bilo kojom zemljom u okruženju." Izuzetak su samo luke u Velikoj Britaniji.

Novosadska luka je ostala u državnim rukama, ali joj je to malo pomoglo. Osnovana 1953. kao deo velikog kompleksa pod imenom Heroj Pinki ona je činila jednu celinu sa slobodnom carinskom zonom, hidrogradnjom i hidrotransportnim preduzećima. Kada se raspala Jugoslavija, raspao se i ovaj privredni kompleks, a najvredniji delovi su prodati Milomiru Joksimoviću, poznatijem kao Miša Omega. Joksimović je kao privatno lice iskoristio tadašnji Zakon o privatizaciji i Heroj Pinki kupio na šest jednakih godišnjih rata.

Ostala je jedino Luka Novi Sad u kojoj Republika Srbija ima 99,37763 odsto akcija. Pošto Lukom upravlja Republika ona je kao plen pripala Srpskoj naprednoj stranci, koja odatle izvlači svaki dinar. Još 2012. godine Luka je ostvarila čist poslovni prihod od 45.048.000 dinara, a godinu dana kasnije je ostvarena tek četvrtina te svote, tačnije 12.238.000 dinara. Napredno, kao i sve u Srbiji.

U Novom Sadu su poslovali i Centroslavija, koja je među prvima osetila sve užase privatizacije na srpski način, zatim veliki silosi puni žitarica (danas smo na pragu da postanemo uvoznici hrane), Danubius, nekadašnja novosadska dika, koji nekako preživljava u okviru Delta Agrara, ali sa jedva stotinak zaposlenih.

Ako već ne mogu da pokrenu srpsku privredu (u međuvremenu je preko 54.000 preduzeća u blokadi), napredjnaci bar mogu da udome sopstvene kadrove koji nemaju nikakvu stručnu spremu, ali zato pravu partijsku knjižicu.

Članovi Mesnog odbora Centar Srpske napredne stranke u Kikindi 28. marta 2015. su dobili SMS poruku koja je glasila: „...Pošto situaciju u lokalu možete da ispratite u medijima, a novih informacija iz Centrale nema, ni danas neće biti sastanak MO Centar. Molim vas da pomognete formiranje baze podataka nezaposlenih članova donošenjem CV-a u Stranku, radnim danima od 9 do 15 časova." Sledi i potpis pošiljaoca: Marko Aleksić.

Naprednoj Srbiji ne treba Nacionalna služba za zapošljavanje - dovoljna je Srpska napredna stranka koja svojim članovima dodeljuje poslove u propalim državnim preduzećima iz kojih se izbacuju samohrane majke pogrešne stranačke pripadnosti. Istaknuti članovi mogu od stranke da dobiju i diplomu neke visokoškolske ustanove, a ministri i doktorate. Sve to obezbeđuje SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Marko Aleksić je od ranije po zlu poznat javnosti, jer je svojevremeno javno ismejao jednu devojčicu čitajući njeno pismo Deda Mrazu.

SNS decu posmatra, ionako, samo kao „Vučić Jugend", odnosno kao put do glasova njihovih roditelja. Desetogodišnje dete jedne naše čitateljke je u školi dobilo ceduljicu na kojoj je pisalo: „Da li želiš da postaneš član Odeljenske napredne stranke? Svakog vikenda, subotom."

Deca se od malih nogu uče da denunciraju svoje roditelje koji kritikuju Aleksandra Vučića. Ovo više nije povratak u mračne devedesete, ovo je povratak u još mračnije godine Drugog svetskog rata i vladavinu Gestapoa.