Postdemokratija

BITKA ZA VLADU

Da li je nekom falila vlada Srbije, koju nismo imali više od četiri meseca? Nije. Najveći broj građana nije ni primetio da je nema. Da li je to normalno? Jeste! U Vučićevoj Srbiji je normalno sve što inače nije. Jel normalno da korona divlja svuda po Evropi i komšiluku, samo kod nas ne, da Hrvatska ima hiljadu zaraženih dnevno a mi samo dvesta? Jeste, jer narodu kojem ne treba vlada, ne treba ni Krizni štab, ni posebne mere protiv pandemije, pošto je naučio da mora sam da se stara o sebi ako hoće da preživi. Vučić najradije ne bi ni formirao novu vladu, koji će mu, ali mora jer je interes za nju spolja porastao od kako se on izbezumio. Pošto je izgubio poverenje i postao nepouzdan partner svima, veliki svetski igrači hoće da preko svojih ljudi u vladi obezbede svoje interese. Ovo otezanje nije nikakvo njegovo taktiziranje, nego panična kupovina vremena dok se iza kulisa vodi bitka za vladu preko ambasada i pritisaka na njega od strane najmoćnijih sila, smatra kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Najvažnija vest na dan kad je mandatarka Brnabić najavila da će objaviti sastav svoje nove vlade, bila je da vlade zapravo neće ni biti. To nam je saopštio Vučić koji se naciji obratio umesto nje i svoje izlaganje započeo najavom novih izbora za godinu dana, najkasnije do aprila 2022, tako da ovo što će sad biti formirano kao eksperiment biti samo privremeno rešenje, sa ograničenim rokom trajanja.

Očigledno nije uspeo da nađe čarobnu formulu sa kojom bi mogao da zadovolji sve zainteresovane strane, pa je rešio da pokuša još malo da prolongira svoje obaveze, obećavajući da će za godinu dana, a možda i ranije, napraviti pravu vladu i ispuniti sve što je svima naobećavao.

Taj eksperiment sa prelaznom vladom, u koju će ući svi koji su ušli u Skupštinu, u zemlji će mu proći bez problema jer ovde vladu niko ni ne uzima za ozbiljno,ali pitanje je kako će na to reagovati oni koji od njega očekuju da isporuči konkretna rešenja na koja im se obavezao.

Stoga, potpuno su kontraproduktivna mudrovanja takozvanih analitičara, koji uporno ponavljaju matricu po kojoj Vučić namerno odugovlači sa formiranjem vlade jer tako želi da drži u neizvesnosti i disciplinuje koalicione partnere i svoje stranačke podrepaše.

Nekad bilo sad se pripoveda. Prosto je neverovatno da se u Beogradu, gde se iza kulisa vodi prava bitka za vladu Srbije, ne vidi ono što se vidi čak iz Novog Sada, tradicionalno neobaveštenom o čaršijskim pričama u prestonici, koje su često najbolji barometar. Ili je baš to razlog, da se ponekad bolje vidi sa distance, kad se čovek malo izmakne iz tog brloga.

Pošto van Beograda niko nema poverljive informacije iz "dobro obaveštenih krugova", koji često imaju za cilj da sluđuju one koji treba da informišu građane, prinuđeni smo da pažljivije čitamo poruke između redova, koje se ponekad svesno, a još češće iz neznanja i nesnalaženja, plasiraju kroz izjave zvaničnika.

Tako je moju posebnu pažnju privukla prva izjava Ane Brnabić, posle imenovanja za mandatara, u kojoj je nestrpljivim novinarima da saznaju sastav njene nove vlade, objašnjavala kako to nije ni malo lako i jednostavno jer su neki ministri obilazili razne ambasade tražeći podršku da ostanu u svojim foteljama.

Naročito zaključak koji je na osnovu toga izvukla, kako su time- pazi sad ovo- "umanjene njihove šanse" da ostanu, odnosno da uđu u novu vladu!? Kako umanjene? Pa zar ne bi trebalo da ih to potpuno diskvalifikuje? I ne samo to, ne samo da bi ih zbog toga trebalo automatski otpisati, nego bi zbog toga trebali da odgovaraju i to ne samo politički. Takvi pozivi za mešanje stranih sila u naše unutrašnje stvari, ravni su veleizdaji, jer podrazumeva se da će taj ministar i raditi za interese onih koji mu omoguće da to i ostane.

U svim ozbiljnim državama takvo ponašanje bi bilo ozbiljno i sankcionisano, ali u Srbiji to se svodi samo na nesmotrenu izjavu premijerke, koja javno priznaje da ne zna da li će to biti dovoljan razlog da dotični ministri budu izostavljeni sa spiska kandidata za novu vladu.

Naravno da ne zna jer svi znamo da ne odlučuje ona o tome, ali ostaje pitanje: Zašto je to tako? Pa, zato što to nisu izuzeci, nego pravilo, pošto većina ministara u vladi ove Srbije sedi zahvaljujući posebnim odnosima sa nekom od velikih sila ili uticajnim ličnostima u njihovom establišmentu. Konačno i sama Brnabićka, opstala je na tom mestu pre svega zato što je po LGBT konekcijama bliska sa Trampovim čovekom od posebnog poverenja, Grenelom.

Druga ozbiljna i veoma simptomatična razlika u najavama Brnabićke i Vučića je lista prioriteta ove privremene vlade. Po njoj je na prvom mestu bila standardna fraza o borbi protiv kriminala i korupcije, a kod Vučića je navodno najvažnija borba za zdravlje i život građana, protiv korone, dok je tek na trećem mestu borba protiv mafije, pri čemu se korupcija ni ne pominje.

To treba čitati tako da će se ponovo dramatizovati situacija sa epidemijom i sa hapšenjima brojnih pripadnika raznih klanova, kako bi se skrenula pažnja građana sa ostalih životnih problema, naročito sa korupcije koju on sa svojim kartelom namerava i da pojača, kako bi se obezbedio za put bez povratka, koji mu se ubrzano približava.

Što se naroda tiče, njemu je potpuno svejedno ko će biti premijer i ko će sve biti u vladi, jer zna da od njih ništa ne zavisi, pošto će, kao i do sada, o svemu odlučivati Aleksandar Vučić. I on je tako mislio u početku, pa se poigravao sa sastavom vlade, ali sve se promenilo posle njegove skandalozne posete Vašingtonu i reakcija na to sa svih strana sveta.

Vučić se opet zaleteo otvoreno navijajući za Trampa, koji lako može i da izgubi izbore u Americi, a uvlačeći se njemu u dupe zamerio se i Evropi i Rusiji i Kini i arapskom svetu, čime je doveo u pitanje i evropske integracije Srbije i sa druge strane najčvršću podršku u rešavanju Kosovskog čvora. Istovremeno, ugrozio je i svoj procenat kojim se ugrađivao u poslove sa svima njima.

To što ne može da sastavi vladu nije više nikakav njegov hir, niti disciplinovanje bilo koga, nego posledica povećanog pritiska svih čije je poverenje proneverio i koji insistiraju da se sa svojim ljudima u našoj vladi obezbede i zaštite od Vučićevih daljih gluposti, kojih će biti sve više, pošto je sasvim izgubio kompas.

Evropska unija, koja mu je po prvi put javno opalila šamar, prozivkom povodom poslednjih izbora, sasvim sigurno ima svoje ljude od poverenja koje bi da vidi u vladi, a ima i jake argumente u lovi koju je namenila Balkanskim zemljama, jer još nije odlučeno koliko će od tih osam milijardi eura biti dodeljeno Srbiji i pod kojim uslovima.

Putin je odbio da dođe u Srbiju i poslao Lavrova da mu objasni zašto. Kina ćuti, jer nije naivna da se peca na Trampovo bućkalo, a i boli je uvo da li će mala Srbija zaobilazeći Huavej, sama sebe isključiti sa savremenog puta svile, koji donosi brojne investicije i povećan promet roba i usluga.

A, najbogatiji arapski lideri su već počeli da preispituju da li smeju da nastave da pokrivaju prljave poslove malog balkanskog diktatora, koji je pristao da svoju ambasadu preseli iz Tel Aviva u Jerusalem. To će svakako pokušati da spreči i Evropska unija, a onda nastupa još veća neizvesnost oko toga kako će na odustajanje od tog obećanja reagovati moćni jevrejski lobiji u Americi i svetu.

Dakle, upleo se ko pile u kučine, pa nije čudo što se izbezumio, jer kako god da se postavi, koga god da ugura u vladu ili izostavi, biće mnogo nezadovoljnih. I napolju i u zemlji, pa i među njegovim dosad najbližim i najpouzdanijim saradnicima.

Tako je sastav vlade postao mnogo značajniji od nje same. Odjednom, vlada koja u zemlji apsolutističke vladavine jednog čoveka, nema nikakvu ulogu ni značaj, postaje glavni kamen spoticanja istom tom vladaru. I da apsurd bude veći, sam je tome najviše doprineo.

Svojim kurvanjem na sve strane, doveo je do toga da mu niko više ne veruje, pa svi pokušavaju da se obezbede od prevare, preko uticaja u vladi, čime ona dobija na značaju mnogo većem nego što objektivno može da ima u sistemu kakav je on izgradio u Srbiji. Od poslušničke vlade, od nje je sam sebi napravio konkurenciju, a do ludila ga dovodi činjenica da sam mora da je sastavi tako da ga ona kontroliše i cinkari.

U ovom trenutku ne mogu da kažem šta konačno može da se zaključi na osnovu sastava vlade koji je, posle pravih porođajnih muka, sastavila Ana Brnabić, jer još se porađa. Njen sastav će biti objavljen tek na dan kad ova novina bude već na kioscima.

Zasad je saopštena samo njena struktura, a to je papazjanija sastavljena od predstavnika svih partija u Parlamentu, pa i nekih koje nisu prošle census, što je zaista eksperiment svetskih razmera. To je najbolja ilustracija na kakvim je mukama bio Vučić pri izboru ministara, pa je u strahu da ne izostavi nekog nekome važnog, strpao sve unutra, za svaki slučaj.

I odmah najavio da je to samo privremeno, štih proba, kako je rekao, priznavajući tako da je sve uradio nasumice, jer su isticali rokovi. I zakonski, ali i njegovi što njega jedino zanima i brine do izbezumljenosti.

Pričao je on i dosad razne gluposti, ali ovako predstavljanje nove vlade sa naglaskom na njenom nasumičnom izboru i brzom kraju, prevazilazi sve dosadašnje budalaštine. Veću komendiju apsurda možemo očekivati još samo kad budemo saznali i imena ministara koji su unapred već otpisani.