Esej

Simići iz Sremčice (4)

Miloš je bio veštiji od njih

Sremčica je danas južno predgrađe Beograda bez ikakvog kulturnog života. Međutim, do 2012. godine, pre sadašnje vlasti, Sremčica je bila upisana na mapi kulturnih zbivanja grada. Pri Osnovnoj školi Vuk Karadžić direktorka te škole, vajar Milanka Vasić, sa svojim suprugom Draganom, takođe vajarom, osnovala je u podrumu škole pozorište monodrame, tako da smo mi stanovnici Sremčice bili u prilici da za dve godine života tog pozorišta odgledamo gotovo sve monodrame koje su se igrale u Beogradu. Pravnik Milena Isajlovski osnovala je u svojoj kući Kulturni centar, sa galerijom i debatnom tribinom, u okviru koje su gostovali mnogi značajni stvaraoci (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Predrag Koraksić Koraks). Posebnu ulogu imao je list Naša Sremčica, koji je izdavao i uređivao agilni predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Siniša Kadić. Ja sam u tom listu pisao tekstove iz ustaničkih vremena Devetnaestog veka, kad je Sremčica sa Ostružnicom imala značajnu ulogu u životu tadašnje Srbije. (U Ostružnici je bila čuvena skela na Savi).Tekst koji prilažem čitaocima napisao sam 2001. godine za Našu Sremčicu, a dopunio ga 2019. godine, kad sam održao predavanje na tribini KUD Milomir Petrović iz Sremčice, prilikom proslave 50-godišnjice postojanja društva. Na tribinu me je pozvao direktor KC Čukarica, glumac Miško Rakočević, doseljenik u Sremčicu sa Kosova, koji je ranije u Mileninom Kulturnom centru bio stalni akter.

Ivan Ivanović

Da vidimo šta se u to doba dešavalo u Srbiji, odnosno u Beogradskom pašaluku.

Kad je sredio, koliko toliko, odnose sa Turcima, Miloš je krenuo da sređuje odnose sa Srbima! Pošto je postao nesumnjivo glavni čovek među Srbima toga vremena, nije mogao da zamisli da još neko bude pored njega.

U Drugom ustanku produžila se borba za vlast iz Prvog ustanka! Umesto da cene Miloševo delo, koji je uspeo ponovo dići srpski narod iz pepela, mnoge starešine koje su se uzdigle još pod Karađorđem, ali i pobegle s njim iz Srbije, sklone radikalnom rešenju ali bez pravog pokrića, stanu vikati na Miloša da je mek prema Turcima i da sprečava narod da im se osveti. A Miloš je tačno znao šta radi i da čovečnim stavom prema neprijatelju možda više postiže nego pobedom u boju.

Vuk Karadžić kaže: "Borba za vlast među srpskijem starešinama Drugog ustanka počela je gotovo odmah po njegovu izbijanju, kao što je bilo i u Prvom ustanku, samo što su sad starešine imale iskustvo da vođstvo može mnogo da donese ako ustanak uspe".

Razume se da Miloš nije ni želeo ni hteo da ima premca i konkurenta u ovim poslovima, tim pre što je ovaj ustanak smatrao svojim delom i već bio priznat od naroda kao njegov nesumnjivi vođa. No druge starešine, koje su sad pohitale u Srbiju iz emigracije u Austriji, gledale su da Milošu to vođstvo ospore i da ga suzbiju, ako se već nisu usuđivale da mu ga preotmu, upravo zbog toga što su, za razliku od Miloša, pobegle od naroda. Naročito su na to vođstvo pravo polagali Petar Moler i Pavle Cukić, koji u Prvom ustanku, ako nisu bili veći junaci od Miloša, nisu bili ni manji.

Kako svedoči Vuk, istorik oba srpska ustanka, sukob je počeo već na brdu Kličevcu iznad Valjeva kad srpska pobeda nije bila ni približno izvesna. Moler i Cukić su na Valjevo bili stigli pre Miloša i ne mogavši probiti turski šanac popeli se na Kličevac da vide šta će.

Kad stigne Miloš sa svojim momcima i osvoji šanac, dođe Moleru i Cukiću na Kličevac da se dogovore o planu za dalju borbu. No Petar Moler ga dočeka rečima: "E, brate Milošu! Mi u ime Boga opet ustasmo na Turke i narod s Turcima zavadismo; nego sad ko će biti starešina ovome narodu?" Na to Miloš odgovori: "To je najmanja briga, nego najpre da vidimo gde će biti starešina; da gledamo kako ćemo Turke isterati između sebe, i kako ćemo svršiti ovo što smo počeli; a starešinu je lasno naći; ako li sad baš za tim stoji, budi ti starešina." Onda Moler reče: "Ja, brate, starešina biti neću; ali da ne budeš ni ti, a da ne bude ni Cukić, niti ikoji drugi da iziđe da reče: ja sam gospodar, kao Karađorđije što je činio, nego nas četvorica, to jest: ja, ti, Cukić i prota Nenadović (Molerov pašenog, koji je tada bio u Beču), kao četiri jednaka brata da starešujemo i zapovedamo svaki na svome kraju; a ti sad na to da se potpišeš." "Dobro, brate", odgovori Miloš, "ali se ja na to neću potpisati, niti se protivim da tako ne bude; jer nas trojica i onako smo takve starešine, a i Prota, ako dođe iz Beča, i on će biti; ali sad da se mi potpisujemo ko će u tuđoj kući biti starešina, to bi bilo baš kao oni što su sekli ražanj, a zec još u šumi."

No vlast udara u glavu jače nego vino, pa Cukić i Moler ne samo da nisu izvukli pouku sa Kličevca, nego su nastavili da rade protiv Miloša. Kad je Miloš postigao sporazum sa Marašlijom da se u Beogradu otvori jedna kancelarija za narodne poslove, Miloš i Moler odu u Beograd da u toj kancelariji sede, Miloš kao predsedatelj a Moler kao nadziratelj. No kako je Miloš morao svaki čas da ide iz Beograda zbog vojnih poslova, Moler se tu osili i pomisli da će posve suzbiti Miloša, jedno što je bio za razliku od Miloša pismen i što je govorio nekoliko jezika, a drugo što je rukovodio opštom narodnom kasom u koju su se slivali novci od poreze. Jedno vreme se čak činilo da će Miloš sići sa vrha političke lestvice i prepustiti vlast Moleru.

Ako se dotle i premišljao u pogledu savezništva, Miloš je tad morao da odluči da krene u obračun, jer ako neće on njih, oni će njega! Miloš je već imao veliko iskustvo u političkoj borbi iz 1810. i 1811. kad su vojvode pokušavale da suzbiju Karađorđevu vlast i kad se on našao na strani onih koji su izgubili. Tu je mogao da se uveri da u političkoj borbi pobeđuju oni koji su veštiji i lukaviji a ne pravedniji i pošteniji.

Uskoro se Milošu ukaže prilika za obračun sa Molerom, kad se u borbu za vlast umeša studenički arhimandrit Melentije Nikšić, koji je boravio u Carigradu kao srpski poslanik, onamo se zavladičio i došao u Beograd kao mitropolit užički.

Došavši u Beograd on digne glavu i stane javno pokazivati da on hoće da je prvi starešina, otprilike kao mitropolit Petrović u Crnoj Gori. Naročito je Nikšiću smetao Moler, koji je sto puta bolje znao čitati i pisati od njega, pa preko svojih ljudi stane blatiti i kaljati ovoga gde god stigne. Tako on stane na stranu Miloša, računajući da će se s njim lako obračunati kad ukloni Molera.

Videvši to Miloš na narodnoj skupštini o Đurđevu danu 1816. otvoreno optuži Molera za pronoveru narodnog novca i proglasi ga za narodnog neprijatelja. "Ja sam vam, braćo", obrati se Miloš starešinama, "dosad bio starešina; a odsad eto vam Molera!"

Na to skoče šumadijski i prekomoravski knezovi, predvođeni Miloševom braćom Jevremom i Jovanom, te svežu Molera i odluče da ga predadu Marašliji na egzekuciju. Na molbu, koja je tom prilikom upućena paši, prvi je potpisnik bio vladika Melentije a ne Miloš.

Paša je u početku oklevao, računajući da bi mu Moler mogao valjati za suzbijanje Miloša, ali kad svi knezovi poviču: "Ja mi, ja on!" nemade kud nego zapovedi te Molera, zajedno sa starim Karađorđevim vojvodom kapetanom Radičem Petrovićem, koji je od pređe bio u zatvoru, preko noći udave u beogradskoj tvrđavi.

Sad Milošu ostane glavni neprijatelj vladika Melentije Nikšić. On se bio pročuo još 1806. kad su mošti Svetoga kralja Stevana Prvovenčanog bile prenesene iz Studenice u Vraćevšnicu, a on išao sa njima. Odatle su mošti u leto 1813, pre nego što je Srbija pala, donesene u Beograd, a odande prenesene u manastir Fenek u Sremu. Kad je Karađorđe emigrirao iz Srbije i dospeo u manastir Fenek, gde se otpre nahodio Melentije, da mu na ostavu deset hiljada dukata; kad je docnije, idući s ruskim majorom Orlovim za Rusiju, Karađorđe od Melentija zaiskao svoje novce, duhovnik mu odgovori da nikakvih novaca nije primio. Te tako Karađorđe ode u Rusiju bez dukata a Melentije ostane kao vrlo bogat čovek.

Kad se vladika Melentije zavadio s Milošem, stao je da mu radi o glavi. Milošev lekar, doktor Kunibert, piše da se je vladika dogovarao s Marašlijom da mu izda glavu Miloševu, pa posle da pokupi oružje od naroda, a Marašlija mu je za tu uslugu obricao da mu preda svu vlast nad Srbijom, onako kao što je imao vladika u Crnoj Gori.

Po ubistvu Molera, vladika Melentije krene u Šabac, računajući da je glavni posao završio, a da će uz pomoć paše lako izaći na kraj sa Milošem. No Miloš pošalje svoje pandure Marka Štitarca, Vula Gligorijevića i Petra Cukića da prečekaju Melentija na putu i nekako ga ubiju. Ali se Štitarac, kako veli Kunibert, zadržao u nekakvoj mehani, te Melentije prođe zasedu i stigne u Šabac.

Onda Štitarac otrči u sami Šabac, ode vladici u dvor, posedi s njim uveče, pa se oprosti i iziđe; malo docnije se vrati i kidiše vladici u spavaću sobu da ga ubije. Ali je Melentije, osetivši zlo koje mu se sprema, bio izmakao kroz odžak od sobne peći koja se je baš tih dana nameštala. Štitarac potrči za njim, stigne ga i poseče sabljom. Tom prilikom, pogubio je dva mladića, Mitu i Miletu, koji su se desili kod vladike i sve to videli. Po izvršenju ovoga krvnoga dela, uzimali su u vladičinom dvoru ko je šta milovao: Štitarac se hvatao za oružje, Vule uzme nož, čibuk i neke sitne pare, a Petar Cukić videvši da je sve poprskano krvlju, oturi što je u prvi mah bio uzeo.

Videvši kako Miloš postupa sa svojim protivnicima, među nekim srpskim starešinama, koji kod Miloša nisu bili dobrostojeći, nastane komešanje i strah za sopstveni život, jer više niko u Srbiji nije bio siguran da će da osvane kad zakonači. Među najugroženijima je bio Milošev rival za vođstvo sa Kličevca, Pavle Cukić. (Pavle Cukić bio je pradeda po majci budućem značajnom srpskom satiričaru Radoju Domanoviću!)

Još kad je Miloš ugovarao mir sa Marašlijom u Ćupriji, Cukiću se učini da je to zlo za srpski narod, jer je mislio da Srbi treba da produže ratovanje do konačne pobede. Tad se on sa malom družinom zatvori u manastir Manasiju u Resavi, kaneći da tu pruži otpor i Turcima i Srbima, ako bi na njega pošli. Miloš pošalje na Cukića kneza Vujicu Vulićevića i pisara mu Antu Protića, koji posle malog puškaranja sklone Cukića na predaju i odvedu ga knezu Milošu, a ovaj mu po drugi put sve oprosti i ostavi ga kao kneza u nahiji Kragujevačkoj.

Knez Sima Marković se sa Milošem bio sukobio još u bici na Ravnju 1813. a zatim pobegao sa ostalim vojvodama u Srem. U Srbiju se vratio 1815, ali se nije mešao ni u kakve javne poslove, nego je gledao svoju kuću u selu Borku kod Beograda i počeo trgovati.

No vremenom se opazi da se njemu donose nekakva pisma od ljudi koji su bili s Karađorđem otišli iz Srbije. Iza toga počnu k njemu dolaziti i kmetovi iz okolnih sela i nagovarati ga da iz Rusije dozove Karađorđa, te da se nastavi borba s Turcima.

Razgovori i dogovori ovi vodili su se u Borku, u Vraniću i u Maloj Moštanici. No to se raščuje, pa Turci zatraže od Miloša da se uhvati knez Sima i da im se preda da mu sude. Miloš dođe u Vranić, gde mu dovedu kneza Simu, i on ga je hteo još tad pogubiti, ali mu poštedi život na molbu meštana, a pod uslovom da sedi s mirom i da se ne udaljava od očiju vlasti.

Ova dvojica, i još kapetan Dragić Gorunović, odluče da se odmetnu od kneza Miloša najvećma iz straha za sopstveni život. Buna ova odigra se na početku 1817. u šest nahija, no nije bila dobro organizovana, pa je zato bila kratkog veka. Kad Miloševi ljudi uhvate Cukića, povedu ga u Kragujevac Milošu, ali ga ovaj ne primi već naredi da mu zakuju noge ispod konja u bukagije i sa propratnim pismom otprati ga u Beograd Marašli-Ali paši.

Tako okovan, polazeći iz Kragujevca, Cukić je pevao koliko ga grlo nosi:

"Čudiće se i gora i trava Kud se dede Cukićeva glava!"

Putujući tako stignu u selo Rogaču nadomak Beograda, tu zanoće, a sutradan kad je trebalo da nastave put, Cukić je nađen mrtav. Po jednima, Miloš je naredio svojim momcima da ga ubiju, a po drugima, Cukić se sam otrovao otrovom koji je nosio u prstenu. Pratioci su mu odsekli glavu i odneli je u Beograd Marašliji na poklon.

Knez Sima se neko vreme krio po Borku i okolnim selima, ali ga najposle nađu u selu Ćelijama u jednoj velikoj kaci. Kad to dočuje kapetan Dragić Gorunović sam se preda. Knez Miloš ih obojicu pošalje Marašliji da ih pogubi. Posečeni su 9. marta 1817. licem na Mučenike, najpre knez Sima, pa onda kapetan Gorunović. Dželat, koji ih je sekao, nije mogao jednim udarcem preseći Simina vrata, nego je tesao nekoliko puta.

"Seci junački! Muhameda ti tvoga!" viknuo je Dragić koji je takođe čekao svoj smrtni čas. "Ja sam sedamdeset turskih glava odsekao, pa mi je opet ruka bolje sekla nego tvoja!" Na to dopadne neki Turčin iz dućana, te jednim udarcem odrubi glavu Dragićevu.

No glavno Miloševo nedelo bilo je ubistvo Karađorđa.

Ovo ubistvo, u noći između 13. i 14. jula 1817, u Radovanjskom lugu kod Smedereva, koje je organizovao Vujica Vulićević sa svojim momcima, a po nalogu Miloša Obrenovića, svakako je jedan od najspornijih događaja u srpskoj istoriji.

Srpski narod je to doživeo kao svoju veliku tragediju i izdaju njegovih interesa. Naročito su bili ogorčeni Srbi van Srbije, koji su u Karađorđu videli zalog za ostvarenje svoje težnje za pripajanje matici. Oni su Miloša, posle tog ubistva, proglasili najvećim tiraninom i ubicom sveta, izjednačili ga s Neronom i Kaligulom. A Njegoš je svoj Gorski vijenac posvetio Karađorđu a ne Milošu. Što se tiče stranih sila, Turska je mogla da likuje, jer je Karađorđe bio njen glavni neprijatelj; Austrija je na Karađorđevu smrt gledala kao na unutarsrpski politički obračun; Rusija je osudila ubistvo kao delo koje je u suprotnosti sa ruskom politikom u srpskom pitanju.

Šta je uopšte Karađorđe tražio u Srbiji 1817. godine kad već nije došao 1815. kad je Miloš proglasio bunu?

Po ugušenju Prvog ustanka, Turci su stalno tražili da im se izruči oko trideset vojnih i političkih starešina prebegavših u Austriju, pripisujući im ne samo političke krivice već i počinjeni kriminal prema životima i imovini turskog muslimanskog življa u pobunjenoj Srbiji 1804-1813. godine. Rusija je ovim starešinama dala politički azil, pa su se oni preselili uglavnom u Besarabiju.

Kad je Miloš uglavio mir sa Marašlijom, srpska emigracija u Rusiji je taj mir proglasila nacionalnom izdajom i tražila da se rat nastavi. Iz tih razloga je Miloš bio protiv povratka u Srbiju tih starešina, znajući da bi mu oni pokvarili delo, i tražio od Rusa da im se ne dozvoli povratak.

Baš u to vreme su se Grci spremali na ustanak i osnovali tajno udruženje Heterija, čiji je cilj bio rušenje Turske i uspostavljanje velikog grčkog carstva uz saradnju svih balkanskih naroda. Heterija je oko sebe okupljala srpske emigrante iz Prvog ustanka, kao što su bili Karađorđe, Mladen Milovanović, Antonije Pljakić, Hadži Prodan Gligorijević.

Vođe Heterije, na čelu sa grofom Ipsilantijem, planirali su da Srbija bude baza za dizanje sveopšteg ustanka protiv Turske. O svemu ovome je Miloš bio obaveštavan od prve emigracije u Rusiji, koja se tamo našla prognana od Karađorđa, kao što su bili Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, beogradski mitropolit Leontije.

Rad Heterije Milošu nikako nije bio po volji, jer je previđao interes Srbije i srpskog naroda. Pošto im Miloš nije bio siguran, Heteristi su rešili da u Srbiju prebace Karađorđa, kao pripadnika svoje organizacije i čoveka čije je ime bilo dobro poznato širom Balkanskog poluostrva i Evrope, obećavši mu vojno starešinstvo u novom ustanku protiv Turaka.

Zato se na ovo ubistvo mora gledati i kao na sukob dve politike, od kojih je Karađorđe držao širu srpsku a Miloš užu srbijansku. Na budućim je istoričarima da procene koja politika je više na polzu srpskom narodu?

Jedan od prvih istoričara tih vremena, Milan Đ. Milićević, je ovako opisao dolazak Karađorđa u Srbiju. "Godine 1817, u leto, ne zna se ni zašto ni krošto, Karađorđe ostavi Besarabiju, gde je boravio, i dođe prerušen u Srbiju; javi se smederevskom knezu Vujici Vulićeviću, koji ga skloni u Radovanjski lug, na trlo Dragića Vukića, u Smederevskoj Jasenici. Srbiji je tada trebao mir, a grčka Heterija je tražila opšti ustanak na Turke. Nije mogao biti nezgodniji čas kad će Karađorđe da dođe u Srbiju.

Ubeđeni da njegov dolazak znači novi rat "do istrage srpske ili turske", vođi Drugog srpskog ustanka odluče da se Karađorđe ubije i da se njegova glava preda Turcima u znak dobre volje i poštovanja mira. Ovaj grozni čin odigrao se u noći između 12. i 13. jula 1817. godine, i uveren sam da će predstavljati večitu dilemu za svakog mislećeg Srbina kako je trebalo postupiti."

Karađorđe je ubijen mučki, sekirom, na spavanju. Ubistvo je organizovao Vujica Vulićević, po nalogu Miloša. Glava je njegova odnesena u Beograd, knezu Milošu i veziru Marašli-Ali paši, tu je odrana i ispunjena slamom poslata u Carigrad, a telo je ukopano onde gde je poginuo. Kasnije je preneto u Topolu i sahranjeno u topolskoj crkvi.

Slično Karađorđu je prošao i Mladen Milovanović, koji je u prvoj polovini godine 1822. prispeo u Kragujevac, gde je Miloš preneo prestonicu Srbije, knezu Milošu na podvorenje. Verovatno se nadao da je Miloš zaboravio onaj šamar na Skupštini! Miloš ga primi lepo i zadrža u svom konaku, ali odmah počne da mu radi o glavi. Dotle su se, naravno, stvari u Srbiji bile veoma promenile: Mladen - nekad silni predsednik Soveta - bio je sada siromašni gost; Miloš - pre obični vojvoda rudnički - sada je bio knez svoj Srbiji. Na tu promenu Mladenu je bilo vrlo teško naviknuti se. Priča se da je knez Miloš, kad god bi imao što da govori s bivšim predsednikom Soveta, svakad se služio rečima: "Gospodaru Mladene", a Mladen, naprotiv, svakad bi svom domaćinu govorio: "Ej Milošu!" Jednom, vele, knez prasne i rekne: "Gospodaru Mladene! Nisam ja tvoj Ejmiloš; nego ti dobro znaš ko sam ja i šta sam. Kako je to: ja tebe gospodarim a ti mene milošaš? Dokle ćemo tako?" Te Mladen, posle toga šutkac! - priča očevidac ove scene.

Nije teško pretpostaviti ko je udesio da beogradski paša zatraži da mu se Mladen odmah izda. Kad to čuje Mladen, krene da se tajno prebaci u Crnu Goru, ali ga usput ubiju na Zlatiboru momci užičkog serdara Jovana Mićića, upravo kad ga je ovaj pozvao na gozbu, pa njegovo telo bace u neku rupu Zvekaru. Drži se da je ovo zločinstvo učinjeno po zapovesti kneza Miloša, čiji je Jovan Mićić nekad bio momak.

Milošu je pošlo za rukom ono što nije Karađorđu: da u potpunosti centralizuje vlast. Mučkim ubistvima rešio se svih svojih konkurenata, postao je car sa titulom knjaza. Za prestoni grad odredio je Kragujevac i okružio se ljudima koji su se pod njim digli. Već u novembru 1817. godine Miloša su za vrhovnog poglavara priznali oba mitropolita, tri arhimandrita i svi knezovi u Srbiji. Ovi knezovi su došli na vlast na mesto Karađorđevih vojvoda i bili su Milošu odani. Miloš im je dao platu, pa je time njihov opstanak vezao za centralnu vlast. Modernim jezikom, Miloš ih je kupio.

Tako je Srbija imala dvojicu paša: Turčin Marašlija je sedeo u Beogradu, a Srbin Miloš u Kragujevcu. Jači je bio Miloš, on je upravljao narodnim parama i izdržavao Turke u Srbiji. Paša je u stvari od njega zavisio više nego od Porte!

Leopold Ranke Miloševu diktaturu ovako objašnjava. Drugi ustanak potekao je gotovo samo od Miloša i uspeh ustanka bio je samo njegovo delo. Sporazum sa Turcima bio je gotovo samo njegova lična zasluga. On pored sebe nije imao opoziciju (savremeni izraz) kao Karađorđe što je imao u Jakovu Nenadoviću, Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu. Mogao je neograničeno da vlada i uređuje unutrašnje odnose.

Miloš je uveo neku vrstu ratnog stanja. U svakom selu je odredio narodni sud, sastavljen od civilne i policijske vlasti (knez i kmet!). Ukinuo je narodnu kancelariju u Beogradu i osnovao Veliki sud u Kragujevcu. Sve članove Velikog i okružnih sudova imenovao je Miloš. Sudilo se ne po zakonima (nije ih bilo) nego po običajnom pravu. U stvari, o svemu je presuđivao sam Miloš!

Milošev glavni problem je bila spoljna politika. On je još ranije uredio odnose sa Marašlijom, ali Porta o tome nije dala nikakav ferman. Turci su priznali Miloša kao obor-kneza, ali ništa više od toga. Uzalud je Miloš slao deputate u Istambul, Porta je upućivala na pašu u Beogradu, a paša nije imao nikakva ovlašćenja. Tako je stvoren jedan poredak kao rezultat odnosa velikih sila. Veliki su se prepucavali preko malih, ali Miloš nije bio pasivan igrač. Umeo je da svaku vodu navrne na svoju vodenicu. Ranke piše: "U Srbiji je došlo do prilika kakvih teško da je bilo negde na drugom mestu: stari vlastodršci Turci saterani u tvrđave, a Srbi, koji su ranije slušali i vršili ropske usluge, sad su postali gospodari i posednici sela. I jedni i drugi naoružani, i jedni i drugi sa pretenzijom da im pripadne sve, žestoki neprijatelji, podvojeni dugim ratovanjem, bez nekog ugovora koji bi ih vezivao, pa ipak dugo godina mirni, bez stvarnih oružanih sukoba".

Turci su morali biti popustljivi prema Milošu iz dva razloga: da izbegnu izvršenje Bukureštskog ugovora iz 1813. godine i da privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem Miloša izbiju Rusiji oružje iz ruke.

Međutim, prilike su se promenile. Porta nije znala kako da sredi unutrašnje prilike u državi, koje su nastale propašću reformi sultana Selima Trećeg. Problem je bio u tome što se u Porti javila radikalna struja, koja je smatrala da stalna popuštanja prema hrišćanima štete ugledu carstva, dakle, čvrsta ruka. U Carigradu je na sam Vaskrs obešen patrijarh na vratima patrijaršijske crkve, a tri mitropolita i više drugih lica, sveštenih i svetovnih, stradala su isto tako.

U takvim okolnostima Porta je od ostarelog Marašli-Ali paše tražila da se obračuna sa Milošem. Ali kako? Miloš je imao zaštitnika u Rusiji i caru Aleksandru, pobedniku nad Napoleonom. Turska nije smela da uđe u otvoreni obračun sa Srbijom, jer bi time došla u sukob sa Rusijom. Stoga je Porta preporučivala beogradskom Paši lukavstvo.

Između Miloša i paše odnosi su se pogoršali 1820. godine, jer Miloš više nije hteo da se zadovoljava usmenim obećanjima, nego je tražio za sebe berat, koji paša nije mogao da mu izda. Lukavi Turčin pribegao je drugom rešenju, podsticao je u Srbiji narodne bune protiv Miloša.

Prva takva buna desila se u Požarevačkom kraju 1821. godine, u mesecu martu, a predvodili su je knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Todorović Abdula. Stevan je bio rođeni brat vojvode Petra Dobrnjca, koji je bio u emigraciji u Rusiji. Po Marku (nadimak mu je bio Abdula, jer je trgovao sa nekim Turčinom) se ova buna prozove Abdulina buna. Miloš je ovu bunu lako ugušio.

Mnogo je veća buna bila ona iz 1825. godine u Smederevskoj Jasenici, u istoriji poznata kao Đakova buna.

Đak Miloje rodio se u selu Kusatku, u Smederevskoj Jasenici. U detinjstvu je učio knjigu; zato je prozvan Đakom. To mu je ime, posle, ostalo kroza sav život. Još kao mladić zapopio se, ali je ubrzo ostavio popovstvo i dao se na trgovinu. Kad je izbio Prvi sprski ustanak, bio je pisar kod vojvode Vujice Vulićevića, do godine 1813. Kad Srbija nanovo padne pod Turke, Đak prebegne u Nemačku, otuda se 1815. vrati svojoj kući i nanovo počne trgovati živom stokom.

Miloje Đak bio je vrlo poznat i uvažen u svom kraju, a uz to, i pređe kao sveštenik, i posle kao vojvodin pisar, i sada kao trgovac, imao je dovoljno prilika da pozna naše seljake i njihove tegobe i želje.

Buntovnici su tražili: da se ukinu kuluci, da se smanji i pravičnije razrezuje danak, a naročito da prestanu činovnička i pandurska samovoljstva u narodu. Tu se skupi oko 5.000 ljudi i oni izvikaju za vođu i starešinu Miloja Đaka, pa krenu na Kragujevac gde se nalazio knez Miloš.

U Đakovom pokretu bilo je jasnih simpatija za Karađorđa. To se vidi i po tome što je ustanički zbor održan u Topoli.

Kad Miloš čuje za tu bunu, odmah pošalje Tomu Vučića Perišića u Topolu da prepreči put buntovnicima da ne bi stigli u Kragujevac i piše braći Jovanu i Jevremu da i oni udare sa vojskom. Kad se te vojske skupe na Oplencu, Vučić udari i razbije Đakovu vojsku, a narod se razbeži kud koji stigne.

Đak se na početku boja rani u kuk, pa pobegne k Beogradu, ali, savladan bolom i umorom, zastane u mehani sela Mokroga Luga da se odmori i previje ranu. Tu ga ljudi prepoznaju, uhvate i odvedu u Palanku, gde se u taj mah nalazio knez Miloš s vojskom. Knez naredi da se sva vojska postroji u dva reda na polju Rudinama kod Palanke. Miloja Đaka, koji zbog rane nije mogao ići, posade na jednoga beloga konja, svežu mu noge, i poteraju konja između ona dva reda.

"Ovo je, braćo", rekne Miloš, "onaj s koga sam morao potrzati vas od vaših kuća i poslova u ovo zimnje doba!" - i naredi da pucaju u Đaka.

Puške su pucale a osuđenika je nosio konj do na drugi kraj parade, gde pritrči momak gospodara Jevrema, te Đaka svojim pištoljem upleha. Glavu Đaku odseku i pošalju u Beograd veziru a telo mu sahrane.