Govoreći otvoreno

Kako će mogući proces šefu bivše vlasti u Crnoj Gori, uticati na njene sadašnje vlasti i na diktatora u Srbiji

VANREDNO STANJE NA REDOVNOM SUDU

Ukoliko se uskoro desi da bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović dođe pred novo crnogorsko pravosuđe, otvoriće se prava "Pandorina kutija" i krenuće proces koji će se ticati mnogo ljudi, političara i preduzetnika, kriminalaca i tajnih službi u Srbiji, regionu, a verovatno i nekih "međunarodnih službenika" iz EU i SAD. Aleksandar Vučić, "štićenik" Mila Đukanovića, jedva čeka da se taj proces desi, da mu "vidi leđa" kao i svima drugima koji su ga stvarali i podržavali u kriminalu koji radi. Da li se "bosovi" na Zapadu spremni da Đukanovića "puste niz vodu" ili će ga zaštititi u ime "minulog rada"?

Nikola Vlahović

Jedini zapadni diplomata na Balkanu koji je nakon pada režima Slobodana Miloševića predlagao da zbog međunarodnog šverca cigareta crnogorski "glavar" Milo Đukanović ode sa vlasti i da odgovara pred nadležnim pravosuđem, bio je britanski ambasador Čarls Kroford.

Ovome se vrlo jasno suprotstavila čitava američka diplomatija i ondašnji ambasador u nekoliko balkanskih zemalja, Vilijam Bili Montgomeri, čija će uloga u daljoj sudbini Srbije, Crne Gore, pa kasnije i Hrvatske, biti od presudnog značaja. Naime, Montgomeri je bio glavni ideolog finansijske podrške srpskoj opoziciji, kreator načina zaštite Mila Đukanovića od Miloševićevih tajnih službi i zaštite Milove "duvanske mafije", a takođe i podrška hrvatskim tajkunima u fazi najžešće pljačke Hrvatske kroz takozvanu "zadnju fazu pretvorbe" (tranzicije), izvedenu pod komandom Tuđmanove kriminalne "elite".

Ovo podsećanje na burne događaje za vreme i nakon nakon mračnih devedesetih u Srbiji i Crnoj Gori, važno je u trenutku kad se, verovatno, negde u evroatlantskim i angloameričkim "diskretnim" službama odlučuje o političkim posledicama mogućeg sudskog procesa bivšem predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću.

Kako sada izgleda, tome bi se najviše radovali oni koji su na njegovom "budžetu" igrali ulogu njegove opozicije, punih trideset godina, a na njegovom političkom grobu zaigrali bi mnogi koje je Milo Đukanović "stvorio", kako politički tako i finansijski.

Crna Gora je tokom svoje istorije zaista bila jedina nepokorena balkanska zemlja u doba otomanskog mraka, a u Srbiju se iz Crne Gore uvek gledalo sa bratskom ljubavlju i verom u konačno oslobođenje. Kad se to desilo u potpunosti, tek nakon Balkanskih ratova, 1912-1914., počeo je Prvi svetski rat, a crnogorski kralj Nikola Petrović šalje telegram srpskoj vojnoj komandi i kralju Petru, kratke sadržine: "Od danas je i druga Srpska država u ratu!"

Danas u novom veku Srbija nije ni nalik onoj sa početka prošlog veka, a njen narod je moralno, etički, kulturno i duhovno potpuno poražen, satrven i opljačkan od svojih lažnih vođa. Nema više ni tradicionalnih Crnogoraca, odanih svojim vekovnim principima, pa i da zaštite druge od sebe, što se uvek smatralo vrhunskim čojstvom.

Kako je došlo do toga da šizma zavlada između Srba i Crnogoraca, to je stvar dubljeg istraživanja sukoba nekadašnjih dinastičkih porodica Petrović i Karađorđević, koje traje do današnjih dana na razne načine. Štetu od toga imao je i dalje ima samo narod, onaj jedan jedini, iste vere i jezika, istih muka i istih predaka.

Rađanje nove političke i ekonomske klase tokom rušenje komunističke Jugoslavije, još više je razdvojila Srbiju i Crnu Goru. Tu su i strani pomagači odigrali svoju značajnu ulogu.

Ipak, jedan događaj u tom period treba izdvojiti, kako bi bilo jasno šta se danas dešava u Beogradu i Podgorici, kakve se igre igraju i za koga, te šta će biti sa bivšim autoritarnim "vođom" Crne Gore, Milom Đukanovićem, a šta sa onim drugim autokratom i tiraninom, Aleksandrom Vučićem.

Naime, tek što se dokopao najviše državne funkcije, na samom početku svog razbojničkog pohoda na Srbiju, 10. decembra 2013. godine, Aleksandar Vučić, u svojstvu "prvog potpredsednika vlade", organizuje (tačnije angloameričke službe su mu organizovale), svečani doček neprikosnovenog savremenog vladara Crne Gore Mila Đukanovića.

Ironično, ali, sve se dešavalo na međunarodni Dan ljudskih prava!

Prizori koji su se nizali, izgledali su nadrealno. Milo Đukanović, "renegat" i otpadnik jedne stare komunističke partije i njoj pripadajuće ideologije, već odavno je demonstrirao jednog drugog, "evropskog i evroatlantskog Mila", još tokom druge polovine devedestih, a sasvim otvoreno, tokom NATO bombardovanja devedesetih, kad je bilo jasno da je Slobodan Milošević, tadašnji diktator, "završio karijeru". Jer, Đukanović nikad nije išao u korak sa gubitnicima.

Dok je Slobodan Milošević početkom devedesetih godina uživao apsolutnu popularnost kod zavedenih masa, i kad su njegove obaveštajne službe "iskazale potrebu" za "novim, mladim rukovodstvom" u Crnoj Gori, Đukanović je bio najglasniji apologeta njegovih ideja. Čak je bio i "prvoborac" u napadu već raspale i na svaki način kompromitovane JNA na Dubrovnik. I tako sve do momenta kad je njegov dotadašnji idol, Milošević, organizovao da Mila "provedu kroz detektor metala" na ulasku u "savezne institucije" što je bilo poniženje koje je pogodilo njegovu sujetu svom snagom.

Vrebao je priliku i ona mu se ukazala marta meseca 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, kad je prihvatio ponuđeni "pakt" sa Zapadom, shvativši da je Milošević "pušten niz vodu" i da je bio spreman da satre pola Srbija zarad svojih tvrdoglavih stavova i potpuno promašenih uverenja.

Sve do 10. decembra 2023. godine, punih deset godina, Đukanović nije nogom kročio u Srbiju (pre toga, bio je na sahrani Zorana Đinđića 2003).

A, onda, nakon pune decenije, nakon dočeka uz najviše državne počasti (kao da je stigao predsednik SAD, Ruske federacije ili Kine) krenula je spektakularna ceremonija u Beogradu, u čast čoveka koji je bio žigosan kao izdajnik, jer se "okrenuo ka Zapadu". A, Đukanović je bio "dobar" i sa Rusima i sa Zapadom, i sa podzemljem i sa nadzemljem, ukoliko je to činilo njegovu vlast čvršćom.

Usledilo je tog dana i sutradan potpisivanje Sporazuma o saradnji između Vlade Crne Gore i Vlade Srbije u kontekstu pristupanja Evropskoj uniji, koji je imao za cilj da dve države zajedno apliciraju za korišćenje novca iz pristupnih fondova.

Plan angloameričke diplomatije bio je da „ujedini" Srbiju i Crnu Goru u zajedničkoj, evropskoj budućnosti i udalji „ruski element" što dalje od vrha vlasti, i u Srbiji i u Crnoj Gori.

U zgradi bivšeg Saveznog izvršnog veća (SIV), danas „Palata Srbija", uz sve državne počasti, Đukanovića je svečano dočekao tadašnji predsednik Vlade Srbije, Ivica Dačić.

Bio je to susret starih drugova, sve bivših članova nekadašnje omladine Saveza komunista Jugoslavije, koji su tu partiju za svoje potrebe, zbog opstanka na vlasti, zbog razbojničke pljačke naroda i države, koju će tek da izvedu, „prekrstili" u „Socijalistička partija Srbije" i „Demokratska partija socijalista".

Tako se ostvarila pretpostavka da će navodno višestranačje u ovom regionu, ustvari biti na prevaru predstavljeno sa frakcijama one jedne jedine, nekadašnje partije pod imenom Savez komunista Jugoslavije. Odmah, u startu „novog doba", pokopane su sve demokratske ideje kojima su stremili veliki poput slavnog književnika Borislava Pekića ili istoričara-vizantologa, Ivana Đurića i drugih čuvenih imena nekadašnje srpske i jugoslovenske intelektualne elite.

Te dve „nove partije", jedna u Srbiji a druga u Crnoj Gori, postoje skoro četvrt veka i zajedno sa svojim „vođama", direktno su odgovorne za sva zla koja su zadesila narod u ove dve države, duboko podeljenim onako kako su ih te dve poslovno-partijske organizacije delile.

Kako onda, tako i danas, te dve partije igraju ključnu ulogu u svim koalicijama i svim sazivima dve skupštine u dve međunarodni priznate države.

Održan je tog 10. decembra 2013. godine, plenarni sastanak delegacija Srbije i Crne Gore, a dva premijera potpisali su Sporazum o najširoj saradnji između Vlade Crne Gore i Vlade Srbije. Đukanović se tada sastao (odvojeno) i sa ondašnjim predsednikom Narodne skupštine Srbije, Nebojšom Stefanovićem.

Kako je ruskom „ekspertizom" (u realnom vremenu) utvrđeno da je ovo navodno „otopljavanje" odnosa između Srbije i Crne Gore organizovao evroatlantski diplomatsko obaveštajni korpus zadužen za Balkan, u sadejstvu sa stanicama američke obaveštajne zajednice u ovom regionu, upućena je diskretna informacija tadašnjem predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću, da bojkotuje ovaj skup, pa mu je „organizovano nedložno putovanje", na komemorativni skup povodom smrti Nelzona Mendele, u Johanesburg (Južnoafrička Republika)! Stare ruske veze Miodraga Rakića, tada već bivšeg šefa kabineta Borisa Tadića, obavile su čitavu „organizaciju" odlaska kragujevačkog „referenta grobnih mesta" na pomenutu komemoraciju", kako ne bi svojom predsedničkom funkcijom ne bi dao potpuni legitimitet onome što se tog dana u Beogradu dešavalo. Jer, Đukanović je „dobio" program i redosled razgovora sa srpskim političkim vrhom i u njemu je bio rezervisan termin za susret sa Tomislavom Nikolićem, do koga nije došlo.

Koliko je u tih par dana dato na važnosti Milu Đukanoviću, govori i podatak da je sa Aerodroma "Nikola Tesla" krenula pratnja od dvadeset vozila, mahom marke „Mercedes" i „Audi", da ne bude dileme ko dolazi u Srbiju.

Zašto je danas, u sred 2024. godine, toliko važno podsećanje na ove događaje i ove ličnosti? Odgovor na to pitanje, daju sve akcije Amerike, Velike Britanija i Evropske unije u region nekadašnje Jugoslavije, prevashodno u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i onome što se danas zove Severna Makedonija, tokom proteklih trideset i više godina do današnjih dana. Naravno, uključujući i njihove akcije koje se dešavaju i koje će se tek dešavati.

Naime, kako pojedini mediji u regionu već uveliko spekulišu, "iz dobro obaveštenih krugova", hapšenje bivšeg dugogodišnjeg predsednika i premijera Crne Gore Mila Đukanovića, „već se dešava".

Hrvatski „tisak" ovih dana piše: „Dakle, kako se priča po Podgorici, državno tužiteljstvo, koje je sada pod kapom vladajuće prosrpske koalicije, to bombastično uhićenje priprema se nakon što se navodno dogovorilo sa nedavno iz Velike Britanije izručenim biznismenom Duškom Kneževićem koji je navodno pristao surađivati i biti zaštićeni svjedok-pokajnik".

Ako je to već izvesno, onda će samozvani četnički vojvoda Andrija Mandić, danas predsednik Skupštine Crne Gore i nekadašnji „dobrovoljac" u napadu na Dubrovnik 1991., učestvovati u utamničenju svog nekadašnjeg „ratnog druga i komandanta" Mila Đukanovića.

Ludilo je utoliko veće što je Đukanović godinama „negovao" Mandića u crnogorskom parlamentu kao „strašilo" koje je slika i prilika najgore moguće političke alternative (što jeste tačno!), a na kraju mu „sudio" kao ruskom agentu i zavereniku.

U trećem, ali očito ne i poslednjem činu ove udbaško-lopovske tragikomedije, Mandić i njegov politički istomišljenik i „portparol" Aleksandra Vučića u Crnoj Gori, Milan Knežević, u najnovijim predizbornim nastupima obećavali su da će "Đukanovića smjestiti iza rešetaka", pa sada kad imaju potpunu vlast u svojim rukama, tu mogućnost imaju, ali, pitaće se pre svih anglo američke diplomatsko obaveštajne službe. Jer su one stvorila i Mila Đukanovića i odličan ambijent za ljude poput Mandića i Kneževića.

Naime, gore pomenuti su prave personifikacije anglo-američkog projekta „raskola" Crne Gore i Srbije. Ko to nije razumeo, onda ne razume plan SAD, EU i Velike Britanije, da izvrše "defragmentaciju" nekadašnje jugoslovenske federacije. Kakvu je ulogu tu imao Đukanović?

tome jasno govori i bivši američki ambasador Vilijam Bil Montgomeri u jednom od svojih talk show nastupa u programima regionalnih televizija: "Đukanović je najsposobniji, najagilniji političar u regiji. Gledao je iz kog smjera vetar duva i prilagođavao se tome. Ako pogledate njegov život videćete da je započeo kao lojalan komunista, potom bio lojalan Miloševiću, a u određenom trenutku shvatio je da Milošević neće pobediti pa je promenio stranu, okrenuo pogled na Zapad tražeći podršku. U toj je ulozi je i bio tokom kampanje bombardovanja SRJ".

Istina je i to da su SAD u Cavtatu kod Dubrovnika, 1999. godine imale brod sa ekipom Centralne obaveštajne agencije (CIA) čiji je jedini posao bio da spasavaju tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića ako tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodan Milošević krene na njega.

Ovo je takođe potvrdio Montgomeri u jednom intervjuu za zagrebački Večernji list gde je uzgred rekao i to da je bilo teško prikupiti sredstva za finansiranje Đukanovićeve vlade, pa su kako kaže počeli da dopuštaju krijumčarima duvana da operišu iz Crne Gore, pa je tako stvorena "finansijska baza" za anglo-američku podršku Đukanoviću. Može se slobodno reći da je Đukanovićev režim kriminalizovao onaj koji mu je i dao ruku spasenja: Amerika, koja je u te "poslove" uključila čak italijansku mafiju, čije pipci zbog toga i danas postoje na čitavom istočnom Jadranu, od Istre do Crne Gore i Albanije.

I ono najvažnije: Milo Đukanović je godinama bio apsolutno nadređen Aleksandru Vučiću, koga je dobio "u nadležnost" od strane anglo-američkih službi.

Ako je to bilo tako, a jeste, onda je "podređeni" Vučić dobio priliku da pokaže svoje pravo lice i udari na svoga "mentora" preko klero-šovinističke bande u Crnoj Gori, koja će za njegov račun praviti haos kako bi kompromitovala eventualnu mogućnost ulaska Crne Gore u Evropsku uniju.

To za Vučićev račun rade i Mandić i Knežević i kompletna klerikalno-poslovna zajednica SPC u Crnoj Gori, potpaljujući potpuno besmislenu, ali Vučiću, kao nekad Đukanoviću, veoma korisnu podelu na Srbe i Crnogorce, što direktno vodi uništenju obe kuće istog naroda.

Jer, tamo gde su Šešeljevi radikali ugazili, nema više ni Srba ni Crnogoraca, ni ptica ni bilo kakvih živih bića.

Najprimitivnije dno jedne velike nacije, dobilo je krajem prošlog i početkom ovog veka priliku da sahrani tu naciju, i, ako ih neko ili nešto ne spreči u tome, uradiće svoj zločinački posao do kraja.

Aleksandar Vučić je istaknuti deo tog zločinačkog "master majnda", ali ipak samo deo. Jer, to je čitav jedan antisistem, "škola mišljenja" koja ne poznaje ni vlastitu istoriju, ne ume da nabroji barem tri srpska pisca niti zna šta su četiri "ocila" već ga zovu "četiri s" a crtaju ga u svakom toaletu u državi i regionu, jer nije zakonom zaštićen.

Na scenu crnogorske kriminalno-političke drame, ponovo se pojavio nekadašnji kum i finansijer Mila Đukanovića, Duško Knežević, nakon egzila u Londonu i nedavnog izručenja Crnoj Gori.

Naime, i pre izručenja se oglašavao u nekim crnogorskim medijima, gde je poručivao da je sve dokaze koje ima protiv Mila Đukanovića i koje je do sada izneo i prijavio spreman "da ustupi tužilaštvu".

Knežević je dugo bio jedan od "preduzetnika bliskih vladajućoj garnituri". Protiv njega se vodi više krivičnih postupaka, a taj bivši direktor Atlas grupe je u više slučajeva optužen da je ili prevario klijente vlastite banke ili zloupotrebio položaj, kao i za stvaranje kriminalne organizacije i pranje novca. No, kako se čuje u poslednje vreme, Duško Knežević je i pre izručenja poručio da dolazi "u Crnu Goru sa plavom torbom, a od njenog sadržaja mnogima neće biti dobro".

Osim toga, nedavna hapšenja bivšeg specijalnog državnog tužioca Milivoja Katnića, koji zbog toga štrajkuje glađu, zatim Zorana Lazovića, bivšeg visokog funkcionera u crnogorskom MUP-a, te Jelene Perović, direktorke Agencije za sprečavanje korupcije (ASK), znak je da se obruč sve više steže oko samog Mila Đukanovića te da ta nagađanja po Podgorici imaju utemeljenje.

Međutim, pravu „podzemnu" i vrlo podlu kampanju protiv svake Crne Gore, sa Đukanovićem ili bez njega, vodi Aleksandar Vučić, čije radikalske ambicije ka povratku Crnogoraca u planine i pećine, tek danas plamte punom snagom.

Vučić je aktivirao sve službe koje bi mogle da Đukanovića smeste u zatvor, jer bi se oslobodio svoga dugogodišnjeg „mentora i šefa", kao što se oslobodio i svih drugih koji su ga stvarali, počevši od Vojislava Šešelja.

I bez toga, Mila Đukanovića već dugo optužuju da je vrh crnogorske "koruptivne hobotnice". Podsetimo da ga je tužilaštvo u Bariju (Italija) ranije teretio zbog šverca duvana, a u Evropskoj uniji su izražavali negodovanje zbog njegovih sumnjivih poslova i "tolerisanja kriminalnih radnji" te dugogodišnje vladavine, preko 30 godina.

Ipak, ovo nije samo borba sa kriminalom i korupcijom nego i politički obračun sa bivšim vlastima. Ovo je riskantna političko-kriminalna igra koja bi mogla da zapečati sudbinu Crne Gore kao države.

U Crnoj Gori već neko vreme traje sukob između takozvane prosrpske i takozvane procrnogorske struje i sve je veći raskol unutar „prosrpske opcije", pogotovo u trouglu: „zeleni" i neiskusni predsednik Jakov Milatović, premijer Milojko Spajić i predsednik Skupštine, samozvani četnički vojvoda Andrija Mandić. Vrhunac sukoba, koji se više ne da sakriti, došao je zbog glasanja Crne Gore za Rezoluciju o Srebrenici u UN-u i odugovlačenja oko Rezolucije o Jasenovcu koja se priprema u crnogorskoj Skupštini te zahlađenja odnosa s BIH i Hrvatskom poslednjih dana, kada je, recimo, visokim crnogorskim političarima zabranjeno da dođu na prijem povodom Dana državnosti Hrvatske.

Sadašnja vladajuća koalicija smatra da se treba obračunati i sa Đukanovićem i sa čitavom procrnogorskom suverenističkom strukturom, pogotovo jer je ta koalicija trenutno zapala u krizu, pa se pribojava da bi Vlada mogla da padne i da bi se do kraja godine moglo izaći na izbore, a onda bi im bila propuštena šansa da privedu Đukanovića.

Nije tajna da su u velikom sukobu predsednik Jakov Milatović i premijer Milojko Spajić, koji su zajedno osnovali sada vladajuću stranku „Evropa sad!". Ali, hapšenje Mila Đukanovića bilo bi prvorazredni događaj sa mogućim dalekosežnim posledicama jer je sigurno da to hapšenje i eventualni proces ne bi imali samo "kriminalnu pozadinu" nego bi to nosilo i veliki politički teret obračuna sadašnjih vlasti da razbiju svoje „procrnogorske" suparnike. I moglo bi dodatno izazvati sukobe u ionako podeljenom crnogorskom društvu.

Sa druge strane, ukoliko crnogorsko pravosuđe u sadejstvu sa evropskim pravosudnim organima uradi svoj posao kako treba, niko neće biti pošteđen, ali i mnogi koji su potrčali u zagrljaj novoj vlasti, mogli bi da završe na optuženičkoj klupi. U društvu koje je trideset godina bilo podeljeno na one koji „rade za policiju" i one koji rade „za mafiju", nema nevinih dok to ne dokažu.

A 1.

„Ja vam kažem, ovi milosti nemaju!"

Predsednik Opštine Čajetina Milan Stamatović, čovek koji je kao ucenjen prišao Aleksandru Vučiću i njegovoj koaliciji, nedavno je na zatvorenom sastanku sa članovima svoje stranke, govorio o tome kakva je mafija ustvari Vučićeva SNS. Na dva odvojena snimka, sa transkripta koji su "izašli napolje", čulo se između ostalog i ovo:

"Zato vam kažem pamet u glavu. Mladih ljudi ima koji su tek počeli, ima starijih vas iskusnijih ovde, uzmite, gledajte, radite, da ne ostanete sutra bez ičega...

Ja vam kažem, ovi milosti nemaju. Vidite kako se odnosi SNS, ako glasate za njih, koliko kapilarnih glasova morate doneti, ne interesuje ih. Ako to ne učinite ne možete biti ni direktor, ni čistačica, ne možete ništa. Mi to ne radimo, niti smo ikada radili, znate dobro.

Ali, doći ćete sutra u situaciju da vašoj deci ne ostane ništa, ostaće oni dugo na vlasti, kao i mi što ćemo ostati, ali oni zatvaraju vrata svojoj deci, a ne možete ovde na lokalnom nivou nešto ostvariti. Mi to nećemo da radimo.

Ima ljudi koji nas podržavaju, časni i pošteni, ja ću imati obavezu da te ljude i tu decu primim. Ali, neću držati nekoga ko mi radi o glavi, onda lepo kažem: mi vas predsedniče podržavamo, a vi primate ovde neke... Nećemo to da radimo, zbog tih ljudi. Već je prešlo neku granicu i meru...

Tu našu dobrotu i samilost, da vam kažem, smatraju kao slabost. Srpska napredna stranka, oni imaju jedan način, za nas nekako neprihvatljiv, ali očigledno za te ljude je to efikasna metoda. Jeste li s nama ili niste, ako niste idite na ulicu pa na ulici protestujte i pričajte što hoćete, ali iz kuće iz koje hleba jedete i da pričate takve stvari to neće niko da toleriše".