Kontranapad

Kako Željko Trajković, predsednik Rvačkog saveza Srbije, uništava trofejni sport

Zlatni momci iz zemlje čuda

Rvanje to nije zaslužilo jer na ovim prostorima odoleva više od stotinu godina. Šansu da nastavi na putu uspešnog i trofejnog sporta, nemaju pravo da prokockaju ni policijski službenici. Zato svima u rvanju - klonite se lažnih autoriteta. Njihovo vreme je kratkog daha!

Piše: Miroslav Vislavski

U porodici sportova, rvanje zauzima jedno od počasnih mesta po svojoj tradiciji, istoriji i rezultatima koji su ga svrstali na vodeću poziciju trofejnih sportova u olimpijskoj konkurenciji srpskog sporta.
Od prvih modernih olimpijskih igara na kojima je nastupio u rvačkoj disciplini Srbin Momčilo Tapavica iz Nadalja u sastavu Austrougarske, zatim prvih olimpijaca koji su nastupili za našu zemlju 1924. god. u Parizu - Ištvana Pište Nađa i Nikole Grbića, koji je osvojio peto mesto (četiri pobede i dva poraza), preko legendarnih svetskih šampiona i olimpijskih velikana Bore Vukova, Stevana Pište Horvata, nosilaca medalja sa Olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava: Branislava Simića, Ivana Frgića, Milovana Nenadića, Sretena Damjanovića, Jožefa Terteija, Refika Memiševića, Momira Petkovića, njihovog učitelja Ljubomira Ivanovića Gedže, pa od raspada SFRJ šampiona Aleksandra Jovančevića i Gorana Kasuma, sve do današnjih najboljih - Davora Štefaneka i Kristijan Frisa. Iznad svih stoji legendarni i neponovljivi višedecenijski predsednik FILE, Milan Bata Ercegan.
I danas je rvanje sa jakom bazom upravo u autonomnoj pokrajini Vojvodini, zahvaljujući vanrednim naporima sportskih radnika koji su odolevali svim iskušenjima vremena, čuvali i štitili ovaj sport od propasti koja je pretila unazad dve decenije.

Sve zvezda do zvezde

Rvački klub "Vojvodina" je klub sa tradicijom koja traje od 1922. godine. U jakoj konkurenciji, tek devedesetih godina se svrstao među trofejne klubove u kojima je osvojio prvenstvo države - 1994, 1995 i 1996. godine. To je vreme kada je u svojim redovima imao i dvojicu najuspešnijih boraca u zemlji, trofejnog Aleksandra Jovančevića i Gorana Kasuma. Na čelu kluba je bio direktor, ali još uvek aktivni rvač, Rajko Tešanović. Pošto su Jovančević i Kasum bili najistaknutiji jugoslovenski rvači, na kojima se planirao i temeljio program našeg rvanja, Tešanović je uz podršku prijatelja i saradnika preuzeo na sebe i reprezentativni program, a to je podrazumevalo i vođenje Rvačkog saveza (tada Jugoslavije).
Svoju misiju ovi pojedinci i klub su nastavili i kasnije u vremenu siromaštva rvanja, koje nikada nije poznavalo blagodet u egzistencijalnom smislu.
Uz njih je stasao i Nenad Lalević, istaknuti predsednik Rvačkog saveza Jugoslavije, za koga se tvrdi da je reformator rvanja u Srbiji, zbog čega je i uz podršku legendarnog Milana Bate Ercegana, postao član Izvršnog biroa FILE (Svetska rvačka federacija). Njega je, kratko vreme, na mestu predsednika Rvačkog saveza Srbije, nasledio Modest Dulić, pokrajinski sekretar za sport i omladinu u AP Vojvodina.
Rvački klub "Vojvodina" je bio uvek na usluzi Rvačkom savezu Srbije, pa je tako bio tehnički organizator Predolimpijskih turnira 2004. za koji je dobio velike pohvale od FILE. Ista uloga mu je poverena i četiri godine kasnije, 2008. godine. Iako je organizaciju vodio Organizacioni odbor turnira koji su činili predstavnici Rvačkog saveza Srbije među kojima su bili Modest Dulić predsednik i Željko Trajković, potpredsednik RSS, zatim predstavnici Grada Novog Sada koji su predstavljali Zoran Vučević, predsednik Skupštine Novog Sada i doc. dr Zoran Milošević, član Gradskog veća zadužen za sport i RK "Vojvodina" na čelu sa Rajkom Tešanovićem i Aleksandrom Jovančevićem.

Spor oko para

Događaj je organizovan uspešno i bez većih problema. Izuzetak su bili problemi sa smeštajem delegacija pet - šest zemalja učesnika turnira i neki sitniji organizacioni problemi oko akreditacije učesnika turnira, koji su rešeni na prihvatljiv način. O tome zvaničnici FILE nisu imali posebne primedbe.
Organizacioni odbor je, uz jedan glas protiv (Željko Trajković), usvojio sve izveštaje o organizaciji turnira, uključivši i finansijski, nakon što ga je prethodno usvojio Nadzorni odbor. Međutim, problemi po rvački klub "Vojvodina" i njegov status u organizaciji, počinju sa izborom Željka Trajkovića za predsednika Rvačkog saveza Srbije. On je već na početku takmičenja preko portparola Saveza, Antona Ahela, novinara "Sportskog žurnala", javno napadao i omalovažavao organizaciju turnira, tvrdeći da su mu predstavnici FILE uputili žestoke kritike na račun organizacije, čime je, navodno, naneta velika šteta srpskom rvanju. Iako je Organizacioni odbor sastavljen od predstavnika različitih struktura i ovlašćen da samostalno vodi pripreme i organizaciju turnira, zbog neslaganja sa finansijskim izveštajem, Željko Trajković je izdejstvovao u rukovodstvu Rvačkog saveza Srbije suspenziju rvačkom klubu "Vojvodina", tvrdeći da je klub ostao dužan Rvačkom savezu Srbije iznos od 754.602 dinara, zbog čega je pokrenuta parnica pred redovnim sudom!
Sa druge strane RK "Vojvodina" tvrdi da je u pretplati kod RSS za 232.614,67 dinara. I navodno, to je razlog Željku Trajkoviću da uništi klub na čijim plećima je u teškim vremenima bitisao i sam Rvački savez i reprezentativne selekcije. Tačno, DA UNIŠTI! Jer, suspenzija se neće skinuti "Vojvodini" do sudskog epiloga! Suspenzija je izdejstvovana i izrečena, navodno na osnovu primene Disciplinskog pravilnika RSS. Međutim, onaj ko čita Disciplinski pravilnik, može da zaključi da je u konkretnom slučaju izvršeno pravno nasilje nad RK "Vojvodina", umesto da i sa eventualnom odgovornošću, klub bude zaštićen imajući u vidu sve okolnosti koje govore o njegovom doprinosu afirmacije, očuvanja i zaštite rvačkog sporta.
Zašto to čini Željko Trajković, predsednik Rvačkog saveza Srbije? Odgovor zna samo on!

Kako su umrli Piperskog

Nekadašnji osvajač bronzane medalje na Svetskom prvenstvu 1990. u Rimu i uz to srebrni na Mediteranskim igrama 1991. u Atini i prvak SRJ 1994. i 1996., kažu oni koji ga dobro poznaju, poseduje bolesnu ambiciju u dokazivanju svoje veličine i ličnosti koja ne preza da bi se domogla cilja. Što god je zamislio u karijeri, ostvarivao je sebi svojstvenim metodama od blagoglagoljivosti, do arogancije i surovosti - zavisi kada i šta je mogao. Tako je, kažu, bilo u životu i karijeri: od ulaska u reprezentaciju, a da pri tome do tada nije bio prvak države kao takmičar, preko svog najvećeg sportskog uspeha - osvajanja svetske bronze, do preuzimanja Rvačkog saveza Srbije u svojstvu funkcionera.   
Predsedništvo saveza je struktuirao po lojalnosti koju mora dokazati svaki njegov član. Od kada je rukovodilac u policijskoj upravi Zrenjanin u UBPOK - u, sportski radnici u rvanju kažu da je posebno naglašena njegova osionost. Ne preza od pretnji kao metoda, koje nisu utemeljene isključivo na statusu funkcionera u rvanju. Na taj način gradi svoj autoritet, izdašno koristeći službeni položaj. Prati ga glas da je osvetoljubiv prema onima koji mu se suprotstave.
"Zbrisao" je iz rvanja Vojislava Tabačkog, do nedavno najboljeg sudiju u svetskom rvanju, onemugućavajući njegov odlazak na Olimpijadu u Peking i potiskujući ga iz Zrenjaninskog rvanja. Istinsku legendu Branislava Simića, jedinog osvajača medalje na dve Olimpijade (Tokio 1964. zlato i Siudad Meksiko 1968. bronza) i jednog od najuticajnijih funkcionera u svetskom rvanju, gurnuo je u drugi plan, ne propustivši da mu zapreti batinama.
Na sličan način je oterao i nekadašnjeg generalnog sekretara RSS Aleksandra Šebeka. Rvači mu zameraju da je u jednom trenutku dozvolio sebi kao čelnik kluba, na očigled pune dvorane, da otera sa klupe tvorca sopstvene karijere, C, legendarnog trenera zrenjaninskog rvanja. Godinu dana nakon ovog događaja, Piperski je umro. Svedoci kažu sa teškom traumom koju je poneo sa sobom.

Napio se od sreće

Jedan od najpoznatijih koji nije prepoznao "pravu stranu" je i gradonačelnik Zrenjanina, Goran Knežević po čijem hapšenju se predsednik rvačke organizacije nije treznio od sreće, hvališući se da je to "njegovo delo" i upozoravajući njegove neistomišljenike da se mogu pridružiti njegovom sudbinskom putu.
Veliku prepreku mu čine odvažni i postojani ljudi iz Rvačkog kluba "Vojvodina" na čelu sa nepokolebljivim direktorom kluba Rajkom Tešanovićem i trenerom Aleksandrom Jovančevićem. Časni sportisti i ljudi koje ceni i poštuje sportski Novi Sad i rvački poslenici u Srbiji. Odlučni su da se bore do kraja i ne podležu pritiscima i podvalama.
Da li su rvači iz "Vojvodine", inače svi od reda - uspešni studenti, intelektualci, zaslužili da ih nipodaštavaju prosečni moćnici sa svojim poltronima, uskraćujući im pravo da se takmiče pod imenom RSS (Rvački savez Srbije) dok im je klub ("Vojvodina") pod neshvatljivom suspenzijom? Imaju li i ko im daje za pravo, prosečni ili ispodprosečni da gase nekoga ko je omogućio i njima šansu i priliku da danas ispoljavaju sve svoje frustracije i komplekse u vremenu koje je njihov ambijent?
Rvački savez Srbije je dobro tretiran u raspodeli budžetskih sredstava, što u tim okolnostima čini primamljivim funkciju u ovoj organizaciji. Ali rezultata je sve manje. I poslednji samit evropskih rvača u grčko rimskom stilu, okupljenih u Litvanskom Viljnusu, je prošao bez medalja za srpsko rvanje, uprkos činjenici da su svi bili zdravi, ali sa nepoznanicom o stepenu pripremljenosti.
Nakon neosnovanog optimizma da će iz Pekinga doneti olimpijsku medalju, Davor Štefanek nije uspeo ni na evropskom prvenstvu. Nema vajde što Milorad Dokmanac lamentira nad sudijskim nepravdama koje su nanete našem najboljem rvaču. Ni prvi adut, ni Fris, ni Petković nisu poneli medalju, nisu dali alibi onima koji svoj autoritet grade službenom pozicijom, a ne rezultatima sopstvenog rada i vrednosti. Kada se ponove slabiji rezultati, brzo se izgubi i status u raspodeli budžeta.
Rvanje to nije zaslužilo jer na ovim prostorima odoleva više od stotinu godina. Šansu da nastavi na putu uspešnog i trofejnog sporta, nemaju pravo da prokockaju ni policijski službenici. Zato svima u rvanju - klonite se lažnih autoriteta. Njihovo vreme je kratkog daha!