Podvala

 

Pisci i donosioci zakona u Srbiji često su i njegovi najčešći prekršioci

 

 

Danju Nagib, noću Ragib

 

Ukoliko država ne donese jasne strategije u svim oblastima, ukoliko ne donese jasne zakone, uredbe i druga podzakonska akta koja će biti u funkciji naroda i države, a ne partije i pojedinaca, i ukoliko ne sinhronizuje promene u svim oblastima, i dalje ćemo biti u blatu. O ovoj temi piše naš urednik, penzionisani pukovnik Uprave za brobu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

 

 

Josip Bogić

 

 

 

Kakvu neodgovornu politiku vode naši političari, i bivši i sadašnji, govori činjenica da kako "osvoje vlast", njihova politička opcija počinje promenama zakonske regulative u oblasti koju je "dobila". Pri tome se tim promenama pristupa iz "svog partijskog ugla", tj. donose se zakoni kakvi odgovaraju toj partiji i pojedincima, a ne državi i narodu koji je birao te iste poslanike.

Famozna uredba o dodeli stanova kojom su se mnogi partijski drugovi ovajdili, ali naravno sve u skladu sa zakonom, možda najslikovitije govori o ovoj zloj navici našeg državnog i multipartijskog vođstva.

Radne grupe za izradu takvih i sličnih zakona i uredaba su neke misteriozne skupine, tako da niko živi ne zna na osnovu kojih kriterijuma su uopšte birani.

Kad se urade radni predlozi zakona, naravno bez ikakve prethodne rasprave i uticaja stručne i ostale javnosti, tada se pristupa proceduri donošenja zakona kroz predloge Vlade, a tada i parlamenta.

U proteklih desetak godina jasno se video taj destruktivni način donošenja ovakvih zakonskih rešenja. Partija ili partije koje su predložile zakon koji je najčešće išao naruku tim istim partijama, a posle i tajkunima koji su finansirali takvo donošenje, grčevito su branile takva zakonska rešenja da ni po cenu pada Vlade nisu odustajali od njih.

Pri tome su hvalili takva zakonska rešenja preko svojih nezavisnih i stručnih medija kako su to najbolja rešenja ikada doneta i da su ih pisali najbolji eksperti. Kritike stručne i ostale javnosti takođe nisu uvažene. Ali kada su počele primene tih istih zakona i uredaba, videlo se da mnogo toga ne valja, pa se nedugo zatim pristupalo izmenama i dopunama tih istih zakona. Nije bio redak slučaj da su kritike tih zakona pisali isti oni ljudi i eksperti koji su pisali te zakone i uredbe! Najsvežiji slučaj sa Zakonom o podeli besplatnih akcija javnih preduzeća govori kakvi su ga to stručnjaci pisali, jer kada je istekao rok za raspodelu, setili su se da tu ipak nešto ne valja, pa su brže-bolje najavili izmene tog savršenog zakona! Kad bi te izmene išle naruku radnicima i narodu, ne bi tu bilo problema. Ali, čini se da se sve to radi zbog opstanka na vlasti. Sličan je slučaj i sa Zakonom o informisanju za koji se ne zna ko ga je pisao.

 

Mnogo uređenije zemlje od Srbije, takođe zatečene organizovanim kriminalom, nisu mogle da daju adekvatan odgovor postojećim pravnim poretkom, pa su bile prinuđene da kombinuju anglosaksonsko i kontinentalno pravo. Samo kod nas izgleda neki stručnjaci smatraju da se postojećim ZKP-om mogu rešavati uspešno svi vidovi kriminala. Kao da nekome nije stalo da se ovi problemi rešavaju. Sa postojećim tromim i prevaziđenim ZKP-om ne mogu se uspešno suzbijati ni vašarska krivična dela, a kamoli dela organizovanog kriminala!

 

Prilikom donošenja zakona i uredaba ne postoje jasne državne strategije niti u jednoj oblasti, a takođe ni kontinuitet. Kako koja partija osvoji određeno ministarstvo, ona započinje posao iz početka, kritikujući prethodnu vlast i zakone koje je ta vlast donosila i započinje svoj proces donošenja zakona. Postoje samo partijske strategije za svaku oblast.

Donošenjem Zakona o prostornom planiranju i izgradnji koji je sada u Skupštini izglasan, nije predviđeno kako će se ubuduće rušiti bespravno podignuti objekti, jer za takve stvari su nadležni lokalni organi. U jednoj opštini u Srbiji u zadnjih 30 godina nije porušen nijedan bespravno podignut objekat, iako ih ima na stotine, jer na računu nadležnog organa nema novca, a ne poseduje ni odgovarajuću mehanizaciju niti tehniku.

 

Osim toga, olako se pristupa donošenju zakonskih rešenja bez jasne vizije i sagledavanja koliko te izmene koštaju poreske obveznike, koliko promena u jednom segmentu društva zahteva istovremene promene i u drugim segmentima društva. Mnoga zakonska rešenja su ostala mrtva slova na papiru.

Slučaj sa Agencijom za privatizaciju, koja sada zahteva da MUP i tužilaštvo ispitaju da li je bilo nezakonitosti u privatizacijama, što je suludo. Ne piše li u zakonu da Agencija za privatizaciju sprovodi privatizaciju i da sama sebe kontroliše?

Da li su ti isti stručnjaci u svih 424 slučaja poništavanja privatizacije postupali isto kao i kod firme ZASTAVA ELEKTRO?

Da li su kod svih tih poništavanja tražili izveštaje od MUP-a i tužilaštva?

Kako takvi stručnjaci sada, kada je završena privatizacija i kada mnogim firmama nema spasa, pozivaju MUP i tužilaštvo da utvrde nezakonitosti? A kakva je uloga Agencije? Na osnovu čega su oni primali astronomske zarade da bi njihov posao radio neko drugi i da bi sa sebe skinuli odgovornost?

 

Svojevremeno, dok sam bio aktivni pripadnik MUP-a i dobijao kritike da se ne rade afirmativni predmeti, predložio sam da se prekontrolišu sve privatizacije i sve donacije i garantovao "da ćemo popuniti prazna zatvorska mesta". Neposredni visoki rukovodilac je preneo to što sam rekao dalje - ali više nije bio rukovodilac! Naprasno je penzionisan, a organizacione jedinice koje je trebalo to da kontrolišu ukinute su donošenjem nove sistematizacije. Istovetna je situacija bila i sa raspodelom stanova bivše vlade Slobodana Miloševića.

 

Da li će Agencija za privatizaciju tražiti od MUP-a i tužilaštva odgovornost nekih ljudi za to što su prodavali imovinu koja je posle Drugog svetskog rata oduzimana od lica koja su proglašavana državnim neprijateljima?

Zasigurno postoji tačna evidencija o celokupnoj imovini koja je oduzeta, samo to treba naći i vratiti oteto onima kojima to pripada. Zbog čega, kada to nije uradio režim Slobodana Miloševića, ovdašnji geniji nisu predložili da se donese zakon o restituciji imovine oduzete fizičkim i pravnim licima, kao i crkvama na Kosovu i Metohiji? Koliko znam, Evropa nije imala ništa protiv toga da se oduzeto vrati ranijim vlasnicima. Da je to pravovremeno urađeno, siguran sam da bi situacija na Kosovu i Metohiji, barem što se prava tiče, bila sasvim drugačija i mnogo više u korist srpskog naroda. Po svoj prilici imovina i neće biti vraćena bivšim vlasnicima, jer je već prodata, a o novčanoj nadoknadi neće biti ni govora pošto novca u državnoj kasi odavno nema.

 

Mnoga zakonska rešenja nisu dala adekvatne odgovore na ključna pitanja šta sa onima koji ne poštuju te iste zakone. A u nepoštovanju tih istih zakona prednjačili su upravo njihovi tvorci krijući se iza imuniteta, a pri tome su plašili običan narod tim zakonima kao mečku rešetom.

 

Da donošenje raznih zakona nema veze sa realnošću govore takođe mnogobrojne činjenice, jer kada se izglasa neki zakon koji reguliše određenu problematiku, prilikom primene se vidi da je neprimenljiv zbog toga što istovremeno nisu vršene promene u oblasti finansija, katastra i da ne postoji sinhronizacija u tim oblastima.

 

Takođe, značajan je i slučaj sa donošenjem Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom. Tek što je počeo da se primenjuje, a već su najavljene izmene tog istog "savršenog" zakona. Kako je to moguće? Sve mi to liči na bivšeg ministra policije Dragana Jočića, koji je tvrdio da je zadao teške udarce organizovanom kriminalu i korupciji, a ispalo je da nikad nije bilo više organizovanog kriminala i korupcije.

 

Kakvo li je tek foliranje sa dodelom i otkupom stanova vladinih službenika? Pa da li su neki sadašnji članovi Vlade participirali u bivšoj vladi i učestvovali u njenom donošenju, a sada to kritikuju. A zašto nije postavljeno i nastavljeno pitanje dodele i otkupa stanova koje je svojevremeno podelio ministar iz devedesetih, Branislav Ivković?

Da bi se uspešno suzbijala korupcija na višim nivoima - potrebno je da se izmenom Ustava Republike Srbije pojam imuniteta restriktivno tumači, te da se ograniči broj lica koja uživaju imunitet. Po sadašnjim rešenjima, upravo oni koji uživaju imunitet najšešće se označavaju kao nosioci visoke korupcije, a po zakonskim rešenjima - ZAKONIKU O KRIVIČNOM POSTUPKU I KRIVIČNOM ZAKONU, oni se pozivajući na imunitet kada bivaju zatečeni u kriminalu i ostaju van domašaja pravde, jer im institucije zadužene za skidanje imuniteta taj imunitet ne ukidaju. U nekim slučajevima, pored ovakvih važećih zakonskih rešenja, ne može doći ni do provera u predkrivičnom postupku, a kamoli do procesuiranja krivično-pravnih stvari.

Imunitet poslanika, sudija i drugih lica treba da se odnosi samo na izraženo mišljenje ili davanje glasa u Narodnoj skupštini odnosno postupku, a ne da ih imunitet štiti od odgovornosti za kriminalna dela - jer upravo oni treba da budu pojam poštenja, a ne da se kriju iza imuniteta.