Na licu mesta

Život u Pomoravlju davi se u siromaštvu i kriminalu

 

 

Sudu i kukuruzu nikad ne veruj

 

 

Ucene, silovanja, likvidacije, sitne krađe, sudovi nepravde, borba za opstanak, život koji tone... Evrima se razmeću samo gastarbajteri i kriminalci. Jagodina i Paraćin propadaju ubrzano. Smenjuju se novogradnje i kuće od blata. Dani su isti kao i noći. Siromaštvo ubija i poslednju nadu u bolji život

 

 

 

Piše: Miodrag Milojević

 

Jagodina posrće od veselja. Jutros kao da oko žute crkve igra crno kolo. Polovina naroda ide na štakama. Ali raspoloženje je na visini.

Razgovori jagodinski? Ne treba razgovarati - treba samo slušati.

Večito pitanje je šta nam valja činiti? Šta da se radi: - On zbog sina neće da pređe preko nekih stvari. Sin mu je to. On da mi ogovara mog sina kako ne radi! On radi, a svi koji ne rade, glupi su i budale. Ne mogu ja sina koji ima 22 godine da pustim da radi bilo šta. Možda je on jak. Ali ja neću da mu dam. Tamo na Zapadu i da ulicu čistiš, poštuju čoveka. Ovde ne.

- Poštuju. Ulicu čisti, radi koristan pos'o. Ovde ljudi, malo su pročitali, malo znaju i onda nabivaju neke komplekse na razne načine.

 

Svetski čovek

 

Štapovi, kompleksi, žuta crkva, na kioscima žuta štampa. Lubenice i Če Gevara.

On je svetski čovek, pije crnu kafu. Crna štaka na kafanskom stolu, bolesnički žuto lice, lice boje voska. Kosa i brkovi u crno ofarbani. Svetski čovek, pred njim prodavci lubenica. Usamljenost ga peče - ali s kim bi tu razgovarao? Pred njim pomama, buka ulice i zelene kovrdže lubenica. Naišao je Če Gevara. Visok, uredno podšišan i otkačen. Nacrtani, ofarbani starac mu reče:

- Dobro, Če Gevara je mrtav, Kastro je još uvek živ.

- Če Gevaru ja volim, Ernesta ja obožavam.

- Ali Kastro je još uvek živ, Če Gevara je mrtav.

- Ernesta ja obožavam, mene i zovu Ernesto... Jer ja se uvek borim za pravdu.

- Ja sam svetski čovek! Čuj, ja sam svetski čovek, ja te najbolje razumem od svih komšija ovde. I moja žena je svetska žena. Nama mož' da se poveriš sve.

Je li, Zorane, gde si krenuo?

- Idem malo da prošetam pa da se vratim kući na internet da radim nešto.

- Gde ti je ćale?

- Kući.

- Mnogo da mi ga pozdraviš. Pozdravi mamu. I fala na bonžur, na dobar dan. Dođi jedno veče. Dođi, čekamo te. Na izlazu iz Kolara prema Rekovcu - vila Đuka. To je predratna vila, ima deset soba, ogromna vila, mi smo do nje. Svi taksisti znaju vilu Đuku.

Na štap se oslanja Mita harmonikaš. Na iskrivljeni, beli drveni štap. Povio se, štapom kopa po asfaltu. Pozdrav, čupava glava viri iz auta: - Zdravo Mito, majstore, zdravo dalapo zlatna! Jesi dobro?

- U jebem ti... Zlatna?

- Pa zlatna, leba ti jebem! To, to majstore!

- Je l' vidiš šta mi rade, je l' čuješ! Nema, nema...

Blagoje prodaje lubenice. Blagoje nije na štakama, još stoji na krivim, vodenim nogama što se razvlače i potapaju. - Čuješ Mito, bre, jednu veću imam, neću najmanju da ti dam.

- Kako kažeš!

- Bog da prosti moju majku, ona volela bostan da je, više no išta.

- To će više da ti pomogne nego išta.

- Mito, jutros brano, taze lubenče. Seci i jedi.

- Dobro brale!

- Ako ga poješ odma, ti dođi za drugo.

- Neću danas.

- Armunikče da poneseš.

- Dobro.

- Šta je ovaj, harmonikaš?

- Taj? Mita, Mita iz Panjevac. Svirao onako, mal', nije neki, al' izvodi cirkus. Bedna duša... Jebem ga...

- Nisi mu naplatio?

- Ne, jok! Ima on penziju, al' vidiš ga, tvrd...

Mita je prošao, Blagoju se vratilo raspoloženje: - Ajde, ajde jedan bostan!

U tunelu razglas. Bije vlaška i ciganska muzika. Danas, uglavnom vlaška. Bio sam kod Blagoja, sad stojim ispred trafike: - Pošto vam je ovo, ''Vlaška magija''?

- Dvesta četrdeset osam dinara.

- Skupo je. Jeste čitali?

- Ne. Ja ne čitam takve stvari.

- Ne verujete?

- Ne razmišljam da li verujem. Nemam vremena da razmišljam.

Vlaška muzika osta iza mene. Tanjir sunca izbija kroz kestenove krošnje. Mita harmonikaš tvrdih prstiju - nikad ništa. Uveseljava narod neznanjem, izgubio moć govora, vilice začepljene, jaše na štapu. Umesto sažaljena, izaziva smeh.

 

Kad se sud pokaje

 

Opštinski sud u Jagodini u 2006. i 2007. godini nijednom licu osumnjičenom za nedozvoljene polne radnje nije odredio pritvor. Okrivljeni, koji je dete grizao za nos i uši, kažnjen je sa 150.000 dinara. Drugoga, koji je ''upotrebio silu radi zadovoljenja svoje pohote'', isti sud je kaznio sa samo 30.000 dinara.

- Okrivljeni Aleksandar Mijalković nije osuđivan, tokom pretresa, veštak, neuropsihijatar, utvrdio je da nije sklon vršenju ovakvih krivičnih dela.

Svojevremeno je republički javni tužilac na kratko smenio v. d. opštinskog javnog tužioca u Jagodini, Mirjanu Stanojlović, zbog puštanja iz pritvora Aleksandra Mijalkovića iz sela Vinorača kod Jagodine, osumnjičenog za nedozvoljene polne radnje nad dve maloletne devojčice iz istog sela. Jagodinski Novi put piše da je nakon ''medijske hajke'' optužnica prekvalifikovana - Mijalković je delo ''počinio na posebno ponižavajući način''. On je urinirao i polivao fekalijama devojčice tokom zadovoljenja svoje pohote. Aleksandar Mijalković je ''pod pritiskom medija'' osuđen samo na godinu dana zatvora.

Aleksandar Mijalković je manijak koji potpuno nag šeta jagodinskim grobljem, ogrnut mantilom, čeka usamljene žene. Poznat je u Ćupriji, gde je kao vojnik pod ugovorom radio izvesno vreme, poznat je u Jagodini i okolini, nepoznat je policiji i sudu.

Da nije dospeo na novinske stupce, sud bi ga kaznio novčano, sa 50.000 dinara. Mijalković je srednje imućan, ima bliže rođake što rade u inostranstvu.

Sud u Jagodini, poznat po tome što je blag, ume da bude i strog.

Nebojšu Vasića iz Jagodine isti sud ovih dana osuđuje na šest godina zatvora zbog obljube nad maloletnim licem. Roditelji petnaestogodišnje devojčice pod inicijalima optužili su ga da je ''u dužem vremenskom periodu imao vezu sa njihovom ćerkom''. Sud je utvrdio da je Vasić stupio u odnose kada je devojčica imala četrnaest godina i osam meseci, sada ona ima 15. godina, znači radi se o ''dužoj vezi'' od četiri meseca. Obmanjivao ju je pričama da se bavi izgradnjom stambenih zgrada i da je materijalno situiran. U Centru za socijalni rad kažu da je Vasić odvodio devojčicu u svoje prostorije gde je ona zatekla Vasićevog sina koji je njen vršnjak i onda shvatila koliko Vasić ima godina, da je obmanuta.

Reč je o maloletnom licu, roditelji kažu da su Vasić i devojčica ''bili u vezi'' što isključuje mogućnost silovanja. Ako je Vasić imao nekakve ''prostorije'', to bi moglo da znači da on jeste nekakav biznismen.

Neplanirana pojava Vasićevog sina pokvarila je romansu. Da se on nije pojavio, roditelji devojčice živeli bi u uverenju da je četrdesetogodišnji Vasić vršnjak njihove kćerke i dobra prilika. Međutim, priču je iznenada pokvario naslednik u liku sina.

Može se pretpostaviti da je devojčica kući donosila novac, nakit, garderobu, roditelji se nisu pitali odakle.

Naravno da nema razloga, niti treba braniti Nebojšu Vasića. Ali kako su preko noći kazne od 30.000 dinara skočile na šest godina zatvora? Šta je u pitanju: da se to sud možda sada, visokom kaznom, ne iskupljuje za prethodne presude? Svi za jednoga - jedan za sve! Nebojša Vasić je platio ceh za Mijalkovića i druge manijake.

- Sudu i kukuruzu nikad ne veruj! - govore seljaci oko Jagodine. Što se kukuruza tiče, očekuje se rekordan prinos. Kukuruzi pored Morave visoki su tri metra. Visoke su i kazne. Sud u Jagodini se upravlja prema kukuruzu.

 

Bilo je bolje

 

Paraćin, klizava, puna voća i vode, Zelena pijaca. Dobrila Tankosić gura bicikl. Milanka - iz crne torbe vire beli, zelenkasti klipovi mladog kukuruza. Milanka je za tezgom. Razgovor o vremenu sadašnjem: Dobrila je spora, umorna, bolesna, kao da je napunjena vodom. - Gde su tri sestre, otac ne dava jednako. Mene nije davao, njima dvema davao. Mene držao za njega. I kad vozio vozila, ja sam bila uz njega. Ja moram da sedim do njega, da upravljam, da ga gurnem u momentu. One nisu smele da ga gurnu. Kad otac vozi, upravljam ja. Što mi posle bilo žao... Otac više osetio moje patnje i tugu, sestre nisu... Sestre bile više vezana za majku.

Milankina suva kosa visi nad tezgom: - Više oseća. Jeste. Otac. Pa, roditelj...

- Naša majka nije davala ništa. Al' otac imao sestru. Sestra starija od njega. Majka očeva sve imanje i dukati dala sestri. Dukati, tri vrste. Nije imao čim ženu da veri. Dva dukata - majka mu nije dala. Z'inat mu nije dala. Morao da kupi.

Nas tri sestre. Moje sestre bile ljubomorne. Srednja - sve njoj mora da popuštimo, da ona ne bi patila. Mi se igramo pa se pobijemo. Kad naišo otac, on mora da miri, nji više bije, ja uvek u sredini. Malo me bio otac. Ja u sredini, one visoke, uvek dobiju više.

Torba puna do vrha. Kukuruz niko neće. Milanku to pogađa: - Bilo je bolje, sve je bilo bolje. Nekad je bilo bolje, svema.

- Nije bilo bolje, isto je bilo.

- Bilo je bolje svema. Ko smeo da se osvrne roditelju? Ne sme da kaže - a!

- Kom pričaš? Šta sam ja gledala, kakve sam scene onda gledala, bije roditelja, davi roditelja...

Bicikl stoji u mestu, priča ide dalje. Preko roditelja Dobrila stiže do portira: - Nije to. Nego narod danas krade mnogo i po preduzeća, uzima, vidiš li?

Milanka ne vidi. Ne tiče se to Milanke, Milanka nema preduzeće: - Oni kradu sad, iz inat kradu, propala država. Otimlja ti. Crkni! Dok ga dobiješ na sud ima da crkneš. Sud nagomilao. Što i ne apse, ne teraju. Pre bio Goli otok. U Goli otok teraj ti što kradu... Ne bi portir stajao nomad što mi oteo otpremninu. I ona, i ona što radi na blagajnu, i ona mi tela otme otpremninu.

- Na blagajnu što rade? Oni najbolje znadu da kradu.

- Jeste. Komanduje Ljubinka. Sto dvajes pet iljade otpremnina...

- Sedi kući. Ti s njima nemaš ništa.

- Bio me portir u fabriku, osuđen šest meseci. Bio, ostala sam gluva na jednu stranu. Jal' da ga zakoljem, jal' da ga ostavim? Šest meseca... Čekam prvo da isteram na sud - pa ću nož, pa u rebra! Jal' da ga zakoljem! To je moje, ja sam to zaradila. Sudim se za invalidu, i te pare ima mi donesu na gomilu.

- Ti ideš u sud?

- Idem, sudim se za moje. Gledam da zarade apsu. Što ne dođu da prodaju na pijac, nego kradu? Idem. Za regres ću da idem, za invalidu, za penziju ću da idem što je PIO dao. To je moje! Što ne idu na Goli otok?

- Oće... Goli otok!

- Ako neće, on će da dobije od mene... I gotovo. Od drugoga, ne znaš ti kuj će te ubije.

- Ja neću nikoga.

- Ja za moje ubivam, ja oću.

- Neću ništa. Nit ću da ga ubijam, nit ću ga milujem.

Dobrila gleda u tezgu: - Ti nemaš ništa. Samo to.

- Nemam. Samo to.

- Ja imam penziju, penziju što sam zaradila...

Bicikl je odvuče pravo. Mlitavo stoje ruke nad biciklom. Ona da uzme nož? Ne, u to ne verujem.

Moram da svratim. Debeli mornarski konopci vojnog otpada u Paraćinu. Sivomaslinasti, vojni motor na visokim točkovima pod prašinom. Vise debeli mornarski konopci. Miris mora u Paraćina i slan vetar.

- Onaj motor? Mi ga cenimo 60 iljade. Ima on svoje papire, neki delovi fale. Neće to svaki da kupi. Neki će da kupi, da zaradi veće pare. Mi smo jedan već prodali.

- Ide to ko alva! - reče onaj što pije pivo.

- Imamo mi neke delove za njih.

Šlemovi? - To ide u staro gvožđe, reciklaža...

Šlemove neću, momak, deo lica zatamnjen crvenilom, ne spušta cenu motoru.

Priznajem, radi njih sam u Paraćinu. Zbog gastarbajtera i ljubavi gastarbajtera prema mafiji.

Mafija koristi popularnost, a u Paraćinu je svakako najpopularnija. Srpski mediji svakodnevno operišu pojmovima "opasni momci", "žestoki momci" što na laike ostavlja određen utisak. Gastarbajteri jesu došli do određenog kapitala, ko ima stalno mu se čini da nema dovoljno, da je moglo lakše i brže.

 

Likvidacije

 

Gastarbajter iz sela Supske kod Paraćina za 20.000 evra naručio likvidaciju. Likvidacija je obavljena. Trojica Kragujevčana, Marko Jovanović, Nikola Prokuć i Božidar Božović, dvadesetjednogodišnji momci, likvidaciju su obavili u prisustvu gastarbajtera. Vezali su mu oči da ne gleda strašne scene, pa su pucali u vazduh.

- Jesi video likvidaciju?

- Čuo sam, video nisam, vezali ste mi oči.

Trojica "opasnih" momaka naknadno saznaju da gastarbajtera ne reketira izvesni Saša iz Ćuprije, koji je "likvidiran", Saša je verovatno izmišljen, nego kriminalna grupa iz Paraćina koju takođe treba "likvidirati".

Sašu iz Ćuprije su već jednom "likvidirali", ali pošto scena nije uspela, "likvidaciju" su morali da ponove. Pošto su odigrali "likvidaciju", fotografisali su se pored dva "leša", traže pare. "Leševi" su izvađeni iz ratnih filmova, isečeni iz novina. Sada traže 50.000 evra za "dvostruku likvidaciju" na dve fotografije.

Naravno, nisu likvidirali nikoga, pucali jesu u prazno, ucenjuju preko fotografije.

U međuvremenu, cena dve ''likvidacije'' skočila je na 100.000 evra, na kraju na 120.000 evra. Tražili su još 115.000 evra na ime kamate ili PDV-a, sve za razne likvidacije.

Kako ubediti Paraćince da momci nisu žestoki, da je to obična fukara, da su sitne jajare, kad Paraćinci vole život ko na filmu, kad su priče o mafiji uzbudljive? Novine su pune "opasnih" momaka, verovatno je tako i u životu. Kad su tako opasni preko televizije, kakvi li su u stvarnosti, pitali su se gastarbajteri iz okoline Paraćina, jedan otac i jedan sin.

Fascinirani mafijom, koju ne poznaju a hteli bi, znali su da je Kragujevac veći od Paraćina. Pošto iz Beograda ne poznaju nikog, naručili su i platili kragujevačku mafiju.

Druženje s "mafijom" skupo su platili. Ipak, družili su se. Ipak, upoznali su se.

Upoznali su se, što vezanih očiju, što bez veze...

Kinezi i miševi najavljuju propast. Kinezi prvi napuštaju brod koji tone.

Jedan jedini Kinez unezvereno luta paraćinskim ulicama. Kao da je u bekstvu. Staklasta tama i pustoš. Paraćin propada ubrzano, Kinezi su otišli, ostavili su prazne hale u centru grada. Sablasno ćutanje, kroz izlog se vidi poneka krpa. Kineska radnja Kung-Fui. Ostala su samo crvena slova.

Druga je po rangu u paraćinskom pravosuđu. Neki nezadovoljnik bacio je kamen i razbio staklo. - Ona Lola Jovićka? Ma nije to ništa. Šta mene briga. Kuća joj je negde prema železničkoj stanici. Ma nema to pojma... Ma naduvena stvar, nema tu ništa.

Tako priča paraćinski advokat koji poznaje Jovićku. On je advokat, ta priča nije vredna razgovora. Ostavio sam ga da pretresa po spisima.

Put ka periferiji. Smenjuju se novogradnje i kuće od blata, one su se postidele i razmakle. Stojim pred noćnim klubom čudnog imena. Tamnoplava stakla i lamperija. Dve čitulje na ime Dejana Jovanovića Gavrana. Naravno, na čitulji nadimka nema. Noćni klub - radno vreme od 8 do 2 sata iza ponoći.

Ništa ne govori da se desilo ubistvo. Ne piše čak ni "tragično preminuo", "tragično nastradao". Piše - ožalošćeni, supruga Vera i ostali...

Bio je to brak iz računa između mafijaša i biznismena. Dejan Đorđević, star 21 godinu, oženjen je kćerkom biznismena Zorana Jovanovića, vlasnika firme Uniprom. Biznismen, shodno lokalnom običaju, u miraz daje 50.000 evra. Zatim se uplašio da će se te pare prokockati, pa se pokajao. Traži pare nazad. Kao uterivača dugova angažovao je svog rođaka Dejana Jovanovića Gavrana, vlasnika noćnog kluba Rinz.

Jovanović i Đođević sreli su se u Karađorđevoj ulici u centru Paraćina, obojica su izašli iz auta, kada je Đorđević sa šest hitaca usmrtio Jovanovića.

Iz čitulje i izjave advokata Borivoja Borovića, koji zastupa Jovanoviće, može se zaključiti da je slučaj jako zamršen. Đorđevići glasnim sirenama provociraju i prete. Ko zna šta ko kome još duguje? I ko će dođi da naplati dugove? I ko će prvi platiti i ko će njemu vratiti. Počelo je brakom iz računa, nastavlja se obračunom dve porodice i krvnom osvetom.