Zadnja
strana
I ovde
se krčka, dužni smo k'o Grčka
Radovan
Jelašić
Došlo vreme, braćo Srbi, da prevrnete džepove. Da
potrošite zadnje što imate. Pa posle vidite šta ćete. Kao što rekoh nedavno,
bande na vlasti su vam pojele, popile, otele, ukrale, u inostranstvo iznele ili
naprosto upropastile jedno tridesetak milijardi dolara.
Kako ja mogu mom stranačkom bratu Dinkiću da kažem da
je Agencija za privatizaciju jedno lopovsko leglo, a da i njega ne uvredim?
Ali, ako ja ne mogu da ga suočim sa istinom, može onaj Konuzin, ruski ambasador
u Beogradu. Evo već je progovorio. Kaže da se ovde ne zna ni ko pije ni ko
plaća, da prodavac ne zna šta prodaje, a da kupac ne zna šta kupuje, a da je
baš ta Agencija za privatizaciju običan vrbov klin!
Šta će nam Agencija za privatizaciju koja ne zna da li
je neko preduzeće dužno ili nije dužno? Šta će nam onda i ministarstva
ekonomije i finansija ako je to tako?
Da budem sasvim otvoren: otkako su me doveli kao
poštenog Srbina iz Madžarske da pomognem domovini u tranziciji, ja vidim da je
samo jedna stvar promenjena. Umesto države komunjara, dobili smo državu
funjara. To je jedina promena. I nemojte da vas neki Božidar Đelić vara ("...biće
para, biće para").
Para nema. I ovo što ja kao guverner čuvam, to je da
dinar nekako opstane. Ali, da znate, neće dugo. Niko, bre, ništa ne radi, nema
nikakvih priliva, nema investicija, neće nas niko k'o smrdljiv sir, teško smo
se iskompromitovali, ceo svet zna da nam je kriminal najživlja industrija. I
sad neko hoće da mi dinar dobro stoji! Pa ne može, gospodo, ni ona stvar da
stoji ako se nešto ne prezalogaji, majku mu!
Kako onda
mislite da produžavamo ovu nepodnošljivu ljudsku vrstu koja govori srpski, ako
je sve tako?
Dalje, moram da vam kažem da ja dinar više neću da
branim. Neka ga brani Dinkić. On uvek tvrdi da ima čime i da zna gde. Pa kad je
tako, izvoli kolega, pošalji me nazad za Madžarsku da ti iz komšiluka
aplaudiram, da ti pišem hvalospeve: bravo Mlađo, junačino, imaš petlju svaka ti
čast, jer si samo ti mogao da obećaš snažan priliv stranih investicija i
izlazak iz krize na dan 30. juna u 12 časova po zapadnoevropskom vremenu!
Kad se vidimo
sledeći put, reci barem meni koje će to godine biti. Računam, stari smo
pajtosi, nemaš razloga od mene da kriješ bilo šta! Ako mi kažeš koje godine će
biti taj svečani događaj, imaću te u vidu kad budeš krenuo u političku
emigraciju. Dobro stojim sa Nemcima i Madžarima, naravno.
Braćo Srbi, kad je u pitanju ova finansijska
katastrofa u Grčkoj, ja želim da vam saopštim istinu: mi smo u još gorem
stanju! Tu smo ispred Grčke! Mi smo, u stvari, već odavno zemlja članica
Evropske unije! Ako je Grčka uspela da prevari celu ovu zajednicu sluđenih
naroda, onda smo mi jedna prestižna administracija. Pa nije valjda da su grčke
barabe veće od naših baraba? Nešto sumnjam, mada, ne treba zaboraviti da su
Grci stari narod, svašta su prošli u životu. Imali su i nisu imali. Imali su i
kralja i partizane, isto kao mi.
Ali, nikad, baš nikad nisu imali hiperinflaciju kakvu
smo mi imali. Ipak smo u nečemu prvaci sveta. Do daljeg. Jer, kako stvari sada
izgledaju, možemo mi i sebe da preskočimo.
I još nešto, ja
ne volim parole, ali bojim se da će neki neznani autor usred bela dana napisati
grafit na zgradi Vlade Srbije: Sami sebe Srbi će da bese!
Ovo, naravno, u okolnostima teškog ekonomskog sloma
države koji može svakog momenta da se desi. Ako mene pitate, on se već desio,
samo ja nisam nadležan da to objavim. Onaj ko je nadležan da objavi bankrot
države, govori i radi drugačije. Evo, ovaj tunjavi predsednik Vlade Mirko
Cvetković, čovek koji je do juče govorio da smo izašli iz krize, nedavno ode na
Kopaonik (Dinkić organizovao, da ne ide sam na skijanje), pa će sa nekog
ekonomskog foruma svojim oronulim glasom da poruči kako iz krize još nismo
izašli.
E, sad, šta ga je nateralo da promeni priču, da li
vazduh planinski koji ga je malo razbistrio, ili mu je neko tako rekao da ne
lupa gluposti, ne znam. Znam samo da je od tog zaludnog kongresa zaradio samo
jedan čovek, neki Miodrag Kostić Kole, ovlašćeni državni lopov i bandit sa
sertifikatom, a da je račun platila Vlada Srbije, odnosno ti, narode moj
galilejski, što si u stalnom bekstvu od sopstvenih vođa tokom cele istorije, a
posebno danas.
Ja sam Mlađi kazao da ne ide na to skijanje da mu ne
iskija na proleće, jer nas je tako nasankao da smo na klizavom! Na ledu! A led
je tanak! Kako si mogao, rekoh mu nedavno, kako si mogao da mi ovo smestiš, da
me pretvoriš u čuvara trezora Narodne banke, u čoveka koji skuplja devizne
rezerve i veštački održava dinar u životu... I još sam mu rekao: lako ti je
bilo da budeš guverner u vreme kad je Zapad davao onolike donacije i kredite,
lako ti je bilo da puniš bisage u vreme kad ste onako lako prodali cementare,
pivare i šećerane!
Ali, eto šta ti je život, ovaj Mlađin ekonomski forum
na Kopaoniku koji se održavao kod nekog Kostić Miodraga, od ranije poznatog
organima gonjenja, a narodu poznatog po tome što mu je država poklonila
vojvođanske šećerane, samo je dokaz više da lisice kokoške nose dok traje hajka
na vuka. Eeee, ni to više neće moći. Ni tu basnu više niko tako ne čita. Sad
svi znamo da je jedino rešenje da se međusobno pohapsimo. Ja bogami neću ni da
hapsim niti da budem hapšen. Ja sam ovo radno mesto prihvatio sa poštenim
namerama i sad hoću pošteno da odem. A Mlađa nek se svađa. Nek vidi šta će
dalje. Koliko ja vidim, nema više od koga da se otima. Mada, moram da priznam,
njemu bi bolje komunizam odgovarao, dogovorna a ne odgovorna ekonomija. Pa ko
bi onako starog Miloševićevog kadra Dragana Tomića i njegovu firmu Simpo
na silu provozao do Kuršumlije, do propalo preduzeće Kopaonik i rekao:
"...Ovo je sad tvoje a ti gledaj da bude i naše, isplati plate, smiri
radnike...)? Niko kao Mlađa!
Htedoh na
početku reći (ali sam sačuvao za kraj) da smo dužni kao Grčka (ako ne i više),
da smo raspadnuti kao bugarska skupština, da nas mrze kao Nemce, da smo plaćeni
kao afrički crnci i da ćemo nestati kao Hazari. Ako je sve tako a jeste (neka
me neko uveri da nije), onda ja želim da se ovim Esejom o propasti
pozdravim sa tobom, narode moj istorijski, pa sad idem kod Huna i Avara, tamo
odakle sam i došao. I ako me neko slučajno bude tražio, kažite, otišo je do
Pešte, pa posle i vi bež'te!