Svedočanstvo
Makedonski pogled: Organizovani kriminal na prostorima
Balkana nije bio ni lokalnog ni privremenog karaktera, zato je menjao istoriju
i države
A trebalo je sve to
popušiti
Tek
kad su preko zemlje prošle vojske i traume, mnogi svesniji i analitičniji
Makedonci, pripadnici minorne manjine koja razmišlja svojom glavom, došli su do
šokantnog saznanja da je ono i onakvo, čuveno
povlačenje JNA iz Makedonije, u stvari delo duvanske mafije, predvođene
izvesnim Dančetom Šuturkovim,
kome je Makedonija bila potrebna kao nezavisna, dakle sa kakvim-takvim
granicama. Jer, kad nema granice nema ni šverca. Ni cigareta, ni ičega drugog. Poznati
istraživač organizovanog kriminala ne samo na makedonskim nego i na širim
balkanskim prostorima, objašnjava kako je to sve počelo i do čega dovelo, i
kako se to prelomilo preko običnih, malih ljudi
koje niko ni o čemi nije pitao
Zoran Božinovski
Šta reći o sebi, biti
objektivan, ne ispasti patetičan, ne reći ništa deplasirano, a zadržati pažnju
čitaoca saopštavajući mu istinu. Onakvu kakvu ne očekuje. Ogoljenu do kosti.
Surovu i svakidašnju. Bolnu i razarajuću, kakva je naša balkanska stvarnost. Biću iskren na
početku, možda na svoju štetu. Za
istinu nisam mario toliko dok me nije lupila po glavi. Dok nisam, ni kriv ni
dužan, bez posla i sa porodicom ostao maltene na ulici. U januaru 1997. Moje ćerke su bile
male. Jedna je imala tri godine, a druga je tada bila još mlađa.
Do tog momenta sam bio upućen u sve,
najviše u sport i medije u kojima sam takoreći odrastao. I zbog kojih sam
patio. U sportu sam, kao fudbalski sudija, samo nazadovao jer nisam bio u šemi, nisam nameštao utakmice.
U medijima sam nazadovao jer sam voleo rad u radio-stanicama, gde bi uvek na
mom mestu zaposlili nekog koji je imao ujka vladiku. Ali, nisam se zbog
toga ljutio. Nadolazila je privatizacija medija i otvaranje novih i novih, pa
nisam strepeo da neću naći posao.
Raspad SFRJ sam dočekao
nespreman. U samo predvečerje događanja, na godinu dana pre "balvan
revolucije", okršaja na Plitvicama, a pred samit nesvrstanih u Beogradu
1988. godine, radeći na Kornatima kao turistički vodič na brodu, uživo sam,
četiri meseca, posmatrao pripremu onoga što je krenulo u junu sledeće 1989.
godine...
Nedugo nakon što je Franjo Tuđman proglasio
nezavisnu Hrvatsku, posavetovan sam od vlasnice agencije u kojoj sam radio da
krenem kući, da turizma neće skoro biti na Jadranu, da se rat sprema i da je
najbolje da se pozdravimo.
Kući sam došao na tri dana pre krvave sarajevske
svadbe kad je ubijen jedan od svatova. I, zatvorile su se granice. Što je za
mene bilo ravno izricanju kazne zatvora, jer sam do tada, kao omladinski
aktivista, krstario od radnih akcija, preko štafetnih sletova, do volontiranja
na zagrebačkoj Univerzijadi.
No, šta je tu je. Moralo se živeti dalje.
Umrla je Jugoslavija, rodila se nezavisna Makedonija. U stvari malo se teško rodila,
porođajne muke su
bile baš teške. JNA se
povukla nevoljno, ljuto, u napetoj situaciji, zveckajući oružjem.
Da bi napakostili Makedoniji,
general Blagoje Adžić i njegovi najbliži saradnici komanduju povlačenje žive
sile, ali i svog naoružanja i logistike. Pa su iz osvete na odlasku odnosili
sve što su mogli poneti, čupajući i štekere i utikače iz zidova...
Malo morgen, na srpskom i na grčkom
Mnogo kasnije, svesniji i
analitičniji Makedonci, pripadnici minorne manjine koja razmišlja svojom
glavom, došli su do šokantnog saznanja da je u stvari ono i onakvo povlačenje
JNA delo duvanske mafije, predvođene izvesnim Dančetom Šuturkovim, kome
je Makedonija bila potrebna nezavisna, sa kakvim-takvim granicama. Jer, kad
nema granice nema ni šverca. Ni cigareta, ni ičega drugog.
Ja sam lično tim
događanjima prisustvovao kao i svaki običan građanin. Kao nemi svedok, nemoćan da
bilo šta promeni. Na referendumu o nezavisnosti nisam glasao, jer su Kiro
Gligorov, Branko Crvenkovski, Ljupčo Georgijevski i crkveni
velikodostojnici organizovali referendum o samostalnosti Makedonije sa
dvosmislenim, kompromisnim trik pitanjem: Da li ste za nezavisnu Makedoniju, sa
pravom da stupi u savez suverenih država nastalih od ex-SFRJ?
Naravno, narod je prevaren
potrčao da glasa za nezavisnu Makedoniju koja će koliko sutra ući u savez za
ostalim republikama bivše SFRJ koje su se osamostalile. To koliko sutra
nikada nije došlo, jer je Slobodan Milošević jasno rekao svoje "malo
morgen!", a krvavi rasplet u Hrvatskoj i BiH tek je uzimao
maha.
I, naravno, odmah posle trik
prevare sa referendumskim, usledile su i nove prevare. Prvo je jedna klika,
danas okupljena od vladajuće VMRO DPMNE, isprovocirala Grčku fingiranim
zatvaranjem granica sa makedonske strane. Onda su Grci prihvatili izazov ludaka
sa one strane granice, pa su pokazali i dokazali da i oni ludake za trku
imaju...
U igru su ušli veliki
majstori, Kiro Gligorov i Branko Crvenkovski, predsednik i
premijer, pa su Makedoniju privremeno učlanili u UN, na tri-četiri meseca, pod
privremenim imenom FYROM (Former Yougoslav Republic of Macedonia, ili
Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, prim. red).
Plitkoumno je neko razmišljao:
eto, dok Grci popuste, pa se to "ispegla" i onda smo završili posao. Ili, eto, sad samo da se
učlanimo, da uđemo u UN, da podignemo zastavu na jarbolu, za par meseci eto nas
pod pravim imenom na pravom mestu. E, tada je Grčka umesto Miloševića rekla "malo morgen!". Pa ta privremenost
evo traje punih 17 godina. Ne meseci.
I šta je onda bilo? Ako može
da se menja ime i bude i ostane FYROM, onda može da se menja i zastava. Pa su
Grci tako ocenili da im se ne dopada makedonska zastava. Naravno da smo
promenili izgled zastave i naravno da je nova bila po ukusu Grka. Da ih ne
ljutimo, da nam popuste oko imena, a i da popravimo dobrosusedske odnose.
Kojima smo se samo nadali. U stvari, kao Makedonci koji su dobili svoju
nezavisnu državu, sa svim prerogativima, nismo pojma imali da je Makedonija
samo mafijaška teritorija za šverc cigareta i nafte, kasnije droge, oružja i
ljudi. Nismo ni sanjali da naši vodeći političari, bez izuzetka, bez imalo
srama, odlaze na grčke jahte, prodaju makedonske interese, a prodaju ih
budzašto uspešne makedonske kompanije...
Varteks, Otex, pa ulica
Svemu ovome sam bio svedok do januara 1997.
godine. Mnogo toga sam i znao ali nisam toliko obraćao pažnju. Niko me nije ništa pitao, pa
sam sedeo po strani. Radio sam u nekoliko radio-stanica zaredom, pisao honorarno
kao sportski novinar i čekao bolje dane. Profesionalno sam sa suprugom bio
zaposlen u centralnoj prodavnici čuvene makedonske kompanije Otex iz
Ohrida. I bili smo prezadovoljni. Čekali smo kraj rata na ex-Yu prostorima, jer bi
onda bila rešena i sudbina
poslovnog prostora u kom smo radili.
Naime, Otex je
bio podstanar varaždinskog Varteksa, firme koja je u Makedoniji
bila vlasnik 15 prodavnica koje je kupovala 30 godina unazad. Kako je tih
godina u Hrvatskoj besneo rat, Varteks nije mogao privređivati sa
svojim vlastitim prodavnicama, pa je dobar deo prodavnica dao u zakup. Ali,
novokomponovana mafija u Makedoniji, uz blagoslov premijera Branka
Crvenkovskog, nije gubila vreme. Krenula je u pohod na poslovne prostore
svih ex-Yu firmi koje nisu mogle braniti svoje.
Apsurd je da je Varteksove
prodavnice kupio biznismen iz Kumanova, i to svih 15 prodavnica za samo 300.000
tadašnjih nemačkih maraka! Navodno, imao je nenaplaćena potraživanja od firme koja je u ime Varteksa
upravljala prodavnicama.
Sudbina je htela da srećni kupac 15 prodavnica
za 300.000 DEM umre od infarkta nekoliko sati nakon što mu je na kriminalan
način sudski overena kupovina. Ni kriva ni dužna, njegova žena je sve nasledila i postala
najbogatija udovica u Kumanovu!
Godinu dana kasnije, kad je muža isplakala i
prežalila, lako je kupila sudije u Privrednom sudu, koji su joj ekspresno
dosudili da se svi bivši Varteksovi objekti oslobode od
zakupaca i da joj se hitno preda njena imovina. Naravno, prodavnice su joj bile
potrebne za izdavanje, ali deo i za prodaju po mnogo višoj ceni od one po kojoj
su kupljeni. Jer, rat u Hrvatskoj je stao, valjalo je kupiti i faktore iz Varteksa,
da ne traže svoje. I
kupila ih je. Nikada i nigde nisu postavili pitanje šta je sa njihovom
imovinom.
Nešto ranije, nova, nesuđena
vlasnica imovine Varteksa sudskom je odlukom najurila Otex
iz prodavnice u kojoj smo radili supruga i ja.
Nas je, na osnovu gubitka
poslovnog prostora, Otex najurio sa posla. Proglasili su nas
tehnološkim viškom. Pojma nismo imali, poslednjih dana decembra 1996. godine,
šta nam se sprema prvog radnog dana, iza Božića, 1997. godine. Moja supruga je
bila na porodiljskom bolovanju. Kad sam, otvarajući radnju prvog radnog dana u
novoj godini, ispod vrata pronašao pismo iz Ohrida, nisam ni slutio šta je u
njemu. Tek, okrenula mi se prodavnica kad sam pročitao naša rešenja o
otkazima. Ta dva meseca nikada neću zaboraviti i po tome što nas niko, ama baš
niko nije pozvao telefonom da pita da li nam nešto treba, jesmo li dobro,
kako živimo, imamo li hranu, nemamo li... U stvari, naivno sam još uvek verovao
u ljudsku solidarnost i altruizam.
No, dva meseca i prvi znaci
krize i potrošnje novca koji smo imali kod sebe kao rezervu, mene su trgli iz bunila,
blage depresije i apatije. Kako nisam karakter koji se predaje i od straha
umire, a nisam ni sklon prelasku na drugu stranu zakona kako
bih preživeo, u tom periodu sam se odlučio na potpuni medijski angažman,
tačnije vraćanju svojoj prvoj ljubavi - novinarstvu...
Kako sam od najranijeg
detinjstva bio prisutan u Radio Kumanovu i kasnije proveo i mladost u
omladinskoj redakciji, a pisanje mi je baš išlo od ruke, čvrsto sam odlučio da
mafiji pokažem i dokažem da može imati dostojnog, upornog, tvrdoglavog i
razumnog neprijatelja. Neću reći pametnog, jer sam u tu bitku ušao instinktom i
srcem, mnogo više nego pameću. Imao sam jedan jedini cilj. Mafiji oko Crvenkovskog, koja je mene
i porodicu uvaljala u blato, pokazati da sam živ i oran za bespoštedni rat, da
sebe neću štedeti jer nemam šta da izgubim i da će taj rat trajati dok ne
povratim svoje i dostojanstvo svoje porodice, dok ponovo ne pronađem mesto pod
suncem koje su nam silom uzeli...
Cigaret-reforme
Nisam kriv što me mafija
potcenila, što je mislila da sam lak komad, bokserska vreća za trening, papirni
brodić u njihovom potoku koji mogu zatalasati kad pomisle i udave me.
Priznajem, kriv sam što im nisam rekao da se ne plašim ničega, da se smrti ne
bojim, da ne robujem lažnim veličinama, a da za Crvenkovskog i Gligorova
imam čvrsto uverenje da su lopovi i kriminalci kakve majka decenijama unazad
nije rodila. Priznajem, kriv sam jer sam ih doveo u zabludu. Nisam im rekao da
znam da plivam u bari punoj krokodila, da znam da preživim, da mogu da živim na
egzistencijalnom minimumu mesecima i da me ženska ekipa od kuće prati i sluša
bespogovorno, ma šta novo smislio divljoj hordi na vlasti koja je harala
Makedoniju, a razarala region.
Rodio sam se i najveći deo života proveo u Kumanovu. Ono što je
Subotica za Srbiju, to je Kumanovo za Makedoniju. Na način na koji organizovani
kriminal ulazi preko Subotice u Srbiju, na isti način preko Kumanova ulazi u
Makedoniju. Onako kako na primer danas slovenački bankar Boris Malej
(učenik Borke Vučić!) u Subotici pred nosom srpske policije
"reformira" srpski money-laundry biznis, tako je bugarska
bankarska mafija okupljena oko Multigrupa i Balkanske banke,
preko Kumanova osvajala Makedoniju. I, osvojili su je...
Na moju veliku žalost to se
desilo na kraju 1998. godine, kad je narod u Makedoniji smogao snage da se pokrene
iz mrtvila i da smeni Crvenkovskog i njegove švercere cigaretama,
duvanom i naftom. Tad sam se ponadao da je došao kraj lopovluku, da je dolaskom
na vlast Georgijevskog i Tupurkovskog, došla neka nova
demokratska vlast koja će Makedoniju demokratski reformisati. Prevario sam se
kao i ceo makedonski narod. Prevario se i sam Tupurkovski koji je godinu dana
kasnije najuren iz vlasti, a njegovi stranački saborci su se prodavali
Georgijevskom za prljavi novac. Praveći mu tako većinu u Skupštini, kojom je vladao do septembra
2002. Vladao je tako da sam ja, pišući istinu o njemu i njegovim pomagačima, doživeo i preživeo dva teška atentata,
oba u septembru, 2000. i 2002. godine. Pošto sam o tome više puta javno
govorio i dosta puta pisao, ovoga puta neću o tome.
Tek, smena vlasti u Makedoniji
1998. godine, pad Crvenkovskog i dolazak Georgijevskog,
Makedoniji ništa dobro nije donela. Mafija oko Crvenkovskog, bezobrazno
obogaćena na embargu koji je godinama gušio Srbiju, na dnevnoj bazi je
formirala of-šor kompanije po Devičanskim i sličnim ostrvima i tamo
transferisala kapital. Crno knjigovodstvo Makedonija Tabaka koje
posedujem i analiziram godinama, jer sam se najviše novinarski potrošio na
istraživanju šverca cigareta, meni locira Skoplje, naselje Mađari, akcizno
skladište cigareta Makošped špedicije i Makedoniju Tabak, kao
regionalni centar, odakle su Srbiji, BiH i Crnoj Gori otpremani ogromni
kontingenti cigareta i duvana. U falsifikat varijanti, bez akciznih
markica, sa mnogo keša u prometu. Novac iz tog biznisa je išao put tih ostrva, jedan deo
prema Švajcarskoj, deo prema Frankfurtu, a nemali deo je ostao do danas da
"pliva" po nerezidentnim računima u bankama na Balkanu. Taj novac je
u 2001. godini, nakon smrti kralja duvana i cigareta Dančeta
Šuturkova, ostao da "spava" na tim računima, da čeka bolja
vremena za podizanje od onih kojima je Šuturkov poverio finansijsko nasleđe
propale Makedonije Tabak...
Tek, bilo kako bilo, dolazak Ljupčeta
Georgijevskog na vlast bilo je obeleženo zaplenom 65 tona cigareta zaostalih
od ekipe Crvenkovskog, koja se razbežala nakon poraza. Te cigarete su
"pronađene" u skladištu Makedonija Tabaka u naselju Mađari, a
dragocenu informaciju Georgijevskom je došapnuo švercer cigareta Kosta
Jankovski, koji je tako otkupio sebe i postao omiljen na dvoru Ljupčetovom.
Naravno, trebalo je samo da zaboravi Crvenkovskom čiji je partner u švercu bio
dok je Branko vladao. Zaplena tih 65 tona cigareta nije sprovedena da bi te
cigarete bile uništene u visokoj peći Skopske željezare, već da bi bila prodata. Tako je i učinjeno.
Cigarete su zaplenjene, hitno je organizovan transport na Kosovo i prema Crnoj
Gori.
Novac zarađen od te preprodaje
je prvi novac u životu Ljupčeta Georgijevskog koji je u tolikoj količini (tri
miliona USD) video uživo, svojim očima. Podrazumeva se da se odmah, na prvi
pogled zaljubio. U novac. Zaljubila se i njegova žena, Snežana. Toliko
se zaljubila da je, zajedno sa jednim školskim drugom svog supruga i
još jednim poslušnikom, postala suosnivač skopske firme Volej Komerc.
To je firma koju je držala crnogorska ekipa iz Nikšića, inače kontrolisana iz
Novog Sada, od biznismena koji je pasionirani ljubitelj fudbala. Direktor u
suvlasnik te skopske firme je Aleksandar Mijailović iz Nikšića. Kad se
cela ekipa sastavila i uigrala, premijerova supruga Snežana Georgijevska i
Aleksandar Mijailović su se specijalizovali za finansiranje izrade
falsifikata monte carlo japanskog
JTI. Pune dve godine su falsifikovani i štetni monte carlo (neretko je u
taj falsifikat ugrađivan niskoradioaktivni duvan iz Moldavije), proizvodili u
Duvanskom kombinatu Kumanovo, a proizvedene količine su plasirali na Kosovu, do
Crne Gore i dalje preko Italije ka EU. Interesantno je da JTI (Japan Tobaco
International) nikada nije poveo istragu i nikada se kao kompanija nisu
zainteresovali za Kumanovo. A istovremeno su finansirali velike operativne
akcije privatnih detektivskih agencija sa Zapada, koje nikad nisu ni nos
promolile u Kumanovo. Kao da su tražili da nađu ko im to protura na teren
falsifikat njihovog brenda, ali se nikada nisu do kraja zainteresovali da dođu u
Makedoniju i pronađu izvor produkcije falsifikata.
Trebalo je to preživeti
Ja sam, naravno, istraživao ova dešavanja,
skupljao dokaze, analizirao ko je ko u tom biznisu. Mnogi poznavaoci materije
su mi tumačili likove i
pojave. Jedan deo tumača me je lagao, svesno me vodeći u pogrešan pravac. Ali, srećom, nisam nikada
poverovao u nešto što mi je poturano da vidim onako kako mi prezentiraju, a ne kako jeste...
Istražujući, pišući istinu, bez rezerve i ograda, dočekao sam kraj
i vladavine Georgijevskog. Nažalost, odmah nakon poraza, u narednih sedam dana su me
kaznili. Poslali su na mene tri pripadnika specijalne jedinice "Lavovi", koja je
bila u rasformiranju. Prebili su me za znanje i ravnanje. Preživeo sam. Samo ja
znam kako.
Život nakon toga je kao život vraćenog s onog
sveta. Vratio sam se kao čovek svestan da je najveće bogatstvo čoveka -
zdravlje... Sve drugo je relativno. Ja sam svoju kondiciju i zdravlje
iskoristio do dana današnjeg da se što žešće suprotstavim kriminalu. Pisao sam za najznačajnije
makedonske medije. Nekada uspešno, nekada apsolutno bez uticaja na javno
mišljenje jer sam tada radio u medijima koji su marginalizovani i bačeni u
zasenak.
Moje pisanje i način
izražavanja, državnoj mafiji oko Crvenkovskog, kasnije Georgijevskog i danas Gruevskog,
nikada nije pričinjavalo radost i zadovoljstvo. Narod koji me čitao radovao
se, na izborima je počeo da glasa protiv, pa protiv, pa protiv... Pa je tako
danas na vlasti uplašeni Nikola Gruevski, nekada broker i blagajnik u
bugarskoj Balkanskoj banci, a kasnije ministar trgovine, finansija u Vladi
Gerogijevskog. Danas Makedonijom vlada dvotrećinskom većinom u Skupštini i u
koaliciji sa političkim krilom terorističke UČK, strankom koja se zove
Demokratska unija za integraciju. I pored svoje dvotrećinske većine i iskrenog
albanskog partnera, Nikola Gruevski strepi za svoju premijersku fotelju, jer
budžetska kasa je opljačkana od njega i njegove ekipe, a preostalo mu je da
rigoroznom upotrebom sankcija po raznima osnovama namiruje minuse i pokriva
rupu od 45 miliona evra, koja mu se ovih dana nadvija kao Damoklov mač...
Pod tom i takvom vlašću, a
pritisnut maltretiranjem na svim mogućim nivoima, Makedoniju sam s porodicom
napustio 2008. godine, nakon dugogodišnjeg psihičkog i fizičkog maltretiranja
mene i moje porodice, nakon 90-ak tužbi za klevetu i uvredu, 16 pravosnažnih
presuda, ko zna koliko procesa koji su još u toku, nakon jednog petodnevnog
pritvora zbog nejavljanja na suđenja, nakon jednog četvorodnevnog zatvora. Oba
puta, i iz zatvora i iz pritvora, najurili su me nakon intervencije
međunarodnih asocijacija novinara, nevladinog sektora, predstavnika EU i OUN,
State Departmenta, Amnesty Internationala i sličnih organizacija koje su od
početka ozbiljno shvatili moju rovovsku bitku protiv organizovanog kriminala na
području Balkana. Na moju ličnu i nesreću moje izmaltretirane porodice, svaka
nova pobednička makedonska koalicija na meni je trenirala strogoću. Relativno
brzo, do kraja 90-ih, nakon nekoliko izbornih ciklusa, Crvenkovski i
Georgijevski (kasnije Gruevski!), uspešno su podelili makedonske novinare na
"vaše" i "njihove". Sa još dva, najviše tri časna primera u
celoj Makedoniji, kao nepripadnik plavih ili crvenih, našao sam
se na sredini. Jedini 19 puta hapšen od kuće ujutro u 04 h da bi me sproveli na
suđenje, jedini sa onolikim brojem tužbi i od pozicije i od opozicije, jedini
sa blanko i neskrivenom međunarodnom podrškom da istrajem, jedini kao
nepripadnik jednih i drugih, jer stranke nikad voleo nisam, u
trenutku kad sam uspeo da dokazima ubedim Republički sudski savet da me progoni
lično predsednik Osnovnog suda u Kumanovu - okrenuo sam sve u svoju korist.
Ali, od trenutka kad sam bitku za mesto pod suncem počeo (april 1997) do tog
trenutka (sredina 2003), već je prošlo šest godina "leta u mestu", borbe
za goli opstanak, za odbranu sopstvenog i dostojanstva porodice, za litar
vazduha više oko sebe, u državi koja se gušila u organizovanom kriminalu, u
gradu u kojem sam se rodio a sve manje sam ga prepoznavao...
Dragi moj Sejdiu
Uspeo sam ubediti Republički
sudski savet da im je predsednik suda koji mi je sve "pakovao" -
kockar i kriminalac. Uspeo sam u tome materijalnim dokazima i na delu. Njega su
smenili, a sud se kasnije još malo mučio pa stigao do prinudne uprave. Ali je taj isti sud, prepun
korumpiranih sudija i tužilaca koji "ordiniraju" u istoj zgradi, grad od
100.000 ljudi doveo do bankrota. Te 2003. godine je 28 najvećih firmi u
Kumanovu otišlo u stečaj pa kasnije u likvidaciju, da bi na kraju postalo lični posed
narkodilera iz šiptarskog podzemlja, koji je u trenutku hapšenja (oktobra 2008)
već imao na platnom spisku dobar deo sudija, tužioce, policijske inspektore,
gradonačelnika i lokalne političare. U trenutku hapšenja njega i njegovih
poslušnika već je stigao do kupovine najbližih saradnika i rođaka premijera
Gruevskog. Meni je danas mala uteha da sam o Bajrušu Sejdiuu pisao 2000.
godine, zbog čega sam od njega lično napadnut i teško povređen. Policija, sud i
tužilaštvo nikad nisu procesuirali Sejdiua, sve još i danas stoji u nekoj
fioci. Vlast je reagovala tek kad je uzeo zamah i kupio Duvanski kombinat
Kumanovo i kad je krenuo da falsifikuje brendove British American Tobaccoa.
Sejdiu je napravio prvi krupniji previd u životu kad se dohvatio da falsifikuje
brend koji je vlasništvo britanske krune. Mogao je doživotno prodavati drogu u
Kumanovu i okolini i nikada ne bi nastradao. Ali, pružio je ruku u džep
Imperije, zbog čega je premijer Gruevski hitno pozvan u britansku ambasadu,
septembra 2008, pa mu je u tipičnom britanskom stilu bilo postavljeno retoričko
pitanje: "Hoćete li, g. Gruevski, kao domaćin počistiti sami vašu kuću ili
vam treba pomoć naših službi?" Posramljen i ponižen Gruevski je odbio ponudu i akciju
specijalne policije organizirao lično, u sadejstvu sa komandantom specijalne
policijske jedinice. Da bi akcija hapšenja uspela, na dan operativnog delovanja
Gruevski je ministarku policije, direktora javne bezbednosti i direktora tajne
policije poslao u Ohrid na Balkansku konferenciju za borbu protiv organizovanog
kriminala. A komandantu specijalne jedinice je dao znak da obavi u najvećoj
konspiraciji akciju "Pepeo" i uhapsi Sejdiua i njegov narko klan. Ovo
je odrađeno na ovaj način zato što je ista akcija planirana godinu dana unazad,
nekoliko puta je zakazivana i u poslednji trenutak otkazivana, jer je uvek neko
iznutra, iz policije, javljao Sejdiuu da se skloni na sigurno.
U međuvremenu, dok je bio u
pritvoru, jalovo i korumpirano makedonsko pravosuđe je uspelo da osudi Sejdiua
samo jednom, na mršavih pet godina zatvora, i pored toga što se tereti za više
ubistava, za narko trgovinu, pranje novca, organizovanje i udruživanje
zločinačke grupe, kao i izradu i trgovinu švercovanih cigareta i produkciju
falsifikata. Možda će u produžetku procesuiranja ostalih 50-ak krivičnih dela
velikog narkobosa, makedonsko pravosuđe popraviti svoju prvu grešku, ali
početni utisak je svakako porazan. Pogotovo što je Makedonija za ovu akciju dobila
velike pohvale od međunarodne zajednice.
Od ruganja do simpatija
Ipak, što se tiče ukupnog
utiska o reformskom kursu makedonske vlade u ovom trenutku, više je nego
evidentno da je Makedonija pod vlašću Gruevskog, koji u ovom trenutku ima svoju
dvotrećinsku većinu u Skupštini i koja je na vladinom nivou još dodatno ojačana
albanskom strankom DUI, faktički političkim krilom terorističke ONA,
organizacije koja je izazvala vojni konflikt 2001. godine. DUI je danas faktor
stabilnosti Makedonije, onoliko koliko Evropska unija to uspeva da iskontroliše,
jer je EU bila moderator osnivanja DUI nakon krvavog konflikta i potpisivanja
Ohridskog ugovora. Da DUI i njen lider Ali Ahmeti ne talasaju Makedoniju
i da ne bi producirali nove tenzije i eventualno novi konflikt, prvo su tvrdi
pregovarači EU Ahmetija direktno s planina doveli u Skupštinu, na izborima u
septembru 2002. godine. I pored predizbornih obećanja u toj kampanji da, ako pobedi, neće u
vladinu koaliciju sa teroristima koji su okrvavili ruke, Branko Crvenkovski
je istog trenutka kad je osvojio vlast na tim izborima objavio da će koalicije
sa Ahmetijem ipak biti.
Toj koaliciji se javno
izrugivao baš današnji premijer Mekedonije Nikola Gruevski, koji je
nakon poraza na izborima 2002. i pada s vlasti u kojoj je bio
ministar finansija, prvo postizborno smenio lidera VMRO DPMNE Ljupčeta
Georgijevskog, a kasnije je na krilima populizma na sledećim izborima porazio
socijaldemokrate Crvenkovskog. Taj i takav Gruevski, populista i
samozaljubljeni nacionalista po potrebi, javno je predizborno obećavao pobedu i
postizbornu vladinu koaliciju sa tradicionalnim partnerom DPA, ali je obećavao
i da nikada neće u koaliciju uzeti teroriste iz stranke koju predvodi Ali
Ahmeti. Naravno da je lagao. Jer je lagao i svoje partnere DPA obećavajući im kule i
gradove i prava i privilegije koje nije nikada ni mogao da im da. Pa ga je DPA
na prvoj krivini napustila, nakon fijaska na samitu u Bukureštu, kada
Makedonija nije dobila poziv za članstvo u NATO, jer nije rešila svoj spor oko
imena sa Grčkom. Gruevski je nevešto odglumio velikog borca za ime Makedonije,
izigravajući tvrdog i nepopustljivog Makedonca koji ne prodaje ime. Ali, zato
obilato prodaje Makedoniju. Napuštanjem te vladine koalicije, DPA je oborila
vladu, isprovocirala prevremene izbore za koje opozicija nije bila spremna, pa je Gruevski
svoju vlast još pojačao, sebi obezbedio novi četvorogodišnji mandat, a uprkos
javnim obećanjima da sa teroristima neće praviti vladu, ipak je u koaliciju
pozvao Alija Ahmetija i "progutao" ga, na nagovor naravno reprezenata
EU u Makedoniji. Danas Gruevski neprikosnoveno vlada Makedonijom. Uspeo je u
predsedničku fotelju da ugura bezbojnog profesora Đorđa Ivanova, koji se u
javnosti gotovo i ne pojavljuje, jer ga je Gruevski tamo postavio da ćuti i
glumi predsednika države. Tako Makedonija danas ima predsednika koji se ne meša u posao za
koji je izabran i plaćen od građana Makedonije. I što je najgore, nema svoj
rejting.
Ne slaže se sa svojim predlozima
Ja sam kao
novinar i pre izbora Gruevskog u julu 2006. godine tvrdio, a isto tvrdim i
danas, da Makedoniju predvodi čovek koji laže i krade. Čovek koji je zarobljenik svoje
samozaljubljenosti i svog visokog rejtinga, koji bilda u proseku sa po devet miliona evra
godišnje, novcem kojim finansira medije da bi mu zaglupljivali široke narodne
mase. Naravno, ne tvrdim napamet da je Nikola Gruevski lažov i lopov.
Igrom slučaja, posedujem validne dokaze, tačnije dokumentaciju koja precizno
locira njegovu ličnu odgovornost, kao ministra finansija u vladi Ljupčeta
Georgijevskog (1998-2002), u propasti Eksport Import banke Skoplje. Postoji
zapisnik, tabelarni prikaz najvećih poverilaca u stečaju ove banke, gde su
tačno upisani milionski iznosi novca koji je Vlada Makedonije sa računa
pojedinih javnih preduzeća transferisala na račun kasnije propale Eksport
Import banke. Nikola Gruevski je bio predlagač na Vladi, kao ministar finansija, da
se ta sredstva transferiraju u ovu banku. Ja posedujem deo zapisnika sa sednice
Vlade Makedonije, održane 24.11.2000. godine u kome lepo piše da, citiram:
"Vlada na predlog ministra finansija Nikole Gruevskog, odobrava da
slobodna sredstva Biroa za robne rezerve u iznosu od 210 miliona denara (3,4
miliona evra) budu deponovana u Eksport Import banku i
budu oročena na dva meseca, sa pravom revolvinga do 2002. godine..." Naravno, banka je
kasnije opljačkana, oterana u stečaj, a ovi milioni i još mnogo više su otišli
u nepoznatom pravcu. Prilikom otvaranja stečaja, Ministarstvo finansija je kao
poverilac u stečaju prijavilo 10 miliona evra potraživanja, sredstava koje je
Gruevski kao ministar finansija predlagao vladi - prihvatani su njegovi
predlozi, sredstva su transferirana i deponirana. I onda je banka propala. No,
to nije bilo sve. Ministar Gruevski je vlasniku ove banke Metodiju
Smilenskom (uhapšen u Beogradu, kasnije ekstradiran!), omogućio da na
evropskim novčanim tržištima ekskluzivno trguje makedonskim obveznicama. Radi
se o Odluci Vlade Makedonije, koja je doneta u maju 1999. godine i ima oznaku
Str. Pov. 40/1, kojom je Vlada zadužila Narodnu banku da iz deviznih rezervi
Makedonije upotrebi iznos od 20 miliona USD za otkup obveznica izdatih u okviru
reprograma Republike Makedonije sa Londonskim klubom kreditora. Ova odluka
Vlade je na predlog Nikole Gruevskog izmenjena 10.08.1999. godine i njen
iznos je uvećan na 40
miliona USD. U izradi ove informacije koju današnji guverner
Narodne banke Makedonije dostavlja tadašnjem premijeru Hariju
Kostovu, jasno je napisano da je prilikom odlaska Vlade Georgijevskog s
vlasti u septembru 2002. ova dokumentacija nestala iz Arhiva Vlade. Nije ni
čudo da je dokazna dokumentacija nestala, ako se dobro zna da je Gruevski
učesnik i potpisnik ugovora o prodaji skopske Rafinerije Okta grčkom Helenik
Petroleumu. Iz tog ugovora nedostaju aneksi koje je Gruevski kao ministar
finansija potpisivao i kojima je Makedonija oštećena za nekoliko desetina
miliona dolara, iznos koji je država kasnije platila kao štetu iz te
kupoprodaje.
No, ni to
nije sve. Nikola Gruevski je kasnije morao i da laže o nestalim milionima u
propasti Eksport Import banke. Vlada Makedonije i skupštinski sastav koji je
nasledio problem sa ovom bankom, na kraju 2005. godine su osnovali parlamentarnu komisiju za
utvrđivanje odgovornosti Nikole Gruevskog i eventualne zloupotrebe službenog
položaja. Ta komisija je saslušavala eksdirektora Biroa za robne rezerve Vanču
Pelovskog koji je prethodno, pre svedočenja pred Komisijom, bio i u
pritvoru i pod istragom. Na vrućoj stolici za saslušanje je seo i Gruevski, kao
eksministar finansija, ali i poslanik i lider opozicione VMRO DPMNE, u tom
trenutku. Radi se o periodu od nekoliko meseci pre julskih izbora u Makedoniji.
Ja posedujem zapisnik sa saslušanja i Pelovskog, ali i Gruevskog. Koji je
hladno lagao o svojoj ulozi u propasti i proneveri sredstava iz budžeta koji je
kao ministar finansija menadžirao.
Evo šta
Gruevski izjavljuje Komisiji: "...Ja sam za nekakav zaključak
Vlade čuo iz medija. Sve predloge koje je Biro za robne rezerve imalo
dostavljao je Vladi direktno, ja sam ponekad prosleđivao Vladi, da dublje ne ulazim u
njih, Biro je sprovodio svoje politike koje smo mi na Vladi prihvatali ili ne
prihvatali. Ja se konkretno ne sećam da sam dao predlog na Vladi za transfer
novca...". Eto tako laže Gruevski, isti onaj koji je kao ministar
finansija jasno i nedvosmisleno na sednici Vlade lično predložio transfer
od 3,4 miliona evra sa računa Biroa za robne rezerve u Eksport Import banku...
Istina nije na
dnevnom redu
Tužna zemlja
je danas Makedonija. Predvodi je i nosi u propast čovek koji javno laže kao
lider opozicije i poslanik u trenutku saslušanja, a kao ministar finansija
potpisuje ugovore i prodaje resurse i trguje deviznim rezervama, a kasnije u
Arhivi nema ni traga tim transakcijama. Takav čovek danas vodi Makedoniju. I laže ljude da se
bori za njihovo bolje sutra.
I naravno, ni
to nije sve. U vreme dok je predvodio finansije (1999-2002), kao ministar i
nominalni šef direktoru Poreske uprave Toniju Dimitrijevskom, dozvolio je da ovaj
učestvuje u švercu cigareta iz Duvanskog kombinata Prilep, u iznosu od
76 miliona evra. Posedujem kompletno analitičko računovodstvo ove fabrike cigareta, za
ove četiri godine.
Sa imenima firmi, iznosima, tipovima cigareta. Čak i da kažemo da Gruevski nije
kriv za ovo, jer je premijer bio Ljupčo Georgijevski, pa je on komandovao
švercom iz Prilepa, ne možemo današnjeg premijera Makedonije amnestirati jer se
bukvalno vratio na mesto zločina. Nakon ponovnog osvajanja vlasti u julu 2006.
godine, jedno od prvih direktorskih imenovanja je bilo ono Tonija
Dimitrijevskog, ali ne za direktora Poreske uprave. Postao je Toni generalni
direktor Duvanskog kombinata Prilep. Za vrlo kratko vreme je uradio
dve stvari. Sa blagoslovom Gruevskog je organizovao produkciju falsifikata i
šverc popularnog brenda medallon. Za plasman
na crna tržišta, najviše na Kosovu, Dimitrijevski i Gruevski su iskoristili
kiparsku firmu Interplaza. Naravno da je sve to fiktivno i naravno da na
Kipru nema u registru takva firma. Tek, biznismeni Gruevski i Dimitrievski su
"ladno" odradili i ovaj šverc, a prezaduženu firmu su oteli od malih
akcionara i na bazi dugovanja za neplaćen porez, ovo dioničarsko društvo je
Gruevski podržavio pa je opet Vlada vlasnik prilepskog Kombinata. Kao nekada...
Smatram da ne
treba da ponavljam da i za ovo posedujem dokaze. Jedini je problem što nema
kome te dokaze prezentirati, jer nema organa u Makedoniji koji to
sme da uzme u razmatranje. Ne sme taj dokazni materijal da čita ni korumpirana
opozicija, jer je desetak godina Gruevski iz perspektive
opozicionara posmatrao kako to rade Crvenkovski i njegovi puleni. Kasnije, kad
je došao na vlast, Gruevski kao ministar finansija i potom i premijer, samo je
na delu pokazao Crvenkovskom da ga je u pljačkanju vlastitog naroda i laganju
čak nadmašio...
Ovo što sam
vam malo opširnije ispričao, tačnije napisao, niti jedan medij u Makedoniji ne
sme da objavi. Novinari su duboko podeljeni na pristalice Gruevskog i
Crvenkovskog, a ja imam najgore mišljenje o njima dvojici. Pa sam
neoficijelno "zabranjeni autor" na teritoriji Makedonije, jer svojim
stavovima i nastupima uznemiravam narod, koji trbuhom za kruhom vodi dnevnu
bitku za opstanak i obezbeđivanje najosnovnijih potrepština, a Istina nije na
njihovom dnevnom rasporedu.
Na moju i
njihovu veliku žalost...
Ovo što sam vam
malo opširnije ispričao, tačnije napisao, niti jedan medij u Makedoniji ne sme
da objavi. Novinari su duboko podeljeni na pristalice Gruevskog i Crvenkovskog,
a ja imam najgore mišljenje o njima dvojici. Pa sam neoficijelno
"zabranjeni autor" na teritoriji Makedonije, jer svojim stavovima i
nastupima uznemiravam narod, koji trbuhom za kruhom vodi dnevnu bitku za
opstanak i obezbeđivanje najosnovnijih potrepština, a Istina nije na njihovom
dnevnom rasporedu.
Nije ni čudo da
je dokazna dokumentacija nestala, ako se dobro zna da je Gruevski učesnik i
potpisnik ugovora o prodaji skopske Rafinerije Okta grčkom Helenik Petroleumu. Iz tog ugovora nedostaju
Aneksi koje je Gruevski kao ministar finansija potpisivao i kojima je
Makedonija oštećena nekoliko desetina miliona dolara, iznos koji je država
kasnije platila kao štetu iz te kupoprodaje.
I pored
predizbornih obećanja u toj kampanji, da, ako pobedi, neće u vladinu koaliciju sa teroristima koji su okrvavili ruke, Branko Crvenkovski je istog trenutka
kad je osvojio vlast na tim izborima objavio da će koalicije sa Ahmetijem ipak biti.
Plitkoumno je
neko razmišljao: eto, dok Grci popuste, pa se to "ispegla" i onda smo završili posao. Ili, eto, sad samo da se učlanimo, da uđemo u UN, da
podignemo zastavu na jarbolu, za par meseci eto nas pod pravim imenom na pravom
mestu. E, tada je Grčka umesto Miloševića rekla "malo morgen!". Pa ta privremenost evo traje punih 17 godina. Ne meseci.
Rodio sam se i
najveći deo života proveo u Kumanovu. Ono što je Subotica za Srbiju, to je Kumanovo za Makedoniju. Na način na koji
organizovani kriminal ulazi preko Subotice u Srbiju, na isti način preko
Kumanova ulazi u
Makedoniju. Onako kako na primer danas slovenački bankar Boris Malej (učenik Borke Vučić!) u Subotici pred nosom
srpske policije "reformira" srpski money-laundry biznis, tako
je bugarska bankarska mafija okupljena oko Multigrupa i Balkanske
banke, preko Kumanova osvajala Makedoniju. I, osvojili su je...
Godine 2003. je 28 najvećih firmi u Kumanovu otišlo u stečaj pa kasnije u
likvidaciju, da bi na kraju postalo lični posed narkodilera iz šiptarskog podzemlja, koji je u trenutku
hapšenja (oktobra 2008) već imao na platnom spisku dobar deo sudija, tužioce,
policijske inspektore, gradonačelnika i lokalne političare.