Sistemsko
džeparenje: Smišljanje načina da se uzmu pare od većine i raspodele manjini
Ivan Molotok
U trenutku dok ovaj tekst nastaje nije poznato koliko je
tih "ekonomskih diplomata", uglavnom školovanih u inostranstvu,
zaista i otišlo da po Dinkićevom scenariju troši pare poreskih obveznika na
zaludan posao koji zaludnim čini uglavnom Dinkićevo ministrovanje u zemlji
(trebalo je da svi odu do 1. aprila, a navodno ih je do dana današnjeg otišlo
manje od pola). Kao zanimljivost, vredi podsetiti da je tačno u vreme kad je
srpski kontingent ekonomskih diplomata proglašen "zvaničnim" i pred
polazak u inostranstvo, uz svu medijsku halabuku i Dinkićevo slikanje,
opskrbljen dokumentima da su to što jesu, makedonska vlada, na insistiranje
opozicije, obelodanila rezultate jednogodišnjeg rada svojih ekonomskih
diplomata-promotera, na sličan način
delegiranih, poslatih sa istovetnim zahtevima i pod veoma sličnim
okolnostima - da učine nešto za Makedoniju. Nadležni državni revizor ustanovio
je da posle potrošenih direktnih 600.000 evra, plus još nekoliko miliona evra
za avionske karte biznis klasom, najskuplje hotele, poslovne
ručkove, uplate partijskim aktivistima itd. rezultata jednostavno - nema.
Tačnije ima, ali negativnih: makedonska vlada je, na inicijativu nekog od 18
"promotera", dala
bespovratnu pomoć od četiri miliona evra jednoj stranoj kompaniji u
bescarinskoj zoni kod Skoplja (!?), a od nekoliko "najavljenih
ulaganja" (posle čega su zaslužni
"promoteri" debelo nagrađivani), nije realizovano - nijedno.
Ne postoji, očigledno, nijedan razlog za verovanje da
uskoro i državi Srbiji neće početi da stižu profakture za uplatu ko zna koliko,
ko zna kome i ko zna za šta, a na ime promotivnih aktivnosti ekonomskih
diplomata instruiranih direktno od strane Dinkićevog štaba.
Nema sumnje da je ova ideja bila uvod u sledeću, koja će
za državu Srbiju biti neuporedivo beskorisnija, ali zato skuplja jer je
obuhvatnija. Naime, poništavanje
u poslednje vreme više stotina od više hiljada pogrešnih i štetnih
privatizacija (privatizovanih štetno i pogrešno pod Dinkićevim
"agencijskim" kišobranom), umesto ideje o kolektivnom samoubistvu
zbog upropašćenih stotina hiljada života radnika, ili o dobrovoljnom izgnanstvu
u Saharu ili na Antarktik zbog sistematski pogrešnih odluka koje su tokom deset
godina privredu i socijalni život nacije srozali na tragičan nivo, porodilo je
ideju o afirmisanju profesionalnih menadžera, pre svih onih koji su školovani u inostranstvu, a koji
bi u ime i za račun države upravljali firmama koje još nisu privatizovane ili kod kojih prodaja nije uspela, koji bi spasavali
nezdrave ili propale firme. Pošto
se radi o više stotina, možda i hiljada potencijalnih "radnih mesta", po logici stvari
najplaćenijih u državi i bliskih drugim privilegijama i (kriminalnim)
mogućnostima, u opticaj su odmah puštene i test-buve o platama takvih
menadžera, s jedne strane, i njihovom praktičnom i političkom (bez)smislu s
druge.
Kako
to sve smestiti
Za
početak, ispostavilo se da novoplanirani društveno-ekonomski sloj
"profesionalnih menadžera" može da računa sa donjom granicom plate od
oko 2.000 evra, a da oni uspešniji i u iole ozbiljnijim firmama mogu da se
nadaju sumi od oko 10.000 evra plus bonusu. Navodna razlika u odnosu na
sadašnje "klasične" direktore sastojala bi se u direktnoj odgovornosti
profesionalnih menadžera za svoje odluke, uključujući (po zamisli zluradih) i
hipoteku nad njegovom imovinom (!?), dok je odgovornost dosadašnjih direktora,
navodno, bila samo politička, dakle nikakva. I odmah su se zagovornici
"Vladine ideje" založili za unapred određene, visoke fiksne plate
(plus bonuse), što je skepticima odmah značilo da se računa sa
rodbinsko-političkim nameštanjem
plata od, na primer, 10.000 evra, jer niko u ovakvoj vlasti, pogotovo ne Dinkić
i njemu slični, ne bi dozvolio da tolike plate idu u "tuđe ruke" (kao
što to ne dozvoljavaju ni danas, vidi
ostatak Tabloida, prim. aut.) Oni koji "znaju o čemu se tu
radi" predlažu i znatno veće zarade menadžera od ovih, ali na njihov
rizik. Na primer platu od jednog jedinog evra mesečno, ali i bonus od, na
primer, 30 odsto od profita firme. Ili, ako firma koju vodi obrne 2-3 miliona
evra godišnje, plata od 2.000 evra je više nego dovoljna, ali ako obrne 100-200
miliona evra, onda mu je malo i 10.000 evra plate plus bonusi. I sve to pod
uslovom da se ne radi o monopolističkoj firmi, niti o firmi koja je na bilo
koji drugi način od države privilegovana (što je ovde čest slučaj), jer onda
može uspešno da je vodi i Dinkićeva tetka, i to besplatno.
Drugi deo
"akcenta", pominjanje "školovanja u
inostranstvu" i "stranog iskustva", u vezi je sa pokušajem
pariranja stranim firmama u Srbiji, koje do takvog statusa drže iz suštinskih
razloga - kompatibilnosti menadžerske rukovodilačke logike sa međunarodnom,
tržišnom, svetskom. Međutim, ako stranog kapitalistu u Srbiji vodi logika
profita, domaćeg kapitalistu, pogotovo ako je on država sama, vode i sve druge
logike - politička, rodbinska, lična, logika sujete, podmetanja, tuđe
nesreće... A tu je, u vremenu krize, i pokušaj da se u zemlju vrate neuspešna
deca neuspešnih direktora, koja su se školovala
"po inostranstvima" od para ovdašnjih poreskih
obveznika, pa sad, pošto su tamo višak,
treba da se, opet o trošku države,
smeste negde ovde, a da ne izgube mnogo od "projektovanog" standarda.
Za ovaj segment problema, koji je znatno opštiji nego što na prvi pogled može
da izgleda, kriva je isključivo aktuelna vlast, koja je od samih svojih
početaka, a zapravo iz kriminalno-političkih razloga i motiva, kompromitovala i
samu ideju povezivanja Srbije sa svetom uz pomoć ljudi koji taj svet, nažalost,
poznaju bolje nego Srbiju. Da li su zbog toga "spremniji" da njima
bude manipulisano ili su i sami obučeniji za manipulisanje od ovdašnjih kadrova
istog profila pokazaće vreme, ali je činjenica da nisu kompatibilni pre svega
sa ovdašnjom vladalačkom psihologijom, a onda ni sa strukom. Vidi se to iz
primera nekolicine od više desetina "kadrova", zapravo funkcionera
bilo direktno "uvezenih" iz inostranstva za potrebe nove vlasti, bilo
angažovanih pre svega zbog svog formalnog inostranog pedigrea, pa tek onda
njegovog objektivnog sadržaja.
Kad
zaigraju radnici pod prozorom
Ko
je ikada, na primer, čuo za Božidara Đelića, koji je prilikom formiranja
prve vlade Zorana Đinđića kao čudo "uvezen iz Francuske" i predstavljen
kao maltene svetski stručnjak koji je prethodno od propasti spasao nekoliko
država. Diplomirao na nekoj francuskoj poslovnoj školi i pariskom Institutu političkih nauka. Te radio kao
savetnik Vlade Poljske u oblasti privatizacije i makroekonomske reforme, pa bio
savetnik poljskog ministra finansija i direktora varšavske berze; pa bio savetnik vršioca
dužnosti predsednika Vlade Ruske
Federacije Jegora Gajdara, potpredsednika Vlade i ministra privatizacije
Anatolija Čubajsa i ministra finansija Borisa Fjodorova; pa od 1993. do 2000.
bio partner u konsultantskoj firmi Mekenzi & Co. u Parizu i Silicijumskoj
dolini, gde se specijalizovao kao savetnik za oblasti finansijskih institucija
i medija. Kad je kao ministar finansija već na samom početku svog mandata
doživeo da mu pod prozorom Vlade zvižde i pljuju neki sindikalci, kažu da se
vidno uzrujao, gotovo prepao. Upitao je nekog do sebe šta im je činiti. Taj
neko mu je rekao: Ništa! Kako ništa? Pa, ništa, malo će da viču pa da se
raziđu. A mi, ništa ne moramo da uradimo? Ma, jok! Tako je i bilo. Kažu da je
tog trenutka Đelić promenio i filozofiju, i državljanstvo, i struku, po
sistemu: E, pa, ako je tako, onda nema ništa lakše nego vladati Srbijom! Tako se u Srbiji, sve boraveći na najbitnijim državnim funkcijama, i
obogatio, postao veliki akcionar i funkcioner jedne strane banke, dok je narodu
sistematski bivalo sve gore i gore.
Ili
Kori Udovički, koja je ekonomski fakultet završila u Beogradu, a
magistrirala i doktorirala na čuvenom američkom univerzitetu Jejl. Od 1993. do
avgusta 2001. radila u Vašingtonu za MMF kao odgovorni ekonomista za Mozambik,
Zimbabve, BiH i konačno SRJ. Uža specijalnost joj je bilo formiranje i praćenje
monetarne politike. U Vladi Srbije prvo angažovana kao
savetnik ministra finansija za ekonomska pitanja. Sa takvim referencama, a iako
se "u
energetiku ne razume, ali naučiće" 2002. prihvatila mesto ministra za
energetiku i rudarstvo. Građanima koji su se žalili da ne mogu da plaćaju
struju preporučila da "prodaju sadašnji veći stan i usele se u manji, pa
će moći". Izabrana za guvernera NBJ 2003. pa
smenjena 2004.
Ili
Prvoslav Davinić, koji je od 1976. do 1999. radio u
Ujedinjenim nacijama, najviše u
okviru Departmana za razoružanje,
na čijem čelu je, čak, po rešenju generalnog sekretara UN bio od 1991. godine.
Od 2004. do 2006. godine bio ministar odbrane SCG, odakle je smaknut nakon
optužbi u vezi sa učešćem u aferama Pancir i Satelit.
Ili
Radovan Jelašić, dojučerašnji guverner Narodne banke Srbije, koji je magistrirao
finansije 1995. na Univerzitetu u Čikagu. Bankarsku karijeru počeo u Dojče bank
u Frankfurtu, gde je četiri godine radio kao regionalni menadžer u Odeljenju za
centralnu i istočnu Evropu. Od 1999. prelazi u McKinsey & Company Inc. u
Frankfurtu, gde radi na projektima u bankarskom sektoru u Nemačkoj, Poljskoj i
Bugarskoj. Od 2000. do 2003. postavljen za viceguvernera NBJ. Od 2004. je
guvrner NBS, da bi u martu 2010. zbog pritisaka podneo neopozivu ostavku. U
međuvremenu preživeo aferu u vezi sa kupovinom vile na Dedinju.
Bilo tragično, biće
komično
Ili,
na primer, aktuelni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je, iako
je bio Tadićev đak i intimus, priveden prvo za Tadićevog savetnika dok je ovaj
bio ministar za telekomunikacije SRJ, a potom i za njegovog savetnika, kao
predsednika Srbije 2004. godine, sa referencama u vezi sa obrazovanjem u
inostranstvu. Diplomirao, navodno, teorijsku i eksperimentalnu fiziku 1998. na
Kembridžu, magistrirao državnu administraciju i
međunarodni razvoj 2003. na Harvardu. Bio angažovan kao finansijski analitičar
u Deutsche Bank, zatim u Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu.
Ili Bojan
Krišto, koji je do petnaeste godine živeo
u Lionu, od 16. do 22. u Velikoj Britaniji, gde je i diplomirao na višoj školi
u Kembridžu, a magistrirao 1997. na Londonskoj školi za ekonomiju i političke
nauke. Od dolaska DOS-a na vlast, sa manje od 30 godina, postavljali su ga da
bude prvo direktor Dunav osiguranja, pa predsednik Upravnog odbora Galenike, pa
Državne lutrije Srbije, pa Aerodroma "Nikola
Tesla" (!?) Ostalo je do kraja nepoznato čime je Krišto zaslužio poslovnu
biografiju kakvom se ne mogu podičiti ni najveći svetski biznismeni, ali je i
činjenica da je morao da abdicira zbog plate od oko 3.500 evra i bonusa od oko
11.500 evra, što se smatra ne kažnjivim nego
smešnim u novoj projekciji menadžerskog
sistema po zamisli G17 plus.
Može
se na brojnim primerima dokazivati da oni za koje se pretpostavlja da
"nisu odavde", pogotovo ako imaju natprosečno obrazovanje (zbog
alibija), bez obzira šta to značilo, u ovoj zemlji služe za manipulacije sve
dok i sami ne postanu manipulatori. Sličan je princip primenjen i na onima koji
su odavde a šalju se tamo odakle nisu. U oba slučaja profit za vladajuće
stranke je, u maniru najproduktivnijih preduzeća - zagarantovan.
Čudna
fela
Iako ne spada u ovu kategoriju, nije na odmet
pomenuti ni felu aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je u visoku državnu politiku ušao nakon što je završio navodno
specijalne kurseve u SAD iz oblasti sprovođenja zakona (Law Enforcement), iz
oblasti bezbednosnih pitanja i nadzora (Security Issues and Oversight), kao i
kurs američko-nemačkog "Maršal centra za bezbednosne
studije" u Garmiš-Partenkirhenu. Svugde
je dobio odgovarajuću diplomu. Čak je mesec dana 2000. "stažirao" u Evropskom parlamentu u Strazburu i
Briselu. Kao takav je postao "specijalni savetnik" ministra u
Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova SRJ...
Kad je Đelić na početku
svog mandata doživeo da mu pod prozorom Vlade zvižde i pljuju neki sindikalci,
vidno se uzrujao, gotovo prepao. Upitao je nekog do sebe šta im je činiti.
Rekli su mu - ništa.
Tad je shvatio kako nema ništa lakše nego vladati Srbijom!
Jedina razlika između
Miloševićeve i Dinkićeve krađe jeste u tome što se Milošević nije bojao da
svoje pljačke obavlja gotovo javno, uz sve podršku opljačkanih, a Dinkić se ne
boji da to, iako sa državom u zaleđini, obavlja gotovo tajno, tako da
opljačkani nisu svesni šta ih je i odakle udarilo.