Beli mantili

 

Zdravstveni buvljak: nema boljeg mesta za muljatore

 

Đilas javno diluje beli prah

 

   Kada je reč o ličnim zaradama vlastodržaca, onda se u pitanje dovodi i zdravlje novorođenčadi, kao što pokazuje slučaj nabavke 7,5 tona praškaste materije za jedno porodilište u Beogradu    

 

Milan Malenović

 

Kada je u pitanju zdravlje, pare ne treba štedeti. Ovu izreku je naša vlast preimenovala u "kada je zdravstvo u pitanju, pare se ne štede". Pošto srpsko zdravstvo nema blage veze sa narodnim zdravljem, novac se na kraju slije u nečije privatne džepove.

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas doneo je 16. novembra 2009. odluku broj 3-3691/09-G o dodeli 99.660 kilograma deterdženta za mašinsko pranje veša zdravstvenim ustanovama u vrednosti od 8.570.760 dinara. Korisnici su bili 24 doma zdravlja i bolnice sa teritorije glavnog grada.

Ono što u ovoj odluci nije stajalo, jeste pitanje porekla i kvaliteta deterdženta.

Kako smo saznali, prašak za pranje je isporučen posredstvom robnih rezervi grada Beograda i nijedan džak nema niti atest ni bilo kakav dokaz o poreklu i kvalitetu. Šta se zapravo nalazi u isporučenim plastičnim vrećama - niko ne zna. Sigurno je jedino da ta praškasta materija nije podobna ni za kakvo pranje, ponajmanje mašinsko pranje veša.

Mašine za pranje u koje bi se stavio ovaj "deterdžent" odmah bi se zaglavile, jer se beličasta smesa veoma sporo, ako se uopšte, rastvara u vodi. U većini ustanova su i čistačice odbile da preuzmu "deterdžent" i da njime ribaju podove, baš zbog toga što se pokazao - vodootpornim.

Skoro stotinu tona nepoznate praškaste materije, od Đilasa proglašene deterdžentom, nepoznatih sastojaka, pa samim tim i nepoznatog delovanja na zdravlje ljudi, dodeljeno je, između ostalog, i GAK-u Narodni front, jednom od porodilišta u našem glavnom gradu. Novorođenim bebama je od beogradskih vlasti poklonjeno 7,5 tona nečega što može da bude i štetno. Da li tako vlastodršci brinu o najmlađim Beograđanima?

Najviše ovog praška, 18 tona, dobio je KBC Bežanijska kosa, trinaest tona je otišlo za KBC Dragiša Mišović, dok je deset tona dobio Dom zdravlja Palilula. Najmanje je dobila Specijalna bolnica u Sokobanjskoj, samo 300 kilograma.

U pojedinim bolnicama nije ni knjižen ulaz ove donacije, jer niko od zaposlenih nije bio spreman da na sebe preuzme odgovornost za sadržaj i delovanje nepoznate praškaste materije.

Ovo, inače, nije jedina mućka u zdravstvu ni Beograda, a ni Srbije, preko koje bi se oprao nečiji novac ili pojedincima uz skute vlasti pribavila protivzakonita korist.

U Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje (RZZO) glavni za peglanje računa je Pera Dagović. Koliko je on bitan u celom sistemu skidanja kajmaka jasno pokazuje i to što ga ostali zaposleni u međusobnim razgovorima nazivaju Metuzalemom, jer Pera ima preko sedamdeset godina i još ni ne razmišlja o penzionisanju. Verovatno zato što zna da i njega tada čeka apartman u Zabeli.

Iza Pere zaštitnički stoji takođe nesmenjiva direktorka RZZO-a Svetlana Vukajlović, za koju se u ovom trenutku uopšte ni ne zna zakonski osnov po kome još uvek sedi u direktorskoj fotelji. Ako i nema zakonskog, ima porodičnog osnova, koji je u Srbiji oduvek bio jači od svakog zakona. Svetlanina sestra od tetke je, naime, Marija Maca Milosavljević, profesorka na Višoj medicinskoj školi u Beogradu.

U privatnom životu Maca zauzima jednu veoma značajnu funkciju budući da je supruga isto tako večitog ministra zdravlja Srbije Tomice Milosavljevića. Pa gde bi Tomica mogao da otera rođenu svastiku?

Tako uz pomoć porodične radionice klana Milosavljević i šireg plemena, iz srpskog zdravstva se odlivaju pozamašna sredstva.

Koliko je pljačka uzela maha vidi se i na primeru Doma zdravlja Stari grad u Beogradu gde ni brat kandidata za guvernera NBS-a Dejana Šoškića, Danko, nije bio u stanju da pokrije manjak koji je nastao pošto je direktor Ljubiša Perišić dozvolio da se nenamenski potroši oko dva miliona dinara koje je RZZO prebacio za plate radnicima. Pomenuti Dagović je po odlasku Danka Šoškića za novog šefa računovodstva poslao svog čoveka koji je, verovatno, bolje upućen u metode peglanja računa.

Ni izvan Beograda situacija nije ništa bolja. U Smederevu izvesna Dragana Aleksić-Milovanović, zvana Dorinda, već duže vremena sedi i na čelu lokalnog Doma zdravlja, ali i Zdravstvenog centra. Upravnom odboru, koji bi mogao da je smeni ili joj produži mandat, odavno je istekao mandat, pa je Dorinda faktički postala nesmenjiva.

Dom zdravlja u Smederevu poslednji put je okrečen još u prošlom veku, a sva zarada se prebacuje u ZC Sveti Luka u Smederevu. Zauzvrat, Dom zdravlja dobija vakcine kojima rok upotrebe samo što nije istekao i koje se ne prodaju već otpisuju. Tako ušteđene pare preko Zdravstvenog centra kruže do Dorinde i dalje do RZZO-a i ministra zdravlja.