Uvodnik
(Pr)osudite sami
Gde su pare?
Milovan Brkić
Palestinski predsednik
Jaser Arafat umro je 11. novembra
2004. godine u pariskoj vojnoj bolnici Persi Klamar u 75. godini života, nakon što je dopremljen avionom iz Ramale,
zbog pogoršanja bolesti.
I dok su Palestinci širom sveta plačom
i uzvicima "volimo te,
Abu Musa" dočekali vest
o smrti svog vođe, rukovodstvo Fataha i Palestine mučila su pitanja - ko će naslediti nekoliko milijardi dolara na Arafatovom računu. Novac je bio namenjen Palestini i njenoj upravi, a vođa ga je držao na svojim inostranim
računima. Mlada udovica Jasera Arafata, koja je živela u Parizu, odvojena od muža, bila je odlučna u stavu da novac, kao zakonitom nasledniku,
pripada njoj! Ona je bila fiktivna žena Abu Muse, kako je bilo ratničko ime
Jasera Arafata.
Novac je, na žalost palestinskog rukovodstva, pripao njegovoj udovici. A reč je o parama većim
od palestinskog budžeta!
Legendarni palestinski vođa, koji je, čini se, imao devet života, i preživeo
više atentata, uključujući i pad aviona u pustinji, umro je u pariskoj vojnoj bolnici od side!
On je više voleo muškarce,
i sećam se priča naših starih obaveštajaca da je pokojni Tito voleo da sluša snimke dok Jaser bludniči sa svojim telohraniteljima u hotelu Jugoslavija,
gde je odsedao u svom apartmanu, i vrišti kao jarac.
Palestinci su verovali
da je Abu Musa otrovan, optužujući izraelski Šimbet i Mosad, i tražili su istragu.
Palestinske vođe diskretno su ćutale o uzrocima vođine smrti. Tek je 19. jula 2007. godine vođa Narodnog
fronta za oslobođenje Palestine Ahmed Džibril, koji živi
u izgnanstvu u Siriji, u intervjuu za televiziju
libanskog Hezbolaha rekao da mu je u razgovoru sa aktuelnim palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom i njegovom pratnjom u Damasku povereno da su im francuski lekari dostavili medicinske dokaze da je Arafat umro od side.
U godini u kojoj je umro Jaser Arafat, u Beogradu je,
nekoliko meseci ranije, za predsednika
Srbije izabran Boris Tadić.
Tek
posle dobijanja drugog predsedničkog mandata počelo je da se priča o dečjim bolestima predsednika Tadića, o anemiji, o tome da se u
njegovoj blizini ne može
pušiti duvan...
O predsednikovim
sklonostima prema raspusnom životu, o njegovoj ljubavi prema mladićima
(nekada i prema devojkama), nije se pričalo niti pisalo. Osim
mene, kome se u početku nije baš
mnogo verovalo. Mi smo takvi, gajimo
kult veličanja svih vođinih poroka.
Bogatsvo predsednika
Tadića procenjuje se na preko dve
milijarde evra, koje drži na
svojim inostranim računima. Da mu se nađe, zlu ne trebalo.
Pred kraj
prošle godine propagandna
mašinerija srpskog predsednika polako nas je pripremala za Vođinu bolest.
Prikazivan je Boris kako ide sa štakom,
zbog pucanja Ahilove tetive. Priča za malu
decu. I medicinske sestre znaju da
kada pukne Ahilova tetiva, ide se na operaciju,
ili stavlja gips. I kada pukne
tetiva na levoj nozi, ne oslanja se bolesnik na štaku pored desne ruke!
I predsednik je
operisan, uspešno, saopštili su
nam njegovi savetnici, a njega su, pet dana nakon
operacije, u kolicima, i sa zavijenom
nogom, doveli u zgradu Predsedništva, da naciji
čestita Novu godinu. Kolica nisu prikazali, uslikali su mu samo glavu do ramena.
Oni koji su imali bilo
kakvu operaciju, znaju koliko je bolno navlačiti pantalone na operisanu
nogu. Predsedniku su odsekli prste
na levoj nozi, kakva tetiva,
kakvi bakrači. Odavno se zna da
predsednik boluje od lupusa, sistemske
bolesti.
Pre dve godine, dok mu je menjana krv u jednoj
vojnoj bolnici u SAD, ustanovljeno je da predsednik Srbije ima i sidu.
Dok ispisujem
ove redove, a to je 17. januara, predsednik je još u bolnici, na VMA. Barem tako
pretpostavljamo, ako ga savetnici nisu
odveli negde na bolje mesto,
u neku svetsku bolnicu.
Predsednik ne živi
više sa svojom suprugom i dvoje
dece u rezidenciji, i oni ga
ne posećuju, a njemu do
toga, očigledno je, i nije stalo.
Ko će naslediti
naše pare na predsednikovom računu, pitanje je koje, osim mene, brine još mnoge gladne
građane ove zemlje.