Na licu mesta
Leskovac: gorka sudbina
pekara "Umipeka"
Molili, kumili, ne vredi
Niko
nije ni sanjao da bi neki dripac mogao da dođe, preko noći se obogati, uništi fabriku i njihove živote i - ode
Danilo Kocić
Propadanje nekada najmoćnije leskovačke pekarske industrije Umipek
počelo je 2005. godine, kada je ovu firmu kupio
kontraverzni niški biznismen Jovica Stefanović Nini, ali je samo godinu
dana posle promene vlasničke strukture Agencija za privatizaciju raskinula
ugovor. Nestajanje fabrike se nastavlja dolaskom novog vlasnika iz Podgorice. Nebojša
Bošković, donedavni vlasnik Umipeka, za 70 odsto kapitala je platio
28 miliona dinara, a prema procenama sindikata ove firme, za kratko vreme je
zaradio najmanje 160 miliona dinara prodajom četiri mlina, stovarišta u
Vladičinom Hanu, parking prostora pored Umipeka, parcele od 55 ari i
stovarišta u Brestovcu!
Moglo
bi se reći da je nedavni "štrajk glađu"
leskovačkih pekara samo nastavak agonije u kojoj se Umipek našao posle privatizacije, a posebno od novembra prošle
godine kada - mašine stale! Brojni protesti, pisma, obraćanje lokalnoj
samoupravi i državnim organima nisu pomogli da se prilike poprave, iako je bilo
mnogo obećanja da ova firma duge tradicije neće potonuti kao mnoge druge
leskovačke fabrike.
"Štrajkovali
smo glađu, molili, kumili, ali nije vredelo! Neko je ukrao našu imovinu,
nestali su naši snovi, ostali smo da se borimo za goli život! - kaže Nenad
Milenković, predsednik Samostalnog sindikata
Umipeka i štrajkačkog odbora, koji
je nekada hlebom snabdevao
dve trećine tržišta juga Srbije, čak i deo Kosova
i Metohije.
Niko od štrajkača
nije mogao ni da sanja da će neko, ko se preko noći obogatio, uništiti fabriku i njihove živote.
Radnici,
uglavnom pekari, kažu da ne znaju koga bi trebalo najviše
da optužuju za ponor jednog od simbola Leskovca. Kažu kako pouzdano znaju da je
Nebojša Bošković, podgorički biznismen, iz silosa prodao 150 vagona kvalitetnog
žita, nekoliko vagona brašna i njihove akcije Niškoj
banci...
Prema
saznanju sindikata Umipeka, novi vlasnik je pod hipoteku dao čak
tri silosa, mlin, fabriku stočne hrane,
pekaru, radionicu, laboratoriju, vagu i upravnu zgradu da bi dobio bankarski
kredit od milion i po evra. Milenković tvrdi da od te prodaje, odnosno hipoteke
radnici nisu imali nikakve koristi, a "na ruke"
su dobijali po nekoliko hiljada dinara! Iz firme se, kaže, nekontrolisano
iznosilo sve što je vredno i praznili svi silosi i magacini.
Radnici
su o stečaju, koji je nedavno otvoren, saznali iz novina, jer ih o tome nije
obavestilo rukovodstvo. Čude se kako to da je stečajni postupak pokrenut u
Pančevu, ali su im pravnici objasnili da je to "zakonska procedura", jer je sedište Umipeka preseljeno iz Leskovca
u taj vojvođanski grad. Stečaj je pokrenut na predlog poverioca Maber
komerca iz Pančeva, a radnici ni to nisu znali,
jer su informacije za njih bile blokirane.
Donedavni
direktor Umipeka Zoran Simonov kaže da je u trenutku preuzimanja
fabrike novi vlasnik zatekao dug od 30
miliona dinara, ali i neisplaćene zarade čiji je iznos vremenom narastao na 150
miliona dinara, a obaveze prema dobavljačima iznosile su 50 miliona dinara.
Štrajkači
su tražili isplatu 12 zaostalih minimalnih zarada, povezivanje dvogodišnjeg
staža i realizaciju socijalnog programa. iz Gradske skupštine Leskovca dobili
su "preporuku" da "pod hitno" stečajnom upravniku u Pančevu, preko suda u Leskovcu, dostave izvršne
naslove Osnovnog suda i da prijave svoja potraživanja, jer po zakonu imaju
prioritet u naplati. Sve to uz ocenu da je Umipek jedno u nizu
leskovačkih preduzeća koje će otići na "doboš" i stotinak radnika ostaće na ulici!
Malo potom, posle ispunjenja jednog od zahteva
- imenovanja novog stečajnog upravnika iz Leskovca - pedesetak radnika Umipeka
prekinulo je "štrajk glađu". Naime, Privredni sud u Pančevu, koji je, posle premeštaja sedišta Umipeka
u taj grad, bio nadležan za pokretanje stečaja, imenovao je za stečajnog
upravnika Roberta Mitrovića iz Leskovca, licenciranog stečajnog
upravnika, umesto Milane Kojić iz - Kovina. MItrović je odmah
posle imenovanja obećao da imovina neće biti
rasprodata i da uskoro može da se očekuje praktična realizacija stečaja u
skladu sa zakonom i stvaranje uslova za obnovu proizvodnje.
Radnici su svesni da sada ostaju bez posla i da moraju da se prijave
"na biro", uz nadu da će eventualno biti pozvani u fabriku kada budu
stvoreni uslovi za pokretanje proizvodnje.
Nada
uvek umire poslednja.