Na licu mesta

Leskovac: gorka sudbina pekara "Umipeka"

 

Molili, kumili, ne vredi

 

Niko nije ni sanjao da bi neki dripac mogao da dođe, preko noći se obogati, uništi fabriku i njihove živote i - ode

 

Danilo Kocić

 

Propadanje nekada najmoćnije leskovačke pekarske industrije Umipek počelo je 2005. godine, kada je ovu firmu kupio kontraverzni niški biznismen Jovica Stefanović Nini, ali je samo godinu dana posle promene vlasničke strukture Agencija za privatizaciju raskinula ugovor. Nestajanje fabrike se nastavlja dolaskom novog vlasnika iz Podgorice. Nebojša Bošković, donedavni vlasnik Umipeka, za 70 odsto kapitala je platio 28 miliona dinara, a prema procenama sindikata ove firme, za kratko vreme je zaradio najmanje 160 miliona dinara prodajom četiri mlina, stovarišta u Vladičinom Hanu, parking prostora pored Umipeka, parcele od 55 ari i stovarišta u Brestovcu!

Moglo bi se reći da je nedavni "štrajk glađu" leskovačkih pekara samo nastavak agonije u kojoj se Umipek našao posle privatizacije, a posebno od novembra prošle godine kada - mašine stale! Brojni protesti, pisma, obraćanje lokalnoj samoupravi i državnim organima nisu pomogli da se prilike poprave, iako je bilo mnogo obećanja da ova firma duge tradicije neće potonuti kao mnoge druge leskovačke fabrike.

"Štrajkovali smo glađu, molili, kumili, ali nije vredelo! Neko je ukrao našu imovinu, nestali su naši snovi, ostali smo da se borimo za goli život! - kaže Nenad Milenković, predsednik Samostalnog sindikata Umipeka i štrajkačkog odbora, koji je nekada hlebom snabdevao dve trećine tržišta juga Srbije, čak i deo Kosova i Metohije.

Niko od štrajkača nije mogao ni da sanja da će neko, ko se preko noći obogatio, uništiti fabriku i njihove živote.

Radnici, uglavnom pekari, kažu da ne znaju koga bi trebalo najviše da optužuju za ponor jednog od simbola Leskovca. Kažu kako pouzdano znaju da je Nebojša Bošković, podgorički biznismen, iz silosa prodao 150 vagona kvalitetnog žita, nekoliko vagona brašna i njihove akcije Niškoj banci...

Prema saznanju sindikata Umipeka, novi vlasnik je pod hipoteku dao čak tri  silosa, mlin, fabriku stočne hrane, pekaru, radionicu, laboratoriju, vagu i upravnu zgradu da bi dobio bankarski kredit od milion i po evra. Milenković tvrdi da od te prodaje, odnosno hipoteke radnici nisu imali nikakve koristi, a "na ruke" su dobijali po nekoliko hiljada dinara! Iz firme se, kaže, nekontrolisano iznosilo sve što je vredno i praznili svi silosi i magacini.

Radnici su o stečaju, koji je nedavno otvoren, saznali iz novina, jer ih o tome nije obavestilo rukovodstvo. Čude se kako to da je stečajni postupak pokrenut u Pančevu, ali su im pravnici objasnili da je to "zakonska procedura", jer je sedište Umipeka preseljeno iz Leskovca u taj vojvođanski grad. Stečaj je pokrenut na predlog poverioca Maber komerca iz Pančeva, a radnici ni to nisu znali, jer su informacije za njih bile blokirane.

Donedavni direktor Umipeka Zoran Simonov kaže da je u trenutku preuzimanja fabrike novi vlasnik  zatekao dug od 30 miliona dinara, ali i neisplaćene zarade čiji je iznos vremenom narastao na 150 miliona dinara, a obaveze prema dobavljačima iznosile su 50 miliona dinara.

Štrajkači su tražili isplatu 12 zaostalih minimalnih zarada, povezivanje dvogodišnjeg staža i realizaciju socijalnog programa. iz Gradske skupštine Leskovca dobili su "preporuku" da "pod hitno" stečajnom upravniku u Pančevu, preko suda u Leskovcu, dostave izvršne naslove Osnovnog suda i da prijave svoja potraživanja, jer po zakonu imaju prioritet u naplati. Sve to uz ocenu da je Umipek jedno u nizu leskovačkih preduzeća koje će otići na "doboš" i stotinak radnika ostaće na ulici!

Malo potom, posle ispunjenja jednog od zahteva - imenovanja novog stečajnog upravnika iz Leskovca - pedesetak radnika Umipeka prekinulo je "štrajk glađu". Naime, Privredni sud u Pančevu, koji je, posle premeštaja sedišta Umipeka u taj grad, bio nadležan za pokretanje stečaja, imenovao je za stečajnog upravnika Roberta Mitrovića iz Leskovca, licenciranog stečajnog upravnika, umesto Milane Kojić iz - Kovina. MItrović je odmah posle imenovanja obećao da imovina neće biti rasprodata i da uskoro može da se očekuje praktična realizacija stečaja u skladu sa zakonom i stvaranje uslova za obnovu proizvodnje.

Radnici su svesni da sada ostaju bez posla i da moraju da se prijave "na biro", uz nadu da će eventualno biti pozvani u fabriku kada budu stvoreni uslovi za pokretanje proizvodnje.

Nada uvek umire poslednja.