Zatiranje
Demokratska veleizdaja koja je predstavljena kao reforma
Kako je posle 2000. godine razbijen do tada dobro organizovan izvoz i
uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda da bi se planski uništilo srpsko stočarstvo,
a zatim Srbija prinudila da uvozi meso iz evropskih zemalja koje su sačuvale
svoje poljoprivrednike? O tome specijalno za Tabloid piše Milan
Njegomir, nekadašnji generalni direktor Fonda za stočarstvo
Milan Njegomir
U prethodnoj Jugoslaviji sistem je potencirao razvoj
industrije, ali je Jugoslavija bila i ostala pretežno poljoprivredna zemlja. U
okviru Jugoslavije je iz više razloga u Srbiji bila posebno razvijena
poljoprivredna proizvodnja, kako po obimu tako i po strukturi. Kako je za
unapređenje poljoprivredne proizvodnje i po obimu i po strukturi bitan element
plasman proizvoda na strano tržište - izvoz, to je bila konstantna borba za
osvajanje stranih tržišta.
Izvoz je značajan zbog specifičnosti poljoprivrednih
proizvoda koji ne trpe lagerovanje, zbog čega je neophodan kontinuirani izvoz. Lagerovanje izaziva
troškove i pad kvaliteta, a samim tim i pad cena.
Sedamdesetih godina prošlog veka zemlje EEZ, danas EU,
kao naše tradicionalno tržište (Italija i dr.) postigle su hiperprodukciju u
proizvodnji poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Na taj način su kao
dotadašnji uvoznici naših proizvoda, koristeći velike stimulacije za izvoz
svojih proizvoda, postali naši konkurenti na trećim tržištima.
Ujedno su, štiteći svoju proizvodnju od uvoza trećih
zemalja, zavele posebne uslove za plasman robe na njihovo tržište, a ti uslovi
sastojali su se u uvođenju prelemana, super prelemana, kontingenata, brana cena
i dr.
Da bi donekle ublažila nastalu situaciju, država je sa
EU zaključila petogodišnji sporazum, koji je na produžavan svakih pet godina -
do 1992. godine. Ovim sporazumom su delimično ublaženi napred navedeni uslovi,
ali pod uslovom da se naši poljoprivredni proizvođači i izvoznici udruže radi
jedinstvenog praćenja uslova sporazuma kako ih pojedine organizacije ne bi
kršile...
Tako su formirani fondovi u agrokompleksu: Fond za
unapređenje i plasman stoke i stočnih proizvoda STOFO, fond za voće i
povrće, fond za vino, fond za duvan, fond za žita i fond za šećer...
U okviru navedenih fondova proizvođači i izvoznici
poljoprivrednih proizvoda su ugovarali jedinstvene uslove za plasman robe na
strano tržište. Osnov za dogovor bile su minimalne prodajne cene, koje su
zavisile od konkretnih uslova na domaćem i stranom tržištu, ispod kojih nijedna
organizacija nije smela da plasira svoju robu na strano tržište.
Zatim su organizacije neposredno, a na bazi mnogobrojnih
uslova na domaćem i stanom tržištu, organizovano ispitivale kada će koji
proizvod, na koje tržište, u kom vremenu i sa kojim tačno procentom
stimulisati....
Dalje, organizacije su zajedničkim snagama otvarala nova
tržišta, tako da smo do uvođenja sankcija imali oko 40 tržišta za izvoz stoke,
mesa i proizvoda od stoke i mesa, a počeli smo sa pet do šest tržišta.
Ovako organizovan nastup je iz godine u godinu beležio
povećanje izvoza, i to posebno robe visoke finalizacije, što je uticalo na
povećanje proizvodnje po obimu i po kvalitetu i na osnovu čega smo vremenom
postali uvažavani u svetu kao ozbiljni izvoznici poljoprivredno-prehrambenih
proizvoda, posebno u stočarstvu.
Nekadašnja SFRJ je imala 45 klanica koje su
imale pravo izvoza u EU. Od toga je 25 bilo iz Srbije. Zatim je imala 16
velikih industrijskih klanica koje su imale dozvolu za izvoz u SAD, od kojih je
12 bilo iz Srbije.
Poznata je bila šunka u limenci sa
kojom smo učestvovali sa čak 15,2 odsto ukupnog američkog uvoza konzervi, tako
da smo bili na trećem mestu po uvozu posle Danske i Poljske! Takođe
je bio poznat naš bejbi bif kao najkvalitetnije meso u svetu, koje smo
izvozili u količini od 54.400 tona, a taj
kontingent nam je bio odobren od EU!
Nažalost, raspadom SFRJ i uvođenjem sankcija SRJ,
onemogućen je plasman poljoprivredno-prehrambrenih proizvoda na strana tržišta,
što je negativno uticalo na našu proizvodnju i po obimu i po kvalitetu.
Znajući kako je teško osvojiti tržišta, u okviru
fondova u poljoprivredi su, koliko je to bilo moguće, kontaktirali sa kupcima
na bivšim tržištima kako bi po prestanku sankcija nastavili sa izvozom. Tako je
delegacija STOFO-a, odmah po ublažavanju sankcija 1996. godine otišla u
Brisel, gde je uz pomoć delegacija Italije i Grčke razgovarala o mogućnosti
nastavka izvoza u EU.
Tema razgovora bilo je to da se deo kontingenta stoke
i mesa od 54.400 tona koji je za vreme sankcija podeljen na ostale republike
dodeli Srbiji, zatim da se jednom broju od 25 pomenutih klanica iz Srbije koje
su imale pravo da izvoze u EU daju dozvole za izvoz. Posle dvodnevnih teških
razgovora dobili smo saglasnost da osam klanica dobije privremenu dozvolu za
izvoz - do dolaska komisije iz EU koja bi ih pregledala.
Dalje smo, objašnjavajući da je Srbija učestvovala u
izvršavanju kontingenta oko 50 odsto u odnosu na druge republike, dobili
dozvolu da u prvoj polovini 1997. godine izvezemo 9.975 tona, što znači da
bismo za celu godinu dobili oko 50 odsto od ranijeg kontingenta od 54.400 tona.
Tom prilikom smo, zbog izuzetnog
ugleda koji je STOFO imao, naše stočare preko njega učlanili u Udruženje
proizvođača i trgovaca stokom i mesom sa sedištem u Briselu. Tako je SRJ
postala prva zemlja koja nije članica EU, a da su pritom njeni stočari članovi
evropskog udruženja.
Ovo je bilo izuzetno korisno jer je značilo
približavanje EU i dobijanje podrške za naš izvoz i izuzetne korisne
informacije. Koristeći višedecenijska iskustva u organizovanom osvajanju
tržišta, poljoprivredne organizacije su bile spremne da se uz koordinirani
odnos sa državom vrate na stara tržišta.
Dolaskom nove vlasti 2000. godine i sekte koja se
prozvala G-17 plus (samozvanih stručnjaka), namerno je rađeno sve protiv
izvoza, odnosno protiv organizovanog izvoza-uvoza i time protiv interesa poljoprivrednih proizvođača.
Prvo, razbijen je organizovan nastup pri izvozu i
uvozu, ukinute su minimalne prodajne cene koje su neposredno utvrđivali
proizvođači, prerađivači i izvoznici - zavisno od brojnih uslova koji su
vladali na domaćem i stanom tržištu. Ovaj organizovani dogovor razbili su
stručnjaci iz vlasti, kvalifikujući ga kao monopol.
Drugo, zauzimali su se za slobodno tržište i davali
podršku uvoznom lobiju, čija je pobeda, ispostavilo se, bila fijasko za domaću
proizvodnju (jedne godine Srbija je uvezla više banana nego nekada cela SFRJ!).
Težak udarac našem izvozu, povratno i na proizvodnju i preradu poljoprivrednih
proizvoda, imalo je i donošenje jedne nakaradne odluke koja utvrđuje sistem
stimulacija za izvoz.
Tradicionalno su konkretnu raspodelu stimulacija
vršile neposredno organizacije, u okviru fondova koje su izvozile i kojima su
pripadala ta sredstva, a koje su najbolje znale kada, kako, u koje vreme, na
koje tržište sa kojim procentom treba stimulisati pojedine proizvode, što je
imalo za posledicu racionalno korišćenje sredstava i povećanje izvoza.
Odlukom je sada propisano fiksno utvrđivanje
stimulacija, što je potpuno pogrešno jer se uslovi na domaćem i stranom tržištu
takoreći dnevno menjaju.
Utvrđene su stimulacije i za proizvode koji nisu ni
pod kojim uslovima mogli da idu u izvoz, tako da su ostale neiskorišćene za te
proizvode, a na druge nisu prebačene.
Ukratko, ova odluka je totalni promašaj i ne služi
povećanju izvoza. Pomenutom odlukom
regulisanja stimulacija raspodela sredstava izuzeta je od organizacija, odnosno
od njihovih fondova, što je izazvalo i gašenje fondova, pa i STOFO-a.
Gašenjem STOFO-a prestalo je i članstvo naših stočara u evropskom
udruženju proizvođača i trgovaca stokom i mesom. Na taj način je naša
proevropska vlast prekinula jedinu nit preko koje smo imali kontakte sa EU.
Zbog svega što je navedeno mi nismo uspeli posle niza godina od ukidanja
sankcija da se vratimo na ranija tržišta, niti da povećamo izvoz. Nismo uspeli
da osposobimo dovoljan broj klanica za izvoz u EU i nijednu klanicu za izvoz u
SAD.
Napred navedenu odluku, koja je kako je već izneto
izuzetno štetna za dalje povećanje poljoprivredne proizvodnje i izvoza, donela
je Vlada Srbije u kojoj je ministar za poljoprivredu bio Dragan Veselinov.
Napred je izneto da je od 12 industrijskih klanica
(svetskog ranga) iz Srbije, osam bilo iz Vojvodine. Danas nema
nijedne. Mislim da je suvišan komentar koliko je samo u tom delu ministar
učinio za Vojvodinu. Sve ovo što je izneto i još niz drugih štetnih odluka
uticalo je na to da je kod nas poljoprivredna proizvodnja u nekim oblastima
stagnirala, a u nekima se i prepolovila, kao što je to slučaj u stočarstvu.
Dok je u Jugoslaviji potrošnja mesa po glavi
stanovnika bila 62 kilograma (u Srbiji je potrošnja bila i veća), sada je u
Srbiji manje od 40 kilograma, dok je istovremeno u Sloveniji 95 kilograma, u EU
86 kilograma, a u SAD oko 110 kilograma po glavi stanovnika.
Ovakav odnos sadašnje vlasti prema agraru je
neshvatljiv, posebno ako se zna da je Srbija agrarna zemlja, tako da agrar
direktno ili indirektno učestvuje sa oko 50 odsto u stvaranju nacionalnog
dohotka!
Dug period (s obzirom na dug proces proizvodnje)
potreban je da se uz velike napore, stručnost i organizovanost vratimo na nivo
od pre dve decenije.
Što se tiče odnosa prema EU, tu treba biti vrlo
obazriv. Ulaskom u Evropsku uniju mi prihvatamo sistem planiranja proizvodnje u
EU, pa bi zbog toga bilo neophodno pre ulaska povećati poljoprivrednu
proizvodnju po obimu i kvalitetu i proizvesti viškove roba radi izvoza u zemlje
članice, jer će sigurno zemlje EU, budući
da imaju viškove poljoprivrednih proizvoda, teško odobravati porast
poljoprivredne proizvodnje svojim članicama, što bi za nas bilo loše ako uđemo
sa sadašnjom niskom proizvodnjom.
Milan
Njegomir je 37 godina vodio Fond za stočarstvo Jugoslavije "STOFO" i
koordinirao rad ostalih u agro-kompleksu. Istovremeno je šest godina vodio
ekonomske odnose sa inostranstvom u Komori Srbije. Za svoj rad je često bio
pohvaljivan, tako da je 1985. u Milanu dobio orden od Italijansko-jugoslovenske
komore. Zatim mu je dodeljeno priznanje "Kapetan Miša Anastasijević"
za doprinos razvoju agrara Srbije.