Istraživanje
Preko kretenizacije muzike, do droge, alkohola,
agresivnosti, satanizma i homoseksualnosti
Štimovanje po Rokfeleru
Možete li da zamislite da je rokenrol kao
najpopularniji muzički žanr već 60 godina u stvari perfidno smišljena
psihološka operacija koja je milione ljudi širom sveta povezala u globalno uniformno.
Agresivno i histerično "humano krdo" . U međuvremenu sama
muzika je nestala.
Piše: Ivona Živković
Verovatno ste primetili da kad god
uključite radio i nasumice vrtite radio skalu na UKT opsegu, gotovo devedeset
posto muzike koju možete da uhvatite je anglo-američka popularna muzika opšte
poznata kao rok muzika. Ako ste malo starija generacija, iznad četrdesete ili
pedesete, za vas će to biti uglavnom nepoznati izvođači, a ni ova muzika više
nije tako laka i pevljiva kao što je ranije bila. Na protiv, u njoj
je sve više govora, sa gotovo hipnotičkim repeticijama istih stihova nekih
čudnih elektronskih zvukova koji uopšte nisu melodični, a najveći deo ove
muzike je postao samo deo takozvanih muzičkih spotova, pa se samo u kompletu sa
slikom može "slušati".
Bez slike ova muzika nema isti smisla.
Iako su ga "rok stručnjaci" podelili na razne podžanrove, uopštena
odrednica rokenrola je: laka melodija sa čestim repeticijama, korišćenje
izrazito brzog ritma, električnih gitara, bubnjeva i klavijatura, mikrofona i gromoglasnog
ozvučenja, pa je neophodno na isto tako gromoglasnim uređajima ga i slušati.
Pevanje koje bi ovu buku moralo da nadvisi
preraslo je u svojevrsno dranje i vrištanje, a stvarne glasovne sposobnosti su
zbog korišćenja pojačala sasvim nebitne.
Praktično rok može da "peva" ili
vrišti svako. Ni melodija više nije bitna, jer tekst sa repeticijama i ritam
imaju dominantnu ulogu. Vizuelni deo ove audio-video simbioze postaje, po
zakonima opažanja, sve dominantniji, pa se rok muzika danas sluša više očima
nego ušima. U stvari, naše uši su postale kao slabi zvučnici sa jakin pojačalom
jer rok zaglušuje naše uši, pa se ova muzika (tj. vibracije) tako
"preliva" preko zagušenih ušnih kanala do svake ćelije u organizmu
sve dok i poslednja ne počne da treperi.
Prisustvovati nekom rok događaju danas
znači prepustiti se delovanju upravo ovakve zaglušenosti, nakon čega slušaoci
izlaze ne samo gluvi već i zaslepljeni od besomučnih svetlosnih efekata. I oni
praktično predstavljaju masovni trans koji još dugo nakon koncerta ostaje da
odzvanja u vodenim kristalima čitavog organizma. Ako ovu rok muziku slušate u
kolima, obuzme vas neka čudna uznemirenost koja vas tera na ubrzano
delovanje, na pokret i imate potrebu da dodate gas.
U stvari, odavno je poznato da rok muzika
podstiče aktivnost i agresivnost i da ima razorno delovanje na sva čula. Danas
je rok muzika toliko daleko otišla sa svim ovim karakteristikama, da muzike u
rokenrolu više i nema.
Šta u stvari beše muzika? Muzika (od grčke
reči muza) je zvučni sklad koji izaziva neko prijatno duševno nadahnuće. Muzika
ovo čini tako što se njenim slušanjem (vibriranjem tonova) ove vibracije mešaju
sa vibracijama svih molekula u našem organizmu (jer svi vibriraju pod strujnim
naponom bioenergije) posebno oni koji se nalaze u kristalnoj rešetki koju
formiraju molekuli vode.
Oni se pod dejstvom muzike (a to su
frekvencije koje formiraju stojeći talas koji je zarobljen u rezonantnoj
kutiji) oblikuju tako da stvaraju određeni raspored ovih kristala. I taj
raspored može ostati još dugo nakon što smo prestali da slušamo muziku i mi
tako i muziku i sve drugo pamtimo. I ako je muzika prijatnija raspored kristala
je simetričan.
Naučno ispitivanje kako ove čujne, posebno
muzičke frekvencije deluju na molekule u organizmu, posebno na vodu i može li
se sa njima na naki način manipulisati, počelo je da se vrši još krajem 19.
veka. Ovaj vek je inače doneo najveća naučna otkrića, koja su onda u 20-tom usavršavana
i komercijalizovana. Najintenzivnija su bila između dva svetska rata u Nemačkoj
i SAD.
Tako su ova hidrasonična istraživanja
izbacila neke teorije o tome da je pomoću raznih muzičkih frekvencija koje
su bliske frekvencijama na kojima osciliraju molekuli DNK, na primer, a to je 528Hz,
moguće delovati na održavanje zdravlja i zaceljivanje bolesti. Potrebno ih je
samo dovesti u harmoničan sklad. Ali, na isti način je onda moguće muzikom i
poremetiti ovaj prirodan oscilirajući sklad svih molekula u organizmu pod
uslovom da se deluje frekvencijom koja ovo može da zairitira . Tako bi se remećenjem
ove bioharmonije mogle podstaii i neke bolesti. Psihosomatske bolesti u
poznate. Danas se zato u medicini umesto biohemije sve više koristi termin elektrobiohemija,
jer ni jedan hemijski proces nije moguć bez prethodnog pokretanja elektrona. A
to je decenijama izgleda bilo namerno izostavljano. Razvoj elektromedicine je
godinama sprečavan i zataškavan.
Zašto je američka vojska
eksperimentisala sa zvukom
Logično je onda bilo da izučavanje
svetlosnih i zvučnih efekata i njihovo delovanje na ljudski organizam zaintrigira
vojne stručnjake. Možda nije dovoljno poznato, ali najveći broj naučnih
istraživanja se vrši za vojne potrebe, pa ih onda vojska zadržava ili pušta da
se komercijalizuju. Na primer, mobilna telefonija je dobila zeleno svetlo za
civilnu upotrebu tek kada je vojni establišment to odobrio, iako je bila moguća
još pre Drugog svetskog rata.
Svetlost i zvuk se tako danas mere matematički prema
učestalosti vibracija pojedinih molekula, pa je tako svaka vibracija dobila
svoju tabelarnu vrednost koja se naziva frekvencijom. Čujni deo ovog zvučnog frekventnog
opsega koristi se i za precizno štimovanje instrumenata.
Naučno istraživanje upravo muzičkih frekvencija vršeno
je veoma intenzivno između dva svetska rata. Iz arhiva Fondacije Rokfeler
se tako nailazi na podatke (prema američkom profesoru Džemsu Tobajasu)
da je postojalo akademsko istraživanje akustične energije koju je ova privatna
fondacija finansirala, a vršeno je u saradnji američke mornarice (US Navy)
i američkog Nacionalnog saveta za odbrambena istraživanja (National
Defense Research Council). Tu je angažovan bio i jedan audio inženjer i
instruktor drame, Harold Baris-Mejer iz nju Džersija iz Instituta za
tehnologiju Stevens. On je tada najviše bio poznat kao konsultant "Muzak
Corporation" gde je "koristio svoje znanje da optimizuje
zvučne instalacije u fabrikama tako da emocionalna motivacija radnika bude
postignuta kroz muziku i da ne deluje nepovoljno zbog fabričke buke".
Trebalo je, dakle da uklopi buku i muziku. Nema sumnje da su Rokfeleri
nastojali da putem muzike podignu produktivnost radnika. Ali, studija je imala
još jedan zadatak, a to je da ispita mogućnost njenog delovanja na
emotivno stanje mase, pa se kao odlična podloga za ovo pokazao film.
Popularna muzika otvara fantastično tržište hemijskom
kompleksu
Suština studije je da se uvođenjem muzike, koja bi sa
slikom bila u kontrapunktu, pojača delovanje na publiku i to tako što bi muzika
koja bi bila jednostavna mogla da da emociju slici, koja je sama po sebi nije
imala. Ali, zašto bi Rokfeleri koji zarađivali na nafti finansirali studiju o
filmskoj muzici kao sredstvu uticaja na mase? U stvari Baris-Mejer
je nakon istraživanja postao uveren da je "audio kontrola ljudskih
emocija moguća za veliki deo slušalaca kako bi se nad njima mogla sprovoditi
kontrola ponašanja kao kod krda". Oni su verovatno i pošli od činjenice da
sve ovce ili sva goveda u krdu (ili ptice u jatu) reaguju na određenu stresnu
situaciju (informaciju) koja je evidentno pogodila jednu životinju, a odreaguju
svi. Kod pasa je takođe poznato da nastaje jaka kolektivna uznemirenost. Dakle,
muzika je mogla da se koristi i za masovno podizanje tenzije i izazivanje
uznemirenosti i kod mase ljudi. I to je za američku vojsku bilo veoma
zanimljivo.
Upravo je Baris-Mejer doprineo
svojim radom u američkom Ministarstvu odbrane
za vreme Drugog svetskog rata: "...uključujući gradnju zvučnih delova koji su stavljani
na avione tako da se neprijatelsjkim vojnicima moglo obraćati iz vazduha kako bi se stvarala masovna
histerija".
A ono što je zanimalo Rokfelere
bilo je verovatno vezano za izazivanje određenih emocionalnih stanja
putem zvuka koja bi za posledicu imala možda i somatsku bolest. Na ovakav
zaključak navodi i razmišljanje dr Leonarda Horovica koji
otkriva da je u pomenutim istraživanjima o filmskoj muzici učestvovao i pomoćni direktor Rokfeler
Fondacije za humanizam, Džon Maršal, koji je zajedno sa autorima
knjige „Komponovanje za film" (Hansa Islera i Teodora Adornoa
1947) bio poznati izvođač u muzičkim projektima koji su
služili vojsci i komercijalnim interesima sa umetničkim i „filantropskim ciljem".
On je na ovoj funkciji bio od
1933. do 1940. u vreme kada je Fondacija Rokfeler nastojala da preko
svojih ljudi, pre svega Abrahama Fleksnera, da vrši uticaj na
američki kongres kako bi Fondacija
dobila zakonsko eksluzivno pravo da filantropski doprinosi nacionalnom
zdravstvenom sistemu, zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenoj edukaciji. (Prosto rečeno hteli su da korumpiraju sve što je imalo veze sa zdravstvom kako bi čitavu medicinu stavili u dilersku službu svog hemijskog i
farmaceutskog kompleksa).
Abraham Fleksner iz Rokfeler Fondacije
snabdevao je zato Kongres raznim falš izveštajima iz Američke lekarske asocijacije kako bi se preko njihovog ugleda
uticalo na reforme u zdravstvu koje su odgovarale Rokfelerima. Kongres je
najzad i prihvatio Fleksnerov izveštaj i današnja alopatska medicina je tako
produkt interesa hemijsko-farmaceutske industrije.
Razvoj muzičke industrije nakon Drugog svetskog rata, pored prodaje
audio sistema (gde su monopol preuzeli Rokfeleri i to opet u saradnji sa američkom vojskom skrivajući se iza opšetag nacionalnog interesa) omogućio i prodaju BASF i drugih magnetofonskih traka, kao i vinilskih
ploča na kojima je urezivana
muzika.Tako je poslovna simbioza kapitalističke filozofije Rokfelera i
američke vojske, koja je u muzici
videla mogućnost psihološke manipulacije
masa, imala logičan zajednički interes. Za kapitaliste bilo je korisno izazvati kod
masa bolest koja će rezultirati stvaranjem ogromnog
broja ovisnika od rok muzike, dok će za vojsku biti odličan posao da se preko ove masovne zabave provuče kult koji će modelirati univerzalnu „mirotvoračku" , ali veoma agresivnu i histeričnu generaciju koja želi samo slobodu, mir, seks, tj. „slobodnu
ljubav" i rokenrol.
„Ubio bih majku zbog
rokenrola, prodao bih dušu" izjavio je jednom prilikom rok muzičar Bon Džovi.
Kako se u ovo novu masovnu
kulturu vremenom uvlačila droga, alkohol,
agresivnost, satanizam, homoseksualnost i konačno čist kretenizam (jer je ova muzika danas postala upravo to
sa svojim glavnim promoterom izvesnom Lejdi Gagom) upravo je posledica
ovih vojnih eksperimenata i potom vešto smišljene psihološke operacije koja se
već punih 60 godina uz pomoć svih najuticajnijih medija sprovodi nad milionima
ljudi širom sveta. Ali, o ovome kasnije.
Promena standardne
frekvencije štimovanja instrumenata
Jedan posebno zanimljiv detalj u čitavoj priči koja je prethodila
pojavi rokenrola je i promena standardne frekvencije štimovanja koja je zvanično uvedena 1953. u anglo-američku muziku. Naime, još je drevnim Grcima bilo poznato da
različiti tonski modaliteti utiču na raspoloženje i stanje emocija kod
slušalaca. Ovi različiti modaliteti (zapravo
frekvencije na kojoj je štimovan muzički instrument)
razlikovali su se u različitim grčkim kulturama i bili su poznati kao jonski, dorski, frigijski,
eolski, miksolidijski, lidijski...
Aristotel je,
na primer, smatrao da dorsko štimovanje podstiče razum i ublažava ekstremna
raspoloženja. Platon je smatrao da je dorsko štimovanje idealno za vreme
ratova i kriza jer podstiče disciplinu i uzdržanost. Moguće je da je upravo štimovanje
na A=440 Hz bio stari dorijanski modalitet. On je pogodan za vojsku jer izaziva
izvesnu nategnutost u odnosu na štimovanje sa nižom frekvencijom na istom tonu.
Štimovanje
A=432 Hz je moguće bio stari lidijski i jonski modalitet
i on nas čini opuštenijim i deluje više hedonistički po zapisima
drevnih Grka. A=432 Hz je u stvari najbliža frekvencija koja omogućava sazvučje instrumenta sa opsegom
ljudskog glasa. Oba filozofa su na tako smatrala da lidijski i jonski modalitet
deluju relaksirajuće i mekano, dok je Platon smatrao
da čak zaglupljuje ljude, jer im
opušta mozak.
Modaliteti po
kojima se štimuju instrumenti bili su vekovima različiti u mnogim kulturama (mada se nisu znali matematički izračunati kao danas) , a
zavisili su i od samog instrumenta i od ukusa muzičara. Ali, vremenom sa povezivanjem tržišta i razmenom
kultura i muzike krenulo se u njihovu standardizaciju. Tako je za klasičnu muziku usvojen standard štimovanja orkestra po tonu A
= 432Hz ili A=433Hz. U ovom modalitetu je svirana muzika Baha, Betovena, Mozarta.
Ovaj štim se i danas u kontinentalnoj
Evropi smatra standardnim. Ali, u Americi i Britaniji je neko iz nekog razloga
godinama nastojao da ovu frekvenciju podigne na ono što je možda bio dorski modalitet,
a to je A= 440 Hz. Šta je bio razlog za to? Zanimljivo je u svemu da je ovaj
novi anglo-američki štim ustanovljen u isto vreme
i od istih agentura koje su se bavile studijama izazivanja ratne histerije
putem akustike. A to je opet bila vojska.
Iako je zvanično A=440Hz prihvaćen kao standard 1953., u
Britaniju je uveden još 1939. i kako tvrdi publicista dr Leonard Horovic,
Britancima je to predložio baš Gebels.
U stvari predlog da se uvede
standardno štimovanje na A= 440 Hz potekao je od američke Muzičke federacije još 1910., ali u Evropi ovo nije prihvaćeno jer je ta frekvencija smatrana kao manje ugodna
za slušanje tj. bila je više tmurna u poređenju sa A=432 Hz.
Tako je ova frekvencija (A=440Hz)
prvi put formalno uvedena u vreme priprema za Drugi svetski rat koji je
finansirala i Rokfelerova banka. Kao glavni finansijeri Hitlerove nacističke armade, Rokfeleri su postali nakon Drugog svetskog
rata veoma omraženi u SAD, ali su zato iz Nemačke preuzeli kompletnu hemijsku industriju IG Farben i
preneli je (raznim kupoprodajnim finansijskim transakcijama) u SAD. Ovako transformisani
IG Farben omogućio je Rokfelerima i
njihovom farmaceutskom kartelu da monopolišu čitavo zdravstvo i danas drže
pod kontrolom Svetsku zdravstvenu organizaciju.
Jozef Gebels je navodno smatrao
da je veoma važno da se propaganda vrši i preko muzike i to
tako što bi ona zvučala kao muzika „više rase" i što bi nategnutiji vojnički štimung više odgovarao. I to je izgleda stiglo i do nekog značajnog mozga u Britaniji, mada nije isključeno ni ono što tvrdi Horovic da je lično Gebels nekoga u Britaniji savetovao. Ovo nije isključeno ako se zna da je britanska agentura bila glavni podstrekač u naduvavanju nacističke ideologije Trećeg Rajha, pa neki istoričari
smatraju i da je sam Hitler bio njihov agent. Britanija je znala da joj na putu
da postane svetska imperija broj jedan smeta upravo Nemačka, pa je njeno vojno industrijsko „naduvavanje" , a
onda „pucanje" bilo je unapred inscenirano. Sva
najnaprednija tehnologija kao i nemačko zlato završili su nakon rata u Britaniji, SAD, Švajcarskoj i
Vatikanu.
Tako je i Rokfelerov konzorcijum
nacističkih stručnjaka za zvuk promovisao uvođenje ovog standarda za štimovanje u SAD.
Štimovanje ne po sluhu već po elektronskoj
sintetičkoj frekvenciji
Ovaj standard je za Britaniju usvojen1939. u Londonu na jednoj konferenciji
Britanskog Instituta za Standarde. Tu su se navodno složili da ovaj standard
bude kompromis ranijih nastojanja za standardizacijom jer je navodno bio blizak
sa A=439Hz što je navodno bio modalitet štimovanja Kraljevske
filharmonije, a što je zaista teško dokazati. Ali to su onda nastojali da uvedu
i kao međunarodni standard.
Tako je BBC počeo da promoviše za štimovanje
standardni ton od A=440Hz, koji da bi bio što tačniji zapravo proizveden
elektronski (!) Tako su instrumeniti u Britaniji počeli da se štimuju po
sintetički napravljenoj elektronskoj frekvenciji.
Ovaj frekventni modalitet, piše Horovic,
je dobijen iz oscilatora čiji rad kontroliše jedan stisnuti električni
kristal koji vibrira sa učestalošču od milion Herca. On je onda smanjen na
frekvenciju od 1,000 Herca elektronskim razdeljivačem, nakon čega je umnožen 11
puta i podeljen na 25. I tako je stvorena elektronska željena frekvenciju od
navodno preciznih A=440 Hz. Iako je 439 Hz primarni broj na tonskoj skali
sa frekvenciijama za ton A, ona nije prihvaćena kao takva već je
još podignuta. I za to zaista ne postoji drugi razlog osim umišljaja.
Raniji evropski standard, gde je A= 432 Hz,
0,3 polutona je niži od anglo-američkog standarda i on nudi vokalima veću
fleksibilnost i manje agresivnosti. Niža frekvencija traži kod tako naštimovane
gitare, na primer, i manju rezonatorsku kutiju i ima daleko mekši zvuk i
prijatniji zvuk. A=440Hz oseća se kao oštriji i pomalo "metalan"
zvuk. Na primer, Džon Lenon je pesmu "Imagine"
komponovao i svirao na klaviru naštimovanom na A=432 Hz.
Neki muzikolozi tvrde da anglo-američko štimovanje
izaziva kod ljudi agresivnost jer više isteže ljudski glas, te da je
relativno mučan i da više pogoduje vojnoj i komercijalnoj upotrebi. Ali ovakvo štimovanje
je bilo idealna „podloga" da se svira anglo-američka muzika koja će tek stići da „pokori"
čitav svet:
rokenrol!
Zanimljivo je, i možda ne slučajno, što je interval između A=440Hz (analogan sa povišenom tonom F(is)=741Hz)
i on u akrodu sa A=444Hz što je analogno sa C(5)=528Hz u drevnoj solfeđo lestvici čini harmonijski spoj
povišene kvarte (tritonus) i koji je poznat u muzici kao „đavolji interval" zbog izuzetno protivne (dis)harmonije
(C-Fis) koja nastaje kada se ova dva tona zajedno odsviraju. Iako po muzičkoj teoriju svaka dva tona čine
harmoniju, ova dva su kao rogovi u vreći. U renesansnoj muzici je zato ovaj
"đavolji interval" kompozitorima bio zabranjen.
U to vreme komponovanje muzike je obavljano
u čast Bogu. Zato je ona morala da bude lepa i lepršava. Sporni C-Fis ili tritonus
koji koji obuhvata tri cela stupnja u skali, jedan je od najdisonantnijih
muzičkih intervala. Smatrao se neprijatnim i ružnim i nazvan je "muzička
dijabola" tj. đavo u muzici - i, naravno, nije bilo prihvatljivo tako
nešto čuti u počast Bogu", objašnjava jedan muzikolog. Dakle, u čast bogu
išlo je sve što je lepo i prijatno, a sve ružno i neprijatno smatrano je đavoljim.
Ali,
vremenom su upravo đavolske karakteristike polako počele da ulaze u muziku i to upravo preko rokenrola pa je
tako i ovaj đavolji tritonus bio često prisutan kod gitarista poput Džimija Hendriksa,
Džimija Pejdža, ali i grupe Deep Purple i drugih.
(U
sledećem broju: Đavolja rok muzika - okidač za masovnu histeriju)