Postdemokratija
Ima li ko da misli drugačijom pameću?
Neverovatno koliko smo kao narod zatupeli,
u svakom pogledu. I emotivno i duhovno i intelektualno. Lažu nas i mažu,
obećavaju, prete i ucenjuju, i naši i njihovi, a mi ništa. Višestruko poraženi
i poniženi, prepustili smo se sudbini. Ajde što propadamo ekonomski i kulturno,
to se događa celom svetu, ali što ne mislimo, što bar ne radimo na sebi? Što
smo postali naivni i lakoverni, malodušni i ravnodušni, što zaostajemo čak i za
samima sobom, kakvi smo nekad bili. Gde se izgubila mudrost ovog naroda koja se
prikupljala i čuvala kao najveće blago vekovima. Kako je moguće da je ovaj
narod i nepismen bio pismeniji od sebe opremljenog univerzitetima, akademijama,
televizijama, internetima, pametnim telefonima... Kako su nas to partije uzele
pod svoje i postale sve i svja, i crkve u kojima se molimo, i škole u kojima se
učimo, i duševne bolnice u kojima se lečimo, i fabrike u kojima se zapošljavamo,
i mediji u kojima se informišemo, jezikom siromašnim, kao što je i pamet.
Siromaštvo jezika najbolji je dokaz siromaštva duha u koje smo zapali, a
svekoliko siromaštvo u kojem pokušavamo da živimo, samo je prirodna posledica
zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar,
bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Naleteh ovih dana na TV reprizu serije „Vuk
Karadžić". Kakav je to jezik, kakva mudrost! Koliko je tu pameti,
trebalo bi je, od sad pa doveka, vrteti tri puta dnevno, kao što se triput
dnevno mora jesti. Ne zbog vraćanja korenima, već da pokupimo pamet koju smo
usput pogubili, zbog budućnosti ovog naroda koji nekad beše mudriji. Odakle sve
one mudre izreke, koje nas prepoznaju i tumače bolje od nas samih, nego iz tog
naroda. Uostalom, tako je i Vuk, beležeći ih i pamteći, postao mudrac.
Elem, dok nešto drugo radih, petljajući po
internetu, prečuh reči i rečenice, sasvim izvan ovog današnjeg razuma,
koje svom težinom udaraju po pameti. Zastadoh da vidim otkud dolaze i
kuda vode. Bio je nekakav samit crnogorskih glavešina onog vremena, na
kojem se raspravljalo o krvnoj osveti, da li treba ili ne da se odobri u nekom
konkretnom sukobu dveju familija. Većina govornika je za, tvrdeći da neće biti
mira dok se ne naplati osveta i ne padne krv i na drugoj strani.
Predesedavajući, Petar Petrović Njegoš,
očigledno ne baš oduševljenjen rešenjem, pita: Ima li neko da misli
drugačijom pameću? Pošto se niko nije javio, crnogorski Vladika i
neprikosnoveni narodni vođa, uprkos svom drugačijem uverenju, zaključi da
se odobrava krvna osveta toj i toj familiji.
Nije ovde reč o isticanju takve vrste demokratičnosti,
pri donošenju tako nedemokratske odluke, nego divljenje prema mudrosti, sadržanoj
u tom njegovom pitanju: Misli li ko drugačijom pameću? Dakle, ne pita on
za drugačije mišljenje, jer svaka budala može da ima svoje, drugačije
mišljenje, nego pita za drugačiju pamet. Ako je nema, kao što je nije bilo u
tom trenutku i tom društvu, onda je to to. Čak ni njegovo drugačije mišljenje
nije mu dovoljno da bi se tome suprotstavio, potrebna je drugačija pamet, koja
će celu stvar sagledati i tumačiti drugačije i iznedriti drugačije i bolje
rešenje. Potreban mu je drugačiji pogled na svet, da bi ga menjao. Vidi on da
ovo ne valja, ali ne usuđuje se da menja, mada mu se moglo, vekovnu tradiciju
po kojoj je to društvo ipak funkcionisalo, samo zato što mu se ne dopada. Za
promenu on traži novu, drugačiju pamet, kojom će postojeća praksa biti
ubedljivo demantovana, i koja će ponuditi nova bolja rešenja.
Ako će da krene negde, na drugu stranu,
mora dobro da zna put. I destinaciju, naravno. Pa i ta stvar sa krvnom osvetom
je do tog trenutka bila već nekako uznapredovala, jer nije to više bila
nekontrolisana samovolja u trenutku kad udari krv u glavu, nego je došlo do
državne odluke, zakona takoreći. Stručnjaci bi rekli, običajno pravo, koje je
neuki narod vremenom sam izgradio, koristeći novu pamet koju su iskustvo i nova
znanja kreirali. Njegoš misli da i od toga može i mora bolje, ne zna kako ali
zna da za to nije dovoljno drugačije mišljenje, nego drugačija pamet, koja će
bolje utemeljiti i ojačati takvo razmišljanje.
E sad, da se vratimo u stvarnost. Kod nas
su večito neke promene, svaka nova vlast sprovodi nekakve reforme, nudi svoja,
drugačija, rešenja za probleme ovog društva, a nigde nove pameti, koja će i to
društvo i njegove probleme videti drugačije. Svaka opozicija, naravno, ima
drugačije mišljenje, koje proizilazi iz njenog drugačijeg položaja, a ne njene
drugačije pameti.
Neprestano je u toku borba mišljenja, koja
je plod drugačijih interesa, a ne drugačije pameti. Otud svaka nova vlast liči
na prethodnu, pa i programi svih partija toliko su slični, da bi se komotno
mogli i zameniti a da niko od članova to ne primeti, čak i kad bi ih čitali.
Zato stagniramo decenijama i kao društvo i kao kultura.
Pošto se sve vrti oko politike i političkih
partija, mi se vrtimo u krug, jer politika je kontaminirana nakaradnom
pameću i ko god u nju uđe biva zaražen. A ta pamet se svodi na lični i grupni
interes, na ogoljenu borbu za vlast. Ništa ideja, ništa vizija, samo goli
interesi partija, odnosno njihovih lidera, porodica i poslušnika. Svetu je
potrebna drugačija pamet u politici, a kamo li nama, koji smo sa komunističkom
idejom odbacili i sve vrednosti, kulturne i ljudske, koje su univerzalne i
trebalo bi da funkcionišu u svim sistemima. Promenuli smo sve, ideologiju,
standarde i ciljeve, promenili smo obraz i mišljenje o životu, samo pamet
nikako da se promeni jer u komercijalizovanom svetu ona nije na ceni, ne
isplati se na tome raditi. Glavni tumači novog vremena i demokratije su
dojučerašnji teoretičari socijalizma i njihovi ponajbolji učenici, ili pak
okoreli protivnici komunističke ideje i prakse, a poznato je da su od ljudi
koji piju gori samo oni koji su ostavili piće, a od komunista, samo antikomunisti.
Nema tu drugačije pameti, samo suprotne, kao kad prevrneš gunj ili one moderne
jakne sa dva lica.
Zaključak je jednostavan, nema nama spasa,
dok ne promenimo pamet, a to nije moguće kod već formiranih političkih mozgova,
uglavnom na pogrešan način. Stoga je neophodno promeniti sve učesnike u
politici i prepustiti je drugim ljudima, koji će misleći drugačijom pameću,
drugačije promišljati i samu politiku. To je jedini pravi početak istinskih i
suštinskih promena. Temeljne obnove društva. Kad kažem sve, mislim bukvalno na
sve one koji su imali bilo kakvu funkciju u partijama i državnim organima i
preduzećima, jer svi su inficirani, da ne govorimo sad o tome da bi svi mogli
biti i krivično gonjeni zbog korupcije, u kojoj su na ovaj ili onaj način svi
učestvovali.
Kako, na primer, samoproglašeni, nesalomivi
borac protiv korupcije, može to da obavi, kad je i sam korupcijom došao na
vlast?
Iz politike treba da budu ekskomunicirani
svi, bez izuzetka, pa i oni koji su se juče ispileli, kao recimo mladi
Stefanović, koji obavlja funkciju predsednika Skupštine, dok merači mesto
gradonačelnika Beograda. Došlo je poslednje vreme kad i Vučić ima svoju školu
političkih brojlera, iz koje se regrutuju nove Čede i mladi Vukovi. To nema
kraja. I nikakve perspektive.
Kada je o korupciji reč, postoji ozbiljna
zabuna u terminologiji, koja zapravo odražava razlike u suštini. Jedno je
takozvana borba protiv nje, a sasvim drugo obračun sa korupcijom. Za borbu su
dovoljna nekolika hapšenja viđenijih tajkuna i političara, ali za obračun je
potrebno to izvesti do kraja, do oduzimanja imovine i njenog vraćanja onima od
kojih je pokradena ili oteta. I to ne samo od nekih, nego od svih koji su se bogatili
dok su građani i država propadali. I ne samo onoga za šta postoje dokazi o
krađi, nego i svega ostalog za šta ne postoje dokazi da je pošteno i po zakonu
zarađeno. Ne samo onoga što su opljačkali, nego i svega što je nastalo kasnije uvećavanjem
te ukradene imovine, kao odšeta za profit koji bi i oni kojima je
oteta, takođe mogli napraviti.
Nemamo mi ništa od toga što je neko
uhapšen, osim varljive satisfakcije. Samo od vraćanja pokradene imovine, sa zateznim
kamatama, mogli bismo imati neke vajde. Da vratimo državne dugove, da se popuni
opljačkani penzioni fond i tako rastereti budžet za investicije u razvoj i
zapošljavanje. To bi bio pravi obračun sa korupcijom, koji bi, osim
kazne za učesnike, doprineo pravičnoj nadoknadi štete, kao i odvikavanju od
takve prakse.
Ništa građanima neće pomoći takozvani solidarni
porez, i to još privremeni, to je samo milostinja onih koji ni inače ne žive od
plate, privid solidarnosti i ispravljanja nepravde. Potrebno je trajno
drugačije rešenje o odnosima između najvećih i najmanjih plata, recimo u odnosu
1:10, ili 12, kao što to ovih dana treba da na referendumu izglasaju Švajcarci.
A da ne govorimo koliko drugačija pamet
nam treba za rešavanje problema nezaposlenosti ili penzija, naprimer. Postojeća
vladajuća pamet, nema pojma kako da pomiri probleme nataliteta, zapošljavanja i
penzija. Ovamo kukamo da nas je sve manje i da odumiremo kao nacija, a sa druge
strane ni ovo malo omladine ne može da nađe posao. Ni sam nisam
pametan...