https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rusija

EKSKLUZIVNO: Novi savez je otvoren za sve države Evrope i Azije

Savez slobodnih država

1. januara 2015. godine počeo je da radi Evroazijski ekonomski savez - EAES. U njemu se ujedinilo pet bivših republika SSSR-a: Rusija, Kazahstan, Belorusija, Jermenija i Kirgizija. Nekoliko slobodnih država želi da se pridruži novom savezu ili da uđe u strukture bliske EAES-u, kao što su Carinska unija ili Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju - ODKB (međunarodna organizacija nastala na prostoru bivšeg SSSR, koja se bazira na bezbednosno-vojnoj saradnji).U Zapadnoj Evropi i SAD-u su odmah počeli da govore o opasnosti od vaskrsnuća bivšeg Sovjetskog Saveza. Pravi razlozi i ciljevi ujedinjenja slobodnih država u Evroazijski savez, zapadnim političarima su izgleda nepoznati i nejasni, objašnjava naš dopisnik Tabloida iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Ko je domaćin na Zemlji?

Posle raspada SSSR-a, većina američkih političara je slavila: konačno se okončalo dvovlašće na zemaljskoj kugli, konačno će SAD postati jedini i suvereni domaćin na planeti. Nažalost, ogromna Rusija postala je jedna od prvih država koja se, devedesetih godina prošlog veka, bez reči složila sa takvom ulogom prekookeanskog monstruma. Zašto? Da li je reč o naivnosti tadašnjih političara? O pomračenju uma usled pijanstva? O veri u vrednost američkih i Zapadnih vladara? I jedno, i drugo, i treće. I još jedno. Kako se sada ispostavlja, mnogi tadašnji ruski političari i državni službenici nisu na pravi način štitili interese države, jer su bili „kupljeni" od strane američkih „kupaca" - neko dolarima, neko obećanjima o rajskom životu preko okeana, ali većina - prenosom najboljih komada imovine naroda u ličnu svojinu. Sve ovo se radilo prema projektima i pod nadzorom brojnih savetnika iz Sjedinjenih Država. Upravo takva je bila privatizacija. Narod ju je nazvao: „prihvatizacija". Ovaj termin je sastavljen od reči privatizacija i "prihvatitja", što znači ugrabiti, ukrasti, uzeti za sebe sve što se može uzeti - fabrike, preduzeća, naftne i gasne bušotine.

U poslednjoj deceniji 20. veka Rusija je činila ustupak za ustupkom. Naravno, negde u dubini duše, mnogi Rusi, posebno oni koji su bili na čelu države, nadali su se da će njihovi ustupci, ćutanje, „mekana" politika biti primećeni i da će Zapad postati dobar sused, a SAD trpeljiv, predusretljiv mentor, u izgradnji tzv. demokratskog društva. Tvrda komunistička vladavina je svima dosadila. Ljudi su želeli slobode, demokratske, to jest čiste i ravnopravne odnose kako među ljudima unutar države, tako i među državama.

Verovalo se da Rusija treba da ispuni samo još jedan zahtev Zapada da bi stala u isti red sa Amerikom i Evropom. A onda će ravnopravno da idu u „srećnu demokratsku budućnost". Međutim, godine su prolazile, ali niko nije žurio da pusti Rusiju u harmoničnu anglosaksonsku porodicu, a novi zahtevi, kako bi se dopali Zapadu, samo su se gomilali.

Pad Berlinskog zida, likvidacija nuklearnih raketa srednjeg dometa, smanjenje količine nuklearnog i drugog naoružanja itd i tsl. Svi koji su bili na vlasti ili su joj bili bliski, od Gorbačova i Ševardnadzea (on je tada bio ministar spoljnih poslova), zaključno sa Jeljcinom i njegovom svitom u kojoj su bili Kozirjev, Čubajs, Gajdar, i drugi „mladoreformatori", svi su pokušavali da naprave od Rusije jagnje koje će biti poslušno prema Zapadu i SAD.

A zauzvrat? O tome se može mnogo govoriti, ali ću istaći samo najkatastrofalnije momente. Kao odgovor na rušenje Berlinskog zida i raspuštanje Varšavskog pakta, SAD i Zapad su obećali Mihailu Gorbačovu da neće širiti NATO na istok.

Prošle godine natovci (čitaj: Amerikanci), naumili su da naprave vojnu bazu na Krimu. Nije im uspelo. Sada pokušavaju da je instaliraju u Ukrajini. Kao odgovor na smanjenje nuklearnih raketa srednjeg dometa, SAD su postavile u Istočnoj Evropi baze za protivraketnu odbranu, pod izgovorom da rakete razmeštaju kako bi, kobajagi, zaštitili Evropu od nuklearnih udara od strane Severne Koreje i, moguće, Irana ili drugih zemalja Bliskog Istoka. Razmislite, gde je Severna Koreja, a gde je Evropa. I budali je jasno: SAD na sve načine pokušava da postavi Rusiju uza zid. Tu logiku američkih jastrebova nije teško shvatiti, jer je ona primitivna i kratkovida. Suštinska i, uzgred, nepopravljiva mana logike jastrebova je u tome što se bazira na lažnoj predstavi i pogrešnom shvatanju onoga što se dogodilo poslednje decenije 20. veka.

Kreatori raspada SSSR-a i pretvaranja Rusije u robovsku državu, trebalo je da shvate da uloga jagnjeta koju su dodelili toj državi, njoj ne pristaje. Kada kap prepuni čašu trpljenja, Americi će postati jasno da je isključivo vladanje planetom Zemljom - besmislica. Glavno pitanje je drugo: ko će imati hrabrosti da kaže Amerikancima da Zemlja pripada svim ljudima koji na njoj žive - i Eskimima, i afričkom plemenu Hamer, i Jevrejima i Rusima. I to u istoj meri. Izgleda da je Rusija na sebe preuzela zadatak da postavi na svoje mesto predaleko otišle „vladare sveta". I ona nije jedina.

SSSR nije feniks, ali...

Godinu 1999. možemo nazvati prelomnom i graničnom. Upravo te godine je euforija SAD zbog pobede nad Rusijom u hladnom ratu dostigla vrhunac. Naravno! NATO avioni su, bez odluke Saveta bezbednosti UN, počeli da bombarduju srpske gradove i sela, uključujući i Beograd. I kako da ne budu euforični?! Natovsko (čitaj: američko) bombardovanje zemlje u centru Evrope, niko nije osudio, niko nije istupio protiv njih. Ni Rusija nije pustila glasa, iako je, sigurno, mogla. Tadašnji predsednik vlade Rusije, Jevgenij Primakov, okrenuo je avion iznad Atlantika i nije otišao u zvaničnu posetu. Bio je to lep gest koji ni na šta nije uticao. Posle tog gesta ništa se nije dogodilo. Bombardovanje se nastavilo, a Amerikanci su odlučili da su od tog trenutka oni glavni na planeti.

I opet - gruba greška, koju, uzgred, ni do danas nije shvatilo rukovodstvo SAD. Prošle godine, na primer, prema najskromnijim procenama, Barak Obama je deset puta javno izjavio da svetski poredak obezbeđuje samo Amerika, da bez njenog učestvovanja ne može da se reši nijedan složen problem, ni na jednom kontinentu, ni u jednoj zemlji. Takva hegemonija može, kod normalnih političara, da izazove samo sažaljenje.

Stvar nije samo u potcenjivanju snage i mogućnosti jedne Rusije, već i u tome da je Rusija, čak i sa tadašnjim slabostima, bila i biće privlačna za mnoge ljude i države na svetu. I sve to, zahvaljujući nevarvarskoj, nenasilnoj i nekolonizatorskoj politici. Ako objasnimo sasvim jednostavno, ni carska Rusija, ni Sovjetski Savez, nisu stremili da pustoše države u kojima su imali svoje interese, kako su to radili i rade evropske države i SAD.

Irak, Libija, Sirija... Zašto tamo ulaze Amerikanci sa svojom demokratijom? Zbog NAFTE! Eto to je sva demokratija. Zašto je EU pod parolom borbe za demokratiju privukla u svoje naručje Bugarsku, Mađarsku, pribaltičke zemlje i sada pokušava isto da uradi sa Ukrajinom? U tim zemljama je - tržište za njihovu robu i izvor jeftine radne snage. Da li je to demokratija?! Ako govorimo o istoriji Engleske, Francuske, Španije, Portugalije, skoro svih evropskih zemalja, nemoguće je sakriti kolonizatorski stil. Koliko materijalnih dobara, zlata, smaragda, remek dela drevne umetnosti je doneto u Evropu iz Indije, Južne Amerike, Egipta...

Moram da primetim da se carska Rusija ponašala blagorodnije i pristojnije. Čak i kada je osvajala države, nije ih pustošila, nije uvozila materijalna dobra, već je pokušavala da ih postavi na noge, da razvijaju svoju ekonomiju, itd. Ne govorim o nesebičnoj pomoći Rusije balkanskim zemljama - Srbiji, Bugarskoj. Sovjetski Savez je produžio politiku carske Rusije. Čak ni Amerikanac, čovek sa bujnom maštom jastreba, ne može da nazove, na primer, azijske zemlje, a potom republike, kolonijama Rusije i SSSR-a. Verovatno je upravo zato Rusija i postala jak magnet ne samo za bivše sovjetske republike, već i za mnoge druge zemlje. Tu osobinu Rusije, kao magneta, u SAD su primetili 2009. godine. Primetila ju je tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton. Kao što je svojstveno američkom političaru, gđa Klinton je u intervjuu uticajnim novinama Fajnenšel tajms samouvereno i kategorično izjavila: „Novi SSSR može biti stvoren pod novim imenom, Carinski ili Evroazijski savez. Mi nećemo dopustiti vaskrsnuće SSSR-a pod imenom Evroazijski savez." Umiriću gospođu Klinton, SSSR nije mitološka ptica feniks, sposobna da vaskrsne iz pepela. I zašto bi se ponovo stvaralo nešto što se, da budemo pravični do kraja, samo rasturilo?! Na kraju krajeva, to nije ni pametno. Treba ići napred, kako se kaže, u skladu sa epohom i novim izazovima. A glavni izazov gđa državni sekretar Hilari Klinton veoma jasno je označila: „Mi nećemo dopustiti..."

Ali, da li će svi poslušati ovaj poklič i potčiniti mu se?! Vreme se promenilo.

Krvave kapi

Ponavljam misao, zašto smatram 1999. godinu sudbonosnom, a bombe koje su pale na Beograd, poslednjim kapima koje su prelile čašu trpljenja. Nažalost, bile su to krvave kapi. Tada se dogodilo nešto što nisu primetili, niti su mogli da primete, ljudi koji žive u Zapadnoj Evropi i Americi. To je bilo očigledno i važno za Slovene, posebno za Ruse. Prosta slovenska duša nije mogla da se pomiri sa time da bombe i rakete padaju na Srbiju i Crnu Goru. U to vreme sam bio u Moskvi i video sam: obični ljudi su napadali ambasadu SAD na taj način što se masa prelivala krajem gde se ambasada nalazi. A kakve uvredljive reči su stizale na adresu Jeljcina i njegovog tima saradnika. Poziciju Rusije povodom bombardovanja Rusi nisu opisivali kao poziciju noja (koji u slučaju opasnosti zabije glavu u pesak), već izdajničkom. A kako su se ponosni osetili Rusi kada je tokom jedne noći, između 11. i 12. juna, kombinovani bataljon vazdušno-desantnih snaga Ruske vojske (on je bio u sastavu međunarodnog mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini) izveo marš na Prištinu, prestigavši britansku jedinicu pri KFOR-u. Komandir ovog bataljona je dejstvovao bez komadne sa najvišeg vrha, na svoju ruku i rizik. Protesti građana, samovoljna ali blistava operacija, nisu mogli da ostanu neprimećeni u Rusiji i izvan nje. To je, u krajnjem slučaju, primetio i Boris Jeljcin i kroz pola godine je podneo ostavku. Da li je to bilo slučajno? Nisam ubeđen.

Zajedno smo jači

Ako pogledamo istoriju rođenja Evroazijskog ekonomskog saveza, onda 1999. godina zauzima u njoj posebno mesto. Ona je bila kamen temeljac, jer je već 2000. godine stvoren prototip današnjeg EAES saveza - Evroazijska ekonomska zajednica (EvrAzEZ). Još preciznije, ideja objedinjavanja, ne samo kao protivteža osvajačkoj politici SAD, već i kao način ekonomskog preživljavanja, pojavila se gotovo odmah posle raspada SSSR-a. Ova ideja ne potiče od ruskih političara (oni su u to vreme pažljivo slušali svaku reč savetnika iz SAD), već od kazahstanskih, konkretno od predsednika Kazahstana, Nursultana Nazarbajeva. On je bacio laso (kojim se hvataju divlji konji) i doveo predsednike Rusije i Belorusije kod sebe. Tada je bio potpisan prvi i, može se reći, neobavezujući, sporazum o stvaranju Carinske unije. Bez obzira na to, upravo na osnovama ovako labavog dogovora, stvoren je EvrAzEZ. Naravno, ideju povezivanja bivših sovjetskih republika, a sada nezavisnih i slobodnih država, podržao je novi predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin. Ali, prvo je morao da uvede bar nekakav red u Rusiju. Na primer, da potisne vlast tajkuna, poput Berezovskog. Taj oligarh je, kako se priča, nogom otvarao vrata Jeljcinovog kabineta. Verovatno je i Putina on preporučio za mesto predsednika, u nadi da će od njega napraviti svoju marionetu, ali je pogrešio. Rezultat: oligarsi su uklonjeni iz direktnog učestvovanja u upravljanju državom.

A to da je Putin shvatio koliko je važno ujedinjavanje država nastalih iz bivšeg Sovjetskog Sveza, vidi se iz njegovog istupanja na konferenciji o pitanjima politike bezbednosti u Minhenu. Govor je bio tako oštro intoniran, da su Zapadni i američki lideri samo ćuteći odmahivali glavama - ruski predsednik je govorio tako otvoreno i smelo (ni oni sami nisu mogli sebi da dozvole da kritikuju SAD), duhovito i sa ironijom.

Iza tih reči se jasno videla uverenost, ne samo u sopstvene snage, već i u to da takvu poziciju dele, na kraju krajeva, lideri duhom bliski. U tom trenutku, to su, pre svega, bili predsednici mnogih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Simbolično je da su te, 2007. godine, u glavnom gradu Tadžikistana, Dušanbeu, Belorusija, Kazahstan i Rusija potpisali dogovor o stvaranju jedinstvene carinske teritorije i o stvaranju Komisije Carinske unije u svojstvu jedinog stalnog operativnog rukovodećeg organa Carinske unije. Ne treba zaboraviti ni to da je upravo Ruska Federacija počela da se promoviše u lidera svetskog pokreta protiv jednopolarnog (na čelu sa SAD, jasno) sistema. Tako je, zahvaljujući naporima ruskih političara već delovala zajednica Brazila, Rusije, Indije i Kine - BRIK. Čitaoci i sami mogu da procene šta stoji iza govora koji je Vladimir Putin 2007. godine održao u Minhenu.

Iz Putinovog govora

„Rusija je zemlja sa više od hiljadu godina istorije i praktično je uvek imala privilegiju da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Mi nećemo da menjamo tu tradiciju."

„Za savremeni svet jednopolarni model ne samo da nije prihvatljiv, već je i nemoguć."

„Ceo sistem prava jedne države, pre svega, naravno, SAD, prešao je svoje nacionalne granice u svim sferama: i u ekonomiji, i u politici, i u humanitarnoj sferi nametnut je drugim državama."

„Hajde da nazovemo stvari svojim imenom: kao da se jednom rukom daje „dobrotvorna pomoć", a drugom - ne samo da se konzervira ekonomska zaostalost, već se sakuplja i profit. Socijalna tenzija koja se stvara u tim nerazvijenim regionima neizbežno utiče na rast radikalizma i ekstremizma, podstiče terorizam i lokalne konflikte." „

Jedini mehanizam donošenja odluka o upotrebi vojne sile, kao poslednjeg sredstva, može biti samo Ustav UN."

„Šta će biti sa Kosovom, sa Srbijom? To mogu da znaju samo Kosovari i Srbi. I nemojte da u njihovo ime odlučujemo o tome kako će oni da urede svoj život. Nije potrebno izgravati Gospoda Boga i odlučivati umesto svih naroda i za sve njihove probleme."

„Nadamo se da će i naši partneri delovati takođe transparentno i da neće za svaki slučaj, za „crne dane", odložiti nekoliko stotina suvišnih bojevih glava. I, ako nam danas novi ministar odbrane SAD objavi da SAD neće sakriti ovaj višak u skladištima, ili „ispod tepiha", ili „ispod pokrivača", predlažem svima da ustanu i da stojeći to pozdrave."

„Ukupni BDP (bruto društveni proizvod) Indije i Kine, po paritetu kupovne moći, već je veći od SAD. A po tom principu preračunat BDP država grupe BRIK, prevazilazi ukupni BDP Evropske Unije. Po ocenama stručnjaka, u doglednoj budućnosti, ovaj jaz će se samo povećavati."

Vrata su otvorena

I tako, Evroazijska carinska unija ili Carinska unija Belorusije, Kazahstana i Rusije, rodila se 1. januara 2010. godine. Bio je to prvi korak na putu formiranja još šireg Evropskog ekonomskog saveza bivših sovjetskih republika. Treba reći da su pre četiri godine u Carinsku uniju nastojale da uđu mnoge države, među njima i Ukrajina. Ali... SAD i EU su učinile sve kako bi odvratile Ukrajinu od saradnje sa Rusijom u bilo kom smislu. Međutim, mudre ukrajinske glave i danas smatraju da će njihova država mnogo izgubiti ako prekine veze sa onim zemljama sa kojima su pre 25 godina bili bliski. Ali to je tema za drugi tekst.

U svakom slučaju, novi Evroazijski ekonomski savez je već postao realnost. Čak i bez obzira na to što je Ukrajina krenula „drugim putem", i što je Rusiji trenutno veoma teško zbog sankcija i političkog pritiska bez presedana od strane SAD i Zapadne Evrope. Ako razmislite o ovome, shvatićete da je početak rada novog saveza još jedan pokazatelj kako je glupo i besperspektivno stremljenje Bele kuće da izoluje Rusiju od sveta. Ako američki stratezi ne mogu državama da ponude ništa drugo osim poslovične „dolarske" demokratije, ako čak i za svoje evropske satelite SAD zatvara vrata (nekolicini službenika iz Mađarske već je zabranjen ulaz u SAD), šta onda reći za bivše sovjetske republike, države petog reda, kakvima ih smatraju Amerikanci?! Njih ni na svoj prag neće pustiti.

Druga stvar je Rusija. Biti bliže njoj, a još bolje u istom savezu sa njom, zajednica je ne samo prestižna, ako hoćete i u trendu, već i profitabilna. Kakav profit dobija od 1. januara pet država novog saveza - EAES? Pre svega, oni se tiču ekonomije. Makroekonomski efekti integracije, po mišljenju stručnjaka, postići će se kroz: 1. Sniženje cena proizvoda, zahvaljujući smanjenju troškova prevoza sirovina ili izvoza gotovih proizvoda. 2. Stimulisanje zdrave konkurencije na zajedničkom tržištu EAES na račun jednakog nivoa ekonomskog razvoja. 3. Povećanje konkurencije na zajedničkom tržištu džrava-članica Carinske unije, zahvaljujući izlasku na tržišta drugih zemalja. 4. Povećanje prosečne zarade, zahvaljujući smanjenju troškova i povećanju proizvodnje. 5. Povećanje proizvodnje zahvaljujući povećanju potražnje za robom. 6. Povećanje blagostanja naroda zemalja EAES, zahvaljujući sniženju cena proizvoda i povećanju zaposlenosti stanovništva. 7. Povećanje nadoknade za nove tehnologije i robu zahvaljujući povećanom obimu tržišta. 8. Povećanje obima BDP država EAES (očekuje se povećanje za minimum 25%).

Mišljenju stručnjaka meni ostaje samo da dodam da je još jedna privlačna strana EAES to što su vrata novog saveza otvorena za sve, a ne samo za bivše republike SSSR-a. I nešto mi govori da će se novi savez veoma brzo razviti i ojačati. I ne samo u ekonomskom smislu. O tome treba da razmišljaju i Evropljani i Amerikanci.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane