Druga dimenzija

Francuske iluzije sa satirom, pucanjem i taocima: medijske laži i stvarna pozadina islamskog terorizma na evropskom kontinentu

Ima nešto trulo na Zapadu

Serija terorističkih napada takozvanih ekstremnih islamista u Parizu, izazvala je „žestoku" reakciju nekoliko najmoćnijih država sveta, posebno Nemačke i Francuske: njihovi lideri su se uhvatili za pod ruku i šetali po Parizu u pratnji više od milion i po građana. Za to vreme, kosti Šarla Velikog u Bad Ahenu su se verovatno prevrtale u grobu, ne verujući na šta su danas spale dve nekada najmoćnije evropske države.

Piše: Ivona Živković

„Vigipirate plan" (plan posebne pripravnosti usled mogućeg piratskog napada) naziv je francuskog nacionalnog sistema uzbunjivanja. To je program nekoliko desetina bezbednosnih mera koje se automatski aktiviraju u zavisnosti od stepena pripravnosti koja se u državi proglašava u određenim okolnostima, kao što je na primer teroristički napad kakav se dogodio 7. januara 2015. u Parizu. Podsetimo, tada su po navodima udarnih globalističkih medija (koji rade sinhronizovano kao velika propagandna mašina) trojica maskiranih islamista napala redakciju satirične novine „Šarli Ebdo" i navodno pobili 12 njenih novinara.

Ubijen je i jedan ulični policajac, i još nekoliko građana, talaca u kasnijem napadu. Ukupan bilans je 20 mrtvih. Ubijeni su i navodni teroristi braća Šerif i Said Kuaši.

„Vigipirate plan" je stvoren 1978. godine u vreme vlasti desničara Valeri Žiskara Destena i više puta je dorađivan. Imao je četiri nivoa za određivanje mera pripravnosti Najviši stepeni moguće nacionalne opasnosti su bili crveni i ljubičasti. To je značilo da se obezbeđenje državnih institucija i infrastrukturnih objekta obavlja pod posebnim nadzorom policije ili pak vojske.

Ali, 2014. zbog opšte svetske terorističke klime (nakon 11.09. 2001.) donet je potpuno novi sistem podizanja pripravnosti koji je pojednostavljen i određen samo u dva nivoa: stalna pripravnost i uzbuna zbog napada. Ova pripravnost je već godinama stalno prisutna po mnogim francuskim gradovima, gde se policija šeta sa dugim cevima u brojnim civilnim objektima kao i na ulicama.

A svaki teroristički napad daje im odmah mogućnost da reaguju i praktično pucaju u sve civilno što im se učini sumnjivim.

Ovo nije ništa drugo do prikriveno i konstantno vanredno stanje, ali zakonski uobličeno tako da obični, ne baš upućeni građani, to mogu da shvate. Većina građana zapravo i dalje ne shvata da policija na ulicama demokratskih država ne štiti građane već državnu mafiju koja pljačka zarad interesa aristokratije i u organizaciji i pod nadzorom masonerije i njihovih takozvanih državnih bezbednosnih struktura...

(U Srbiji na svu sreću ovakvog terorizma još nema, ali se ovlašćenja policije podižu na perfidniji način, na primer osnivanjem tzv. komunalne policije koja će vremenom doći i do takvih ovlašćenja da će nositi i duge cevi).

Odmah nakon napada na redakciju „Šarli Ebdo", francuski premijer, Manuel Vals, iskoristio je jednu meru, a to je da već istog dana (7. januara) zabrani sva javna okupljanja i eventualne demonstracije. Vals je inače tipičan produkt masonskog brižljivo odnegovanog „demokratskog" političara. Skrojen je tako da politikom počne da se bavi kao omladinac, naravno sa mondijalističkim i cionisitičkim ubeđenjima. Rodom je iz Španije, a zakletvu sa kipon na glavi, ovaj formalni katolik, mondijalistima polaže u Jerusalimu.

Nakon što je odslužio mandat ministra unutrašnjih poslova, stavljen je na premijersku funkciju. Ako bi promenio pol, bio bi idealan kandidat za sledećeg francuskog predsednika, pošto bi to trebalo da bude žena. To je sada trend.

Ovom odlukom vlade je tako po „Vigipirate planu" zabranjeno automatski svako protestno okupljanje građana, koje je Francuzima ustavom zagarantovano. Ali, teror suspenduje ustav uz obrazloženje da se ne može znati odakle sve mogu iskočiti teroristi i pripucati na masu. I pokaza se tačno, jer su teroristi već krenuli u novu akciju gde su zaposeli u jednoj radnji nesrećne jevrejske taoce. Jevreji s e tako uvek nađu gde ne(treba).

Dakle, iako su duge cevi već godinu dana prisutne svuda, ispada da francuska policija ne drži islamiste pod kontrolom.

Suspenzija prava na protest

Naravno, da je Francuska suverena država kakvom je Šarlo Veliki stvarao, više od pet miliona Afrikanaca ne bi ni ušlo nikada u Francusku, a kamoli dobilo ravnopravno državljanstvo i sva građanska prava sa Francuzima.

Ali, britanska masonerija je od Francuske (preko jakobinskih loža 1848.), napravila svoju katoličku "Serviju" koju kao svoju pudlu pušta da se igra na političkoj sceni Evrope šarmirajući svojim političkim lavežom daleko opasnije nemačke ovčare.

Naravno u ovakvim servilnim državama koje nemaju više ni S od suvereniteta, jer su ga predale superdžavi kao što je EU, političko kolo vode razne građanske inicijative i NVO organizacije i kojekakve leve i desne političke partije koje instruiraju Iluminati (iz Londona), a kadrove im obezbeđuju, nadziru i ucenjuju tajne službe. Tako je francuska tzv. ekstremna levica tražila od vlade da se odmah izađe sa podrškom satiričnoj novini "Šarli Ebdo".

Ovaj opskurni trećerazredni satirični magazin sa svojim ružnim, bolesnim, uvredljivim i agitatorskim karikaturama (uvek tendenciozno smišljenim da rade u interesu iluminatskih planova) pokazao je svoju "slobodu izražavanja" i za vreme ratnih sukoba u Bosni i na Kosovu kada je apsolutno satanizovao Srbe baš onako kako je to odgovaralo perfidnoj ratnohuškačkoj politici koja je kreirana iz Londona. Srbi su bili prikazani kao agresori, primitivci, koljači i silovatelji par excellence.

Karikature su inače tipična agitatorska alatka Iluminata koju koristi cionistička mreža propagandista i agenata širom sveta, i koji su danas vešto upakovani i kao najmoćniji nevladin sektor u obliku boraca za ljudska prava, rodnu i rasnu ravnopravnost, boraca za prava dece, kučića, osoba sa invaliditeteom, nacionalnih verskih i etničkih manjina. Od silne brige o pravima, neupućeni ljudi misle da se radi zaista o pravima građana, a zapravo su sve odredbe "o vladavini prava" ustanovljene direktivama EU, usmerene na razgraničenje prava aristokratije koja ovom superdžavom zaista vlada.

Tako su u Parizu, samo nakon nekoliko sati oklevanja, pošto su već izdali naredbu o zabrani svih okupljanja, odlučili da može da se održi skup podrške ovom opskurnom listu koji će okupiti 100.000 ljudi. Policija je naprasno "stručno" procenila da će biti bezbedno. Dakle, ista policija koju su teroristi i te kako iznenadili napadom na ovu novinu.

Još čudnije, premijer Vals je odredio već za sutradan 8. januara, dan žalosti. Vlasti same su tada organizovale mnoge skupove na kojima je odata pošta stradalima. Onda je Socijalistička partija (što. kao bajagi, znači sami građani imaju prava da štošta zahtevaju) zatražila još veći skup koji će pokazati nacionalnu opredeljenost i podršku žrtvama i zakazan je za nedelju 11. januara. Tu je trebalo da bude dva miliona ljudi samo u Parizu.

Tako je francuska vlada odobrila da oni koji podržavaju "slobodu izražavanja" (u slučaju Ebdo više slobodu opanjkavanja i vređanja) mogu da je javno iskažu. (Ebdo je inače jedno vreme bio zabranjen kada se sprdao sa Šarlom De Golom, koji je Francuzima ipak i danas drag. Sprdnja sa hrišćanstvom u ovoj katoličkoj zemlji danas očito prolazi bez problema.)

Još zanimljivije, odlučeno je da sama vlada održi internacionalni protestni skup (nema globalizma bez internacionale) pozivanjem demokratskih lidera brojnih zemalja da im se priključe. Aristokratija se naravno nije bavila protestima, nedeljom su obično u lovu. Skupu su onda priključili i građansku masu onih koji veruju svojoj vladi i medijima.

Protiv koga su demonstrirali ovi "najmoćniji " politički lideri? Sami protiv sopstvene politike neograničenog useljavanja imigranata iz bivših kolonija? Ne. Oni su samo pokazali svoju solidarnost sa prostačkim i uvredljivim karikaturama ultralevičarskog satiričnog magazina.

Novi svetski poredak biće u stvari komunizam. Bila je to javna i nedvosmilena poruka čitavom svetu da su lideri svih pozvanih zemalja obične lutke na koncu Iluminata i imperijalne politike Velike Britanije. I naravno, jasan dokaz da su francuske bezbednosne službe (zapravo njihovi šefovi) znali da nikakvih nepredvidivih napada na masu demonstranata i svetskih lidera neće biti.

Tako su se na Maršu solidarnosti u Parizu našli ucveljeni ruku pod ruku B. Natanjahu, premijer vojne i policijske države Izrael, koja ima vojnu cenzuru medija, (kao i Velika Britanija). Islamisti kažu da bi i Isus Hrist bio odmah uhapšen čim bi kročio na tle današnjeg Izraela.

Sa njim za pod ruku se uhvatio predsednik Malija, Ibrahim Bubakar Keita, pa pored njega ucveljena navodno „ najmoćnija žena sveta", Merkel, pa jadni i bespomoćni Fransoa Oland (koji ne može ni sa sopstvenim ženama da izađe na kraj, kamo li sa teroristima). Pored njih je hodao predsednik Evropskog Saveta, Donald Tusk, i za divno čudo u prvi red demonstranata se isturio minorni palestinski predsednik Mahmud Abas (dok mu narod u Palestini nema pristup ni vodi, ni nafti, dok mu Izrael to ne dozvoli).

U "mimohodu" je bio i američki ministar pravde, Erik Holder, ispred svoje države "svetskog policajca" koja je izbombardovala najveći broj TV stanica, od Beograda do Libije, samo zato što su se drznule da „slobodno izveštavaju". Tu je bio i turski premijer Ahmet Davutoglu, ispred države koja je zabranila gradnju hrišćanskih crkava. Inače SAD, Turska i Jordan su priznali islamističku organizaciju Daeš još januara 2014, a Natanjahu je borcima Al Kaide otvorio vrata izraelskih bolnica.

Al Kaida je bila glavni saveznik SAD u svrgavanju Moamera Gadafija, pravog Muslimana. Čitava priča sa Muslimanima se vrti upravo oko namere Iluminata da se umesto pravog islama (koji nije militantan, ne prihvata prodaju novca sa kamatom i vezan je za hrišćansku bibliju) u čitavoj Severnoj Africi instalira lažni (saudijski militantni i lihvarski islam) koji će onda biti savršen partner globalistima. Upravo ovi lažni militantni islamisti treba da podriju konačno hrišćansku Evropu. Kao spasioci hrišćanstva će se naravno pojaviti jezuiti ili već neka njihova nova globalistička verska tvorevina.

Naravno, da niko od francuskih državnika nije apelovao da se islamskim imigrantima uskrati francusko državljanstvo i dalji masovni ulazak u Francusku. Naprotiv, to je tekovina koja će se i dalje održavati i jasnu poruku je morao da uputi Manuel Vals koji se čak pred kamerama izgrlio i izljubio sa „junakom" talačke drama iz Malija, Lasanom Batilijem, kome je kao poklon dao francusko državljanstvo.

Batili je kao u lošem crtanom filmu, navodno spasao jevrejske taoce iz jedne radnje u koju su upali teroristi, tako što ih je zatvorio u frižider, koji je prethodno isključio iz struje, koju su u drugom napadu zaposeli islamski ekstremisti. Frižider na svu sreću nije od onih koji ostaju hladni bar još 48 sati, a imao i neki tajni kanal gde je u njega ulazio kiseonik, pa su jevrejski taoci preživeli. Jevreji su inače istorijski je poznato veoma česta meta mnogih napada, ali su i veoma vešti u preživljavanju. Srbi , na žalost, tu veštinu nikada nisu stekli, pa zato njihova zla sudbina ne dolazi na naslovne strane svetskih medija. Osim ako se ne izvešte u silovanju i ubijanju kosovskih Albanaca i bosanskih Muslimana.

Odmah su u milionskom broju štampani leci "Je sui Charli", isto kao i 2009. kada su u Parizu nošeni fotosi navodno ubijene Iranke Nede Soltani, u vreme antirežimskih protesta u Iranu. Ovo ponavljanje već liči na nedostatak mašte.

Medijske iluzije

Da li je teroristički akt napada na Šarli Ebdo bio samo masonska medijska predstava i sprdnja sa milionima ljudi? Ne treba mnogo inteligencije da bi se otkrilo da jeste.

Čitava operacija, koja je „slučajno" snimljena kamerom, (jer drugačije svet ne bi mogao da bude šokiran) više je ličila na vežbu komandosa, bar kako ih filmovi prikazuju. (Snimci stvarnih akcija komandosa se nikada javnosti ne prikazuju i mogu biti veoma surove).

Naravno, pariski teroriosti su bili ljubazni i ostavili u životu jednu od novinarki magazina, kako bi mogla da posvedoči da su se deklarisali kao islamski fanatici i da im se ne dopadaju karikature koje ismevaju Muhameda.

Da bi bili odmah identifikovani, dok traje medijska pažnja, morali su da „zaborave" svoje lične karte u Citroenu kojim su bežali.

Baš kao što je to učinio čuveni terorista M. Ata iz Njujorka 2001, koji, pilotski neuk, vešto upravljao Boingom koji je srušio (kartonske?) Kule Bliznakinje. I navodne žrtve srpskih zločina na Kosovu, čije su leševe Miloševićevi policajci dovukli sa Kosova čak do Beograda, imali su kod sebe lične karte, po kojima je identifikovano da su baš oni žrtve. Eto, kako je brljava bila Miloševićeva policija u svojim nastojanjima da svoje zločine nad nedužnim Albancima zataška.

Francuska policija je još gora jer su zvanične fotografije sa ID dokumenata veoma lošeg kvaliteta.

Da teroristi braća Šerif i Said Kuaši (poreklom iz Alžira, a rođeni u Fr.) ne bi u očima Muslimana bili heroji, jer su branili dostojanstvo svoje vere i Alaha, objavljeno je i da su bili skloni konzumiranju alkohola, pušenju i prostitutkama.

Ubistvo policajca na ulici, Ahmeda Merabeta, koji je slučajno i sam Musliman, proteklo je u pravom filmskom maniru, ali bez vidljivih tragova krvi kada mu je terorista ispalio metak pravo u glavu. Metak iz puške AK 47 ima čauru od čak 7 cm. Ali, ovaj policajac je očito imao glavu od kamena.

Crvena mrlja od krvi osvanula je tek sutradan za potrebe snimanja britanske TV SKY. Naravno, nađeni su i Molotovljevi kokteli i džihadističke zastave u autu.

Da li su bezbednosne službe loši reditelji

Američki analitičar rada bezbednosnih službi, i sam nekada bezbednjak, Vejn Madsen, otkriva da su teroristi, kao po pravilu, oduvek bili već poznati policiji ili bezbednosnim službama. (Da li to znači da bez veze sa ovim službama oni nikada ne bi ni bili teroristi? Jer, ispada upravo tako!).

Tako je Šerif Kuaši 2008. optužen u Francuskoj zbog nastojanja da regrutuje borce na strani Suni pobunjenika u Iraku. Ovi pobunjenici se tako regrutuju od francuskih islamskih državljana i šalju kao plaćenici u Irak. Super lova, super posao. Ko ih finansira? Pa pobunjenici iz Iraka. Ali što onda traže ljude po Francuskoj, a ne po Iraku? Pa...

Ipak, Šerif nikada nije služio ni jedan dan u zatvoru jer je polovina njegove trogodišnje zatvorske kazne bila obustavljena, a ostatak proveden u pritvoru pre suđenja je priznat kao vreme odslužene kazne.

Madsen kaže i da su saznanja francuskih vlasti o Šerifu Koušiju, mnogo pre napada, nastala nakon slučaja Mera, iz marta 2012. Tada je francuska policija ubila Muhameda Meru, francuskog državljanina, koji je bio optužen da je ubio tri francuska padobranca u Montaubanu, kao i tri studenta i jednog učitelja u jevrejskoj školi u Tuluzu. Kasnije je otkriveno da je dosije Mera francuski Centralni direktorat za unutrašnje obaveštajne poslove (DCRI) ne samo posedovao, već su pokušali i da ga regrutuju kao agenta. Mera je putovao sa lakoćom u Avganistan i Pakistan sa znanjem francuske obaveštajne službe.

I braća Kuaši su se , rečeno je u policiji, letos vratila iz Sirije, gde CIA i francuski obaveštajci podržavaju islamističke pobunjenike tj. njihovu gerilu u borbi protiv Bašara al Asada. Inače, Asad je godinama eksponent britanskih interesa. Nekome očito odgovara haosu u ovoj zemlji i mogućnost da tako u Siriji stalno bude vojno prisutan.

Dakle, da li je za vreme "boravka u zatvoru" ovaj lik u stvari bio na tajnoj obuci ? Da li je nakon "ubistva" (jer leš niko nije ni video) u stvari preveden na drugi tajni zadatak ? Dokaza nema, naravno, ali je mnogo toga indikativno. Zanimljivo je i to da je Said, po "neidentifikovanim , ali dobro obaveštenim izvorima iz policije" (cvrc!) sahranjen tajno u gradu Remsu gde je živeo oko dve godine. Sahrana je obavljena uz jako prisustvo policije, u prisustvu nekolicine članova porodice, ali je njegov grob je neobeležen, a ni ime groblja nije otkriveno. Navodna Saidova žena, javnosti nevidljiva i nepoznata, odlučila je da ne prisustvuje sahrani, kako bi se zadržala tajnost događaja, objavio je njen advokat. Zašto je onda uopšte bila potrebna jaka policija, ako je sve rađeno tajno? Glupo pitanje.

Da čitav teroristički triler bude još jači, policijski inspektor koji je istraživao slučaj, 45 godišnji Helrik Fredou, naprasno se (samo)ubio. Nedugo pre samoubistva on se sreo sa porodicom jednog stradalog novinara i taman dok je u policijskoj stanici spremao izveštaj o ovome odlučio je da se (samo)ubije. Mediji nisu poklonili previše pažnje ovom slučaju, jer policajci se valjda stalno samoubijaju...Mrtav policajac ne može pokvariti ništa.