Povodom

Predsednik NUNS-a Vukašin Obradović radi na raseljavanju građana Vranja i doseljavanju Albanaca sa Kosova

Ej, dođe vreme da Vuletu krene

Predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, došao je u Beograd iz Vranja i lokalnih "Vranjskih novina". Kako se desilo da jedan marginalac postane toliko važan evropskim donatorima koji ulažu novac u njega? Vukašinovi sugrađani, Vranjanci, opisali su detaljno njegovo "gorko odrastanje", koje ukazuje na razloge zbog kojih on gaji patlošku mržnju prema svom rodnom gradu. Kao takvog i strani donatori su ga prepoznali, pa ulažu u njega ne bi li Vranje što pre očistio i od Srba. Tabloid uz minimalna skraćenja prenosi njihovo pismo

......

Predsednik NUNS-a, Vukašin Obradović, i vlasnik lokalnog, niskotiražnog lista ,,Vranjske" već godinama, tačnije od osnivanja svog, pokušava da raseli svoj grad i naseli Albance.

Kako su javnosti saopštavali mnogi mediji u Srbiji, Vukašin Obradović je dobio štampariju i finansijsku podršku od albanskog lobija, sa zadatkom da svojim radom i zalaganjem u novinarstvu raseli Vranjance i naseli ovaj grad i ceo region Albanskim stanovništvom i time pomogne stvaranje Velike Albanije. Vukašin je i sam srpskim medijima priznao da je na poklon dobio štampariju, ali, kako on to naziva, poklon je donacija nevladinih organizacija iz Evropske Unije, koja je data da bi podstakla razvoj slobodnih medija i nezavisnog novinarstva na Jugu Srbije.

Međutim, od nezavisnog novinarstva nema ništa. Danas ne postoje pokloni. Sve mora da se odradi, a Vukašin Obradović je prava ličnost za to i nije slučajno odabran za posao razaranja i raseljavanja svog rodnog grada.

Za takve poslove, uvek biraju ljude koji nose u sebi duboke komplekse iz detinjstva, koji ih teraju da se svete svojim sugrađanima i svom rodnom gradu. Kako Vranjanci pričaju a posebno oni stariji, još kao mali, Vukašin je vrlo rano napušten od svog oca i ostao je da živi sam sa majkom. Mlada samohrana majka nije mogla sama da prehrani svoje dete pa je morala da se snalazi.

Koristeći svoju mladost i lepotu uspela je da privuče mnoge dobrotvore u svoju kuću, i polako, ali sigurno je sa svojim sinom počela da se diže finansijski. Prilikom mnogobrojnih poseta dobrotvora njihovoj kući, Vukašin je kao dete morao da izlazi na ulicu i na obližnji Bujkovački most gde su ga sugrađani tešili uplakanog i prljavog.

Vukašin je stalno odgovarao da će se osvetiti. Kome i kako do sada niko nije znao. Sada već svi Vranjanci vide, šta im je mali Vukašin spremao, a već podosta toga je i odradio, sveteći se zbog brojnih dobrotvora koji su pokušavali da pomognu njegovoj majci i njemu. Ali, na kraju su mu i pomogli. Vukašin se od tih para školovao u svom rodnom gradu a zatim je završio i fakultet i postao i novinar.

Vranjanci se sada pitaju, da li je vredelo toliko ulagati u njegovu majku i u njega samog, ako im mali Vule sada toliko smešta i pokušava da ih raseli sa svojih drevnih ognjišta i naseli grad svojim donatorima.

Vranjanci kao Vranjanci, neki se kaju a neki i ne, pa makar ih i raselili i oterali.

Tehnika Vukašina Obradovića, vlasnika ,,Vranjskih novina" je poznata i odavno provaljena. Istom takvom tehnikom su se služili razni okupatori u prošlosti. Ta "tehnika" je primenjena i prilikom raseljavanja Srba sa Kosova. Da bi se jedan narod oterao i raselio potrebno je prvo raseliti njegove viđene, valjane i uspešne ljude. Potrebno je narod zavaditi sa najboljima iz tog naroda, loše i nepoštene proglasiti dobrima i poštenima a dobre i poštene proglasiti lošim i nepoštenima.

Kako sada Vranjanci shvataju i javno govore, Vule dobro obavlja svoj zadatak, za šta je, napokon, i dobro plaćen. Udario je on svojim novinama na najviša sveštena lica, na najbolje privrednike, na najbolje rukovodioce, na najbolje lekare, na najbolje umetnike, na pesnike, na najpoštenije žene, na najbolje sudije i još mnoge koji nešto vrede u gradu u kome se rodio. Kažu Vranjanci da im je Vukašin Obradović naneo više štete nego svi okupatori do sada zajedno, i da do sada niko nije uspeo da otera toliki broj ljudi kao sadašnji predsednik NUNS-a.

Da bi postigao svoj cilj, Obradović je morao i da ima odgovarajuće novinare. To nikako nisu smeli da budu obrazovani i moralni ljudi. U njegovim novinama ne može da radi niko ko je završio više od srednje škole! Čak i zbir završenih godina osnovne i srednje škole među njegovim novinarima ne sme da prelazi ukupno jedna završena srednja škola.

O moralu, Vranjanci ne žele ni da pričaju. Predsednik NUNS-a je svoje novinare nalazio po birtijama vranjskim, na ulici, kod Civrića gde stoje zaludni građani a pre svega u Vranjskom podzemlju. Tipičan primer novinara kakav odgovara Vukašinu Obradoviću je Dejan Dimić, ako se on uopšte može nazvati novinarom.

Mali Dejan je takođe imao teško detinjstvo. Kako pričaju Vranjanci, posebno ljudi iz njegovog detinjstva "mali Dima" je živeo pored svog brata velikog Dime, Zorana Dimića, koji je od malena želeo da postane filozof. Da bi ukazao na svoje filozofske sposobnosti "veliki Dima" se u ranoj mladosti zatvarao u svojoj sobi u svom stanu u naselju Češalj u Vranju, i nije iz svoje sobe izlazio i po dve nedelje.

Zaražen idejama nekih filozofa poput velikog Žan Pol Sartra, Zoran Dimić, budući docent na Filozofskom fakultetu u Nišu, živeo je zaključan u svojoj sobi kao pas, a svedoci njegovog psihičkog poremećaja kažu da je padao u nesvest, a njegova majka je zvala u pomoć njegove drugare koji su stojeći na njegovim vratima, umilnim drugarskim glasom pozivali svog druga Dimu da izađe iz svoje sobe i prestane da bude filozof.

Najgore je bilo to što je celu tu dramu, danima i nedeljama, posmatrao mali Dima, sada novinar ,,Vranjskih", Dejan Dimić. Nikako nije shvatao šta to znači filozof.

Kako navode njegovi drugovi iz detinjstva, napokon je i mali Dima počeo da filozofira kao njegov brat Zoran Dimić docent Filozofskog fakulteta u Nišu sa tom razlikom što on kao novinar ,,Vranjskih" pokušava da svojim fekalijama nahrani ne samo sebe već i svoje sugrađane, Vranjance, misleći i dalje da je to filozofija. Mali Dima je imao još jedan problem u detinjstvu, slično kao i njegov šef Vukašin Obradović. Imao je oca izuzetno niskog rasta koji je bio poznat kao jedan od najmanjih Vranjanaca u Vranju. Osećajući to kao lični kompleks, stalno je maltretirao svoju ženu koja je od njega bila za dve glave viša i koja je zbog silnih batina morala često da traži zaštitu drugih muškaraca.

Tu je i Nikola Lazić bivši urednik ,,Vranjskih"(u odsustvu Vukašina Obradovića predsednika NUNS-a) koji je put do novinarske zvezde pronašao preko vranjskih maloletnica. U jednoj takvoj seansi pronađen je u kancelariji svog šefa Vukašina Obradovića što je razbesnelo i samog Predsednika NUNS-a koji ga je kako pričaju Vranjanci odmah smenio sa mesta glavnog urednika sa obrazloženjem da su maloletnice toliko mlade da je prevazišao i najopasnije pedofile u svetu.

Da su malo starije, možda bi i progledao kroz prste, ali ovako, ne može. Nikola je ostao kao novinar u Vranjskim da, ako može, svoje pedofilske sposobnosti isproba na Vranjancima koji i nisu njegovi sugrađani jer je on došao iz Bujanovca, mesta na domak Vranja, koje su on i Vule već predali Albancima. Sve u svemu, zaključak je Vranjanaca, sa takvom ekipom ničije fekalije u gradu nisu bezbedne i treba biti na oprezu, jer pored toga što ćemo biti proterani, bićemo i pokradeni za sve ono što u ovom trenutku proizvodimo.

A, proizvodnja je nekada u Vranju bila zaista vrhunska. Radili su ,,Simpo","Koštana","Yumko", ,,DIV" ili ti Monopol, "Zavarivač", „Alfa Plam", "Poljoprodukt" i još mnoge firme, sada već davno zaboravljene, sve dok se nije pojavio Vule Vukašin Obradović, sin samohrane lepe vranjske gospodje, sa perom u ruci i krenuo da čini popis po gradu. Nekada su to zvali zulum.

Za nekoliko godina njegovog uspešnog novinarstva Vranjanci sada mogu da prozvedu toliko koliko mogu da nahrane novinare tabloida ,,Vranjskih". Ali kako kažu oni najproduktivniji „bolje išta nego ništa".

Ono što Vranjance najviše boli je nelegalna zarada Vukašina Obradovića na račun njihovih leđa...

Vule je poznati vranjski reketaš. Ne samo da radi po diktatu svojih nalogodavaca već je pomalo i kreativan. Kreativnost se sastoji u tome da kada o nekome loše piše, prvo obavesti dotičnog, sa informacijom da neobjavljena vest je najbolja vest i, najviše košta, ali je najbolja po žrtvu o kojoj će pisati. Kada ga već opali zna da će ga opaliti i ovi iz policije i tužilaštva i da se sada projektovana svota deli na tri dela. A kada stvar dodje do sudije, tu stvar postane mnogo komplikovana i to treba izbeći. Zato, kaže Vule, „plati pa klati" inače će se klatno (državni sistem) i tebi pokrenuti.

Plod njegovih reketa, pričaju u Vranju, je stan u Beogradu, stan u Vranju, stilski nameštaj u oba stana, službeni auto u NUNS-u, lični auto, štamparija, velike pare na računu u švajcarskim bankama, ali i narkotici po kuću, sin pod uticajem narkotika, ćerka sponzoruša, "iks" noge njegove drage i mnoge bolesti koje nam je savremeno novinarstvo Vukašina Obradovića donelo.

Naš Vranjanac Vule posle obavljenih poslova pokušao je suicid lekovima i zaglavio u Urgentnom centru u Beogradu. Reketaš pa digao ruku na sebe!? Ubica postao samoubica? Od tada se Vranjanci manje plaše svog Vuleta jer u njihovoj odbrani se svojim talentima i zalaganjima često stavljaju sin, ćerka i žena Verica Rakić poznata „krivonoga lepotica" svoje generacije.

Da čitaoci ne bi pogrešno shvatili treba objasniti da su novine ,,Vranjske" niskotiražne novine i vrlo jeftine, od čije prodaje ne bi mogla da živi ni prosečna porodica u Vranju. Prodaja tih novina slabo ide. U Vranju, koji spada u manje gradove, novine čitaju samo odabrana lica a zatim prepričavaju sadržaj tako da na kraju ispadne da su svi pročitali jednu novinu. Problem je kada te novine treba koristiti kao toalet papir, tada nastaje problem zbog malog broja strana.

Da nije gradonačelnika Zorana Antića (koga Vranjanci zovu Kradonačelnik od kako je ukrao konjak prilikom jedne zvanične posete Rusiji), novine ,,Vranjske" i Vukašin Obradović davno bi ostali bez posla.

Zoran povremeno odreši kesu za lokalne medije a najviše za "Vranjske". U poslednjem davanju novine "Vranjske" su dobile 960.000 dinara, daleko više od svih.

Ali 960.000 dinara je malo. To ne podmiruje Vuletove potrebe. On iz gradskog budžeta isisava novac uglavnom preko svoje štamparije koju je, kako sam kaže dobio kao donaciju. U Vranju kažu od albanskog lobija a Vule od EU. Nebitno. Vule štampa sve papire za Skupštinu Grada Vranja. Taj posao nije dobio zakonski, na tenderu ili javnim nabavkama. Ne. Naš Kradonačelnik je to Vuletu dao u jednoj vranjskoj kafani kada su se međusobno reketirali pa je Vule izašao kao pobednik.

Istina, Vule retko izlazi kao pobednik. On je kao ,,Kojot" koji juri „Pticu trkačicu". Genijalne ideje, može da bude član akademije nauka ali nijedna ne uspe. Da li će ovo rasterivanje Vranjanaca i naseljavanje druge nacionalnosti u Vranje uspeti ? Nije sigurno. Oteraće on sve pametne i uspešne ljude iz grada. To je već izvesno. U tome je već uspeo i za nagradu dobio još nekoliko donacija iz EU. Ali da će ostali krenuti za njima? I Bora Stanković je svojevremeno otišao a toliko je voleo svoje Vranje.

Glosa Ko su mu saučesnici?

Obradović ima mrežu svojih pomagača. Među njima se posebno ističu inspektor privrednog kriminala, Goran Stevanović zvani Gica, šef OKP Zoran Krstić, načelnik Policijske uprave u Vranju, Slađan Velinović, VD Predsednika Okružnog suda, Dragan Stefanović zvani Belča, gradonačelnik Vranja Zoran Antić, javni tužilac Osnovnog tužilaštva, Trajko Naumović, sudija Osnovnog suda u Vranju, Dragana Stanković-Tasić (supruga Miše Tasića, advokata)...

Ova družina okuplja se u "Haremluku vranjskom", elitnom ugostiteljskom objektu, a Obradović je tu u svojstvu ideološkog komesara.