Natrag
Dežurna
Tekst britanskog novinara Nila Klarka o Zoranu Đinđiću, objavljen dva dana nakon njegove smrti, otvara i spekulacije o sudbini današnjeg premijera Aleksandra Vučića
Braća po izdaji
Dva dana nakon ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića londonski dnevnik Gardijan objavio je komentar svog novinara Nila Klarka (Neil Clark), kojim je opisao pokojnikov životni put. Prema svecu i tropar, smatrao je Klark, te je slika o miljeniku Vašingtona i Zapada, naslikana Klarkovim perom, bila crna, da crnja ne može biti. Njegova udovica Ružica Pavlović Đinđić, koja je procvetala na Dedinju nakon muževljeve smrti, nasledila je svu njegovu imovinu, a po rešenju o ostavini koje je doneo Prvi opštinski sud u Beogradu, često dopunjujući to osnovno rešenje novim računima i nekretninama, da se Vlasi (Srbi) ne sete. Gospođa Đinđić, miljenica nemačke kancelarke Angele Merkel, školuje decu u njenoj zemlji, a krcka desetine miliona evra i rukovodi mnogobrojnim kompanijama u Srbiji, čiji je suvlasnik. Njen muž je iz Nemačke u Srbiju, došao u patikama, a za dve godine na mestu premijera zgrnuo je stotine miliona evra. Njena pomada daleko se oseća. Gospođa Đinđić često je govorila da je sadašnji premijer Vučić podseća na njenog muža. Zoran je kupio latifundiju u Argentini, a Aleksandar se sprema na bekstvo u Urugvaj. Da li će im i sudbina biti zajednička? Da li bi novinar Gardijana danas i za Vučića napisao da ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač?
Beogradski kvisling
Piše: Neil Clark
(14. mart 2003. Gardian - London)Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol kanadske vlade veličao "vesnika demokratije", a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio "reformisanju Srbije".
U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.
Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam Le Bor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.
Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.
Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile "reformističku" vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!
Prvi prioritet je bio uvođenje programa "ekonomskih reformi" - što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.
Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.
Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom "angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije".
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.
Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je još ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine, Đinđić je upravo to i uradio.
Uprkos suprostavljanju većine njenih građana, "vesnik demokratije" sledio je zahteve "međunarodne zajednice" i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.
Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije.
Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%
Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete pokušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule. Ali, ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.
(Tekst je preveden sa ovog linka: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment)
