Životopis

"Portret umetnika u starosti" - ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (20)

Da li je postojao Ivan Ivanović?

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva

Ivan Ivanović

Ostali smo još nas nekoliko jeretika da tražimo davno zagubljenog Mašića. Nezavisna izdanja, šta to beše? Slobodan Mašić se odrekao Mašića, a mi nikako da shvatimo da su se vremena promenila i mi sa njima. Ilija Moljković i Spasoje Šejić nepovratno otišli, Miroslav Josić Višnjić od Badera postao Le Pen! Levičar u mladosti, desničar u starosti! Prikuplja potpise za Akademiju!

Pridružio nam se Milorad Grujić, koji je doživeo dvostruki poraz: propala mu je Književna zajednica Novog Sada, ali i film "Jevreji dolaze" u koji je toliko uložio. Sa nama je filozof Miladin Životić, jedan od osmoro prokaženih profesora, koji nije promenio svoje humanističke stavove iz prabune 68. (Smrt ga je pokosila 1997. godine.) No najveće pojačanje smo dobili u advokatu ljudskih prava Dragoljubu Todoroviću, koga nam je takođe doveo Marinko. Marinko je u to vreme pisao čuvenu knjigu "Krivična estetika", o suđenjima intelektualcima u komunizmu, a Dragoljub je bio živa enciklopedija tih vremena. Čeznemo za novim Praksisom, novim Savremenikom, novom Alterom.

Sastajemo se u Mažestiku i smišljamo novi časopis, nova Moderna vremena. Uskoro nam se pridružuje i glumac Ljubivoje Tadić, koji sanja o nezavisnom pozorištu. Marinko i ja nekako dovodimo Predraga Čudića, kome sam ja, kad su moji došli na vlast, dao u Prokuplju Drainčevu nagradu za poeziju. Heterogeniji smo nego društvo u Zapisu! Ne možemo da se složimo čak ni oko imena, nekmoli oko sadržine. Jedino oko čega se slažemo to je da, posle pada komunizma 5. oktobra 2000. godine, treba prevrednovati komunistički sistem vrednosti.

Opet ne mogu da kažem ko je dao ime projektovanom časopisu za krvavu istinu i čovekovo pravo (Drainac). Znam da se Grujić zalagao da se časopis zove Historia, jer će se baviti prevladavanjem istorije, ali se mi drugi sa tim nismo složili, jer nismo znali od kad počinje istorija koju treba kritikovati. Pamtim da sam ja često izgovarao reč jeretik, mislim da je latinski naziv hereticus prvi izgovorio Dragoljub Todorović.

Znamo da časopis treba da bude borac za ljudska prava, ali ne znamo kako da tu borbu realizujemo. Nemamo ni glavnog urednika, nudimo Grujića, jer je uređivao u Književnoj zajednici Novog Sada sličan list pod nazivom Pisac (gde smo Marinko i ja redovno sarađivali), ali se on jednom sapleo o kamen i nije budala da to čini dvaput. Nemamo ni sredstva, ne možemo da ih sakupljamo kao za Rukopise. Milorad Grujić meni: - Idi kod Đinđića, borio si se da on dođe na vlast. Traži da nam da pare! (Bio sam član Demokratske stranke od njenog osnivanja pa do dolaska na vlast.

Za to vreme sam se nagledao iznutra svega onoga čega sam se gadio u komunizmu, borbe za pozicije, za bogaćenje, za vlast u krajnjoj instanci. Odlučio sam da napustim stranku upravo kad je došla na vlast, jer to više nije bila moja stranka. I Domanović je napustio Narodnu radikalnu stranku kad je ona prestala da bude narodna i postala Pašićeva i Taušanovićeva. Domanović je pristupio Samostalnim radikalima, a ja otpadnicima u Mažestiku.) Razume se da nisam otišao kod Đinđića, radije sam ostao jeretik ili heretik, ko kako hoće.

"Ne pristajem da budem lopov"

No Hereticus je ipak realizovan, ja bih rekao igrom slučaja. U isto vreme dok se mi skupljamo u Mažestiku, jedna grupa profesora Pravnog fakulteta (Vladimir Vodinelić, Vesna Rakić, Jovica Trkulja...) dolazi pod udar radikalske uprave fakulteta. Miloševićev dekan tog fakulteta Oliver Antić suspenduje ovu grupu i na njihovo mesto dovodi svoje ljude, pre svih predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, koga odmah, bez procedure, postavlja za redovnog profesora na mesto suspendovanog Jovice Trkulje. Otpušteni profesori osnivaju nevladinu organizaciju Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) kako bi u okviru nje obavljali delatnost. Kakvu vezu imaju ove dve organizacije?

Veza je bio sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivošević. Kad smo Ljuba Tadić i ja pokrenuli izdavačku delatnost, odlučili smo da od sudije naručimo knjigu Ne pristajem. Ovaj sudija je, naime, bio od retkih koji nije pristao da za Miloševića krade izbore. Napisao je u jednim novinama članak Ne pristajem! (da budem lopov!) što ga je preko noći svrstalo u opozicionare prvog reda. Za tu knjigu sam ja napisao predgovor, a promocija je bila u CUPS-u. Tako sam došao do Jovice Trkulje, koji je od ranije bio pasionirani urednik raznih glasila i koji se za naš projekt odmah zainteresovao. Časopis smo smestili u CUPS, budući da je to bila organizacija kakvu mi nismo imali. Po prirodi stvari, direktor CUPS-a Jovica Trkulja je postao glavni urednik Hereticusa. On ga je definisao kao časopis za preispitivanje prošlosti, mada sam ja više voleo da to bude časopis za ljudska prava. Iako je od početka bilo jasno da će se pravo i književnost teško usaglasiti, Trkulji je pošlo za rukom da to čini deset godina.

Inače, ja sam se u časopisu kratko zadržao. Ubrzo se ispostavilo da Trkuljin Hereticus može da bude samo časopis za preispitivanje pravne prošlosti, a ne komunističkog nasleđa. Shvatio sam da sam ja tu suvišan. Jovica je besumnje mnogo učinio za donošenje zakona o ljudskim pravima, druga je stvar što vlast te zakone nije poštovala. Privatizacija je donela privatne univerzitete, gde su bivši komunistički ideolozi našli svoj Kumrovec. Oni su porazili u nas sve Zapadne vrednosti, jer su deca komunizma i sanjaju o Propasti Zapada.

Jovica Trkulja je vratio u Srbiju Slobodana Jovanovića, Dragoljuba Jovanovića, Mihaila Đurića, Dragoslava Mihailovića, Borislava Pekića, pisca ovog teksta - ali se nije založio za rehabilitaciju prvog neprijatelja komunizma, generala Draže Mihailovića, vođe građanskog pokreta otpora protiv fašizma. Na tom pitanju sam se ja razišao sa Hereticusom.

Razlaz saboraca

Još je upečatljiviji bio moj razlaz sa advokatom Dragoljubom Todorovićem, čovekom koji je u prvoj fazi bio duša časopisa. On je u Mažestiku ispisao Jovici na salveti pisce za čiju se rehabilitaciju treba boriti, kao što je to uradio Čerčil Staljinu na Jalti. Trkulja se te salvete držao, dok je Staljin Čerčilovu salvetu bacio u korpu istorije. Njih dvojica su zajedno obradili moj slučaj u knjizi "Slučaj Crveni kralj", na čemu ja mogu da im budem samo zahvalan. Ali i advokat Vuka Draškovića u slučaju Ibarske magistrale je odbacio moju ideju da Hereticus treba da se bori za poništenje sramnog i nepravnog procesa srpskom Drajfusu u Topčideru 1946. godine. Umesto toga, on je pronašao da je umoreni general, preko svog zastupnika Stevana Moljevića, odgovoran za komunističke ratove 1991-1995. godine. To je mene inspirisalo da napišem pripovetku "Srbijanac" o tome kako se u svakom od nas još uvek bore partizani i četnici. Tako je između dvojice saborca za ljudska prava pukla - dinja!

Pošto je propao moj koncept da revitalizujem Mašića, dogodio mi se Pašić. Kako je do toga došlo? Kad su advokatovi došli na vlast (SPO), Dragoljub Todorović je uspeo da ubedi Vuka ili Danicu (verovatno pre Danicu) da treba da nagrade dvojicu jeretika čije su knjige zabranjivane: Predraga Čudića i mene. Tako je Čudić otišao za ambasadora u Mađarsku, a ja na Trg Nikole Pašića, u Ministarstvo kulture. Sa prozora izbe kulturnih dela tri godine sam gledao gromadni spomenik Nikoli Pašiću, stalno se pitajući da li je Baja znao šta radi i da li ga je Domanović neopravdano proglasio za političkog slepca? Na to pitanje, dabome, kao i na sva pitanja koja sam pokrenuo, nisam imao odgovor.

Tako se nacrtao moj srbijanski krug kredom: u mladosti nisam uspeo da napišem Mladog pesnika Milana Ikarusa (pandan Džojsovom Stivenu Dedalusu), jer nisam umeo, nisam posedovao Džojsov genije; u zrelosti sam ispisao sagu o Jugovićima, ali je propala moja glavna investicija, pisac Rastislav Jugović; u starosti sam pokušao da se osvrnem u gnevu (Džon Osborn) na svoj život, ispao je Epitaf za jeretika.

Završiću ovaj autobiografski spis istinitom anegdotom. U vreme „Crvenog kralja" stekao sam istinske simpatije književnog kritičara i istoričara (ali i romansijera) Svete Lukića. Viđali smo se u Udruženju književnika, mojoj sigurnoj kući, gde je bio smešten Savremenik. Jednom prilikom naletesmo na pisca Ivana Ivanjija, Titovog prevodioca za nemački jezik, mog imenjaka i gotovo prezimenjaka. Priznat komunistički pisac. Sveta ga zaustavi.

Da li je postojao Ivan Ivanović? (Čuvena drama Nazima Hikmeta) - Ne, reče Ivanji. To je bila samo liberalistička fikcija! Nikakav Ivan Ivanović nije postojao!

Šta znam, možda je Titov prevodilac bio u pravu?

Sećanje na cenzuru: izbačeno poglavlje "Crvenog kralja"

I stvarno se ja, dok sam igrao u Jugovini, u politiku nisam mešao. Jedno što sam uvek imao na umu reči Moše Perišića. A drugo što ja s politikon nemam veze. Za politiku sam duduk. Ne volim ja mnogo da uvijam i da palamudim. Ne umem to. Ja idem otvoreno. Jednom me je jedan studen u Parizu tako ispreskakao da mi odonda više ne pade napamet da se me šam u politiku. Za politiku treba čovek da ima muda do kolena. A taj student je bio dobro potkovan i znao je sve. To mu je zanat, kao meni fudbal. A ja - duduk. S tim studentom sam počeo da se prepirem i zezanja, onako bez veze. Volim ja ponekad da se tako opustim da mi j sve ravno, da me za ništa ne boli kita. I onda se prepiremo koji je poredak bolji: kapitalizam ili socijalizam. On kao zastupa kapitalizam a ja socijalizam. A meni smešno, da se upišam od smeha. Pa ja sam stoput veći kapitalista od njega. On nema žilet da se obrije nego je zarastao u bradu kao vladika, a ja imam debelu knjižicu u banki. Ali tako se lopta namestila. A on učen. Zna taj i istoriju, i filozofiju, i mnogo toga. A ja bez treninga. Otkad sam napustio školu ni novine čestito ne čitam. Kao tele. Ali to mi ništa ne smeta da budem agresivan i da napadam.

"Jebi ti taj kapitalizam", kažem, "kad na jednoj strani imate superbogataše a na drugoj strani sirotinju i nezaposlene".

"Što se tiče nezaposlenosti, slabo si informisan, msje", kaže on. "Nezaposlenosti je bilo u klasičnom kapitalizmu, danas je skoro nema". "Ne znam", kažem ja, "tako sam učio u školi". "Ne valja ta tvoja škola, msje", kaže on.

"Dabome da ne valja", složim se ja. "Inače je ne bih napustio".

"A imate li vi bogate, msje?" pita student.

"Nemamo", kažem ja, "kod nas su fabrike radničke".

"I isto stoje ekonomski onaj što radi u rudniku i onaj u vladi?"

"Kakvi", kažem ja. "Onaj u vladi je Rokfeler za onog u rudniku". Ujedem se za jezik, ali kasno. Otkazale kočnice.

"I kod vas nema velikih ekonomskih razlika među ljudima?" tera on dalje. "Kakvi nema", kažem ja. "Znam neke što imaju dvoja kola, vilu i stan . .. i neke što jedva imaju za leba. Eto, dole, u mojoj Južnoj Srbiji ima mnogo te sirotinje". Razvezao mi se jezik pa ne mogu da ga zaustavim. Nešto mi ladno oko srca, kao da vidim onog supovca Božića iz Niša. Ali šta mogu kad sam takav. Tako mi i treba kad sam se uhvatio u politiku. Umesto da vatam cure po Parizu, za šta me je bog stvorio, ja se upleo u stvari za koje sam duduk. Ali ne mogu sad da se povučem. Ne mogu da mu pre-dam parforfe. Ne bi bilo sportski. "A imate li vi nezaposlene?" kaže student. "Pa", kažem, "imamo".

"Pa kako to tumačiš, msje?" pita student. Šta da mu kažem, majci mu ga njegovoj? Ne umem ja da objasnim što u Jugoslaviji ima nezaposlenih. "Ne znam", kažem. "Ima ko o tome misli. Meni posao ne treba. Ja sam fudbaler

"A što vaši radnici dolaze ovamo na rad?" veli student. "Pa da rade", kažem ja.

"Sto idu iz socijalizma kad im je toliko dobro?" kaže on.

"Ne znam", kažem. "Ovde su veće zarade. Ne dolaze ovamo samo naši.

Dolaze i Turci, i Grci, i Italijani, i Španci. Dajete veću lovu, zato dolaze".

"A kako su plaćeni fudbaleri u Jugoslaviji?" pita student. "Maksi", kažem ja.

"Pa što onda prelaze u naše klubove?" "Dajete veću lovu", kažem.

"A ti, msje", kaže on, "hoćeš li jednoga dana u inostranstvo?"

"Hoću", kažem. "Zbog love. Hoću da se obezbedim za čitav život".

"A dobro, msje", kaže student, "kako to kad su fabrike radničke i kad radnici sami njima upravljaju za jedne ima posla a za druge nema?"

"Nismo još dovoljno razvijeni", kažem.

"Zašto ne delite?" kaže on.

"Ne znam", kažem.

"A kako to, msje", kaže on, "niste dovoljno bogati a pojedince plaćate maksi? Eto fudbalere".

"Pa", kažem, "nismo još dovoljno usavršili raspodelu".

"A dobro, msje", kaže student, "zašto oni koji imaju mnogo ne odvoje za one koji imaju malo. To bi bilo socijalistički".

"A odvajaju li kod vas?" kažem. Najzad ukopčam. Bolje da je njega ispitujem nego on mene.

"Ne", kaže on. "Ali ovo je kapitalizam i gazda prisvaja višak rada. Zato je kapitalizam govno. A koliko ti dobijaš mesečno što igraš fudbal?" "Zavisi kakve rezultate postignemo", kažem. "Ali uhvati se preko pola miliona dinara".

"A koliki je kod vas minimalni lični dohodak?"

"Ne znam", kažem. "Ima ih koji primaju pedeset hiljada dinara".

"Pa zašto, msje, ti ne odvojiš od tvoje plate za one koji primaju tako malo?"

"Nisam toliko lud", kažem. "Bio bih najveća budala da tako nešto uradim". "A jesi li ti član partije?" pita student.

Vidim da ne mogu s njim da se nadmećem. Govori kao navijen, mamu mu njegovu. Ne mogu čak ni da ga fauliram. "Jok", kažem. "Otkud ja u partiji?"

"A znaš li nekog ko je u partiji da se odrekao svojih primanja u korist...?" "Kakvi", izleti mi, "ne verujem da takav postoji". Sta sam drugo mogao da kažem? Ja stvarno ne znam nijednog u Jugoslaviji koji je dao svoju platu seljaku ili rudaru ili nezaposlenom. Ne kažem da nema takvih. Ali ja za takav slučaj ne znam. Ne znam nijednog u Jugoslaviji koji je uradio tako nešto.

"A dobro, msje", kaže on, "je li istina da Rusi nemaju nikakvu političku slobodu?"

"Ne znam", kažem. "To piše u našim novinama. Ako nešto kažeš protiv vlasti, odmah te šalju u koncentracioni logor u Sibir". Stvarno sam tako nešto čitao u novinama.

"Moraš da misliš kao partijsko rukovodstvo?" kaže student. "Inače ti ne-ma opstanka?"

"Jeste", kažem. "Jedino su se malo otvorili dok je bio Hruščov. Posle su se opet zatvorili. Kod nas je u tom pogledu mnogo bolje. Imamo, istina, i mi ponekog Božića, ali Moša Perišić ne misli tako".

"Kako, msje?" kaže student.

"Ništa", kažem. "Neka moja privatna razmišljanja. A smeš li ti, msje, da govoriš protiv vlasti?"

"Što da ne?" kaže on. "Pa ja to stalno činim".

"Ne znam", kažem ja. "Zbunio si me. Izgleda da sam za politiku tele. Ne mogu ja da odgovorim na ta pitanja. Nemam znanje. Izgleda da meni glava više služi za fudbal. Mislim da sam u igri glavom ravan Kočišu. A o politiki ima ko vodi računa". Tako mu se otvorim.

"Znaš šta, Jugoslav", kaže student, "kapitalizam je govno. Ja sam student i pripadam levici. Nekoliko puta sam štrajkovao i evo šta mi je ostalo od policije. Kapitalizam je govno. Samo ja bih rekao da se i socijalizam . . ." "Ne znam", kažem ja. I tad sam se čvrsto zarekao da ne ulećem u takve razgovore. Politika nije moj teren. To je isto kao da me stavi trener između stativa. Nabijali bi mi mangupi golove kroz noge. Ja sam centarfor. Moje je da igram fudbal a za sve ostalo me boli đoka. Meni je dobro. Jebe se meni kako je drugima i što Čehoslovačka nema more!

Glosa

Nema sumnje da su politički stavovi o kapitalizmu i komunizmu Zoke Kinga moji stavovi. Ni kapitalizam, ni komunizam, treći put! Koji? Da li uopšte postoji treći put? Šta o tome može da kaže pisac koji nije izišao iz svoje provincije? Jedino što bih danas mogao da kažem: Koga briga što Srbija nema more!

Glosa

"...U mladosti nisam uspeo da napišem Mladog pesnika Milana Ikarusa (pandan Džojsovom Stivenu Dedalusu), jer nisam umeo, nisam posedovao Džojsov genije; u zrelosti sam ispisao sagu o Jugovićima, ali je propala moja glavna investicija, pisac Rastislav Jugović; u starosti sam pokušao da se osvrnem u gnevu (Džon Osborn) na svoj život, ispao je Epitaf za jeretika..."