Konačno izbori na kojima će sigurno pobediti neko iz Demokratske stranke, ali uprkos tome moguće je da ih DS izgubi. Svi su izgledi da će se na unutarstranačkim izborima i skraćenica DS raspasti, da će izbori biti pobeda Demokratije i poraz Stranke. Neposredni izbori, na kojima će predsednika i potpredsednike birati direktno celokupno članstvo, nesumnjivo je značajno demokratsko dostignuće, ali među kandidatima nema takvih lidera koji bi bili u stanju da to pretoče u novi kvalitet stranke i njeno jačanje. Naprotiv, oni koji bi možda mogli da podignu kvantitet koštaće ih kvaliteta, a oni koji bi da porade na kvalitetu u pokušaju da joj povrate staru slavu nisu tome dorasli, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj vladi i potom ambasador u Tel Avivu
Piše: Mile Isakov
Pišem ovaj tekst upravo zato što vidim da malo koga zanimaju aktuelni izbori u Demokratskoj stranci. Jeste ta partija debelo zabrljala i tako omogućila da se crveno-crna koalicija vrati na vlast, ali njena sudbina nije samo njen problem. Ma šta ko o njoj danas mislio, ta je stranka ugrađena u same temelje demokratije u Srbiji i zajedno sa njom ugrožena je i demokratija. Moglo bi se čak reći da se stepen ugroženosti demokratije u Srbiji može meriti po stepenu degradacije DS, a ona je na ivici ambisa. Ta je stranka uspostavljala demokratske standarde ovom društvu u vreme tranzicionog i ratnog haosa, najubedljivije afirmisala i odlučujuće doprinela usvajanju vrednosti moderne parlamentarne demokratije. Istina, sama ih je i dezavuisala i dobrano kompromitovala u period svoje vladavine, ali u ovoj krizi demokratske alternative mogla bi opet da odigra značajnu ulogu kada bi se vratila sebi.
Prava Demokratska stranka je potrebna Srbiji, danas možda i više nego u periodu vaspostavljanja višepartijskog sistema, jer populistička vlast prerušenih radikala, sa maskom ukradenog programa upravo od DS, ponovo uvodi jednopartijski sistem, sa jednim neprikosnovenim vođom.
Tvrdnja da Srbija nema opoziciju, tačna je dobrim delom i zbog toga što nema Demokratske stranke, koja se vremenom potpuno izgubila u lavirintu pragmatizma i korupcije. Ovi izbori su prilika da se taj proces gubljenja identiteta DS zaustavi i bar stvore uslovi za povratak izvornim principima i vrednostima građanske stranke centra, koja motiviše i na akciju pokreće intelektualnu i kulturnu elitu i vraća veru u takozvanu srednju klasu.
Nažalost, među kandidatima za nove lidere DS ne prepoznajem ni takve namere, ni takve potencijale. Nisam čuo ni jednog od njih da razmišlja o promeni progrmaske orijentacije partije, koju je Đinđić neiskreno i sasvim neprirodno, iz čisto pragmatičnih razloga jer su tada Evropom vladale socijaldemokrate, prekrstio u socijaldemokratsku partiju. Demokratska stranka, po svome habitusu to nikad nije bila, ni postala i to se prvo mora ispraviti, ako se misli ozbiljno reinkarnirati.
Šutanovac, Pajtić i Lutovac to ne mogu jer su produkt upravo one škole mišljenja koja je i upropastila stranku, koja ih je učila da je politika biznis i koja je od partije napravila mafijašku organizaciju. Ne samo da su nesposobni za drugačije promišljanje politike, nego su i odgovorni za dosadašnju, a prva dvojica već i dobro poznata organima gonjenja za razne oblike korupcije. Lutovac je u tome samo asistirao liderima. Ne zna se koliko je u svemu učestvovao Antić , koji je vrlo kratko bio ministar u prelaznoj vladi posle petog oktobra, kao što se ne zna ni šta je posle radio, što može da mu bude nedostatak na ovim izborima, jer ga ni članstvo ne poznaje, ali i prednost jer mu se ne znaju ni mane ni eventualni repovi.
Kako nijedan kandidat za predsednika nema kapacitete ni približno tradiciji stranke iz vremena kad je imala ugled i autoritet, bez obzira na glasačko telo, perspektiva joj je da nastavi da luta, da se osipa i gubi podršku građanstva. Ili da populistički osvaja birače a definitivno izgubi sebe. Da dobije na masovnosti ali izgubi supstancu. Takva sudbina je čeka ako pobedi Dragan Šutanovac, koji, čini mi se, ima najveće šanse jer, posmatrajući spolja, izgleda da u stranci dominira intelektualni proleterijat željan isključivo sirove vlasti. Kao i sam Šutanovac, koji od građanskog ne poznaje čak ni manire, sve su to đaci Đinđićevog pragmatizma ogrezlog u korupciji koja se žestoko razbuktala u eri njegovih direktnih naslednika Zorana Živkovića, Čede Jovanovića i naročito Borisa Tadića.Kao što znamo svi su oni napustili stranku kad od nje više nisu imali koristi. Kako iver ne pada daleko od klade, slično se može očekivati i od novih klinaca koji sada jurišaju da je osvoje. Zato im je najbliži narodnjak Šutanovac koji bi, možda, mogao da, uz pesmu tasta, Miroslava Ilića, na predizbornim mitinzima okupi nešto veću masu potencijalnih glasača, ali to više ne bi bila Demokratska stranka.
Sličan je kandidat, bez obzira na diplomu doktora nauka, i Bojan Pajtić. Taj nabildovani đilkoš samo deluje malo sofisticiranije od Šutanovca zbog toga što je iz Vojvodine, koju sad već sasvim neopravdano bije glas kulturne sredine, kao i zbog toga što je više od decenije šlifovan od brojnih savetnika skupo plaćenih iz raznih pokrajinskih, legalnih i ilegalnih fondova. On, doduše, pominje nekakve promene, ali sve je to samo šminka formalne a ne suštinske prirode, jer suštinu politike ne razume. A i kako bi razumeo kad je političku karijeru započeo falsifikovanjem glasanja u Narodnoj Skupštini i održavao je 12 godina kupovinom i krađom glasova. Samo tako bi taj i sad mogao pobediti, ako mu je ostalo dovoljno zaliha u crnim fondovima i ako je spreman da te krvavo stečene pare uloži u nešto što nije vlast koja bi ih oplodila. A ako on pobedi, Demokratska stranka će ostati tu gde jeste, jer čovek koji se više uzda u mišiće nego u pamet, daleko je od mudrosti kakvu je DS imala i kakva joj je sad potrebna. O harizmi da i ne govorim, bilo bi uvredljivo.
Treći kandidat, večiti savetnik Zoran Lutovac, toliko je bezličan da o njemu gotovo nema šta ni da se kaže. Ni naročito dobro, ni posebno loše. Nije ni teoretičar, ni praktičar, ni mislilac ni čovek od akcije. Narod bi rekao nit smrdi, nit miriše. Već dvadeset godina je u stranci a nikad u prvim redovima. Večito deluje, ako deluje, iz zavetrine, sa lukrativnih pozicija savetnika, konsultanta i člana brojnih upravnih odbora. Ne znam otkud mu uopšte ideja da se kandiduje za lidera stranke, jer uvek im je bio samo sluga. Kao nemački stipendista i magistar, bio je "savetnik" i Mićunoviću, u stranci, i Đinđiću, u vladi, i Tadiću, u predsedništvu, a poznato je da pametnom savetnik ne treba, a budali ne vredi. Nije se proslavio ni kao ambasador u Crnoj Gori u vreme kad je drugo oko u glavi nastojalo da postane veći katolik od Pape, pa je požurilo da prvo u svetu prizna Kosovo. Toliko je spornih situacija bilo sa braćom crnogorcima za njegovog mandata, a od njega ni pisma ni razglednice. Sve u svemu, mislim da su mu šanse da postane predsednik DS najmanje od svih kandidata jer nema ni prepoznatljiv karakter, ni autoritet, ni infrastrukturu u stranci. Kada bi on slučajno pobedio na ovim izborima, bio bi to znak da članstvo očajnički ne želi nikakve promene.
Za kraj sam ostavio kandidata kojeg najmanje poznajem, lično nikako, a o njemu je malo informacija i u javnosti. Srboljub Antić je, kažu, više od deset godina proveo na radu u MMF-u, što mu kod mene baš nije neka preporuka, ali ne bi bilo fer da na osnovu mišljenja o toj kolonijalističkoj velesili sudim o čeveku čija opredeljenja, rad i karakter ne poznajem. Na osnovu onoga što sam čuo o njemu i od njega, deluje mi kao najozbiljniji čovek među kandidatima, što i nije naročito teško. A, možda mi se samo tako čini baš zato što ga ne znam. Ali, to je za njega najmanji problem, pravi problem bi mu bio ako ga ne zna ni članstvo, a sva je prilika da je baš tako. A ono što žuti znaju o bivšim službenicima međunarodnih finansijskih organizacija, takozvanim ekspertima, na primerima Đelića, Vlahovića ili Kori Udovički, koji su se razbežali kad je postalo neprofitno, ne ide mu u prilog. Tako da ni njemu ne dajem velike šanse za pobedu, uz malu ogradu, jer mu podršku daje Slobodan Gavrilović, kao kandidat za potpredsednika. Možda moj ispisnik i drugar još iz omladinskih dana, Gavrilović, čojstva dostojnog slavnog prezimena, još uvek može da mu donese nešto više glasova svojim ugledom i autoritetom u stranci. Ako zahvaljujući Slobi Gavriloviću, Antić ipak pobedi, ni mudrosti mu neće nedostajati. Sa tim kapitalom on bi verovatno bio i najbolje rešenje za stratešku konfuziju u kojoj se DS nalazi, a kad se to reši lakše će se rešavati i svi ostali problemi.
Ipak, kad sve saberem i oduzmem, predložio bih demokratama da stranku odmah predaju u ruke potpredsednicima jer, pored Gavrilovića, tu su još dve kandidatkinje koje mi deluju ubedljivije od predsedničkih kandidata. Prva je Nataša Vučković, sa pravim DS pedigreom, nasleđenim od oca osnivača stranke i sa neprocenjivim iskustvom dugogodišnje najbliže saradnice Dragoljuba Mićunovića. Druga, svim mastima namazana Gordana Čomić, koja je iz svih stranačkih i parlamentarnih zamešateljstava u kojima je učestvovala više od dvadeset godina izašla u jednom komadu i relativno čistih ruku.
Demokratska stranka je od osnivanja bila elitistička, pa i elitna stranka slobodnomislećih ljudi, koja je bila slušana i kad se ni zašta nije pitala, uvažavana i od neistomišljenika i protivnika. Posle perioda u kojem je odlučivala o svemu, uglavnom suprotno svojim načelima, došla je u situaciju da je niko ne uzima ozbiljno, čak ni pristalice. Valjalo bi da se vrati jer stranka koja je bila najmoćnija i kad je imala najmanje glasova, a gubila kad je pobeđivalla na izborima, najdemokratskija stranka sa najmanje demokratskom vlašću, mnogo toga mogla bi da nauči Srbiju. Ako pobedi samu sebe.