Nismo mi od juče

Prilozi za srpski nacionalni program

Zoran D. Milojević

Pripadnost naciji! Pripadnost Veri! Pripadnost porodici! To je Sveto Trojstvo srpskog naroda!

Srbi su znali da pripadaju starom narodu koji je znao iz kog i kakvog gnezda je ugledao svet! Gledali su u nebo, prizivajući svog Svetog Savu da ih molitvama omili Hristu! Sve što je u životu i od života imao živeo je i preživljavao u svojoj kući, u svom domaćinluku, u svojoj porodici!

Naciju, Veru i porodicu spajao je srpski jezik, sa svojim dijalektima i akcentima. Srpski jezik je, za razliku od engleskog, razlikovao ujaka od strica, nanu (očevu majku!) od babe (majčine majke!), svaka životna pojava ima svoj termin ili izraz! Srpski jezik razlikuje ljubav od zaljubljenosti, plač od ridanja, kukanja ili vriska! Srpski jezik ima „treba" i „trebalo", ali i ne i „trebaš" ili „trebamo"! U srpskom jeziku ne postoji „ups", ni „ok", ni „kul"! U srpskom jeziku „ah", „oh", „ih", „uh", „uf" ili „eh" ima različito značenje.

Centar sveta srpskog roda je srpska porodica, čiji životni sadržaj počiva na porodičnoj ljubavi, iskonskoj, telesnoj i emotivnoj pripadnosti istim precima koji su vezivno tkivo članova porodice.

A onda su došli komunisti!

Srpskom narodu je posle rata pobijeno preko dve hiljade sveštenika, da bi na njihova mesta dovedeni skojevci sa „popadijama" , mladim skojevkama. Srbi su organizovali „sahranu Boga" u mnogim selima od Like, preko Hercegovine, do Šumadije!

Srpski očevi i majke su postali „zastareli", „pregazilo ih je vreme", bili su „verski zatucani"! Njihovi sinovi su voleli „partiju i druga Tita", Sveti Sava je bio bradat kao Dražini koljači, počeli su da šire „slobodnu ljubav" i da provode „drugarske večeri" uz svoje, tek „registrovane", drugarice! Srpske kćeri su vaspitavane „da imaju svoje parče hleba", nisu želele muževe kojima će „da peru gaće", od „religije su digle ruke", a za „Tita i partiju" rado „dizali noge"! Prestale su da rađaju više od jednog deteta, jer „one su gospodari svakoga tela"!

No, nisu svi podlegli „novom vremenu"! Na Kosovu i Metohiji porodica se održala, a porodična pripadnost i ljubav su nosili život. „Brat je seji iz oka ispao"! „Seja bratu od mile zakletve"! „Seja seju u nedrima nosi"!

Tako su rasle, živele i stigle Hristu na naselje moja majka Leposava i njena sestra (moja tetka !!!) Janika! Dok nisu rodile sinove zakletva im je bio rođeni brat Sava! „...Ži mi Sava"! Posle toga razgovora nema!

Kad sam se ja rodio , obe sestre su se klele: „...Ži' mi Zoran"! A onda je moja tetka Janika rodila sina Jovana koga smo iz milošte, onako bucmastog i ,,slatkog kao šećer" , prozvali Bucko! Sada je počelo: moja majka i moja tetka su se klele "...Ži' mi Sava", kad je zakletva doticala širu familiju. Kad je zakletva doticala njihove porodice, sledilo je moja majka : !Ži" mi Zoran", moja tetka: „...Ži mi Bucko"!

Tetka Janika je rodila Mirjanu i otada, kad se samo nje, lično ticalo, izgovarala je: "Mirjane mi moje"!

Počela su da se rađaju Moja, Buckova i Mirjanina deca. Ali, nikada nisam čuo da se ijedna sestra zaklela u svoje unuče. Ipak se čulo nešto novo!

Moja majka je naručila sestri da joj donese crveno metohijsko vino. Obradovana, moja majka vadi pare iz novčanika i pruži tetki. Tetka odbija da primi uz izgovor:

„Neću, ži" mi Zoran"!

Tetka se kune u sestrića i moja majka, ćutke, vraća pare u novčanik.

Moja tetka naručuje sestri da joj donese „ćebence" satkano u okolini Niša. „Ćebence" je za unuke! Obradovana, moja tetka vadi pare iz novčanika i pruža mojoj majci. Majka odbija da primi uz izgovor:

„Neću. Ži' mi Bucko"!

Majka se kune u sestriće i moja tetka , ćutke, vraća pare u novčanik!

Kad god bi se, na bilo koji način, koja od sestara čula da se kune, ja sam se smejao i zadirkivao, zasmevajući obe svojim doskočicama. Tek na četrdesetodnevnom pomenu mojoj tetki Janiki, kad moje majke nije bilo već pet godina, setio sam se njihovih zakletvi i počeo da iz njih učim i izučavam svoj narod!

Narod se meri po jačini pesme! U prizrenskoj pesmi „U selo kavga golema", staroj više od šesto godina, posvađana braća zovu sestru da presudi. A ona otpisuje da „jedno čedo na grudima nosi", da joj se drugo „za košulju drži", a treće se „od nje ne odvaja"! Sestra moli i kumi braću da ih pomiri sestrinska zakletva u sve njih, jer nema tog brata među njima, koga voli više od druge braće! Nacija, Vera i porodica! A sve vezano, povezano i svezano jednim jezikom! Srpskim jezikom!

Sa srpskim jezikom nedoumice nema! Svaka reč zna šta tačno označava! Svaka reč zna za vreme „kad joj vreme nije"! Svaka reč zna „koja gvozdena vrata otvara", a koja „drvena vrata sekiricom za potpalu spremi"!

Šta nam valja činiti?

U toku je poplava stranih reči i izraza, kao i reči i izraza koje nam stižu kao kovanice iz okolnih naroda, čiji je „maternji jezik" prepravljen, izlomljen, pretesterisan i u besmisao pretvoren jezik!

Naš odgovor mora biti vraćanje srpskog jezika mlađim generacijama. Đaci viših razreda osnovnih škola moraju imati „podobavezno" čitanje pripovedaka Glišića, Kočića, Laze Lazarevića, Gligorija Božovića i inih!

Naše jedino, ali najače oružje protiv dušmana je srpski jezik! U zdravlju ga uzvisili!