Tragom vesti

Vučićevi autoputevi prema Albaniji i BiH: otvoreni koridori za arapsko-albansko-turske invazije na Evropu

Karavan saraj preko Srbije

Za samo tri poslednje godine, na širem području Niša i južnije, sve do administrativne granice sa Kosovom i Metohijom, doselilo se trajno oko 11.000 Albanaca. Prema podacima niških advokata i javnih beležnika, najmanje polovina njih ima već uknjiženu neku nekretninu na svoje ime (kuću, stan, građevinsko ili poljoprivredno zemljište). Samo u gradskom i prigradskom području Niša stalno je naseljen kritičan broj doseljenika sa Kosova, koji već sada mogu (ali im se ne žuri) da potraže i škole na albanskom jeziku. Činjenica je, takođe, da ih Ustav i postojeći zakoni Republike Srbije kao i ukupna politička klima, apsolutno stavlja u ravnopravan položaj kao i sve druge građane. Zbog svega toga, većina njih se tek sprema da se ovde i trajno nastani kad bude gotov auto put Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač, koji uveliko najavljuje administracija odlazećeg srpskog diktatora Aleksandra Vučića. Taj dan, očigledno nije daleko. Zbog ovog "projekta" ponovo su zaobiđeni Šumadija, centralna i zapadna Srbija. Saterivanje Srba u što manji tor ide po planu. Kad bude povezan velikoalbanski "koridor" sa planiranom trasom autoputa od Sarajeva prema Zapadnoj Srbiji, ova nesrećna država biće "podvezana", osakaćena i stavljena u funkciju malog balkanskog rezervata za arapsko-albansko-turske tranzite prema Evropi.

Nikola Vlahović

Na dan američke nezavisnosti, 4. jula prošle, 2016. godine, bivši ministar spoljnih poslova bivše SRJ, a sada Generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju (RCC) Goran Svilanović, našao se u Parizu kao učesnik Samita o zapadnom Balkanu u okviru takozvanog Berlinskog procesa, tačnije strategije Angele Merkel o integraciji "konfliktnih" delova ovog područja. Prevedeno na srpski jezik, bez diplomatskih uvijanja, reč je o ideji žrtvovanja Srbije zarad "mira na Balkanu". Još preciznije, radi se o kolonijalnom nasilju nad Srbijom u jednom sasvim novom obliku kakav nije viđen u novijoj istoriji.

Kao provereni kurir zapadnih službi, ali i kao politički "pregalac" koji (shodno svom poreklu) radi za albansku stvar, Svilanović je iz Pariza tom prilikom hrabrio Aleksandra Vučića i Vladu Srbije da uzmu međunarodne kredite i grade autoput prema Albaniji, pa je rekao: "...S tim u vezi bih uputio komplimente Vladi Srbije, a i Prištini, jer je projekat autoputa Niš - Priština - Tirana - Drač od vitalnog značaja''.

Hvalio se Svilanović da "para ima" te da ga je ministar finansija Dušan Vujović uverio da "očigledno postoje sredstva, a tiču se međunarodnih finansijskih institucija", dodajući da je potrebna podrška da se pripreme projekti. Svilanović se pozvao i na evropskog komesara Johanesa Hana, koji je "dao podršku za put prema Albaniji". U vezi ove ordinarne laži treba reći da je upravo Johanes Han skrenuo pažnju Vučiću na pomenuti projekat: "...Gradite ako ima novca, ali ako precenite svoje mogućnosti, teret je na vama!"

Godinu dana kasnije, ministarka Zorana Mihajlović najavila je da će 2018. godine godine početi izgradnja prve deonioce autoputa Niš-Merdare-Priština, od Niša do Pločnika, čija je vrednost 212 miliona evra (uzgred, treba znati da će izgradnja kompletnog autoputa od Niša do Merdara koštati 855 miliona evra!). Samo za eksprorpijaciju zemljišta na jugu Srbije, građani će platiti oko 200 miliona evra.

Zbog svega toga i dalje se čeka (i ko zna koliko će se još čekati) na elektrifikaciju i modernizaciju železničke trase Niš - Dimitrovgrad i obilaznice oko Niša, čija je ukupna vrednost 260 miliona evra.

Vučićeva propaganda tvrdi da novac za prvu fazu velikoalbanskog autoputa dolazi iz Fonda za Zapadni Balkan. Međutim, ta činjenica ne govori ništa, jer su se tek na sastanku sa direktorkom Kancelarije Evropske investicione banke (EIB) za Zapadni Balkan Dubravkom Negre, čule prave stvari. One koje nisu za srpsku javnost. A, to je koliko će Srbija stvarno platiti za ovu potpuno nekomercijalnu i nepotrebnu trasu auto puta (trebaća samo Albancima sa Kosova i Metohije da se šire dublje u Srbiju).

Da zlo bude još veće, Mihajlovićeva je bez imalo srama izjavila da je autoput od Niša do Prištine veći prioritet nego da se poveže Niš sa Ibarskom magistralom, objašnjavajući to činjenicom da u Niškom i Topličkom okrugu živi više od pola miliona ljudi, "...a autoput prema Albaniji bi doneo nove poslove i ulaganja"!

Kako Šumadijski okrug (na koga se prirodnim zaleđen naslanja Beograd kao politički i privredni centar Srbije) ima skoro isti broj stanovnika kao i Niški i Toplički okrug, ovde se radi o drskoj laži i očitom nastavku poluvekovne izolacije najsrpskijeg dela Srbije.

Istina je da je Ibarska magistrala glavni putni koridor kojim centralni deo države komunicira sa glavnim gradom. Ali, to Vučićevoj kriminalnoj mašineriji nije prioritet! Zbog ovakve politike i ovakvih "stratega", Ibarska magistrala je ostala zapuštena i na njoj godišnje pogine više ljudi nego u nekakvom građanskom ratu. Sve govori da je Srbiji stavljeno u zadatak da se stavi na usluzi takozvanoj Velikoj Albaniji, pa čak i Turskoj sa njenim neoosmanskim investicijama (strogo po linijama nekadašnje imperije), a sve zarad volje Nemačka i njenih ambicija da na Balkanu utvrdi svoje pozicije, pre nego što bude skrojena nova evro-američka mapa za Balkan (koja se uskoro očekuje).

Da ne bi baš sve tako izgledalo, Mihajlovićeva je svojim drskim izjavama dodala i ovo: "...Ovaj put nije samo za kosovske Albance i nije samo za Srbiju i Albaniju već i za čitav region koji će na taj način biti povezan sa morem preko albanske luke Drač..."

Da li su građani Srbije zaista određeni da budu ogledno stado na kome će biti isproban novi model "orijentalne Evrope", tačnije, evropske periferije? Hoće li Srbija i zvanično biti evropski rezervat pun arapskih migranata, turskih fabrika, albanskog narko kapitala i prljavih tehnologija, poluostrvo za ograničene obračune i krvave zavere?

Sve govori da hoće. Pet godina Vučićevih manijakalnih nastojanja da se stavi u službu velikoalbanskih projekata, konačno je počeo da daje rezultate. Naime, uz velokoalbansku trasu (od Niša do Drača), te najavljenu izgradnje auto puta Sarajevo - Beograd (takođe o trošku Srbije i njenih građana) i mrežu puteva u Sandžaku koji će se povezati sa Bosnom i Hercegovinom, biće dovršena strategija "odsecanja Srbije" i njenog pretvaranja u kontinentalnu rupu.

Iz ovoga je jasno da projekti infrastrukturne amputacije Srbije još nisu dovršeni. Naime, prema svim procenama, izgradnja auto-puta Sarajevo - Beograd koštaće, sa pristupnim putevima, okruglo milijardu evra, a zavisno od trase, mogao bi da bude duži 120, pa i 150 kilometara. I sve će to graditi Srbija, jedna od najsirotijih država u regionu, koju je MMF 10. oktobra 2017. godine ocenio najgorim kvalifikacijama, da ima najniži BDP u regionu i najcrnju perspektivu za naredni period. Uprkos tome, Vučić je uverio svoje "partnere" u Federaciji BiH da će Srbija "svojim kreditom" graditi auto put Beograd-Sarajevo preko Tuzle.

Tek posle toga je parlament Federacije BiH prihvatio trasu koja bi povezivala Bijeljinu, Brčko, Tuzlu i vezala se na Koridor 5C, ali i izlaskom na naplatnu rampu Kuzmin (tačnije, na autoput Beograd-Zagreb) u Srbiji imala izlaz na auto-put Beograd-Zagreb. Tako je parlament Federacije promenio svoju prvobitnu odluku iz marta meseca da auto-put neće ići preko Tuzlanskog kantona (da ne bi išao preko Republike Srpske!).

Uprkos ovako prihvaćenoj trasi, vlada Republike Srpske neće ni da čije za ovakav pravac budućeg auto puta. Dva dana nakon što je Federacija BiH prihvatila Vučićevu ponudu, ministar saobraćaja i veza Republike Srpske Neđo Trninić izašao je sa izjavom da "...Vlada ima strategiju transporta i strateški definisane putne pravce na čijoj će izgradnji raditi narednih godina i ne želi da se meša u planove Federacije BiH..."

U "kuloarima" vlade Republike Srpske odmah su se čuli i ovakvi komentari: "...Neka im Vučić gradi autoput ali mi da u tome učestvujemo nećemo!" Sa druge strane, Srbima iz R. Srpske bi odgovarao pravac auto puta od Istočnog Sarajeva, preko Pala, Sokoca i Rogatice do Višegrada, kao i varijanta preko Doboja, Tuzle i Zvornika. Ali, taj pravac je isuviše "srpski" i za njega ne postoji evropski ili svetski kredit koji Vučić može da povuče. Uostalom, takva trasa se u žargonu stranih bankarskih institucija u BiH zove "Dodikov auto put". Još je kasnih devedesetih godina, guverner centralne banke BiH, Piter Nikol (Australijanac), govorio da će međunarodni kredit za autoput prema Srbiji biti odobren samo ako bude prolazio preko Federacije BiH!

Svako je sada jasno da je ovaj Vučićev "mirovni projekat" zapravo igra evroatlanskih mešetara, a da je on običan posrednik koji gleda da se "očeše" za milionske provizije, kao što to inače čini. Otuda je obična laž ono što je nedavno izgovorio ("...Za nas su strašno važni odnosi između Srba i Bošnjaka, tu treba da ulažemo mnogo strpljenja i prećutkivanja, kao i odbrane i zaštite naših međusobnih odnosa", pokušavajući da objasni zašto je predložio projekat izgradnje auto-puta Beograd-Sarajevo, koji bi povezao muslimane-Bošnjake iz Sandžaka, centralne BiH.

Na početku ove decenije (2010. godine), dnevna štampa je bila prepuna informacija o tome šta je od puteva u Srbiji dovršeno a šta ne. Tada još uvek vodeći strateg srpske putogradnje, Milutin Mrkonjić, lagao je bestidno srpsku javnost isto kao što je i danas lažu. U to vreme, na scenu je ponovo stupilo pitanje jedne male ali strateški veoma važne deonice puta na relaciji Kragujevac-Batočina. Reč je, dakle, o izlasku grada Kragujevca na auto put. Udaljenost između ova dva mesta je tačno 22 kilometra i 400 metara (vazdušne linije, tačno 19 kilometara). Neverovatno je ali istinito: srpski režimi već četvrt veka ne mogu, neće, ne žele ili ne znaju da završe ovaj put. Dakle, pre sedam godina, trajalo je žestoko prepucavanja nadležnih građevinskih institucija i državnih organa oko toga ko je odgovoran za privremeno puštanje u saobraćaj opasne deonice autoputa od Batočine do Kragujevca bez ijedne dozvole, pa se ispostavilo da niko ne zna ko treba da ga zatvori (jer nije dovršen!). Sedam godina kasnije, prvih dana jeseni ove godine, ministarka Zorana Mihajlović ponovo "otvara deo puta" Kragujevac-Batočina. Dva dana kasnije u Dnevniku RTS-a, izjavila je da njeno ministarstvo već duže vreme razgovara sa američkom kompanijom "Behtel" o izgradnji Šumadijskog koridora ("...Mi sa naše strane pokušavamo da preprojektujemo projekte koji su postojali...Napominjem da je završen veći deo auto-puta Batočina-Kragujevac, koji će biti otvoren sledeće nedelje...Ukupna dužina je 27 kilometara, mi smo završili 22 kilometra i ostaje još pet kroz Batočinu. Do marta očekujem izgradnju i tih pet kilometara. Ovaj projekat se vuče godinama, mi smo projekat preuzeli prošle godine i sledeće nedelje ćemo pustiti završen deo...")

Ova surova šala sa novcem, životima i godinama koje prolaze, dostigla je vrhunac za vreme režima Aleksandra Vučića. Najbolji dokaz za to je i činjenica da čak sedam milijardi dinara za kapitalne investicije niko ne sme da povuče, dok Vođa ne kaže. A, zna se da je Šumadiji i Zapadnoj Srbiji preko potreban auto-put.

Zbog svega ovoga, svi državni mediji prećutali su činjenicu da se jedna od najvećih korupcija desila u okviru izgradnje Koridora 11, gde je posao dobila firma Inkop, povezana sa Vučićevim finansijerom Zvonkom Veselinovićem (vlasnica Inkopa je Dušica Maksimović, rođena sestra Zvonka Veselinovića). Reč je o poslu vrednom 60 miliona dolara, plaćenom direktno iz budžeta Republike Srbije. Takođe, državni, Vučićevi, režimski i prorežimski mediji nikada i nigde nisu objavili podatak da je Javno preduzeće Koridori Srbije stavilo u pogon oko 200 preduzeća-podizvođača radova na autoputevima i svako od njih je prekršilo pravila poslovanja, rokove, a mnoga od njih su samo dobila novac a posao nikada nisu završila. Postoje i fiktivni podizvođači koji su samo na papiru postojali, preko kojih je "prešao novac" i ništa više. Samo za autoput od Lajkovca do Ljiga koji je deo Koridora 11, Vučićevi "majstori" su uzeli kredit od preko 500 miliona evra, koji sada vraćaju građani Srbije, novcem iz budžeta. Barem jedna četvrtina tog novca je opljačkana ili potrošena nenamenski.

Kako se stvarno rade putevi u Srbiji, govori i podatak da je na izgradnji autoputa E-80 Niš-Dimitrovgrad na Koridoru 10, na osnovu ugovora zaključenih između investitora Koridori Srbije i grčkog Aktora, firme izvođača. U okviru izgradnje auto-puta E-80 Niš - Dimitrovgrad grčki Aktor izvodi radove na četiri deonice. Stepen realizacije u celoj 2016. godini iznosio je oko dva procenta!

U vreme dok je direktor preduzeća Koridori Srbije bio Dmitar Đurović, angažovane su brojne sumnjive stranačke i "nestranačke" firme, preko kojih su rađeni nezakoniti poslovi ili je samo novac prelazio preko računa.Među takvima je bila i firma Vrba kao jedan je od kooperanata na deonici Koridora 11 od Ljiga do Preljine. Ova firma, iako osnovana 2011. godine, nema nijedan podnet finansijski izveštaj do danas. Provera finansijskih kapaciteta, kao jedan od kriterijuma Koridora, na ovu firmu se ne primenjuje jer kao kooperanti oni ne prolaze njihovu kontrolu. Broj telefona ovog preduzeća naveden u APR-u nije aktivan. Takođe, angažovana je i firma Nova zemlja koja nema nijednog zaposlenog. Broj ovakvih preduzeća je i danas neutvrđen i sve se one nalaze u službi vladajućeg režima i njegovih "Potemkinovih sela".

Koliko je Vučićevoj mafiji zaista stalo do modernih auto - puteva u Srbiji, najbolje svedoči i činjenica da je najplaćeniji izvođač radova (Aktor) konstantno bio u blokadi od sredine 2015. godine i da su mu, uprkos tome, od strane države tokom cele 2016. godine uplaćivani novčani iznosi na ime dodatnih avansa, nabavke materijala, odštetnih zahteva, projektne dokumentacije i oslobađanja garantnih depozita...Zbog svega ovoga je dovedena čak i realizacija projekta celog koridora u pitanje.

Naravno, ovakve stvari se neće dešavati prilikom izgradnje trase prema Albaniji i Bosni i Hercegovini. Biće tu i međunarodnog "monitoringa" kako bi svi bili zadovoljni: i NATO pakt i bankarski poverioci i islamisti koji jedva čekaju da se voze novim "carskim" drumovima. Sve će to Srbija da plati. I novcem i daljim nestajanjem.

A 1. Svileni doušnik

Jedan od glavnih ideologa velikoalbanskog autoputa kroz Srbiju, Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ, rođen je u Gnjilanu, na Kosovu i Metohiji od oca Tihomira i majke Stavrule (poreklom od Albanaca sa severa Grčke). Takođe, važno je znati, Goran Svilanović je prvi i najsigurniji kandidat za prvog ambasadora Srbije u samoproglašenoj republici Kosovo, ukoliko dođe do priznanja ove paranormalne tvorevine. Ima i odlične preporuke za veleizdajničke poslove. Da se ne zaboravi: uspeo je sa pozicije ministra spoljnih poslova SRJ, da otme Crnoj Gori i pokloni Hrvatskoj poluostrvo Prevlaka na ulazu u zaliv Boke.

Činjenica da je Svilanović delimično albanskog porekla ne bi morala da znači ništa, ali, ovde je reč o čoveku koji je svojim nedelima pokazao da spada u red ozbiljnih štetočina koji su naneli Srbiji ozbiljne udarce, kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj politici.

Veliki deo njegovih aktivnosti usmeren je upravo ka rešavanju "albanskog pitanja", ali na štetu Srbije. Tim se bavio pre, za vreme i nakon ministrovanja, a bavi se i danas preko raznih centara moći u Evropskoj uniji, koji ga finansiraju, angažuju i "štimuju" u zavosnosti od potreba. Taj posao je započeo još devedesetih godina u Centru za antiratnu akciju, a prethodno u nekadašnjem Građanskom savezu, gde je u početku radio u informativnoj službi, gde je ostvario svoje prve kontakte sa stranim obaveštajnim službama. Kad je 1999. godine pozvan od strane Vojske Jugoslavije u rezervni sastav, i vojna bezbednost je upoznala njegove doušničke talente.

Svilanović je postao i uticajan lobista veleizdajničke politike Aleksandra Vučića. Uglavnom, na evropskim i svetskim samitima, tribinama i forumima o sudbini Balkana i Srbije, njegova reč se čuje tek kad treba dati signal vladaru kako da se ponaša i šta da izjavi povodom "mirenja sa Albancima" ili "kajanja" pred Bošnjacima. Na takav način je preneo Vučiću "uputstva" o izgradnji autoputa do Albanije.

Saradnja Svilanovića sa Miloševićevim režimom devedesetih godina, posebna je epizoda koju sadašnji naslednici tog režima znaju da cene. Zato Svilanović i dalje radi za njih. A, zajedno, i jedni i drugi, rade protiv srpskog naroda i protiv Srbije.

A 2. Leđa u fotelji, noge na putu

Vučićeva ministarka Zorana Mihajlović, rođena je u Tuzli (Bosna i Hercegovina), školovala se u Beogradu a politički angažovala preko upokojene "grupe stručnjaka" u Dinkićevom projektu pod imenom G 17. Ova žena već nekoliko godina doslovno diriguje putogradnjom u Srbiji, mada nikada ranije nije imala veze sa ovom strukom niti je o njoj išta znala! Naprotiv, školovana je kao ekonomista (dogurala čak i do doktorata) i usmeravala se tokom karijere na energetska pitanja (u EPS-u je devedesetih godina i stekla iskustva u ovoj oblasti). I njoj, kao i porodici Vučić iz Čipuljića (takođe BiH), Srbija je nešto apstraktno i koristi joj kao poligon za ličnu afirmaciju a ne kao snažna motivacija da se vlastitoj državi i svojim sunarodnicima pomogne da izađu iz izolacije i zaostajanja.

I ona, isto kao i Goran Svilanović, ima svoje globalističke autoritete, koji joj sugerišu (preko neformalnih centara moći), šta će i kako učiniti da Srbija bude "na uzdi". Kad je trebalo, stala je (punim obimom) ispred Aleksandra Vučića i prilikom potpisivanja šerijatskog ugovora sa šeikom-prevarantom iz Emirata i rekla: "...Srbija ima dovoljno novca za izgradnju Beograda na vodi!"

Kad je trebalo da zaštiti Vučića pred javnošću zbog gostovanja neosuđenog ratnog zločinca Tonija Blera, tvrdila je: "...Bler u Beogradu nije održao nikakvo predavanje!"

U poslednje vreme inscenirala je više istupa sa pozicije "kritičkog mišljenja" u pogledu rada pojedinih ministara. To je njen način da se ogradi od realnog sloma Vučićeveg režima. Leđa joj jesu u fotelji ali je sve češće na putu. Tako su radili i Miloševićevi najbliži saradnici kad je počeo da tone. Za Srbiju bi najbolje bilo da se i ona i njen Vođa vrate u BiH. Da tamo ima više Srba, kakvi god da su.