Postdemokratija

Ostavka najbolje rešenje

Vučić kaže da zna da mu Srbi nikad neće oprostiti, ma kakvo njegovo rešenje za Kosovo bilo. A, gde piše da to mora da reši baš on i baš sad? Neka podnese ostavku i tako odbije da učestvuje u nasilnom rešenju za koje zna da ne može biti dobro. On je učinio koliko je mogao i kako sam priznaje nije zadovoljan. Neka pusti druge da probaju bolje. Ako se plaši da će ga svetski moćnici zbog toga šutnuti iz politike, nema razloga jer to neće moći ako se sam povuče. A ako ga drže u šaci zbog nečeg drugog, zbog čega bi mogao biti i krivično gonjen, onda tek ne treba da brine jer, u tom slučaju, Srbi bi bili uvereni da je to politička osveta zbog neposlušnosti. Ostavka je najbolje rešenje i za Srbiju i za njega, pa neka oni koji ga pritiskaju vide da li mogu pronaći neku drugu budalu koja bi pristala na njihove neprihvatljive uslove, zaključak je novinara Miodraga Isakova, bivšeg potpredsednika u Vladi Zorana Đinđića i ambasadora u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Očigledno, primiče se dan odluke, za Kosovo i Vučića, koji navodno mora da potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, kojim bi faktički bila priznata nezavisnost Kosova bez adekvatnog priznanja i kompenzacije za Srbiju. Naravno, da on to ne mora, ali takođe je jasno da se ne sme tome usprotivi tako da Srbiju ponovo uvuče u sukob sa Amerikom i Evropskom unijom i izolaciju od zapadnog dela sveta koji nas okružuje sa svih strana.

Na prvi pogled čini se da za njega nema izlaza, ali nije tako. Može on, itekako, da iznenadi i čak da pobedi. Može da podnese ostavku i tako preduhitri sve protivnike koji čekaju u zasedi da povuče potez, bilo kakav. Ostavkom bi, bez izazivanja sukoba, pomrsio račune onima koji misle da je to svršena stvar i da je došlo vreme da se taj presedan u međunarodnom pravu i praksi overi kao konačno rešenje. Tako bi stvorio uslove da se pregovori nastave sa nekim drugim predstavnicima Srbije i možda dođe do boljih rešenja. Porazio bi time i sve one u zemlji koji jedva čekaju da zapadu kaže istorijsko NE, pa da udare po njemu ili po ratnim bubnjevima.

Uprkos omalovažavanju i silovanju Srbije svake vrste, jasno je da formalno priznavanje nezavisnog Kosova nije moguće bez njenog pristanka. Vučić je predsednik države, ali i većinski vlasnik vlade i Parlamenta, tako da u ovom trenutku samo on odlučuje o tome da li će Srbija sad leći na tu rudu ili ne. Ako se on povuče, niko drugi iz ovog establišmenta ne bi mogao, ni smeo da u ime Srbije potpiše bilo šta. A bez toga zapadne siledžije ne mogu da realizuju svoj plan po principu svršenog čina. To jeste blokada takvog nakaradnog procesa, ali nije zamrzavanje konflikta, naprotiv, nameće potrebu daljih ili novih pregovora. Dakle, ostavka nije odbijanje dogovora, nije poruka da on to neće jer je protiv, nego da je potrebno nastaviti traganje za optimalnim rešenjem sa drugačijim pristupom i idejama, koje bi donela neka nova vlast u Srbiji. Svakako i to će mu svetski moćnici zameriti, i to će ga koštati, ali mnogo manje od osvete koju bi mu servirali kada bi ih definitivno odbio i poveo Srbiju u kontra smeru. I mnogo manje od onoga što ga čeka na domaćoj sceni ako prihvati rešenje za koje i sam kaže da neće biti zadovoljavajuće.

Za ostavku Vučić ima dovoljno razloga ali i dobar izgovor, jer zaista je pokušao sve da izgladi odnose sa zapadnim silama i popravi svoju pregovaračku poziciju. Ponižavao se i ulizivao, klanjao se i poklanjao, kapom i šakom, omalovažavao i Srbiju i srpsku tradiciju i posebno građane Srbije otvoreno ih nudeći strancima kao najjeftiniju radnu snagu u Evropi.

Čak je ubeđivao i srpski narod da treba da menja svest, pa i veru, preporučujući nemački protestantizam kao model za uzor. Ali, pošto nije uspeo a njegovi vajni evropski prijatelji, koje je moljakao i glorifikovao, nisu spremni da mu učine bilo kakav ustupak, ništa logičnije nego da im se zahvali na saradnji i preporuči da pokušaju da sa nekim drugim iz Srbije postignu bolje razumevanje. Njegov izgovor pred njima može da bude sumnja da je možda on lično smetnja. Takav gest bi svi u svetu morali da poštuju, jer znaju da bi on mogao i da raspiše referendum koji bi mu verovatno dao blanko poverenje da odbije sve njihove predloge i uslove. Samo treba da se prisete kako je sličan referendum imao Milošević i kako se sve završilo. Ostavka bi, dakle, bila dokaz da Vučić ne želi da se sakriva iza leđa naroda, niti da državu uvlači u još veće nevolje manipulišući sa poverenjem koje trenutno ima u tom narodu.

Šta bi bilo, recimo, da je Milošević podneo ostavku umesto što je odbio sporazum u Rambujeu? To sad možemo samo da nagađamo, ali jedno je sigurno, taj Sporazum svakako ne bi bio postignut, ali NATO ne bi imao izgovor za bombardovanje Srbije. Sećate se kako su uporno ponavljali da oni nemaju ništa protiv srpskog naroda i Srbije, već da se isključivo obračunavaju sa Miloševićem i njegovim režimom. Da je on abdicirao, oni koji su se odlučili za napad na suverenu državu bez saglasnosti Saveta bezbednosti, morali bi pre toga bar da pokušaju da pregovaraju sa njegovom opozicijom koja bi posle njega preuzela vlast u Srbiji. A na vlast bi, posle Slobine ostavke, došao DOS, njihov saveznik u borbi protiv Miloševićevog režima, kojeg su čitavu deceniju podržavali i pomagali. Kako onda da udare po njemu? Kakvi su, možda bi nas ipak bombardovali, kad su već rešili, ali bi bilo jasno da on nije razlog. A, oni bi imali mnogo veći problem nego što ga i ovako imaju, da objasne i opravdaju nelegitiman napad na državu čija novi demokratski establišment ni na koji način nije odgovran za ratove i zločine koje je Miloševićev režim počinio. Kao što imaju problem da objasne kako to Kosovo ima pravo na secesiju a Krim, Katalonija i mnoge druge pokrajine u svetu, koje će se pozivati na taj primer, nemaju to pravo.

I razmatranje eventualne Vučićeve ostavke, u ovom trenutku može izgledati kao čista spekulacija, jer on nije ništa pametniji ni bolji od Miloševića. Moglo bi se čak reći da je gori jer prevrtljiviji, ali upravo zbog te njegove kameleonske prirode nije na odmet ponuditi mu ostavku kao slamku spasa. I za njega, ali i za Srbiju. Ako se plaši da će mu od ratobornih Srba biti zamereno da kukavički beži sa megdana, može vrlo argumentovano da im objasni da takva ostavka nije ni predaja, ni odustajanje. Da je upravo suprotno, to proaktivna inicijativa kojom se sprečava presecanje kosovskog čvora mačem i otvaraju nove mogućnosti, stvaraju nove šanse za možda bolja rešenja za Srbiju. Sa druge strane, nije to nikakva žrtva, što se njega tiče. Naprotiv, to je njegova jedina šansa da se bar delimično iskupi za sva nedela koja je počinio i možda još važnije, da se sačuva od novih još većih, koje će neminovno počiniti ako zadrži svu vlast u svojim rukama i nastavi kao do sad.

Posle njegovog povlačenja, koje bi osim predsedničkih podrazumevalo i opšte parlamentarne izbore, bilo bi nužno pregovore o Kosovu započeti ponovo ili nastaviti, ali sa novim predstavnicima države Srbije bez čije saglasnosti nikakvo rešenje, ponajmanje konačno, nije moguće. Dakle, ne zamrzava se konflikt nego nastavlja njegovo razrešavanje mirnim i demokratskim putem, otklanjajući prepreke kroz dijalog koji treba da traje sve dok se ne postigne kompromis koji će prihvatiti obe strane.

Naravno, ima u tom scenariju nekoliko ne malih problema, ali bože moj, kad nije bilo. Uostalom, da slučaj Kosova i Metohije nije toliko problematičan odavno bi bio rešen. Veliki deo problema vezani su upravo za samog Vučića i njegovu nakaradnu vlast, a opet da stanje u Srbiji nije problematično ne bi on nikad ni došao u tu poziciji da od njega sve zavisi.

Da se razumemo, ne tražim ja ostavku od Vučića, ja mu je nudim kao pojas za spasavanje pre svega zbog Srbije, za koju bi to bilo višestruko korisno, ali, hteo ja to ili ne, to bi bilo spasonosno i za njega. Međutim, teško je pomoći nekome ko živi u tako velikoj zabludi o sebi i svojoj misiji na ovome svetu. A Vučić je očigledno i sam počeo da veruje u šarenu lažu koju svakodnevno servira građanima Srbije o boljem životu i svetloj budućnosti, koju im on i samo on donosi. U izjavi sa kojom je počeo ovaj tekst, o tome da mu Srbi nikad neće oprostiti kakvo god rešenje za Kosovo bude prihvatio, postoji i njegov zaključak koji mnogo toga objašnjava: " Nikad mi neće oprostiti svoju bolju budućnost". Da sad ne ulazim u sitna crevca, što bi rekao Basara, ali ova misao je ne samo besmislena, nego i kontradiktorna. Besmislena, jer trebalo bi svi Srbi, a ne samo čelnici Beograda, da zaista budu kompletni idioti pa da ne pristanu na bolju budućnost. Kontradiktorna, jer zapravo tvrdi da ga narod, koji ga masovno podržava, ne razume i ne veruje mu. On hoće da učini nešto sjajno za njihovu budućnost, a oni će da ga mrze zbog toga. Ili hoće da kaže da su svi Srbi, tupavi kao Nišlije.

U istom intervjuu za novine koje su deljene besplatno, kao letak, vrlo slikovito je pokušao da objasni šta zapravo želi da kaže: "Došli su gosti u kafanu, napili se, najeli, došli drugi gosti, porazbijali sve po kafani, došli treći i napravili još neku štetu, a onda ušao neko četvrti ni kriv ni dužan pred ponoć, naručio nešto da popije i onda mu stigao račun i faktura za sve pijance i razbojnike koji su bili pre njega. I šta da radite, morate da platite. A bolje je da taj račun platite nego da budete u zatvoru, da budete izolovani od međunarodne zajednice". Ajmo redom, da pokušamo da dešifrujemo ovu metaforu. Ta Balkanska krčma je očigledno Srbija, a Vučić je taj četvrti "ni kriv ni dužan" , koji stiže na kraju pred ponoć i mora da plati sve da ne bi Krčma i on bili zatvoreni, odnosno izolovani od međunarodne zajednice.

Malo mi je neprijatno da kažem, ali izgleda da je međunarodna zajednica ta budala koja ispostavlja račun "ni krivom ni dužnom" poslednjem gostu. Čekaj, a da nije ta međunarodna budala ipak njega prepoznala i zaključila da je on bio tu i ranije, kad je počelo bančenje i razbijanje i napravljen najveći trošak?