Bliski istok

Sukob Sjedinjenih Država i turskog predsednika

Salto mortale sultana Erdogana

Turska ima finansijskih i ekonomskih problema na nivou crvenog alarma. Turska lira u jednom momentu pala je za 40 odsto u odnosu na dolar i pretio je totalni kolaps finansijskog sistema. Zemlja duguje na stotine milijardi evra i dobar deo tog duga sazreva za naplatu ove godine, što je takođe alarmantno uzevši u obzir vrednost lire. Mali i biznisi srednje veličine zatvaraju svoja vrata pred najezdom nelikvidnosti. Velike kompanije pregovaraju sa bankama nove uslove svojih dugova. Samo je na Velikom bazaru u Istambulu u poslednjih dve godine zatvoreno preko dve hiljade malih dućana. Ankara preti da će napustiti NATO, a Vašington da će Tursku izbaciti iz tog vojno-političkog saveza. Ipak, najveći turski problem, onaj što izaziva sve glavobolje, je predsednik zemlje, Redžep Tajip Erdogan, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Milan Balnidna, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Turska ekonomija je iz stanja talasanja koje je moglo da se smiri stigla do potpune propasti valute koja se srozavala u slobodnom padu. Ankara je ubrizgala 13 milijardi evra u ekonomiju da bi se tržište novca smirilo, ali ni to nije bilo dovoljno. Donekle je pomoglo obećanje Katara da će Turskoj pomoći investicijom od 15 milijardi dolara i pad lire se zaustavio u tom momentu preteći da će nastaviti sa urušavanjem u bilo kom trenutku. Mada je lira slabila već duže vreme, direktni okidač naglog pada bila su pretnje sankcijama Bele Kuće protiv dvojice starijih turskih ministara kao odgovor na hapšenje Andrua Bransona, jednog američkog hrišćanskog sveštenika, koga je Ankara optužila da je povezan sa Gulenovim pokretom koji se suprotstavlja aktualnom turskom režimu. Inače, Gulen se već godinama nalazi u Americi i Turska ga optužuje da je organizator neuspelog državnog udara iz 2016. Godine.

Kasnije je američki predsednik zapretio da će uspostaviti tarife u iznosu od 20 odsto na turski aluminijum i čitavih 50 odsto na čelik. Mada su to značajni ekonomski udarci ni to ne bi bilo dovoljno da sruše tursku liru. Radi se o nečem dodatnom. Ekonomski rast Turske iznosi 7,4 odsto u ovoj godini, a bio je 7 odsto tokom prošle i to je više nego solidan rast. Međutim, podaci pokazuju da turski predsednik Erdogan fundamentalno greši kada je u pitanju uloga centralne banke u određivanju kamata da bi se kontrolisala inflacija. Lira pada zbog te njegove greške, zbog tog neznanja. U osnovnim terminima, kada postoji rastuća inflacija podižu se kamate da bi se cene spustile. Što je viša inflacija, to se više podižu kamate. Ali u Turskoj inflacija je 16 odsto što je veoma visoko u poređenju sa bilo kojom evropskom državom u kojima se inflacija drži na oko dva odsto godišnje.

Mada je kamata u Turskoj takođe neuobičajeno visoka, 17,75 odsto, Centralna banka je morala da reaguje i da je poveća u nameri da zaustavi inflaciju. Zašto to nije urađeno? Zato što je Erdogan protiv toga: „Verujem da su kamate majka i otac svih zla". Ta ekonomska stavka turskog predsednika nema nikakvih dodirnih tačaka sa ekonomijom, ali ima sa islamom koji je protiv kamata. Prošlog jula Erdogan je postavio svog zeta Berata Albajraka na čelu ministarstva finansija. Albarjak je tada izjavio: „Videćemo da će se inflacija i kamatne stope smanjiti u nastupajućem periodu". Erdogan je tada dodelio sebi pravo da imenuje novog guvernera Centralne banke i banka nije uradila ništa da bi prikočila inflaciju. U tom trenutku Fajnašional tajms je napisao: „...mnogi vide ovo kao znak da je Erdogovano preuzimanje monetarne politike zemlje kompletirano". Stvar je jasna - turski predsednik ne može da krivi nikoga drugog osim sebe za turske ekonomske i finansijske nedaće. Inače, on je pre dosta godina i uspeo da dođe na vrh vlasti zahvaljujući rastu ekonomije koja se, da se napomene, zasnivala na „jeftinom" novcu stranih banaka. Tog novca više nema i Erdogan nije u stanju da pozajmi ni prebijeni dolar.

Erdoganov konzervativni islamski pokušaj da udalji svoju zemlju od Zapada i vrati je Islamu donosi njemu željene rezultate ali sa neželjenim posledicama. Visoka inflacija je jedna od njih i ona može da uruši ekonomiju bilo koje zemlje jer domaći novac čini bezvrednim. Turska bi, tvrde stručnjaci, morala da poveća kamate i da izda državne obveznice uz kamatu od 20 odsto. Međutim, kada se pomene reč „kamata" turski predsednik reaguje svojim „islamskim instinktom, ubeđenjem i obrazovanjem" i odbacuje ideju kamate kao bogohulnu. Tokom prethodnih 15 godina problemi na tržištima u razvoju uticala su i na sam centar međunarodnog ekonomskog sistema. Meksiko, Tajland, Indonezija, Južna Koreja, Brazil, Rusija i Argentina bili su upozoravajući znak da će poremećaji na finansijskom tržištu takođe poljuljati i bogate zemlje, ali su ti nagoveštaji ignorisani. Zašto bi Turska bila značajnija? Iako turski problemi na prvi pogled liče na bilo koje druge lokalne probleme, oni imaju potencijal da budu mnogo ozbiljniji od samo lokalnih problema. Turska ekonomska kriza može lako da se proširi i na druga tržišta.

Turske kompanije duguju milijarde bankama iz Italije, Španije, pa čak i Grčke. Padom turske lire sve je teže servisirati dugovanja u evrima. Svakim danom sve je teže kupiti energente jer Turska mora da uvozi i gas i naftu i ugalj. Struja u toj zemlji danas košta 9 odsto više u poređenju sa cenom od samo pre nekoliko meseci. Cena hleba porasla je čitavih 15 odsto. Stopa nezaposlenosti među Turcima mlađim od 25 godina iznosi 20 odsto. A sve to u vreme kad su turske kompanije akumulirale više od 200 milijardi evra u dugovima. Ti su dugovi u stranim valutama i padom lire taj se dug dnevno uvećava. Američke sankcije samo služe da ubrzaju postojeću situaciju. Ekonomisti su počeli da predviđaju bankrot velikih turskih kompanija i to bi dovelo da masovne nezaposlenosti. Investiciona banka Goldman Sahs upozorava da ako se pad lire nastavi, turski bankarski sistem će se urušiti. Erdogan je stavio sve državne institucije pod svoju kontrolu, ali je pokazao da ne može da nađe odgovor na ekonomsku krizu i umesto toga samo je ubrzava. Njegov politički sukob sa Sjedinjenim Državama navodi investitore da razmišljaju da li je on „izgubio dodir sa realnošću".

Ukratko, čini se da je Erdoganov ekonomski sistem stigao do mrtve tačke. Turski predsednik punio je ekonomski bum tokom ranijih godina uglavnom investirajući milijarde u industriju konstrukcija. Gradio je puteve, stambene nebodere i bolnice. Takođe se otvara i novi i najveći aerodrom u Turskoj. Vladina radikalna politika privrednog rasta išla je sasvim dobro dok je lira bila stabilna i dok je kapital stizao iz inostranstva. Sada je zemlja uhvaćena u silaznoj spirali. Potom je Erdogan uzdrmao investitore, odnosno njihovo poverenje, agresivnim nastupima protiv Zapada a to mu je bilo potrebno za domaću političku upotrebu. Sada nekoliko velikih kompanija, uključujući i proizvođača hrane Jildiz već mesecima pregovaraju sa bankama o rekonstrukciji dugova. Turski Telekom ima gubitak od skoro milijardu lira tokom drugog kvartala ove godine. Akcije tri najveće turske banke, Garanti, Halk bank i Is bank, pale su od početka ove godine za oko polovinu prvobitne vrednosti. Šest od 11 privatnih elektrana su pre dve nedelje zaustavile proizvodnju zbog pada lire s kojom više nisu mogle da plate uvozni gas i da ostanu profitabilne. Ako se svemu tome doda samo jedna činjenica situacija postaje još jasnija - španskim bankama duguje se 80 milijardi i niko ne vidi način da se njima taj dug vrati. Erdogan i njemu bliski pokušavaju da pregovaraju sa liderima Evropske Unije i vođama bliskoistočnih zemalja pronađu rešenje za svoje ekonomske muke.

I pored svih tih problema, za koje je odgovorna Turska i njeni vlastodršci, Erdogan se zakačio sa čovekom mnogo većeg kalibra - Donaldom Trampom. Turski predsednik nije hteo da na zahtev Vašingtona oslobodi američkog sveštenika i ostao je čvrsto na tom stavu uprkos upozorenjima. Američki predsednik je oštro reagovao između ostalog što je taj sveštenik evanđelista do čijih je glasova Trampu je veoma stalo. Za sada je očigledno da ni Erdogana ni Trampa ne zabrinjava mnogo što njihovo natezanje može da vodu u ekonomsku krizu globalnih razmera. Američka vlada upozorila je Ankaru da može da spreči Tursku u nabavljanu kredita međunarodnih institucija kao što je Svetska banka. Erdogan je odgovorio tuk-na-utuk sa tarifama na američke proizvode. Pogođeni su automobili, alkohol sa 140 odsto povećanim tarifama, elektronski proizvodi, pre svega Ejplovi, a Turkiš erlajns objavio je da prestaje da se reklamira na američkim portalima Gugla i Fejsbuka. U međuvremenu mogu da se vide snimci kako Turci prosipaju Koka-kolu u klozetske šolje, cepaju po neki dolar i lome Ajfone. Podržavaju svog predsednika, makar pred kamerama, ali se svi nadaju da niko ozbiljan ne misli da to nanosi Americi bilo kakvu štetu.

Za tursku vladu američki sveštenik Branson je državni neprijatelj i optužuju ga da je šurovao sa kurdskom terorističkom organizacijom PKK i sa pokretom koji vodi islamski vođa Fatulah Gulen. Branson je bio u pritvoru pre suđenja skoro dve godine, a onda je stavljen u kućni pritvor. Do dana današnjeg turska vlada nije uspela da iznese niti jedan dokaz da je američki sveštenik radio išta protiv države u kojoj živi već 20 godina. Optužbe protiv njega baziraju se na sumnjivim svedočenjima anonimnih svedoka. Tramp je nudio Erdoganu brojne ustupke u zamenu da Ankara oslobodi Bransona. Među tim ponudama bila je i ona da Amerika oslobodi jednog turskog bankara koji se nalazi u američkom zatvoru zbog nelegalnih poslova sa Iranom. Radilo se o nelegalnom poslu oko bušenja izvora nafte. Tramp je čak postigao da ubedi izraelskog premijera Benjamina Netenjahua da oslobodi jednog Turčina koji je bio u zatvoru pod optužbom za terorističku aktivnost. Dogovor nije postignut nakon što su Turci zahtevali mnogo više od onoga što je ponuđeno. Drugim rečima, Erdogan se i u tom slučaju preračunao.

Nekoliko članova Erdoganove vlade zahtevalo je da Erdogan blokira američki pristup američkoj bazi u južnoj Turskoj. A nekoliko provladinih advokata čak je pripremalo tužbe protiv američkih vojnika stacioniranih u Turskoj optužujući ih za terorističko delovanje. Erdogan je rekao svojim ambasadorima da će se Turska sada usredsrediti na proširenju svojih veza sa zemljama kao što su Kina i Rusija. Rekao je: „Turska je isuviše velika i isuviše uticajna da bi bila zavisna od dobre volje od samo jednog saveza".

U međuvremenu Tramp je blokirao isporuku 100 aviona F-35, nevidljivih lovaca, a to najverovatnije zbog zabrinutosti da bi Turska tajne o slabim tačkama tog tipa aviona mogla da prosledi Rusiji. Iz sličnih razloga Amerika se protivi da Turska nabavi ruske rakete tipa S-400 jer bi one mogle da otkriju manjkavosti američkih i NATO aviona i taktike vazdušnih borbi. Onda je Ankara pretila da će napustiti NATO, ali mnogi upućeni smatraju da je tako nešto čist blef. Kada bi izašla iz NATO, Turska ne bi imala nikakvog uticaja na bilo koju odluku Zapada, bilo da je ona politička ili ekonomska. Problem leži u tome što je Erdogan već navikao na poslušnost unutar Turske i da nije ni shvatio ni prihvatio da ostatak sveta nije poslušan, kao što to nije ni globalna ekonomija.

Bilo kako bilo, Erdoganova retorika protiv Amerike pomogla mu je da konsoliduje podršku kod kuće. Čak je i opozicija, izuzimajući Levičarsku Narodnu demokratsku stranku, podržala njegov čvrst stav u odnosu na Sjedinjene Države, ali da li će patriotizam biti dovoljan da pokrije sve nedaće unutar Turske? Skoro dve trećine turske trgovine odvija se sa zapadnim partnerima, a dve trećine Turaka smatraju da je ekonomija najveći problem s kojim se suočava njihova zemlja u ovom trenutku.

Samo pre dve godine 10 odsto Turaka mislilo je to isto. Hakan Bajrakči, direktor turskog Instituta za mišljenje javnosti, Sonar, veruje da će kolaps lire koštati tursku partiju na vlasti nekih 10 odsto glasova. To isto misle i nekoliko drugih agencija za ispitivanje javnog mnenja. Erdogan takođe ima široku podršku Turaka svaki put kada on retorički napadne Izrael, ali je sasvim drugo pitanje da li bi mu sukob sa Izraelcima bio pametan potez. Razlozi za sukobe sa Izraelom postoje i kreću se od onih religiozno-ideoloških do veoma materijalnih. Prošlog decembra zamalo da nije došlo do sukoba izraelskih i turskih i izraelskih ratnih brodova i čamaca, a razlog je prirodni gas koji se nalazi u teritorijalnim vodama u izraelskom, kiparskom i egipatskom delu Mediteranskog mora.

Tokom godina postojala je nada da će gasna polja ispod istočnog Mediteranskog mora doneti mir i prosperitet u tom nestabilnom delu sveta, ali su događaji koji su usledili otkrili duboke geopolitičke pukotine. Od 2009. Izrael, Egipat i Kipar otkrili su prirodni gas u veoma velikim količinama ispod mora u jugoistočnom delu Mediterana. Američka geološka ispitivanja su procenila 2010. godine da se ispod vode smestilo 3,5 biliona kubnih tona prirodnog gasa i 1,7 biliona barela nafte. Manji deo tih nalazišta takođe se nalaze u vodama Gaze. Pregovori između Izraela, Egipta i Kipra o tome šta će sa tim bogatstvom odmah su započeli. Egipat će najverovatnije postati „razvodni centar" prirodnog gasa koji je zainteresovan da kupuje čak i Saudijska Arabija. Izrael će krenuti da pravi gasovod preko Kipra do prvih grčkih ostrva da bi kasnije cevi nastavile ispod mora do Italije. Procenjuje se da će za izgradnju tog gasovoda biti potrebno četiri godine. Inače, po izraelskom zakonu 60 odsto gasa moraće da se troši u samom Izraelu. Sve bi išlo po planu da energetski gladna Turska nije odmah krenula da zahteva svoj deo. Ankara tvrdi da polaže pravo na prirodna bogatstva u graničnom kontinentalnom delu regiona i upozorava da će zaštititi interese Kiparskih Turaka.

Prošlog februara turski ratni brod blokirao je brod-bušač italijanske kompanije Eni koji se uputio ka Kipru. Turci su pretili da će zaustaviti i sva druga plovila koja nameravaju da buše u vodama Kipra. Krajem marta Evropski savet podržao je kiparski zahtev da Turska zaustavi svoje akcije i dozvoli prava suverenog Kipra da ispituje i koristi prirodna bogatsva što je zagarantovano evropskim i međunarodnim zakonima. Turska je bez razmišljanja odbacila evropske zahteve. Potom je američka mornarica morala da interveniše i spreči turske ratne brodove da blokiraju brod američkog naftnog giganta Ekson koji je radio uz obale Kipra. Ekson i državna kompanija Katar petroleum nalaze se među kompanijama koje su potpisale ugovor da Kiprom. Turski predsednik Erdogan upozorio je te kompanije da „ne pređu liniju" tvrdeći da bušenje zadire u prava Kiparskih Turaka na prirodna bogatstva njihovog ostrva. Vlasti na Kipru su rekle da će se prihodi ravnopravno podeliti nakon što se Kipar ujedini. U međuvremenu izraelska gasna kompanije Delek i Nobl enerdži potpisale su ugovor sa egipatskom kompanijom Delfinus o zajedničkom poduhvatu. Noble enerdži takođe ima ugovor sa kiparskom kompanijom Kipriot Afrodite. U svim tim dogovorima Turska je ignorisana, a to se Turcima i Erdogenu nimalo ne dopada, a ne dopada se ni Hezbolahu iz Libana koji tvrdi da „Amerika nije pošten posrednik".

Jedna od odavno omiljenih meta turskog predsednika je Izrael. I pre nego što je Tramp objavio da će Amerika premestiti svoju ambasadu u Jerusalim, Erdogan se oglasio: „Mi nećemo napustiti Jerusalim na milost i nemilost zemlji koja ubija decu". Na to mu je Netenjahu odgovorio sledećom porukom: „Nećemo da slušamo nikakve lekcije koje dolaze od Erdogana. Nisam naviknut da dobijam lekcije o moralnosti od lidera koji bombarduje kurdska sela u njegovoj rođenoj zemlji, koji zatvara novinare, koji pomaže Iranu da izvrdava međunarodne sankcije i koji pomaže teroriste, uključujući iz Gaze, da ubijaju nevine ljude". Ipak, Erdogan je ubacio i par rečenica o dobrim odnosima Turaka i Jevreja podsećajući na viševekovni zajednički život.

Problem je u tome što su tokom tog „viševekovnog zajedničkog života" Turci bili gazde a Jevreji porobljeni narod. Bez obzira na žestoku polemiku postoje otvoreni kanali diplomatskog dijaloga između Turske i Izraela. Postoji i prećutno razumevanje da dok god je Erdogan na vlasti neće biti javnog pomirenja, ali da će se odnosi održati na nivou ekonomije, turizma, kulture i u drugim oblastima. Pretnje Turske da će prekinuti diplomatske odnose sa Izraelom nisu ništa više od običnog blefa jer tako nešto Turskoj ne bi iz mnogih razloga ni malo odgovaralo.

Bilo kako bilo, Erdogan je u problemima do guše i sve te probleme je on sam izazvao i najavio. Njegova islamska ideologija ne uklapa se u 21. vek, a ni u okruženju u kome se Turska nalazi. Njegov odgovor na tursku finansijsku krizu je poziv Turcima da ispune svoje patriotske dužnosti, šta god to značilo. Tražio je da njegovi sugrađani „iz slamarica" izvade dolare i zlato i da ih zamene za lire. Niko normalan ne može da veruje da će to Turci masovno i uraditi. Šta Erdogan mora da uradi je da, ako već nije kasno, pojede veliki kolač stida, oslobodi američkog sveštenika, podigne kamate i sasluša Vašingtonove ideje o rešavanju rata u Siriji. Jednom rečju - da napusti svoje snove o novoj Otomanskoj imperiji zasnovanoj na islamu.

Erdogan već ima dovoljno informacija da su njegovi veliki snovi da Turska postane bog i batina Bliskog istoka ništa više od iluzija. Kada će to da prihvati sasvim je drugo pitanje. Jedino što turskom predsedniku ide u korist je činjenica da će Evropa da učini koliko bude mogla da Turska ne bi sasvim propala i tako dovela samu Evropu u veoma opasnu situaciju.

Turska je mnogo blizu Evropi, kao i Americi, odnosno, kapitalistička zemlja na međunarodnom tržištu koja ne bi mogla normalno da funkcioniše oslanjajući se, na primer, na poprilično nerazvijenu Rusiju koja se nalazi na milosti i nemilosti cene nafte i prirodnog gasa. Najverovatnije je da će Erdoganov sledeći potez biti kontrola kapitala, ali s obzirom da je Turska zemlja sa relativno otvorenom ekonomijom koja dosta zavisi od stranog kapitala ta kontrola mu neće uspeti. Moraće, na kraju balade, da stupi u pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom jer Turski prijatelji najverovatnije neće biti u stanju da Ankari značajno pomognu. Rusija i Iran nemaju dovoljno novca, a Kina sa novcem nema takvih problema ali je pitanje da li bi se Ankari dopali uslove koje bi im Kina postavila. Osim toga, Rusija ne veruje da je izlazak Turske iz NATO saveza uopšte moguć scenario.

A 1. Okršaji kurdskih i iranskih snaga

Oružani sukobi između raznih kurdskih snaga i iranskih trupa traju sa manjim ili većim intenzitetom već decenijama, ali su tokom ovog leta postali učestaliji. Iranska Islamska revoluciona garda objavila je tokom prve nedelje avgusta da je ubila 10 Kurda i oružanim sukobima. U isto vreme Demokratska partija iranskog Kurdistana (PDKI) objavila je da je došlo do žestokih sukoba sa Islamskom gardom u kojima je poginulo 12 iranskih vojnika. Par dana kasnije jedna kurdska partija najavila je ujedinjeni kurdski front protiv iranskog režima. Iran takođe likvidira istaknute Kurde u kurdskom regionu Iraka.

Posle svakog atentata na kurdske lidere, kurdske oružane snage izvršile su odmazdu ciljajući Iransku revolucionarnu gardu. Jasno je po izveštajima da kurdske grupe usmeravaju svoje napade na Revolucionarnu gardu koja je najviše ideološki zadojena unutar iranskih vojnih formacija. Teheran odgovara bombardovanjem kurdskih baza u Iraku i napadima na Kurde u Siriji. Kurdi u međuvremenu pokazuju snimcima na internetu da izlaze kao pobednici iz tih sukoba jer se može videti kako šetaju naoružani ulicama sela u zapadnom Iranu.

Tokom leta par desetina vojnika iranskih bezbednosnih snaga ubijeno je od strane Kurda. Većinom članova Iranske islamske garde. Kurdi su među najiskusnijim borcima koje deluju u regionu Bliskog i Srednjeg istoka. Oni su društveno i politički organizovani i predstavljaju opasnost za režime u Iranu, Siriji, pa čak i Turskoj. S druge strane, ti režimi koordiniraju svoje akcije pokušavajući da oslabe kurdske snage u celom regionu. Turska takođe iz aviona bombarduje Kurde u Iraku. Teheran grozničavo pokušava da neutrališe Kurde jer već ima problema sa mnogobrojnim protestima širom zemlje, kao i sa najnovijim američkim sankcijama