Pogled iz Moskve

Kako su SAD „izabrale" novog ukrajinskog predsednika

Operacija „Naslednik" - izvršena

U Ukrajini su održani predsednički izbori. Kao što se i pretpostavljalo, lider ukrajinske nacije postao je glumac-komačar Vladimir Zelenski. I još jednom nas je iznenadio narod susedne zemlje koji stalno od nekoliko kandidata za visoku poziciju biraju upravo onog koji će nastaviti da vodi državu putem dalje degradacije. Istina, Zelenski ima ogromnu prednost u odnosu na svoje bivše suparnike i prethodnike - osećanje humora, bez kojeg se jednostavno može poludeti kada se nalazite za kormilom broda koji tone po imenu „Ukrajina". O američkoj operaciji postavljanja novog predsednika Ukarijine, piše ruski novinar istraživač Valerij Panov

Piše: Valerij Panov

Zato niko od njega nije tražio nikakav program razvoja zemlje. Praktično, on je beskoristan, ako razvoj nije unapred planiran, i sada se Ukrajina spustila na nivo koji je za dve trećine niži od onoga koji je imala do dobijanja, prema rečima kijevskih ideologa „vekovima željene nezavisnosti". Drugačije i nije moglo biti, ako su njeni vodiči vodili Malorusima svojstvenu dvosmernu politiku: svom dušom su stremili Zapadu, ali novac za realizaciju ideje evrointegracije, odnosno za suprotstavljanje Rusiji trebalo je da da...upravo Rusija. (I davala je, i daje! Prema rečima ruskog premijera Dmitrija Medvedeva, za 20 godina ukrajinske „nezavisnosti" od nas su dobili 250 milijardi dolara različitih subvencija).

Prvi predsednik Leonid Kravčuk bio je, ideološki, sekretar CK KP Ukrajine, ali kako danas govore u Kijevu, brzo je napravio salto i poveo zemlju u pravcu evroatlantskih integracija.

Moramo da primetimo da je NATO od 1993. godine prisutan u Ukrajini. Simbolično je što se tada pojavio i prvi spomenik kozačkom atamanu-izdajniku Mazepi koji je prešao na stranu neprijatelja ruske države.

Drugi lider, Leonid Kučma, šef partijskog komiteta Južmaša, sa pravima sekretara CK KPU, dovršio je zaokret u smeru Brisela i Vašingtona koji je započeo Kravčuk, a sa SAD je zaključio trajnu Povelju o strateškom partnerstvu koja i danas određuje ukrajinsko-američke odnose. Na kraju svoja dva mandata (po pet godina svaki), pod ukrajinsko-ruske odnose je postavio ideološku minu, čiju suštinu je objasnio u knjizi rečitog naslova „Ukrajina - ne Rusija". Tada su se u Kijevu stalno čula govorkanja da je ovo delo sastavio šef njegove administracije Vladimir Litvin, istoričar i doktor nauka, jer se Kučma, uz svo poštovanje, nikako ne može nazvati eruditom.

Uzgred, Kučma je bio spreman i za treći mandat, ali se 2004. dogodio prvi „Evromajdan" koji su organizovali Amerikanci, a poljski lider A. Kvašnjevski, kao i drugi evropski posrednici koji su u ime Evrope (i „Amerike") došli u Kijev, zapretili su da će oduzeti Kučmi sve „stečeno prekomernim radom", nekih sedam-osam miliona dolara, ako predsedničku fotelju ne ustupi Viktoru Juščenku. Ovaj slabo obrazovan, uskogrud, ali izrazito ambiciozan „seoski momak", na iznenađenje stare partijske nomenklature, za 10 godina je prošao put od skromnog kolhoznog knjigovođe do rukovodioca Nacionalne banke i premijera Ukrajine.

Juščenko za svoj uzlet umnogome može da zahvali svom drugom braku sa „američkom državljankom" Ekaterinom (Ketrin-Kler) Čumačenko, nacionalistkinjom iz porodice banderovca koji je od sovjetskog pravosuđa pobegao u SAD, špijunkom CIA-e i službenice Stejt departmenta, koja se od početka 90-ih smestila u Ukrajinu sa blagoslovom državnih sekretarki-rusofoba Madlen Olbrajt i Kondolize Rajs. (Uzgred, istovremeno sa njim i po istom obrascu je brzo napredovao u karijeri i prvi Porošenkov premijer, Arsenij Jacenjuk, koji je od studenta prava stigao do prvog čoveka Nacionalne banke Ukrajine.) Tada je Amerikancima zatrebao ne samo predsednik „nezavisne" kojeg će jednostavno kontrolisati, već poslušna marioneta. Upravo od Juščenka i počinje „istorija uspeha" Ukrajine koja ju je dovela do sadašnjeg stanja, definisanog kao Razvalina 2.0 (prva Razvalina bila je u Malorusiji (Ukrajini) posle smrti Bogdana Hmeljnickog).

U vreme trećeg predsednika, Juščenka, prekida se tendencija postavljanja na rukovodeća mesta u Ukrajini bivših komunističkih delatnika. Njega je takođe smenio „običan radnik" iz Donjecka Viktor Janukovič, čije je stupanje na predsedničko mesto odobrio svetski poznat sponzor „revolucija u boji" Dž. Soros, finasijer Demokratske partije SAD (i Klintonovog fonda).

Janukovič ipak nije opravdao poverenje prekookeanskih šefova, usporivši kretanje Ukrajine ka potpunom socijalno-ekonomskom krahu, odnosno ka integraciji sa EU. Kako obično Amerikanci postupaju u takvim situacijama? Tačno, organizuju državni udar, što se i dogodilo u Kijevu 10 sati nakon „narandžaste revolucije" 2004. godine.

Kao što se iz priloženog vidi, svaku relativno mirnu predaju vlasti svom sledećem štićeniku, Amerikanci izvode u roku od odmah.

Ako se sećate, SAD je 2014. razmatrala tri kandidata za mesto svog prokuratora (zastupnika) u Ukrajini - boksera Klička starijeg (kojem su posle dali utešnu nagradu u vidu fotelje gradonačelnika prestonice), sledbenika sajentologije i revnosnog zastupnika američkih „vrednosti" Jacenjuka i ukrajinskog „barona čokolade", multimilionera Porošenka. Izbor je pao na ovog trećeg. Izgledalo je da SAD ovog puta nisu pogrešile: on je doveo stavnovništvo do potpunog osiromašenja, državu do raspada na njene sastavne kulturno-istorijske regione, faktički je preobrativši u instrument ekonomskog i vojno-političkog pritska Zapada, ali pre svega SAD, na Rusiju. Ali, i ovaj „došljak iz naroda" (Amerikanci kažu „onaj koji je prošao uličnu školu") nije u potpunosti uspeo da opravda poverenje zapadne gospode: korupcija je, u svim svojim oblicima, preplavila zemlju. I uoči legitimnih (posle nasilnog preuzimanja vlasti?) predsedničkih izbora, „spala je knjiga na tri imena": Timošenko, Porošenko i kao protivteža ovim „narodnim predstavnicima" - profesorski sin Zelenski, kao predstavnik nove ukrajinske elite. (Ostali pretendenti na predsedničko mesto nisu morali da se uzimaju u obzir - reč je o masovnoj sceni, koja stvara utisak demokratije u Ukrajini.)

Najviše ponižavajuća uloga pripala je Juliji Timošenko. U borbi sa glavnim pretendentom za predsednika, Porošenkom, sa svim njegovim administrativnim resursima, nju su označili kao spojlera (onog koji kvari posao). Preuzimajući na sebe glavne snage Porošenka, ona je trebalo da raščisti put Zelenskom. Sudeći po tome kakvu je izbornu kampanju osmislila Julija Vladimirovna, kako je mlako reagovala na svoj gubitak, posebno u kontekstu masovnih falsifikata od strane Porošenkovih „botova", kako se nije bacila u bitku protiv Porošenka sa sebi svojstvenom agresivnošću, ona se pomirila sa svojom sudbinom.

Mislim da je do njenog laganog povlačenja na druge pozicije došlo nakon razgovora sa ukrajinskim oligarhom koji živi u izgnanstvu, Igorem Kolomojskim. Timošenko je dovoljno iskusan političar, pa je shvatila da je danas ona odlazeća figura, kao i slični ukrajinski političari s kraja devedsetih i početka 2000-ih godina. Tu se nalaze i Porošenko, Lučenko, Turčinov i još stotinak političara i državnih službenika koji pokušavaju na svaki način da se održe iznad površine, da bi zadržali svoje pozicije i privilegije, a pre svega pristup „državnim jaslama".

Žrtvujući se za „mlade političke snage", Julija Vladimirovna ima pravo da računa na zahvalnost u vidu premijerskog mesta.

Tim pre što samo tako može da spreči da na premijersko mesto dođe Petro Porošenko, koji za sada još uvek ima većinu glasova u Vrhovnoj Radi i ima nameru da, za početak nove etape svoje političke karijere, postane narodni poslanik. To je i u njenom interesu, ali i u interesu novopečenog predsednika Vladimira Zelenskog i Porošenkovog „zakletog prijatelja" Kolomojskog. Da, figura ovog mrskog oligarha odavno se nadvija ne samo nad Timošenkovom, već i nad Zelenskim, kojeg je Porošenko nazvao marionetom Kolomojskog. A kao šef države, on je raspolagao sa prilično pouzdanim informacijama za ove i slične izjave. Ali, trebalo bi biti veoma naivan da bi se pretpostavilo da se Kolomojski osmelio da protežira svog kandidata sam, a pre svega bez dozvole Vašingtona.

Ni on nema dovoljno kapitala da bi sam finansirao izborni proces koji je praktično počeo još 2015. godine. Tada je, prema nekim podacima, u Beču došlo do sastanka kome su osim Kolomojskog, Dmitrija Firtaša, takođe oligarha u izgnanstvu i njegovog poslovnog partnera i poslanika Vrhovne Rade Sergeja Levočkina, prisustvovali i drugi oligarsi. Slični susreti, iako ne često, organizuju se važnim povodima i kao po pravilu tiču se pitanja funkcionisanja visokih ešalona ukrajinske vlasti. Priča se da se tokom pomenutog susreta razgovaralo o Vladimiru Zelenskom kao jednom od glavnih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima.

Kako god da je bilo, danas nam niko neće reći istinu, ali postoji jedna zanimljiva činjenica (objavljena u izdanju „Zid"). Tokom poslednje dve godine Vladimir Zelenski se, bez obzira na sve njegove izjave o nezavisnosti od Kolomojskog, 13 puta sreo sa njim.

Prvo je išao u Ženevu, gde je do 2018. živeo Kolomojski, a zatim u Tel Aviv gde se preselio. Zanimljivo je da je u pola od tih susreta sa Zelenskim išao i advokat Kolomojskog Andrej Bogdan, koji je na upravo završenim izborima bio vodeći savetnik za pravna pitanja predizbornog tima Zelenskog. Na poslednjim susretima sa Kolomojskim, prisustvovao je i Ivan Bakanov, šef partije Zelenskog Sluga naroda. Osim toga, budućeg predsednika Ukrajine su navodno viđali u privatnim avionima sa biznismenima koji su povezani sa Kolomojskim. Uzgred, on u SAD na računima ima sredstva vredna nekoliko stotina miliona dolara.

Zelenski je takođe često boravio i u SAD, gde je, prema zvaničnoj verziji, učestvovao u snimanju filmova. A šta mu je smetalo da se osim snimanja tamo bavi i drugim stvarima, naprimer predizbornim? Uzgred napominjemo da je neposredno uoči izbora Zelenski išao „na viđenje" kod specijalnog predstavnika SAD za Ukrajinu, Kurta Volkera. Značajno je da je američki sponzor lično došao u kancelariju lidera predsedničke trke, dok je Porošenko išao kod njega na audijenciju u Odesu, gde je bio usidren američki razarač Donald Kuk. Tim Zelenskog je na svojoj fejsbuk stranici izvestio da su tokom susreta strane „postigle potpuno uzajamno razumevanje o svim pitanjima", a sam Volker je nazvan „briljantnim diplomatom i prijateljem Ukrajine".

Primećujemo da su se predsednički izbori poklopili sa sazrevanjem svesti kod američkih sponzora o neophodnosti smene i rotacije ukrajinskih elita koje su sebe diskreditovale.

Danas je potpuno jasno da su SAD, u cilju uspešne realizacije svojih interesa, rešile da zamene preterano pohlepne i kratkovide „Porošenkove botove" i ulične radikale umerenim tehnokratama, sposobnim da na osnovama rusofobije koje je izgradio Porošenko, nastave da ulivaju u glave svojih građana neprijateljstvo prema Rusiji i neophodnost integracija u evroatlantske strukture.

Taj proces, kao i pre, proticaće pod budnim okom i rukovodstvom SAD, upravo oni će odrediti strukturu budućih ukrajinskih elita, mesto i ulogu u njoj svakog „elitiste" pojedinačno. Nije slučajno što je dan pred drugi krug predsedničkih izbora u Ukrajini, Kurt Volker samouvereno izjavio da su SAD došle u Ukrajinu na duži rok. „Mi smo ovde kako bismo podržali mirnu, snažnu, demokratsku, naprednu, bezbednu Ukrajinu, čije granice i teritorije, uključujući i Krim, su potpuno obnovljene", napisao je on na tviteru.

Ko god da je pobedio na ukrajinskim predsedničkim izborima - Porošenko ili Zelenski - Amerika bi mu pomagala u borbi „protiv kremaljske agresije". O tome je na tv kanalu Direktno govorio bivši ambasador SAD u Ukrajini, Džon Herbst, preneo je PolitNavigator. Herbst je istakao da Americi nije važna ličnost predsednika Ukrajine, već očuvanje antiruskog kursa. „Ako Zelenski pobedi u drugom krugu i postane predsednik, onda je Vašington spreman da sarađuje sa njim i podržava ukrajinsku politiku", dodao je bivši ambasadro. I, kao i obično, lagao.

Upravo Stejt department je obezbedio uspeh Zelenskog u prvom krugu, blokiravši administrativne resurse aktuelnog predsednika Porošenka, uz nekoliko izuzetaka, dajući mu mogućnost da prođe u drugi krug.

U suprotnom, i sam Stejt department bi izgubio obraz, jer je pet godina štitio svog izabranika Porošenka. Ulozi su već bili stavljeni, i Herbst je, prirodno, to znao.

Sličan manevar je sproveo Stejt department i u drugom krugu, blokiravši, uz pomoć ministarstva unutrašnjih poslova Ukrajine, sve Porošenkove napore da falsifikuje rezultate izbora. Član Saveta za međunarodne odnose predsednika Rusije, Bogdan Bezpaljko, tada je posebno prokomentarisao izjavu Kurta Volkera: „Prisustvo SAD u Ukrajini izraženo je u kontroli političke klase, nad političkim sistemom u celosti, i nad celokupnom spoljnom politikom Ukrajine, u principu i nad značajnim delom unutrašnje. U datoj situaciji, Volkerova izjava može se interpretirati kao to da nikakav ishod izbora neće spasti Ukrajinu od stalne pažnje i prisustva SAD. Oni će sarađivati sa svakim predsednikom i svaki predsednik će morati da sarađuje sa njima."

Primećujemo da je Zelenski već stigao da Donbas i Krim nazove okupiranim teritorijama. Ko ih je „okupirao" - zna se. Nakon objavljivanja rezultata izlaznih anketa, gde je prednost Zelenskog bila očigledna, Ruslan Stefančuk, odgovoran za formiranje državnih institucija i ideologiju u štabu Zelenskog, izjavio je: „Moramo da pronađemo izlaz iz situacije, moramo da u najbližoj budućnosti završimo rat." Prema njegovim rečima, pregovori sa Rusijom biće prioritet politike, u tom trenutku još uvek kandidata za predsednika Ukrajine, Vladimira Zelenskog. Želim da podsetim da put ka okončanju rata treba, pre svega, tražiti u Donjecku i Lugansku. I dosadilo je stalno ponavljati da Rusija ne predstavlja jednu od strana u unutarukrajinskom konfliktu.

Krajem prošle godine čak je i Kolomojski negirao u Ukrajini rasprostranjeno mišljenje o tome da završetak rata u Donbasu zavisi od Vladimira Putina. U intervjuu koji je dao ukrajinskoj novinarki Sonji Koškinoj (izdanje Leva obala), on je rekao: „Zašto pominjete Putina? Kada je reč o Donbasu, sve zavisi od nas. Mi ratujemo sami sa sobom. Poznajem situaciju iznutra, tu nema nikakvog Putina." Kolomojski je takođe rekao i: „Kako vratiti Donbas? Potrebno je sa njima pregovarati. Sa onima koji tamo žive."

Malo je verovatno da će njegova tačka gledišta prevagnuti kod novog predsednika Ukrajine. Amerikanci su bez rata i uvođenja vojske faktički okupirali Ukrajinu i potčinili je svojim interesima u globalnoj konfrontaciji sa Rusijom. SAD, kao što je poznato, uvek deluju na osnovu svojih geopolitičkih interesa, prikrivajući to brigom o demokratskim procesima u svetu, pa i u Ukrajini. Pritom, šta god da rade u stranoj zemlji, kod njih obavezno dođe do državnog udara.

Formalno u Ukrajini su održani „pravedni" izbori, a u suštini bilo je to rušenje „postojećeg sistema", to jest novi državni udar, u kojem je antisistemski Zelenski skinuo sa vlasti sistemskog Porošenka.

Sa gledišta unutrašnje politike Ukrajine, upravo na taj način SAD stvaraju uslove za sukob Jugositoka na kome se pretežno govori ruskim jezikom i probanderovskog Zapada.

Zelenski, koji govori ruski i nije umešan u korupcionaške šeme, potreban im je isključivo da bi ujedinio oko sebe one Ruse i stanovnike ruskog govornog područja koji su još lojalni Rusiji, te da bi od njih stvorio moćnog „ovna" usmerenog kako protiv nepriznatih republika, tako i protiv naše zemlje (Rusije).

Slični mutanti već postoje u Oružanim snagama Ukrajine i nacionalističkim bataljonima na frontovima na kojima se vodi građanski rat.

Ipak, po mišljenju američkih vlasti, upravo se Rusija meša u unutrašnje stvari mnogih zemalja. Šef Stejt departmenta SAD, Majk Pompeo je našao znakove takvog mešanja u Venecueli i Ukrajini. „I mi ćemo preduzeti oštre mere koje će primorati Rusiju da plati veliku cenu za svoja neprijateljska dejstva", istakao je on. Realno, Ukrajina sa predsednikom Zelenskim, posle novog „pravednog" državnog udara, rizikuje, i oprezni Jenkiji unapred pripisuju odgovornost za moguće posledice Rusiji koja, po mišljenju Volkera „nastavlja da testira Ukrajinu". Pritom je vrlo jasno da će novi američki proteže biti još poslušniji u ispunjavanju volje Vašingtona u odnosu na svog prethodnika.

Verovatno se već može konstatovati da je redovna operacija smene ukrajinskih elita pod kodnim imenom „Naslednik" uspešno izvršena. Šesti predsednik „nezavisne" (što u ruskoom može da asocira i na reč „lakej") spreman je da ispuni volju prekookeanskih gazdi.

Rusija pritom stidljivo sklanja pogled. Štirlic bi rekao: „To je - neuspeh." Uzgred, takve ocene mogu se poslati na račun EU, koja je snažno podržavala Porošenka. Amerikanci su i Evropljanima natrljali nos.

Predsednik SAD Donald Tramp je prema rečima Volkera već telefonski čestitao Zelenskom pobedu na izborima. Tramp takođe može da slavi ovu pobedu kao svoju: Amerika je još više ojačala svoje pozicije u Ukrajini. Tako da, poštovani Evropljani, hoćemo li da plačemo jedni drugima na ramenu?