Preko pune linije

Može li sadašnja opozicija da pohapsi sadašnju vlast, koja je nih abolirala

Pamti, pa vrati

Kad dođe do promene vlasti, Srpska napredna stranka će ustupiti mesto Savezu za Srbiju. Umesto Aleksandra Vučića, vladaće Dragan Đilas. Rotiraće se stranke i njihovi lideri, ali sistem će ostati isti. Novi gospodari preuzeće državne institucije i unosne poslove, kroz medije će voditi kampanje u kojima će raskrinkavati zločine svojih prethodnika, provlačiće kroz blato braću Vučić, poneki žrtveni jarac iz naprednjačkog kartela moraće da sedne na optuženičku klupu, ali niko neće dobiti kaznu kakvu zaslužuje. Građani će ostati u istom, trpnom, stanju. Čim prođe proslava propasti naprednjačke pljačkaške mašinerije, nastupiće razočarenje, izazvano činjenicom da za bekstvo s dna nisu dovoljne kozmetičke, nego suštinske promene, a njih ne mogu da donesu relikti mračne političke prošlosti.

Predrag Popović

Ako ne naprave neke katastrofalne greške, Dragan Đilas i Vuk Jeremić predvodiće sledeću vlast. Po DOS-ovom modelu, u skladu s ličnim ideološkim performansama, Đilas će dobiti ulogu Zorana Đinđića, a Jeremić Vojislava Koštunice. Takođe, po petooktobarskom scenariju, neće izvršiti deratizaciju srpske političke scene, da se zauvek uništi mogućnost povampirenja socijalista, radikala i naprednjaka. Čak i ako bi hteli, ne bi mogli zbog obligacionih odnosa u koje su se upustili.

Srbija se već tri decenije nalazi pod stegom političke kaste. Na vlasti su se izmenjale skoro sve stranke. Sve vrste štetočina - crvene, žute, crne, šarene - sve su pljačkale građane i javne resurse, a nikad niko nije odgovarao.

Zaštićeni omertom, s parolom "pamti, pa vrati", kako su se smenjivali na vlasti, tako su jedni drugima opraštali najteža krivična dela.

Bez po muke, zaboravljali su na međusobne razmirice, uvrede, podmetanja i udarce u kečerskim medijskim borbama, kojima su zamajavali građane. Od ličnih sukoba mnogo su im važniji lični interesi. Dripci bez morala i hrabrosti, koji se ne bi usudili ni da džepare babe u tramvaju, opušteno su čerupali budžet, ugrađivali se u poslovne kobinacije, uzimali provizije i mito, svesni da ih niko nikad neće kazniti. Vrana vrani oči ne vadi.

Aleksandar Vučić je, usled vlastitih mentalnih poremećaja, izazvao haos u celoj državi, zaveo je diktaturu i, naizgled, poremetio ustaljenu ravnotežu straha.

Sve multimedijalne eskadrone laži sedam i po godina koristi za satanizaciju "žutih lopova". Svaki naprednjački bilten milion puta je ponovio floskule o pljačkama bivše vlasti, koja je Srbiju dovela do bankrota. Iza tih naslova, u prvo vreme, nalazilo se nekoliko istraga i sudskih procesa bivšim nosiocima vlasti, optuženim za učešće u korupcionaškim aferama.

U glib su uvaljani Saša Dragin, Oliver Dulić, pomalo i Slobodan Milosavljević, kao i još neki funkcioneri Demokratske stranke. Izuzev vremena provedenog u pritvoru, niko nije bio izložen većim neprijatnostima, a kamoli pravnim sankcijama približnim težini medijskih optužbi. Poslužili su kao ogledni primeri, kojima je u javnosti stvoren utisak da se napredna vlast bori protiv kriminala, a u "žutom preduzeću" je izazvan strah od jurodivog vladara.

U panici, svako je na svoj način kupovao mir i bezbednost. Neko je platio reket, neko je prešao u kartel, a neko je uspeo da se diskretno sakrije u mišju rupu. Poslužili su svrsi. Vučić i danas sve neuspehe svojih privrednih reformi, kako od milja naziva pljačkaške kombinacije, opravdava zaostavštinom bivše vlasti. Taj alibi eksploatiše do besvesti i to na krajnje karikaturalan način.

Udruženje "Stub", na čijem čelu se nalazi Lav Pajkić, u beogradskom Domu omladine, sredinom decembra organizovalo je izložbu "Izgubljene godine", kojom je "podsetila građane na sve afere prethodne vlasti predvođene Đilasom, Jeremićem i Borisom Tadićem". Uz eksponate (kofere pune lažnih novčanica), priložen je i Goran Vesić, koji je novinare ubeđivao da je "bivša vlast bila pljačkaška i antinarodna". Vesić, koji je simbol svakog zla Demokratske stranke, i nesrećni Pajkić izneli su mnogo istina o prošlom režimu.

Dok su oni to radili, Vučić je naredio svojoj poslaničkoj većini da u Narodnoj skupštini izglasaju Zakon o završnim računima budžeta Republike Srbije od 2002. do 2018. godine.

S objašnjenjem da se "ovim Zakonom uspostavlja dobra budžetska praksa", Vučić je abolirao odgovornosti sve koje istovremeno optužuje da su pljačkali građane.

Dok naprednjački mediji vode hajku protiv "žutih lopova", njihovi poslanici su "pokrili" sve zloupotrebe budžetskih sredstava. Novac građana je završio u džepovima kriminalaca iz vrha bivše vlasti, ali, posle ovoga, to više nije bitno. Puj pike, niko nije kriv.

Naravno, Vučić to nije uradio jer su mu srcu prirasli Tadić, Đilas, Jeremić ili bilo ko drugi ih "žutog preduzeća". Nastaviće da ih vređa pričom da su lopovi i banditi, ali i njima je jasno da ih je obavezao da pamte, pa vrate uslugu, kad klatno ode na njihovu stranu.

Trenutni lideri opozicije, okupljeni u Savezu za Srbiju, prećutno su pristali na tu igru. I oni će nastaviti da govore istinu o Vučićevim zločinima, ali to ne znači da im je stalo do pravde i odbrane interesa građana. Nijedan od njih nikad nije ni pokušao da se suoči s vlastitim gresima iz prošlosti. Svaki od njih dao je pun doprinos nesreći ove države i naroda, ali nije snosio nikakvu odgovornost, pa ni političku.

Ponikli i formatirani u Demokratskoj stranci, većina lidera Saveza, učestvovali su u političkim i poslovnim aferama. Već prva garnitura DS-a i DOS-a, koju je predvodio Đinđić, dokazala je da nije imuna na sve bolesti vlasti. Do 5. oktobra 2000. godine, optuživali su Slobodana Miloševića, njegove saradnike i partiju za sva zla ovog sveta.

U noći između 5. i 6. oktobra, Đinđić je počeo da trguje indulgencijom. Dim iz zapaljene i opljačkane Skupštine i RTS-a još se nije razišao, a novi vladar je prodao oprost grehova Milutinu Mrkonjiću, Branislavu Ivkoviću, Bogoljubu Kariću i još nekim bogatijim slobistima. Kola su se slomila na Miloševiću i njegovoj porodici, ali ne i na njegovim partijskim lopovima, među kojima ima mnogo onih koji i danas vladaju.

Nije odgovarao nijedan tajkun, koji je stekao imperije mešetarenjem u vreme sankcija i inflacije. Najbolje su prošli ordinarni kriminalci, koji su dobili političku zaštitu najuticajnijih Đinđićevih saradnika. S tako podeljenim ulagama, taj film je morao da ima tužan kraj. Tužan za Đinđića, ne i za parazite, koji su se samo ubacili u novu ekipu na vlasti.

Svi potonji derivati DOS-a postupali su na isti način, trgovali su narodnom voljom i državnom imovinom. Da bi došli ili ostali na vlasti sklapali su najsramnije dilove, kao što je Deklaracija o istorijskom pomirenju DS i SPS.

Za to ne snosi odgovornost samo Boris Tadić, nego i svi ostali funkcioneri, članovi i glasači DS-a, koji se nisu pobunili. A, pobune nije bilo. Naprotiv, svečano potpisivanje te bruke aplauzima su pozdravili Đilas, Šutanovac, Pajtić i ostali lideri "žutog preduzeća". Isti genijalci učestvovali su u stvaranju naprednjačkog zla. Stvorili su monstruma, koji danas radi isto što su i oni, samo na primitivniji i agresivniji način.

Danas braća Vučić i njihovi kumovi i poslovni partneri otimaju sve što im se svidi. Prisvojili su pola Beograda, najskuplje zemljište u centru grada na kome dižu "Beograd na vodi", najveću evropsku perionicu novca. U bescenje su uzeli Poljoprivredni kombinat "Beograd", kao i na desetine hotela, restorana, stambenih zgrada, sve što su poželeli...

Juče su to radili aktuelni lideri opozicije i njihovi kumovi i ortaci. Skoro sve sporne privatizacije , kojima je opljačkana državna imovina, izvršene su u vreme dok su na vlasti bili Tadić, Đilas, Jeremić i slični. Na spisku 24 pljačkaška slučaja, nalaze se i oni u kojima glavne uloge imaju Tadićevi sponzori Miroslav Mišković i Milan Beko, kao i Đilasov kum Dragan Kopčalić. Prigrabili su imovinu neprocenjive vrednosti, na ulicu, u bedu, isterali desetine hiljada radnika i - nikome ništa.

Uzalud Evropska unija insistira na rešavanju te 24 privatizacije, "žuti lopovi" imaju zaštitu svog čeda Aleksandra Vučića.

Po dolasku na vlast, Vučić je inicirao formiranje Radne grupe MUP-a Srbije, koja je imala zadatak da istraži zloupotrebe u slučajevima spornih privatizacija. Šou je napravljen kako bi se u domaćoj javnosti stvorio utisak da Vučić zaista ispunjava obećanje o borbi protiv kriminala i korupcije, kao i da, tobože, ispunjava zahteve iz Brisela. Siniša Janković, penzionisani policijski inspektor, nedavno je objavio knjigu "Oči u oči sa političkom korupcijom" u kojoj je detaljno opisao kako se vodila i kako je završena ta propagandna iluzija.

- Bili smo marionete u rukama političke korupcije, nama su upravljali neformalni centri moći. Vučić je došao u sedište Radne grupe, tvrdio je da imamo punu podršku, da nijedno ime ne sme da nas zaustavi, uključujući i njegovo. Većina nas mu je poverovala. Počeli smo da sečemo pipke te hobotnice, ali smo zaustavljeni. Telo političke korupcije dozvolilo nam je da očistimo neke periferne delove, da uklonimo ljude koji su se previše eksponirali, skretali pažnju i ostavljali tragove. Vrh je ostao netaknut i Radna grupa je tu bitku izgubila. Obrazloženje za raspuštanje grupe bilo je da država više ne može da plaća troškove. Koštali smo oko 1,5 milion evra. Međutim, najveći deo tog iznosa činile su redovne plate operativaca, koje smo primali pre i posle rada u toj grupi. A, samo u predmetima koji su dospeli do tužilaštva otkrili smo pronevere teške 900 miliona evra, koje je država mogla da naplati od okrivljenih. Ali, nije. Nema traga da je bilo koja služba nastavila naš rad. Ukidanjem Radne grupe "ubijeni su predmeti" i zaštićeni osumnjičeni, glava hobotnice ostala je netaknuta - tvrdi Janković.

Vučić je sabotirao borbu protiv korupcije i kriminala iz dva razloga. Od nekih privatizacionih pljačkaša je uzeo reket. Neke, s političkim motivima, ucenjuje dokazima koje čuva u fioci, a neke je uključio u svoje kombinacije, da u njegovom intresu nastave s prevarama. Pritom, sve ih je zadužio, moraće da mu uslugu vrate kad padne s vlasti.

Opozicinari su pristali na takvu vrstu saradnje. Lideri Saveza za Srbiju imaju stavove o svemu i svačemu, ali nijadan od njih nikad nije zahtevao rešavanje 24 najkrupnije pljačkaške privatizacije. Ne smeju, da ne otkriju vlastite ili tragove svojih rođaka, kumova, saradnika i sponzora.

S istim razlozima, ćute i o Telekomu. Svaka vlast je Telekom koristila kao zlatnu koku. Pored keša, koji je svako uzimao koliko je hteo, i udomljavanja stranačkih kadrova na unosne funkcije, novcem tog javnog preduzeća finansirane su medijske kampanje. Da je Koštunica politički amiš, nesposoban da shvati načine na koje se dolazi do realne moći, Vučić je dokazivao na primeru Telekoma.

Kad je 2007, u podeli plena, prilikom formiranja vlade DS-DSS, Koštunica prepustio to preduzeće Tadiću, Vučić je tvrdio da se niko normalan ne bi odrekao medijskog uticaja koji može da se ostvari preko Telekoma. Vučić je sanjao o tome da državnim novcem plaća svoje propagandne trikove i ucenjuje sve medije.

Kad je došao na vlast, snovi su mu postali veći i skuplji. U samo jednoj akciji iz Telekoma je oteo 195 miliona evra. Državnom telekomunikacijskom preduzeću prodao je kablovskog provajdera Kopernikus i tim novcem kupio, na imena svojih ortaka Zvezdana i Srđana Milovanovića, kupio je dve televizije s nacionalnom frekvencijom, hotel "Prag" i beogradski buvljak.

Naravno, Vučić nije stao na tome, već je obezbedio kredite Kopernikusu, za koje je garancije dao Telekom. A, Telekom uzima kredite iz kojih isplaćuje zaradu svojim zaposlenima. Za kraj čerupanja ostaje još samo da nađe stranog kupca, kome će za dobre pare uvaliti ostatke Telekoma.

Lideri Saveza za Srbiju povremeno kritikuju Vučićevu pljačku Telekoma, ali nežno, da ga ne iznerviraju previše, pa da opet podseti javnost da su i oni radili isto što i on. Nešto skromniju kombinaciju, kao što je ova s Kopernikusom, pre deset godina je realizovao Đilas. U saradnji s tadašnjim generalnim direktorom Brankom Radujkom, Đilas je dogovorio posao u kome je Telekom za 17 miliona evra kupio televiziju Arena Sport. I tada je državni novac, spornom poslovnom kombinacijom, završio u privatnim džepovima. Niko nije odgovarao za Arenu, neće ni za Kopernikus.

Da ne otvaraju vlastite rane, opozicionari izbegavaju kritiku vlasti po temama koje su izuzetno značajne građanima. Bivši lideri DS-a, sad okupljeni u Savezu za Srbiju, ne mogu da odlučnije zahtevaju zaštitu građana od bahatih pripadnika Komunalne policije, koju su sami formirali. U početku, osnovno zaduženje komunalaca bilo je uterivanja reda u beogradskom javnom saobraćaju. Komunalni policajci, plaćeni iz budžeta, figurirali su kao obezbeđenje kontrolorima privatne firme Bus Plus, za koju se tvrdilo da je povezana s tadašnjim gradonačelnikom Đilasom.

Mnogo teže posledice izazvalo je uvođenje javnih izvršitelja. Kako bi srpsko pravosuđe prilagodila evropskim standardima, vlast Tadića i Ivice Dačića 2011. godine je usvojila Zakon o obezbeđenju i izvršenju. Na svemu korisnom bili su spori i lenji, brzo su napravili samo mehanizam koji je u crno zavio milione građana. Stvorili su uslove da se izvršitelji enormno obogate, neki od njih "zarađuju" po milion evra godišnje, a u istom periodu skoro 4.000 porodica ostane bez krova nad glavom i oko pola miliona dužnika bez dela plate ili penzije.

Iz semena, koje je posejala vlada DS-SPS, iznikao je monstruozni aparat za legalnu pljačku. Dok izvršitelji, u saradnji sa sudovima i policijom, nemilosrdno gaze ljudska prava i otimaju tuđu imovinu, Vučićeva vlast oprašta dugove podobnim pojedincima.

Pevačica Nada Topčagić je nedavno priznala kako joj je Vučić pomogao da izbegne plaćanje 100.000 evra duga za uređenje građevinskog zemljišta. Od 100 miliona evra potraživanja za razne takse, beogradska vlast je polovinu otpisala ili reprogramirala. U svakom slučaju, nije naplatila, čime je oštetila gradski budžet i dokazala da pripadnici naprednjačkog kartela mogu nekažnjeno da pljačkaju, dok normalni građani strepe od izvršitelja zbog dugova od po nekoliko hiljada dinara.

Kako se primenjuje selektivna svest vidi se i na aferi oko "Krušika". Opozicija optužuje Branka Stefanovića za kupovinu oružja po povlašćenim cenama, a na isti način je Đilasova "Dajrekt medija" zarađivala na preprodaji reklamnog prostora na Radio-televiziji Srbije. Valjda zbog toga, da ne bi lično Đilas privlačio pažnju, ulogu frontmena u razoktirvanju švercerskih aktivnosti oca ministra policije preuzela je Marinika Tepić.

U seriji konferencija za medije, Tepić je iznela brojne dokaze sukoba interesa Branka i Nebojše Stefanovića, pa i odgovornosti koju imaju ostali državni funkcioneri u tom koruptivnom lancu. Potpredsednica Stranke slobode i pravde istakla je i značaj Rasima Ljajića, ministra trgovine. Pored nekoliko drugih, Ljajićevo ministarstvo odobrava svaku prodaju oružja. Tepić tvrdi da privatne kompanije dozvole za trgovinu plaćaju po 120.000 evra. Mito se, logično, sliva u privatne džepove, a ne u budžet.

Za raskrinkavanje afere "Krušik", kojom je uzdrman režim, pored uzbunjivača Aleksandra Obradovića, najzaslužnija je Marinika Tepić. Međutim, pored hrabrosti, pokazala je i spremnost da plasira samo dokaze koji ne ugrožavaju značajne likove iz zajedničke prošlosti. Nije korektno optuživati Ljajića, a ne pomenuti Stevana Nikčevića, državnog sekretara u Ministarstvu trgovine. Ako neko u Srbiji zna sve o trgovini oružjem, zna Nikčević. Od 2002. do 2012, kao funkcioner Demokratske stranke, Nikčević je bio generalni direktor Jugoimport SDPR-a, državnog preduzeća za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom. S tim iskustvom, mnogo je verovatnije da je on ugovarao poslove, pa i one sa 120.000 evra mita, nego zubar Ljajić.

Tepić i njene kolege iz Saveza, pored oca i sina Stefanovića, ističu i ulogu Slobodana Tešića. Zbog spornog poslovanja u trgovini oružjem Tešić i nekoliko njegovih saradnika nedavno su stavljeni na američku crnu listu. Nije mu prvi put, nalazio se na takvoj listi Ujedinjenih nacija zbog šverca oružja u Liberiju.

Grupa nezavisnih istražitelja, koju je osnovao Savet bezbednosti, utvrdila je da je nekoliko srpskih firmi, među kojima i Tešićev "Temeks", prebacila u Liberiju više od 50 tona vojne opreme i ručnih bacača, mitraljeza, pištolja i nekoliko desetina miliona metaka različitog kalibra.

Tada je na vlasti bio Đinđić, a u fotelji direktora SDPR-a Nikčević, što dokazuje da se Tešić već dvadesetak godina bavi krijumčarenjem oružja u saradnji sa svakim režimom.

U formi oportuniteta, nedavno je odloženo krivično gonjenje rukovodilaca Đilasove "Dajrekt medije". Istovremeno, "Dajrekt medija" je Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta "Dr Vukan Čupić" donirala dijagnostički aparat vredan 1.150.000 dinara i rešila se problema s pravosuđem. Niko neće biti iznenađen kad se na taj način, posle promene vlasti, pod tepih gurnu optužbe protiv Branka Stefanovića, Slobodana Tešića i ostalih učesnika u spornoj trgovini oružjem iz "Krušika".

Opozicionari, u nekim slučajevima, ne čekaju da se okolnosti promene, nego štite svoje poslovne ortake koji sarađuju s Vučićem. Da nije tragično bilo bi smešno kad funkcioneri Saveza za Srbiju optužuju Slavišu Kokezu za poslovne malverzacije, zaključno s prodajom kompanije Vin Vin.

Kokeza je iskoristio povlašćen položaj i bliskost s kumom Vučićem, pa firmu, koju je pre pet godina platio 19, sad prodaje za 130 miliona evra. Sram ga bilo!

Sram bilo i opozicionare koji ne smeju da izgovore ime kupca Vin Vina. To nije zgodno, pošto je u pitanju Nenad Kovač, zvani Neša Roming, dugogodišnji poslovni saradnik Dragana Đilasa.

njihovim poslovnim vezama, uključujući i onu iz koje je nastao Bus Plus, godinama je govorio i Boško Obradović. Dok se bavio politikom, lider Dveri je ukazivao na Kovačeve i Đilasove veze sa Aleksandrom Vučićem i njegovim kumom Nikolom Petrović.

Danas, kad, kao jedan od lidera Saveza za Srbiju, otkriva "kriminalne krugove" u "tajnom društvu Pravda", Obradović naprasno zaboravlja da pomene stare tvrdnje da je Đilas finansirao Vučićeve dnevne novine s tim nazivom. Nije Obradović senilan, nego oprezan. Ne sme da se zamera lideru uz koga je vezao svoj opstanak na političkoj sceni.

- Srbija može da se promeni za šest meseci, potrebna je samo politička odluka - tvrdi Dragan Đilas.

U pravu je. Kartel Aleksandra Vučića naneo je ogromnu štetu državi i narodu, ali njeno saniranje može da počne u kratkom roku. Baš kao što kaže Đilas, potrebna je samo politička odluka da se krene u taj posao. Dovoljno je da se oslobode policija, tužilaštvo i sudovi. Kad bi se postupci vodili u skladu sa zakonom, a ne prema interesima politikanata iz svih stranaka, brzo i lako bi se Srbija očistila od kriminalaca te vrste.

Naravno, to ne može da se očekuje od partijskih kadrova kojima je omerta važnija od zakona, pa štite jedni druge. Nije realno nadati se da bivši visoki funkcioneri Demokratske stranke, okupljeni u Savez za Srbiju, mogu da obave taj posao i da pravdi privedu svoje kolege, poslovne partnere, sponzore ili ortake iz drugih stranaka. Interesi su im se suviše umrsili, mnogo toga pamte, pa moraju još više usluga da vraćaju. Oni ne mogu da isprave grešku iz 2000. i da s kašnjenjem donesu "šesti oktobar".

Čišćenje Srbije može da se obavi samo potpunim resetovanjem sistema, vraćanjem na nultu tačku. Na toj tački nema mesta za sve simbole prošlosti koja traje, bez obzira na to u kojoj stranci se trenutno nalaze. Da bi Vučić pao, Srbija mora da ustane, a nema ko da je podigne. Ova garnitura opozicionara to ne može, taj posao obaviće neki drugi, novi i nekompromitovani ljudi, koji nikome ništa ne duguju, pa mogu da očiste državu.