Knjiga Branislava Gulana, ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (13)

Sela, uskoro spomenici skorašnjeg života

Branislav Gulan, je član Naučnog drutšva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela SRbija, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće- Drutšva novianra Vojvdoien u 2019. Godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredien u Srbiji - Spsavanja sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja.

Branislav Gulan

Najsiromašnija zemlja subsaharskog regiona

Srbija ima veoma skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje su na nivou najsiromašnijih zemalja podsaharskog regiona

Fizički obim ostvarene poljoprivredne proizvodnje u tranzicionom periodu imao je velike oscilacije: sa dvocifrenim stopama rasta i pada sa prosečnom stopom novostvorene vrednosti na godišnjem nivou od 1,4 odsto, što je manje u odnosu na period 1980-2000. godine. Optimalni model održivog rasta poljoprivrede, za koji Srbija ima potencijale, računa se prosečnom stopom od četiri do pet odsto tokom narednih deset godina. On je istakao je da tako skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje je Srbija ostvarila u prethodnom periodu imaju na globalnom nivou samo najsiromašnije zemlje subsaharskog regiona.

U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta, ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost, ni učešće u BDP-u, a prema analizama nastalim na osnovu podataka zvanične statistike, neki od ovih indikatora pogoršali su se od 2012. godine, navodi VOICE (www.voice.org.rs ). Stopa razvoja poljoprivrede Srbije za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto u proseku godišnje.

Dodaje se da je paradoksalno da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj je u prošloj godini došlo i do smanjenja površina pod sistemima za navodnjavanje, pa se u 2018. godini navodnjavalo samo 46.823 hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno oko 1,4 odsto od ukupnih obradivih površina, što je sedam odsto manje u odnosu na godinu ranije.

Ako se nastave postojeći trendovi za deceniju sela će nam ostati samo tužni spomenici nekadašnjeg života.

VOJVODINA

Naselja kojih više nema

Sela nestaju i u nekad najrazvijenijem delu Jugoslavije, Vojvodini. Nekoliko kilometara od Bačke Topole, posle sela Gunaroš, počinje napušteno selo Obornjača, koje je u XXI veku potpuno izumrlo.

U jedinoj kući u Obornjači koja je i dalje pod krovom obitava Robert iz Bačkog Gradišta koji se u Obornjaču privremeno naselio kao sezonski radnik. „Ja sam jedini stanovnik. Tu sam sa stadom ovaca, osamdeset komada, i nema žive duše oko mene", kaže Robert.

Kako kaže, unajmljen je da čuva ovce, jer ima mnogo kradljivaca, pa su i okolne kuće nestale delom zbog toga što je nekome usfalilo građevinskog materijala, zabeležila je, na moj predlog, Ivana Miljković, iz RTS-a 26. novembra 2016. godine. U Obornjači je nekad postojala škola, a stanovnici obližnjeg sela Gunaroš sećaju se i stočne pijace koja se tu održavala.

U ovim sredinama bila su mala gazdinstva. Poljoprivredna politika ne ide u tom pravcu da podržava mala, nego velika gazdinstva, ljudi ne mogu da nađu svoj interes, idu i traže posao", kaže Atila Babi, predsednik opštine Bačka Topola. Po njegovim rečima, u opštini su pomak nameravali da naprave prostornim planom u kojem opustela sela u budućnosti vide kao vikend-zone.

Za Obornjaču, koja nema reku, jezero ili drugu prirodnu atrakciju, ni ovakav potez verovatno neće biti spasonosan. Prema poslednjem popisu stanovništva, Obornjača je samo jedno od jedanaest napuštenih sela u Srbiji. „Zapaža se stalno povećanje broja naselja sa manje od stotinu stanovnika. Sva ta naselja se mogu smatrati ugroženim koja će u nekom doglednom periodu ostati bez stanovnika.

Najugroženija su ona u kojima ima manje od deset stanovnika, takvih ima stotinak", kaže načelnik odeljenja za popis stanovništva Republičkog zavoda za statistiku, Ljiljana Đorđević. U narednih nekoliko godina, spisku naselja bez žitelja pridružiće se i desetak sela na jugu zemlje u kojima trenutno žive po jedna ili dve duše.

U sremskom mestu Ležimir u podnožju Fruške gore, na samo dvadesetak kilometara od Sremske Mitrovice, razgovaramo sa Đorđem Jovićem, matičarom i šefom mesne kancelarije u ovom selu. Kaže, muči ga što jedva jednom godišnje otvori knjigu rođenih, da bi upisao novog stanovnika sela. U ruci mu je, kako objašnjava, najčešće matična knjiga umrlih, jer u ovom selu sa oko 850 stanovnika godišnje umre njih petnaestak, a rodi se jedno ili nijedno dete. „Dosta kuća nam je prazno. Nema pesme, venčanja, dece...

U školu poslednjih godina nijedno dete nije upisano u prvi razred. Nekad je bilo novorođenčadi, pa i posla za nas, matičare. A, danas, na ovu knjigu rođenih u mojoj kancelariji pada prašina", pričao je Đorđe, dugogodišnji matičar u Ležimiru. Selo polako izumire, kuće se prazne i urušavaju, jer nema ko da ih opravlja i brine o njima. Tako je završila i kuća nekadašnjeg čuvenog knjižara i štampara Gligorija Vozarevića, koja je zaštićeno kulturno dobro. Pala je sama od sebe.

Mnoge kuće su po nekoliko decenija zatvorene, u selu je pedesetak neženja, mlade žene neće u selo, pa nema svadbi, ni veselja, kakva su nekad priređivali Fruškogorci. U selu su zatvorene čak i kafane, seoska zadruga, ali i čuvene ležimirske krečane, iz kojih se u ovo doba godine izvijao dim i čekalo da se poznati ležimirski kreč ispeče, pa da krene prodaja po Sremu, Bačkoj, Mačvi i Banatu.

U poslednjoj seobi Srba, iz Kninske Krajine, ovde je stiglo i ostalo deset porodica, međutim, surovu prognozu ovdašnjeg matičara da će za deset godina polovina od 360 domova u Ležimiru ostati prazna, potvrđuje i osamdesetosmogodišnji starac Petar Mišić...

Manjak hrane

I pored nestajanja sela i smanjenja sanovnika ukazuje se da u Srbiji neprestano raste uvoz poljoprivrednih proizvoda. Vrednost izvoza u 2018. godini od oko 3,36 milijardi dolara veća je 5,8 odsto u odnosu na ostvarene rezultate u 2017. Ali uvoz u 2018. od 2,03 milijarde dolara je 10,7 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Pomenute tendencije stagniranja spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije prisutne su počev od 2012. godine u kontinuitetu uz godišnje oscilacije.

Potrošnja i uvoz hleba

Hleb je najvažnija životna prehrambena namirnica i praktično jedina namirnica koja se svakodnevno jede od rođenja pa do smrti. Prehrambeni značaj hleba naročito dolazi do izražaja u periodima teške ekonomske krize i rastućeg siromaštva (a to vreme je stiglo u Srbiju jer se oko 1 stanovništva nalazi na pragu siromaštva) kada, po pravilu, dolazi do smanjivanja potrošnje ostalih, bioloških i nutritivno vrednijih, životnih namirnica, (mesa, mleka, sira, voća i povrća) a raste potrošnja, ali i uvoz hleba.

Međutim, da li napred navedeno ''pravilo'' važi danas u aktuelnoj ekonomskoj situaciji u Srbiji? Odgovor je: NE VAŽI.

Da bismo utvrdili kakve su aktuelne tendencije u Srbiji, analizirali smo potrošnju hleba po glavi stanovnika u zadnjih osam godina (2006.-2013. godine).

Iz napred iznetih tabelarnih podataka može se konstatovati sledeće:

l. U poslednjih osam godina (za period 2013.-2006.) prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je za 14,09 kilograma ili za 13,88%.

Anketa koju radi RZS prikazuje zbirno stavku ''hleb i pecivo'' te je neophodno napomenuti da u strukturi iskazanih podataka potrošnja hleba po stanovniku opada a potrošnja peciva blago raste.

Prema našim procenama potrošnja peciva po glavi stanovnika u Srbiji iznosi oko 10 kilograma.

Trend smanjivanja prosečne potrošnje hleba i blagog povećanja potrošnje peciva po stanovniku odavno je prisutan i u razvijenim zapadnim državama i osim što po smanjivanju potrošnje hleba polako pratimo razvijene zapadne države (gde je inače dugoročno prisutan trend kvalitativne promene u strukturi ishrane) u Srbiji je kao dodatni faktor smanjivanja potrošnje hleba u zadnjih nekoliko godina prisutan trend povećanja siromaštva značajnog dela stanovništva (odnosno postoji kategorija stanovništva koja nema dovoljno novca da svaki dan redovno kupuje hleb).

Dodatni argument za ovu konstataciju je i činjenica da je država posebnom Uredbom (već četvrtu godinu za redom) regulisala maksimalnu maloprodajnu cenu hleba od brašna ''T-500'', vekna od 500 grama, čija trenutna propisana maloprodajna cena (MPC) iznosi 46,00 din/kg međutim, zbog velike konkurencije na strani ponude i smanjene tražnje navedena vrsta hleba (naročito van velikih gradova) se prodaje po cenama znatno nižim od propisanih (zabeležena je i cena od 29,00 din/vekni).

U poslednje vreme u većim gradovima su zabeležene pojave dnevnih ''akcijskih prodaja hleba'' posle dvadeset časova, kada se hleb prodaje u pola redovne cene.

Teško je odrediti koliki uticaj na pad prosečne potrošnje hleba po glavi stanovnika u Srbiji ima svaki od napred navedena dva faktora.

KARAKTERISTIKE POTROŠNJE HLEBA PO REGIONIMA

Posmatrajući regionalno, ukupna potrošnja hleba po glavi stanovnika je ispod navedenog proseka u razvijenijim područjima u Srbiji a iznad proseka u regionima čiji je GDP ispod proseka (uz napomenu da je, za razliku od potrošnje hleba, potrošnja peciva po glavi stanovnika u razvijenijim regionima veća od procenjenog proseka od 10 kilograma, odnosno manja u nerazvijenijim regionima). Za 2013. godinu podaci o prosečnoj potrošnji hleba i peciva su sledeći:

Imajući u vidu napred iznete činjenice i konstatacije neophodne je izvršiti novu, revidiranu procenu bilansa potrošnje brašna za ljudsku ishranu po namenama.

Bilans proizvodnje i potrošnje brašna za ljudsku ishranu u Srbiji

Prema procenama ''Žitounije'', koje su saglasne i sa procenama Ministarstva poljoprivrede, ''Žita Srbije'' i Privredne komore Srbije (i praktično dokazane preko potrošnje evidencionih markica za brašno), godišnja meljava pšenice iznosi oko 1,200.000 tona.

Od navedene količine pšenice proizvede se oko 860.000 tona brašna. Predmetne količine brašna utroše se za proizvodnju hleba i peciva, neposrednu potrošnju stanovništva, testenine, konditorsku industriju i izvoz.

Proizvodnja hleba i peciva

Procena godišnje potrošnje hleba i peciva u Srbiji iznosi:

HLEB - broj stanovnika 7,146.759 x 77,43 kg = 553.000 tona x 0,72 =398.000 tona

PECIVO - broj stanovnika 7,146.759 x 10 kg = 71.470 tona * 0,72 = 52.000 tona

Potrošnja brašna i testenine

Godišnja proizvodnja testenina cca 39.620 tona x koef. 1,05 = 42.000 tona brašna

(NAPOMENA: Proizvodnja industrijskih fabrika testenina u 2014.godini iznosila je 26.620 tona aprocena za proizvodnju ostavrenu kod zanatskih pogona iznosi oko 3.000 tona)

POTROŠNJA BRAŠNA ZA KONDITORSKU INDUSTRIJU

Godišnja proizvodnja konditorskih proizvoda u Srbiji iznosi 99.830 tona * koef. 0,54 =54.000 tona brašna

POTROŠNJA BRAŠNA U DOMAĆINSTVIMA

Građani troše brašno za neposrednu potrošnju u domaćinstvu kroz tzv. mala pakovanja brašna (pakovanja 1/1, 2/1,5/1 i 10/1). Prema egzaktnim podacima prosečna godišnja proizvodnja ''malih'' pakovanja brašna iznosi oko 106.000 tona od čega se oko 8% ili oko 15.000 tona izveze. Prema tome, domaća potrošnja malih pakovanja brašna u domaćinstvima u Srbiji iznosi oko 91.000 tona.

IZVOZ PŠENICE I BRAŠNA RODA decembra 2019. GODINE

Pšenica čeka kupce

U 2019. godini iz Srbije je u svet izvezeno 155.528 tona pšenice i 76.787 tona brašna od pšenice. Bilansni višak pšenice za izvoz u ekonomskoj 2019/20.godini, za preostalih šest meseci, iznosi oko 1.131.000 tona

Prema raspoloživim podacima (izvor podataka "Žita Srbije" odnosno Uprava carina) dostavljamju podatke o izvozu pšenice i brašna u periodu JUL 2019.-DECEMBAR 2019. godine:

IZVOZ PŠENICE roda 2019.godine

(Nastavak u sledećem broju)

1

Od kako se raspala Jugoslavija nepoznat je broj magaraca u Srbiji

MAGARCI U BROJEVIMA

Da li postoji osoba na planeti koja bi umela da da odgovor na pitanje: po čemu su slični SAD i Albanija, Rumunija i Francuska, Bugarska i Švajcarska, Mađarska i Izrael, i Hrvatska i Australija? Sumnjam. Priložena tabela nam daje očigledan odgovor: po broju magaraca.

Osetio sam se prilično uvređenim što srpskih podataka u bazi FAO nema. A, onda sam posumnjao u svetsku zaveru, ili spregu međunarodnih snaga sa našim evropejcima, jer ne nedostaju samo podaci Srbije, nema ih ni za Bosnu i Hercegovinu ni za Crnu Goru! Razočaran, pomirio sam se sa mogućnošću da pogledam podatke iz bivše Jugoslavije i da saberem sve popisane magarce u svetu.

Sa grafikona broja magaraca u SFRJ možemo videti da je njihov broj naglo smanjen sa 130.000 u 1965. godini na 38.700 u 1966. godini pa ispada da su magarci bili najveće žrtve privredne reforme iz 1965. godine. Najmanji broj bio je u 1983., kada se spustio na samo 10.000 i nagli oporavak je nastupio u 1990. i 1991. jer je broj povećan sa 13.360 u 1989. godini na 29.360. Da li su pred kraj Jugoslavije delovale neke poljoprivredno podsticajne mere kako bi se sprečio nestanak magaraca ili je dejstvovao probuđeni preduzetnički duh ranog kapitalizma nije mi poznato.

U svetu je popisano 45.798.364 magaraca što daje samo jednog magarca na 164 humanoida, i upozorava na ozbiljnu ugroženost ove životinjske vrste. Više od polovine ukupnog broja nalazi se u samo pet zemalja: Etiopiji, Pakistanu, Kini, Meksiku i Čadu. Ipak, kao ekstremnom individualcu pažnju mi zaokuplja podatak da su ostala samo dva magarca u Belgiji.

Da li su u paru, homoseksualnom ili biseksualnom, ili su ko zna gde sami i osuđeni na doživotnu usamljenost. Sećam se magarca kod Hercegovačke Gračanice koji mi je ugrizao sina, mada svi Trebinjci tvrde da je miroljubiv, i pitam se, da li je još uvek tamo kao manastirska atrakcija, kaže dr Miroslav Zdravković, analitičar u Narodnoj banci Srbije.

Ima li još kojeg magarca u „krugu dvojke" ili na širem području Beograda? Bez popisnih podataka u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i u Srbiji izlišno je postavljati ovakva pitanja.