(P)likovi

Američka duboka država pokjušava da održi Vučićev kartel na vlasti

Marš, svi u zatvor

Srbija nema izbora. I ako se 21. juna održi glasanje, to neće biti regularni skupštinski i lokalni izbori, već Vučićeva oproštajna predstava, pred pad s vlasti i odlazak na robiju. Naprednjački kartel može da osvoji 70 odsto glasova, može da u parlament uvede sve korumpirane lažne opozicionare i da smrvi ostatke stranaka pravih političkih protivnika, ali sve mu je uzalud. O razlozima koji će izazvati propast svih diktatorovih mahinacija piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada bliski Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić, kad primi neophodnu dozu sedativa, voli da se predstavlja kao tolerantni demokrata, zaštitnik ljudskih prava, pun empatije prema građanima, spreman da se žrtvuje za opšte dobro. U aktuelnom predizbornom sloganu sabrao je osnovne laži, na kojima tri decenije parazitira na političkoj sceni. "Za budućnost naše dece", kaže, boriće se on, simbol mračne prošlosti, koja je u smrt, izbeglištvo i bedu oterao milione tuđe dece. Sve što Vučić misli, govore njegovi hipnotisani sendvičari. - Marš iz Srbije, marš! Marš fašisti i lopovi! Gamad! Treba istrebiti gamad! U zatvor! Svi! Treba svi da budete prognani iz Srbije. Marš, lopovi! Govna! Fašisti, mamu vam jebem u pičku - urlala je nedavno, pred Skupštinom, zadrigla izblajhana matora naprednjakuša.

Uvrede i pretnje, kojima je ona zasula opozicionare, opisuju suštinu Vučićeve politike. U skladu s vlastitim karakterom, diktator koristi sve fašističke metode obračuna s političkim protivnicima. Kad bi mogao, s normalnim ljudima bi postupao baš kao što kaže ova baba: jednu trećinu bi spakovao u zatvor, drugu bi proterao, a treću istrebio kao gamad. No, i Vučić je svestan da se bliži vreme u kome će se taj recept primeniti na njegovom zločinačkom udruženju. Da bi odložio neizbežni susret sa sudbinom, pokrenuo je kompletan mehanizam za proizvodnju predizbornih laži, zabluda i prevara.

Političke pripreme, koje je odradio još pre tri i po meseca, Vučić je morao da promeni u značajnoj meri, zbog okolnosti koje je izazvala pandemija korona virusa. Iz opšte nesreće, kao i uvek u takvim prilikama, izvukao je najbolje za sebe i najgore za celu Srbiju. Uveo je vanredno stanje i u potpunosti okupirao političku scenu.

Opoziciju i ostatak naroda stavio je u kućni pritvor, da bespomoćno gledaju njegovu morbidnu kampanju. Na kraju, proglasio je svoju pobedu nad virusom, iza koje je ostalo 240 grobova i ogromna rupa u državnom budžetu.

Dok su pošteni ljudi strahovali za svoje i zdravlje svojih bližnjih, Vučić je radio jedino što dobro zna - tuđi novac je trpao u svoje džepove. "Ovi iz bivše vlasti znaju kako su krali pare, pa misle da tako radimo i mi. Mi se borimo za svaki respirator, za život ljudi. O nabavci medicinske opreme podneću izveštaj kad sve prođe. Sad me ne pitajte kako dolazimo do tih respiratora i kako ih plaćamo, kasnije me zatvorite, ubijte, radite šta hoćete", rekao je diktator, koji je prisvojio državni budžet i ukinuo zakone o kontroli javnih nabavki. U jednom intervjuu, pomenuo je da je na nabavku medicinske opreme potrošio 370 miliona evra.

Naravno, ni dve nedelje po ukidanju vanrednog stanja, Vučić nije podneo izveštaj o svojim trange-frange kombinacijama. Umesto ugovora i faktura, opljačkanim građanima je ponudio samo ćutanje. To i ne čudi, s obzirom da razlika u vrednosti kupljene robe i njenoj realnoj ceni iznosi 190 miliona evra.

I bez zvaničnih podataka, koje Alek krije kao zmija noge, odnosno kao Angelina Fahriju, lako mogu da se utvrdi količina novca koji je prisvojio.

Vučić je rekao da je kupio hiljadu resporatora po ceni od 45.000 evra po komadu. U to vreme, Dragan Đilas je donirao UNICEF-u novac za nabavku respiratora za Srbiju, pa je saznao da ih je ta međunarodna organizacija kupovala za po 25.000 dolara, odnosno 22.000 evra. No, čak i da je Vučić zaista plaćao koliko kaže, to ukupno iznosi 45 miliona evra.

Ako se saberu cene ostale medicinske opreme - oksigenatore, pulsne oksimetre, zaštitne rukavice, naočari, vizire, odela i maske N95, hirurške maske i toplomeri, kao i troškovi transporta - po kojima je nuđena na Alibabi, konačni račun kaže da sve to košta 179.480 miliona evra. Gde je nestalo 190 miliona evra utvrdiće neka buduća istraga, kad Srbija postane demokratska i civilizovana država makar kao što su danas Bolivija ili Bosna i Hercegovina.

Marselo Navajas, bolivijski ministar zdravlja, nedavno je uhapšen zbog korupcije pri nabavci respiratora. Bolivija ima duplo više stanovnika od Srbije, a tamo je zabeležen isti broj stanovnika inficiranih korona virusom, sa skoro duplo manje smrtnih slučajeva. Samoproglašena predsednica Žanin Anes naredila je istragu nabavke medicinske opreme u vreme pandemije, što je rezultovalo hapšenjem ministra zdravlja.

Afera "respiratori" potresa i Bosnu. Tužilaštvo BiH pokrenulo je istragu sporne nabavke sto kineskih respiratora, plaćenih ukupno oko pet miliona evra. Policija je upala u Ured predsednika vlade, oduzela obimnu dokumentaciju, snimke bezbednosnosnih kamera, kompjutere i telefone šefa kabineta premijera, kao i nekoliko njegovih saradnika. Tužilaštvo vodi istragu, saslušava osumnjičene, pljušte ostavke, a mediji slobodno izveštavaju o aferi.

Nažalost, Srbija nije pravna država čak ni u poređenju s Bolivijom i Bosnom i Hercegovinom. Srpski predsednik ne želi istrage, jer svi tragovi kriminala i korupcije vuku ka njemu.

Kad je proglasio pobedu nad koronom, Aleksandar Vučić je odmah pojačao predizbornu kampanju tvrdnjom da je srpska privreda vrlo stabilna, a fiskalna projekcija odlična.

Opterećenja, definisana u rebalansu budžeta, koji je potvrđen krajem aprila, Vučić je rešio dodatnim zaduživanjem. Jedno vreme je tvrdio da u budžetu ima dovoljno novca i za isplatu obećanih sto evra svim punoletnim građanima, pa nema potrebe da se uzimaju krediti koje su nudili Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za obnovu i razvoj.

Desetak dana kasnije Srbija je uzela 200 miliona evra pozajmice od EBRD-a i još dve milijarde evra, ne zna se od koje banke ili fonda. Zna se samo da će za sedam godina, koliko traje taj aražman, Srbija morati da plati kamate od 472,5 miliona evra!

Normalan čovek ne može da shvati zašto je odbijena ponuda, jeftinija za više od 300 miliona evra. Zdrav razum nema veze s Vučićem, njegove kombinacije se svode na prostački kriminal. Ponude MMF-a i EBRD-a nije prihvatio jer oni strogo kontrolišu tokove novca. Vučiću se više isplati da uzme skuplje kredite, kojima može da raspolaže u skladu s vlastitim lukrativnim interesima. Baš ga briga za veće kamate, ionako će ih otplaćivati građani, a ne on.

U ratu s koronom, stotine hiljada radničkih porodica palo je na ivicu bede, u potpunu neizvesnost. Profitirao je Vučić. Punih džepova, sefova i računa, prepustio se rešavanju komplikovanih političkih problema.

Naprasno, kako je uveo, tako je i ukinuo vanredno stanje da bi nastavio izbornu proceduru. Iako mu se svidela ozvaničena diktatura, u kojoj je po nekoliko dana pritvarao ceo narod, nekažnjeno kršio Ustav, zakone i ljudska prava, hapsio i drakonski kažnjavao stare i nemoćne, morao je da prekine taj morbidni šou i da ubrza izborni proces. Svakim danom Srbija tone u sve dublju recesiju, mali privrednici gube poslove, velike firme otpuštaju radnike, a strani investitori zatvaraju pogone. Privredni kolaps nije moguće izbeći, ali za Vučića je važno da se izbori održe pre nego što se birači suoče s posledicama.

Izborni uslovi su i ranije bili sporni, ali to Vučića nije sprečilo da i njih pogazi promenom zakonske regulative. Usred kampanje, promenio je zakon, pa je šest izbornih lista birano po jednom, a ostale će po drugom zakonu. Ni to nije moguće u Boliviji, Bosni, Zanzibaru ili Tunguziji, već samo u Vučićevoj Srbiji. Od zakona, važnije mu je da olakša posao prikupljanja potpisa za satelitske stranke i koalicije, koje su mu potrebne kao dekor u budućem skupštinskom savezu.

Strah mu je dodatno podjarila Tanja Fajon. Predsednica Odbora Evropskog parlamenta za stabilizaciju i pridruživanje Srbije Evropskoj uniji najavila je mogućnost da izbori budu odloženi. Kako je rekla, jedan opozicioni lider, koji se zalaže za bojkot, u pismu joj je predložio da utiče na vlast u Srbiji da otkaže izbore za "dva-tri meseca, posle godišnjih odmora". Fajon nije otkrila koji opozicionar je u pitanju, ali svi su odmah posumnjali u Dragana Đilasa. - Političari se ponašaju kao studenti pred ispit. Nespremni bi da ga odlože, a vredni mogu odmah u prvom roku. A mogu i oni koji su spremili puškice, bubice i sva druga pomagala za varanje - rekao je rektor Vučić, zabrinut zbog Đilasovih pomagala iz Brisela.

Đilasov poziv Tanji Fajon da prinudi Vučića na odlaganje izbora makar za dva-tri meseca ima nekoliko motiva. Prvi, o kome se javno spekuliše, zasniva se na proceni da je osnivaču Saveza za Srbiju potrebno vreme da pripremi zaokret u politici i alibi za odustajanje od bojkota. Đilas je potpisao "Sporazum s narodom", kojim je obećao bojkot izbora pod ovakvim uslovima. Međutim, ako bi Vučić pristao na dijalog sa opozicijom, dozvolio da se koliko-toliko uredi birački spisak i minimalno koriguje uređivačka koncepcija nekoliko televizija s nacionalnom frekvencijom, to bi moglo da se predstavi kao "ispunjenje zahteva". Posle nekoliko emisija na RTS-u i Pinku, Đilas bi to predstavio kao pobedu posle koje Savez za Srbiju može i treba da izađe na izbore.

Ozbiljniji razlog za odlaganje, na kome insistira Đilas, odnosi se na najvažnije političko pitanje, na status Kosova i Metohije. Prema Đilasovim informacijama, Amerikanci su priveli kraju posao oko potpisa tzv. sporazuma o dobrosusedskim odnosima izveđu Srbije i Kosova. U Vašingtonu su pristali na deo Vučićevih zahteva za "korekcijom granice".

U toj trgovini, Vučić će Albancima prepustiti Trepču i Gazivode. Bez Trepče, srpska opština Zvečan svešće se samo na selo, a bez Gazivoda, Srbima će ostati samo 30 odsto teritorije opštine Zubin Potok.

Kad leva obala Gazivoda pripadne opštini Istok, Albanci će se prvi put spojiti sa Sandžakom, od koga ih je, kao tampon zona, delio Ibarski Kolašin. Od Ibra do Preševa, uključujući i deo tzv. Preševske doline, pripašće Albancima. Severna Mitrovica dobiće status distrikta, poput Brčkog u Bosni. Naravno, u distriktu će većinu imati Albanci.

Na taj način, u albanskoj lažnoj državi Kosovo ostaće 1.600 crkvenih objekata i sto hiljada Srba. Za Vučića to nije bitno. Srbija će dobiti Leposavić i južne obronke Kopaonika, gde će njegovi gangsteri nastaviti da grade hotele i šumske staze za šverc droge, oružja, nafte, ljudi i ostale robe.Vučiću je to dovoljno, bar on tako misli, da bi preko svoje Velike propagande laži sporazum s Albancima predstavio kao još jednu svoju blistavu diplomatsku pobedu.

Status distrikta Severne Mitrovice i "osvajanje" Leposavića prikazaće kao maksimum koji je Srbija mogla da postigne u pregovorima. Istovremeno, to će garnirati parolama kako se on žrtvovao da bi se sklopio trajni mir na Kosovu, na kome Srbi ionako nemaju ni metar svoje zemlje, i povede medijsku antiratnu kampanju u kojoj će tvrditi da ni po koju cenu neće slati nečiju decu da ginu za Kosovo. Albanci će zaokružiti državnost svoje republike na teritoriji južne srpske pokrajine, Kosovo će dobiti mesto u Ujedinjenim nacijama i kraj priče.

Vučić je uveren da mu taj scenario neće ugroziti političke pozicije. Opljačkao je više od tri milijarde evra, rasprodao je rudnike, reke i oranice, oteo je više od polovine zemljišta u Beogradu, ovu i nekoliko sledećih generacija osudio na dužničko ropstvo i nikom ništa, Srbi se nisu usprotivili. Ipak, Vučić ne želi da rizikuje, pa da taj plan realizuje pre izbora. Koliko god sad izgledala jadna i ponižena, Srbija je zemlja čuda, začas može da ustane protiv pomahnitalog izdajnika.

Odlaganje izbora za tih Đilasovih dva-tri meseca, dovelo bi do toga da Vučić vodi kampanju u kojoj bi morao da objašnjava zašto je pristao da bude prvi vladar u srpskoj istoriji koji se dobrovoljno i trajno odrekao "svete srpske zemlje".

Na tome mu neće zameriti Bogoljub Karić, Milija Ktitor Milosavljević, Zvonko Veselinović ili Milena Popović, kao ni nekoliko hiljada kosovskih pobegulja, koji su se, preko naprednjačkog kartela udomili u vladajućoj strukturi, ali njih je ipak mnogo manje od iskrenih srpskih patriota, kojima je Kosovo i Metohija sinonim za koren, pravdu, veru i istinu. Ako se ta veleizdajnička tema poklopi sa prvim jačim udarom recesije, eto diktatoru problema. Pritisci, pretnje i podmićivanje neće mu pomoći da sačuva ni pola dosadašnjih glasača.

Umesto da rizikuje, Vučić je odlučio da ubrza izborni proces i prljavi posao završi 21. juna. Mešetarenjem sa strancima uspeo je da obezbedi njihovu podršku. Angela Merkel, odlazeća nemačka kancelarka, pod pritiskom Amerikanaca odustala je od suprotstavljanja promeni granica između Srbije i Kosova. To joj više nije bitno, ima prečih problema.

Zato njen ambasador u Beograd, Tomas Šib, učestvuje u Vučićevoj predizbornoj kampanji. Šib pokušava da obezbedi legitimitet izbora, odnosno Vučićeve pobede, pa utiče na Savez za Srbiju da odustane od bojkota, jer je, kako kaže, bojkot sušta suprotnost demokratiji.

Suština demokratije, valjda, promovišu naprednjački batinaški eskadroni, narko dileri kojima komanduju stranački i državni funkcioneri, kupci glasova mrtvih duša, direktori javnih preduzeća koji radnike pretnjama teraju na izbore...

Takvu demokratiju podržavaju i ostali ambasadori Kvinte, naročito Entoni Godfri, predstavnik američke "duboke države".

Vučić je diplomatama iz SAD i EU prodao Kosovo za svoj ostanak na vlasti. Kinezima je prodao sve što su hteli u Srbiji: rudnike, zemljište, infrastrukturu i odskočnu dasku za skok u Evropu. Čelični brat Si ne mari za Kosovo, baš ga briga za to što ga Vučić upotrebljava u bolesnim predizbornim spektaklima na ulicama Beograda.

Nije jasno zašto na tu ulogu pristaje Vladimir Putin, ali ni sad mu, kao i u prethodnim izbornim kampanjama, nije bilo teško da dozvoli Vučiću da ga instrumentalizuje. Sad to nije uradio susretom, oči u oči, ali za naprednjačku fabriku medijskih prevara dovoljno je što je Putin pristao na telefonski razgovor, pa da to plasiraju kao izraz podrške.

Za unutrašnje potrebe, Vučić je kampanju usmerio na probleme koje je sam stvorio. On je doveo migrante u Srbiju, a sad, kad je nabujalo nezadovoljstvo u narodu, angažuje Vojsku Srbije. Samozvani "vrhovni komandant" nedavno je uputio u Šid dve vojne čete, podigao je helikoptere i avione.

Naravno, to nije bilo potrebno da bi se uhvatila i vratila grupa od 18 migranata, koji su zbrisali iz jednog od kolektivnih centara u Šidu. Upotreba prekomerne sile bila je potrebna da bi se vođa prikazao kao odlučni zaštitnih svojih građana.

Opozicija ne sme da organizuje mitinge, ali to ne važi za Vučića. U orvelovskom stilu, pred 119 televizora iz koga su mu aplaudirali mladi naprednjački paraziti, održao je prvi virtuelni miting u istoriji Srbije. U hitlerovskom nadahnuću, vikao je na ekrane, obećavao med i mleko. Kad se kampanja zahukta, SNS će održati tri prava mitinga. Zlikovci će okupiti sendvičare u Novom Sadu, Nišu i Beogradu.

S druge strane, opozicija mu pomaže svom snagom. Sergej Trifunović je odustao od bojkota, potpis na "Sporazumu s narodom" proglasio je običnim političkim performansom, koji ga ne obavezuje. Postoji nekoliko podjednako zastupljenih teorija o razlozima Trifunovićeve odluke.

Prva, naravno, upućuje na to da je konačno uzeo mito, onih 500.000 evra, koje mu je nudio Vučićev kum Petar Panić. Takvu insinuaciju, koju je izneo Vladimir Gajić, funkcioner Narodne stranke, lider Pokreta slobodnih građana odbacio sa zahtevom da advokat pruži dokaze ili da se "napuši kurca". Drugu opciju, zasnovanu na osnovanim sumnjama, izneo je Saša Radulović, predsednik pokreta Dosta je bilo. Radulović tvrdi da je Trifunović pristao na učešće u izborima po nalogu Dragana Đilasa. Navodno, Đilasu je to bilo potrebno kako bi stvorio uslove za definitivno razbijanje Saveza za Srbiju. Ne u tom smislu, ali u tom smeru idu i informacije koje objavljuje Trifunović. Odgovarajući na napade kritičara iz SzS, on otkriva da mu je Đilas priznao da i sam veruje da je bojkot besmislen i da se dvoumi oko te ideje. - Sve što vam nedeljama govorim, biće vam jasno kad se raspadne Savez za Srbiju. Doduše, to će biti posle izbora, pa će biti malo kasno za neke stvari. Nije frka. Mi pokrećemo lokomotivu, privezaće se mnogi vagoni i ukrcati mnogi putnik. I dalje smo na istom koloseku. Još jednu stvar da vam kažem: ta ista opozicija, koja bukvalno ne radi ništa, da misli da neće da ispuši na izborima, u stvari ne da ispuši, nego da se izblamira, izašla bi itekako na iste i boleo bi je kurac, ne za potpis sa narodom, nego za narod uopšte - tvrdi Trifunović.

U tim rečima ima mnogo istine, naročito u delu koji opisuje odnos vajnih opozicionara prema narodu. U drugom kontekstu, objašnjavajući zašto Narodna stranka nije podržala štrajk glađu Boška Obradovića, potpredsednik te stranke Zdravko Ponoš je otkrio da se i lider Dveri nećkao po pitanju bojkota: "Obradović je imao dva potpuno suprotna stava o izborima, koja je menjao u relativno kratkom roku. Bio je jedan od tvrdih zagovornika bojkota, a onda je, u jednom momentu predložio da se ide na izbore. Posle toga se opredelio da se o tome razgovara. Boško rebrendira Dveri. To je legitimno, ali, ako sarađujemo, moramo da se dogovaramo."

Za razliku od ostalih lidera Saveza za Srbiju, Obradović jedini vodi aktivnu kampanju. Umesto popuštanja bahatim naprednjacima, na Marjanu Ritičeviću je pokazao spremnost da pruži i fizički otpor. Pokazao je zube i Vučićevoj marioneti Čedomiru Jovanoviću, a Zlatiboru Lončaru je u lice obećao da će ga uhapsiti. I odluka o ulasku u štrajk glađu, ma koliko elitistima izgledala pogrešnom i nepotrebnom, Obradoviću je digla rejting. Narod ne podržava uplakane, skrhane i skrušene tzv. lidere, već traži nekoga ko sili hoće i može da se suprotstavi silom.

Dragan Đilas i Vuk Jeremić sve to znaju u teoriji, ali ne mogu da sprovedu u praksi. Jeremić nije uspeo da sačuva većinu odbora Narodne stranke, pa se povukao u defanzivu, da sačeka neko bolje vreme. Đilas bi to, možda, takođe uradio kad bi mogao. Međutim, pritisnut je sa svih strana.

S jedne, Vučić ga uporno targetuje kao svog najvećeg protivnika i time mu diže rejting. Ne bi to radio kad bi Đilas zaista mogao da ga ugrozi. S druge strane, predsednik SSP ima milion problema u svom okruženju.

Njegov kum i najbliži saradnik Mlađan Đorđević, zahvaljujući beskompromisnim opozicionim i tvrdim nacionalističkim stavovima natovario mu je teret na leđa, pod kojim se Đilas povija. Đorđević insistira na bojkotu i odbrani Kosmeta, što bitno sužava Đilasov manevarski prostor u odnosu na Vučića i, još bitnije, zapadne centre moći.

Pored toga, Đilas je za glavnog medijskog operativca izabrao Zorana Bašanovića, odmetnutog Vučićevog kuma. Mrka kapa.

Sav očaj srpske opozicije ogleda se u Demokratskoj stranci. Nekoliko visokih funkcionera, narodnih poslanika i članova raznih stranačkih organa stavilo se u službu Aleksandra Vučića. Spletkama i intrigama pokušali su da smene Zorana Lutovca i izvedu DS iz Saveza za Srbiju pravo na izbore.

Lutovac je podneo krivične prijave protiv Aleksandre Jerkov i još nekoliko majstora, koji su falsifikovali potpise, kojima je traženo da se održi nelegalna sednica Glavnog odbora.

U sabotažu su uključeni najsramniji simboli propasti Demokratske stranke, od Balše Božovića i Dragana Šutanovca do Vide Ognjenović i Dragoljuba Mićunovića.

Najbolji recept za raščišćavanje odnosa u Demokratskoj stranci dao je njen bivši funkcioner, advokat Vladimir Todorić. "Demokratsku stranku treba sahraniti, da leš ne smrdi", predložio je Todorić. Vučić je odavno, uz pomoć Borisa Tadića, Đilasa i Šutanovca ubio DS, više ne pomaže nikakvo veštačko disanje.

Ne zna se ko je gori, ko Srbiji nanosi više štete, režim ili opozicija. Jedina ohrabrujuća činjenica upućuje na to da su svi politikanti pokazali svoje pravo lice. Stav naroda videće već na junskim izborima.

Ko god bude bojkotovao glasanje, neće to uraditi zbog Đilasa, Jeremića ili Obradovića, nego zbog sebe. Ko izađe na izbore, uradiće to jer mora, bilo zbog ucene ili mita, ili zato što se nada da su promene moguće i s olovkom u ruci. Od toga, naravno, nema ništa.

Vučić je zakone, pravdu i moral izbacio iz institucija na ulicu. Sa ulice će mu se i vratiti. Običan svet više ne pristaje na ponižavajući ropski položaj. Trpilo je napregnuto do pucanja.

Povod za pobunu nije bitan. Možda će do ustanka doći usled ozvaničenja izdaje Kosova i Metohije, možda zbog ugrožene egzistencije. Svejedno, ishod će biti isti.

U samoodbrani, narod mora da ustane i raščisti političku scenu i to baš po modelu koju je predložila ona baba s početka teksta: Marš, svi u zatvor!