Umesto in memoriama

Vučić je pred odlazak očistio sa političke scene one koji su ga stvarali

I svi su nestali u istom danu

Aleksandar Vučić je naneo nesagledivu štetu Srbiji. Što nije uspeo da opljačka, to je uništio. Pogazio je Ustav i zakone, zaveo diktaturu i državne institucije pretvorio u lični servis. Ipak, treba priznati da je uradio i nešto korisno. Rezultate lažnih izbora montirao je tako da s političke scene nestanu Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Zoran Živković, Vojislav Šešelj i slične štetočine. Bez obzira na motive koji su Vučića naveli na ovu deratizaciju, dobro je što su politički upokojene ili makar marginalizovane sve te aveti prošlosti.

Predrag Popović

Samoproklamovani veliki državnici, stranački lideri i ostali paraziti, koji tri decenije truju srpsku političku scenu, konačno su svedeni na svoju realnu meru. Na nulu.

Za suočavanje sa stvarnošću bilo je dovoljno da normalni građani odbiju da učestvuju u izbornom cirkusu, pa da te političke gromade budu prepuštene na milost i nemilost inženjeringu Aleksandra Vučića.

Ironijom sudbine, Vučić je na političku deponiju oterao one koji su ga stvorili. Svaki od propalih nesrećnika, bez obzira kojim strankama pripadali i na kojim su se funakcijama nalazili, svaki je dao svoj doprinos nastanku ovog zla, koje danas simbolizuje Vučić. Svakome od njih - od Šešelja do Tadića, pa nadalje - pripada deo autorskih prava na Vučićeve zločine, pljačke, prevare i uništavanje države i naroda.

Na kraju, on ih je gurnuo u prošlost, gde im je i mesto.

Većina tih diletanata, koji su odavno dokazali da nisu sposobni da shvate političke procese i svoje mesto u njima, nisu ni slutili šta ih čeka. Svaki iz svog razloga, pristali su da učestvuju u izbornoj predstavi za lakoverne i glupe. Neki su na to prinuđeni, ucenjeni dokazima starih kriminalnih i korupcionaških grehova. Nekima se učinilo da je bojkot Saveza za Srbiju dobra prilika da u slabijoj konkurenciji osvoje poslaničke mandate i mesto na državnim jaslama. U to kolo uskočili su i avanturisti, unapred osuđeni na neuspeh.

Vrlo preciznu analizu uzroka propasti nabeđenih lidera dao je Milomir Marić. U prvom postizbornom intervjuu sa Šešeljem, Marić je mudro zaključio: „Vučić je spustio cenzus na tri odsto, navukao ih kao mlade majmune". Stari Šešelj se složio, ne shvatajući da je i sam navučen.

Upravo je Vojislav Šešelj najkrupniji i najznačajniji Vučićev trofej u ovoj čistki. Uslovljen edipovskim kompleksom, Vučić je odlučio da eliminiše svog političkog oca. Pripreme je, kao što je izveštavao Magazin Tabloid, počeo davno pre izbora.

Prvi udar na Srpsku radikalnu stranku izvršen je pritiskom na njene lokalne glavešine. Sposobniji i uticajniji, stimulisani su da napuste SRS i formiraju grupe građana, sve s obećanjem da će ih SNS pogurati na izborima i obezbediti im odborničke mandate, a ponegde i mesta u opštinskoj vlasti.

Drugi, s manjom upotrebnom vrednosti, ostavljeni su među radikalima, sa zadatkom da tokom izbora, kao kontrolori na biračkim mestima, zažmure na oba oka dok naprednjaci kradu glasove čak i njihovih glasača.

Sanduk s ovozemaljskim ostacima SRS-a, Vučić je zakucao preko Zavetnika, Levijatana, monarhista i rashodovanih amiša iz DSS-a. Svaka grupa tih egzibicionista uzela je ponekog radikalskog birača, dovoljno da SRS osvoji duplo manje glasova, nego što je bilo nevažećih listića.

Postoji nekoliko mogućih razloga za Vučićevu sabotažu. Preko svojih medija, diktator je plasirao priču da su „partneri i prijatelji" iz Evropske unije tražili da spreči ulazak osuđenog ratnog zločinca u parlament. Vučić se, navodno, protivio koliko god je mogao, ali pritisak je bio nepodnošljiv. Taj alibi ne bi trebalo olako odbaciti, baš kao ni pretpostavku da je Vučiću dozlogrdilo da Šešelju daje masnu apanažu u zamenu za ćutanje.

Naprednjaci su još pre četiri godine počeli da šire glasine da Šešelj, preko jedne advokatske kancelarije, dobija 60.000 evra mesečno. Iako taj novac ne ide iz Vučićevog džepa, s obzirom kolika je cicija sigurno je suzama orosio svaki cent, koji je uložio u pakt o nenapadanju. Pored toga, treba uzeti u obzir da Vučić, iako mentalno poremećen, nije naivan. I on zna da će Šešelj kad-tad pokušati da mu se osveti za izdajnički puč u SRS-u 2008. godine.

Kad se vratio iz Haga, Šešelj se razmahao pretećim izjavama. „Imam dva tumora. Jednog sam nazvao Vučić, drugog Nikolić. Oba ću da odstranim i uništim", govorio je goropadni vojvoda. U zanosu, ponekad je javno pretio da će se „osvetiti Vučićevoj deci". Kasnije, kad je legao na rudu, odrekao se tih izjava. Uzalud, Vučić ih je dobro zapamtio, a, dok je bio generalni sekretar SRS-a, hiljadu puta se uverio da je Šešeljeva lojalnost oročena interesom. Čim se okolnosti promene, eto vojvode, eto rata.

U suštini, za ovu temu nije ni bitno šta je pravi razlog, verovatno su uvezani svi navedeni. Šešelju ostaje da razbija glavu i čudi se što ga je bivši potrčko iskoristio i odbacio kao probušeni Dureksov proizvod od lateksa. Šešelj to već radi.

- Mene samo jedna stvar brine, zbog čega je Aleksandru Vučiću toliko stalo da me nema u skupštinskom sastavu. Otkad sam se vratio sa službenog puta u Haški tribunal, mi smo odabrali strategiju političkog delovanja tako da budemo stabilizujući faktor u Srbiji. Mi smo kritikovali ministre kad god smo imali argumente o kriminalu i korupciji. Nikoga nismo štedeli, ali vlast je uvek imala našu podršku za ono što je dobro radila, što se tiče odnosa sa Rusijom i Kinom, u odbrani Kosova i Metohije, nabavci naoružanja i slično. Vučić bi trebalo da se oseća sigurnije da sam ja u parlamentu. Međutim, sad mu smetam. Sprema se nešto zbog čega sam ja smetnja. Ako mu smetam zbog toga što namerava da popušta oko Kosova i Metohije, svejedno je da li sam u Skupštini ili ne, režimu se ne piše dobro. Vučić će se suočiti sa litijama - rasplakao se vojvoda u studiju Televizije Hepi.

Šešelj je šest godina s ponosom nosio sramnu titulu Vučićevog „omiljenog opozicionara". Uz pare, dobijao je pristup Pinku i Hepiju, da se nadmudruje sa Sarapom, Marićem, Macom Diskrecijom i Zmajem od Šipova, a da glasno ćuti o Vučićevoj izdaji Kosova, pljački građana i javnih resursa, „Krušiku", „Jovanjici", „Beogradu na vodi" i svim ostalim kriminalnim aferama naprednjačkog kartela.

Umesto da kritikuje zločine braće Vučić, Šešelj je optuživao Zlatibora Lončara da namešta tendere za nabavku medicinske opreme, a Zoranu Mihajlović da kupuje preskupe čipkaste gaćice. Siromah, ni sad ne shvata da je tako pljunuo na vlastitu žrtvu koju je, dostojanstvenim držanjem, podneo u Tribunalu, pa i na svoje glasače, koji su očekivali da zube pokaže i Vučiću, a ne samo na kolenicu u skupštinskom restoranu.

Ne shvata ni zašto ga je gospodar najurio, kad bi mu, kako sam kaže, bio korisniji od nekog Marka Atlagića.

Na kraju, Šešelju ostaje samo da sebe i preostale radikalske saborce hrabri besmislenim tvrdnjama da „naš rejting nije ni načet, a kamoli uništen". U tišini vanparlamentarne nebitnosti, Šešelj će, za utehu, imati vremena da pročita makar jednu od 228 knjiga koje je napisao, odnosno sastavio i štampao.

Kad je Srpska radikalna stranka prvi put pala ispod cenzusa, 2012, Šešelj je iste noći otpustio 37 zaposlenih i troškove sveo na minimum. I sad nema drugog načina da pokuša da sačuva porodičnu manufakturu. Bez novca iz budžeta i bez sponzora, moraće da otvara svoje crne fondove, a on bi pre dao da mu opet otvore jetru, nego novčanik. Za sebe ne mora da brine, ima solidnu penziju od 58.000 dinara. Za sinove će naći mesta u stranci. Možda će zadržati Ljiljanu Mioković Mihajlović. Mora, ona zna sve njegove prljave tajne, pa bi mogla da postane nepodoban svedok saradnik. Za ostale, uključujući junoše Nemanju Šarovića i Miljana Damjanovića, Šešelja svrbi zarđala kašika.

U poslednjoj izbornoj manipulaciji, Vučić je iskoristio i Borisa Tadića. Šešelj je Vučića dehumanizovao i formatirao ga po svom obličju i podobju, kao amoralno biće spremno na svako zlo, samo zbog lične koristi. Gde je Šešelj stao, tu je Tadić nastavio. Tadić je presudno uticao na Vučićevu transformaciju iz velikosrpskog radikalskog nacionaliste u evroatlantskog fanatika.

Predsedničkim autoritetom obezbedio mu je međunarodnu, političku, finansijsku i medijsku podršku. Kršeći zakon, Tadić je Tomislavu Nikoliću i ostalim pučistima omogućio da zadrže poslaničke i odborniče mandate i prisvojenu radikalsku stranačku infrastrukturu, a da kredit, kojim su finansirali svoju kampanju, prebace na račun Srpske radikalne stranke.

Pod pritiskom Vučića, ucenjen i uplašen, Tadić se 2014. godine povukao iz Demokratske stranke. Napravio je Socijaldemokratsku stranku, koja je, u koaliciji sa LDP-om i LSV-om, 2016. godine postala parlamentarna. Kad je počeo da se uživljava u ulogu pravog opozicionara, da poziva na proteste i bojkot, pa i na ujedinjenje minornih frakcija otpalih od Demokratske stranke, Tadić se našao na udaru Vučića.

Sukob je počeo razmenom optužbi za prisluškivanje, ko je više zloupotrebljavao državne funkcije i nezakonite privatne špijunske centre. Iako su obojica izneli informacije koje bi u nekoj pravnoj državi postale predmet istrage nadležnog tužilaštva, tresla se gora, rodio se miš.

Vučić nije ispunio pretnje da će razotkriti kakvu ulogu je imao Tadić prilikom otimanja Karićevog „Mobtela", privatizacije „C Marketa" i Luke Beograd, kao i prodaje NIS-a Rusima, po bagatelnoj ceni. Ni Tadić nije otkrio kako je Vučić učestvovao u lovu na haške optuženike Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji tajkuni su finansirali njegove firme „Pravdu" i „Profajler Tim" i s kim se sastajao u Mošinoj vili na Fruškoj gori.

Ravnoteža straha je dovela do privremenog primirja. Vučić je sačekao pravi trenutak za osvetu. Kad je Tadić privukao pažnju javnosti zalaganjem za bojkot, čime se približio stavovima Saveza za Srbiju, Vučić mu je razbucao SDS. Na brzinu, kako bi bar neko glumio proevropsku opoziciju, Vučić je napravio izbornu listu s nazivom „Srbija 21", na kojoj su se našli funkcioneri SDS-a Marko Đurišić i Nenad Konstantinović. Dok je imao snage da pruža otpor i brani ostatke dostojanstva, Tadić je bivše saradnike optužio da rade za Vučića, da su se prodali tom „trgovcu ljudskim dušama". Borbeni duh je brzo splasnuo.

U meri svojih mogućnosti, Tadić je pokušao da sabotira ideju bojkota. Predložio je da opozicija nastupi na izborima sa „bojkot listom". Na taj način mogla bi da kontroliše izborni proces, a kasnije, kad bi verifikovala osvojene poslaničke mandate, vratila bi se bojkotu rada Skupštine. Ideja je odbijena, pa je Tadić bio prinuđen da, Vučiću za ljubav, svoju stranku uključi u koaliciju sa Pokretom slobodnih građana i Novom strankom. Ta lista je u opštini Vračar osvojila 10,49 odsto glasova. Odradila je posao za Vučića, ali nije mogla da sakrije uspeh bojkota, pošto je na izborima u toj opštini glasalo samo 15 odsto birača.

Iako je ostao bez poslaničkog mandata, Tadić ne odustaje od rovarenja na političkoj sceni. Ne može, ne sme, Vučić na njega računa i u nastavku procesa razbijanja Demokratske stranke.

Vučić je konačni obračun sa DS-om počeo pred izbore. Probudio je "spavače", koji su zahtevali da DS napusti Savez za Srbiju i učestvuje na izborima. Teškom mukom, većina oko Zorana Lutovca uspela je da amortizuje udar i ostane na kursu utvrđenom "Sporazumom s narodom". Gordana Čomić, Nataša Vučković i još nekoliko naprednih "žućki", tek radi inata, našlo se na listi Ujedinjene demokratske Srbije. Dale su više intervjua naprednjačkim medijima nego što su dobile glasova na izborima.

Lutovac je prihvatio izazov i pokrenuo postupak za isključenje iz stranke Balše Božovića, Radoslava Milojičića Kene, Slobodana Milosavljevića, Branislava Lečića i još nekoliko funkcionera, koji su učestvovali u izbornom procesu kroz neke lokalne grupe građana. Spisak "Vučićevih spavača" je mnogo duži. Na njemu su Dragoslav Šumarac, Aleksandra Jerkov, Gorica Mojović, Vida Ognjenović i, naravno, Dragan Šutanovac.

Otpadnička frakcija održala je nelegalnu sednicu tzv. Glavnog odbora, na kojoj je govorio i Boris Tadić. Na tom hepeningu je dogovoreno ujedinjenje sa Tadićevim SDS-om i strankom Zajedno za Srbiju, čiji zvanični predsednik je Nebojša Zelenović, a nezvanični gazda Dušan Petrović. Ako, uz Vučićevu logističku i medijsku podršku, otpadnici uspeju da se predstave kao legalni predstavnici DS-a, moći će da smene Lutovca. Na čelo stranke, na mesto zločina, vratio bi se Boris Tadić, tvorac Srpske napredne stranke.

Tadić, možda, ima šanse da se povampiri, ali na to ne može da računa Dragoljub Mićunović, nabeđeni patrijarh demokratije.

Pre 30 godina, kad je izabran za prvog predsednika obnovljene Demokratske stranke, u nju je uneo brojne kontroverze iz svog burnog komunističkog staža. Prljave tragove prikrivao je blagim osmehom, pristojnim rečnikom i neuverljivim objašnjenjima. Šešeljevu optužbu da je, kao mladi partijski ekstremista, jahao popa, Mićunović je demantovao tvrdnjom da nikad nije bio u tom selu na Kosovu i da nikad nije ni čuo da je bilo ko bilo gde jahao sveštena lica.

U istom stilu, negirao je saznanja o razlozima za deportaciju na Goli otok. Mićunović je pričao da je kažnjen jer je odbio da svedoči protiv supruge svog rođaka, brata od tetke, koja je već završila u tom monstuoznom Brozovom kazamatu.

Međutim, javljali su se i svedoci koji su tvrdili da je kažnjen zbog uvreda i fizičkog napada na predsednika partijskog komiteta u Kuršumliji. Do sukoba je došlo, navodno, jer je Mićunović hteo da uskoči u njegovu fotelju.

Iz tog vremena potiču i glasine o tome da je na Golom otoku zlostavljao zatvorenike, tukao ih i gurao im glavu u kiblu. "Priča o meni je toliko neverovatna da je samo proizvela kontraefekat. Na Goli otok je prvi stigao, a poslednji izišao otuda moj ujak. On, kao i Dragoslav Mihailović rekli su mi da se tako šta, osim možda u Petrovoj rupi, nikad nije desilo. Niko nikome nije nabio glavu u kiblu izmeta. Nema ničega što sam radio u životu, a čega bih se stideo", govorio je Mićunović.

Ne stidi se ni svih sabotaža, koje je tri decenije izvršavao u Demokratskoj stranci. Raznim spletkama uspeo je da iz grupe osnivača istera prvo Nikolu Miloševića i Kostu Čavoškog, a potom i Vojislava Koštunicu. Kad se raskomotio, pokušao je da DS stavi na raspolaganje Slobodanu Miloševiću.

Krajem 1992. godine, Milošević se našao u škripcu. Radikali su otkazali poslušnost i povukli podršku manjinskoj crvenoj vladi, a DEPOS je organizovao proteste, koji su pretili da prerastu u pobunu. Usred gužve, Mićunović je pružio ruku spasa Miloševiću. Tajno, bez konsultacija sa saveznicima iz DEPOS-a, otišao je na dedinjsko kanabe. Iako se ništa nije dogovorio s Miloševićem, Mićunovićev postupak je shvaćen kao izdaja, što je dovelo do raspada opozicione koalicije.

Sledeći udar na DS izvršio je početkom 1994, kad ga je Zoran Đinđić pobedio na izborima za predsednika stranke. Tako je Đinđić, preko noći, izgubio status "učenika i naslednika" i postao "pučista, anarhista, prevarant i lopov". Uvek pristojni i tolerantni profesor Mićunović u svim medijima je optuživao Đinđića da mu je ukrao telefone i faks mašine iz kancelarije.

Mićunović se u DS vratio posle ubistva Đinđića. Vremenom, pod najezdom mladih, alavih i beskrupuloznih Tadićevih saradnika, "patrijarh demokratije" izgubio je uticaj. Akcionari "žutog preduzeća" mumificirali su Mićunovića, uvili ga u neku počasnu funkciju i spakovali u sarkofag.

Iz sarkofaga ga je nedavno izvukao Vučić, odmotao ga je i stavio pred kamere, da huška protiv Saveza za Srbiju, okupljanja opozicije i, naravno, bojkota. Mićunović je vredno obavljao taj posao. Kao nekad Brozu i Miloševiću, poslužio je i Vučiću za razbijanje opozicije. Posle deset poslaničkih mandata i nekoliko državničkih funkcija, u svojoj 91. godini, Dragoljub Mićunović je završio političku karijeru, jednu veliku nepotrebnost, koja nikome, osim njemu, nije donela ništa dobro.

In memoriam političkoj avanturi Zorana Živkovića trebalo bi da napiše nadležno tužilaštvo. Povoda ima u ogromnim količinama, od vinograda i bundi, do Živkovićevog priznanja da je, s grupom saučesnika, iz voza u punoj brzini izbacio čoveka, koji ih je nervirao. Međutim, korupcionaške afere, kao i indicije za nanošenje telesnih povreda ili čak ubistvo, nikad neće biti procesuirane.

Preskačući sto nivoa kompetencija, Živković je na vlast došao posle petooktobarskog puča. Za tri godine, u vrlo teškim okolnostima, isticao se samo nedostatkom morala i viškom agresije.

Kao šef savezne policije, đuskao je na novogodišnjem koncertu Bajage u Kuli, da bi tri meseca kasnije svoje domaćine iz "Crvenih beretki" optužio za ubistvo Đinđića. Po presudi, oni su krivi za taj atentat. Političku, a kamoli krivičnu odgovornost nije snosio nijedan Đinđićev saradnik, koga je državna funkcija obavezivala da se bori protiv kriminala, a ne da s ubicama peva "Život je nekad siv, nekad žut".

Goran Živaljević objavio je zanimljivu crticu o načinu na koji je Živković koristio prednosti premijerske funkcije, posle streljanja Đinđića. U svojevrsnim memoarima, pod naslovom "Služba", Živaljević, tadašnji zamenik načelnika Bezbednosno informativne agencije, opisao je kako je kadrirao Živković.

"Živković je prilično korektan prema nama i nema nikakvih zahteva koji bi se odnosili na neku političku zloupotrebu, prisluškivanja ili praćenja, osim banalnog zahteva da u Nišu za glavnog načelnika postavimo nekog njegovog prijatelja koji je već jedan od nižih načelnika u Niškom centru BIA.

Iako sam apsolutno bio protiv, bilo mi je čak simpatično kada je rekao: Kakav sam ja to premijer ako u svom Nišu ne mogu da postavim načelnika.

Otišao sam u Niš i tom čoveku, koga je Živković nametao, rekao: Vidi, bolje budi zamenik načelnika, to je, na prvom mestu pošteno, a i generalno će biti bolje po tebe, jer će te šutirati u dupe kada se promeni premijer, ako te sada postavimo na načelničko mesto. Čovek me je značajno pogledao u oči i odbio rečima: Premijerova se ne poriče", napisao je Živaljević.

Živković je na mestu premijera ostao do prvih izbora. Nije imao šanse ni na unutarstranačkim izborima. Boris Tadić je izabran za predsednika DS-a, a Živković je napustio stranku i privremeno se povukao iz politike. Vratio se s Novom strankom, privatnim preduzećem za širenje evroatlantske demagogije. Koalicija sa DS-om omogućila mu je još dva poslanička mandata.

Za poslednjih šest godina u parlamentu, uradio je dve značajne stvari. Prvo, otvorio je korupcionašku aferu "Asomakum", fantomske firme, preko koje je Andrej Vučić utajio porez vredan dva miliona evra.

Drugi put, Živković je zablistao kad je Nebojši Stefanoviću, tada na mestu predsednika Skupštine, iz poslaničke klupe viknuo: "Stoko jedna". Ako ništa drugo, bar je razbio strah, naprednjačkim kabadahijama se obratio rečnikom koji razumeju.

Učešće u poslednjem skupštinskom sazivu, Živković je naplatio 5.014.063 dinara. Pored plate i dodataka, uzeo je i novac za parking. Nema smisla da od Slavije do Skupštine ide peške. On je imao statusnu i finansijsku korist, građani nikakvu. Živković je pokušao da na nedavno održanim Vučićevim lažnim izborima uzme još jedan poslanički mandat. Džabe se mučio. Da je cenzus bio jedan odsto, opet ne bi dobacio.

Isti nivo beznačajnosti ima i Čedomir Jovanović. Uzalud mu je Vučić otvorio sve medije, pustio ga da se predstavlja kao naslednik Zorana Đinđića i maneken strategije "EU bez alternative, Srbija bez Kosova". Jovanović je dobio sve, samo ne glasače.

Ipak, to ne znači da je Jovanović došao do kraja svog političkog puta. Vučić računa na njega, ima sve potrebne kvalifikacije. Kompromitovan je, kriminalizovan i prljav. Dakle, lak za upotrebu, baš kao što Vučić voli. Uostalom, lično ga je Vučić pravio takvim.

- Jovanović ide kroz Beograd s pet telohranitelja, živi u stanu na Senjaku koji plaća 2.500 evra, vozi džip od 70.000 evra, koji je dobio, kaže, od simpatizera stranke. Takav džip može da kupi samo neko ko je uspešan biznismen ili kriminalac. A, pošto džip nije dobio od biznismena, ko nam ostaje? Sve je jasno. Kad je policija na Brankovom mostu zaustavila automobil u kome je bio Jovanović, on je bio naoružan i policija je to znala. Znači, on može da se šeta naoružan po Beogradu, a onaj ko ga opsuje ide u zatvor?

Kako je moguće da sud osudi Milorada Ulemeka Legiju i ostale na po 40 godina zatvora, na osnovu iskaza zaštićenog svedoka Dejana Milenkovića Bagzija, a da Jovanoviću ne bude ništa?

Pa, isti taj Bagzi je na suđenju za ubistvo Đinđića rekao da je Čeda direktno odgovoran za ubistvo Sredoja Šljukića Šljuke. Kako to da ove Bagzijeve tvrdnje niko nije proveravao, da istraga nije pokrenuta? - čudio se Vučić još u aprilu 2009, kad je vodio jedan od bezbrojnih medijskih ratova protiv Jovanovića.

Vučić je istovremeno odgovorio na svoja pitanja: "Jovanović igra baš onako kako mu sviraju kriminalci". Sad mu svira Vučić, najopasniji kriminalac u savremenoj istoriji Srbije. Zato Jovanović, kao nekad na bazen u Šilerovoj, mora da dođe na naprednjačku proslavu, da se grli, ljubi i smeška ljudima koje je, do juče, optuživao za saučesništvo u ubistvu Đinđića.

Još ako ga Vučić zaista nagradi mestom ministra za evrointegracije u sledećoj vladi, Jovanović će biti srećan kao one noći kad je čuo da su u Meljaku likvidirani Dušan Spasojević i Mile Luković, nepodobni svedoci njegovih zemunskih nestašluka.

Izborne liste Živkovića, Jovanovića i Nenada Čanka, sve zajedno, nisu uspele osvoje dovoljno glasova za cenzus. Ipak, Čanak se još nada opstanku na političkoj sceni. Upotrebnu vrednost dokazuje podrškom Vučićevoj nameri da prizna nezavisnost albanske republike Kosovo. "Srbi su 1912. godine osvojili Kosovo bajonetima, a izgubili ga 1999. bombama", tvrdi Čanak, pokušavajući da opravda Vučićevu tezu da "Srbi na Kosovu više nemaju ni metar".

U nameri da ukrade što više glasova za svoj kartel, Vučić je ispod cenzusa gurnuo mnoge svoje abonente. Nehotice, konačno je uradio nešto dobro za Srbiju. Ipak, treba očekivati da se neka od tih aveti vrati iz prošlosti. To se neće desiti voljom glasača, nego veštačkim disanjem koje će im pružiti Aleksandar Vučić.

Bez njih, Vučić je na brisanom prostoru, kao strašilo koje trideset godina rasteruje nadu u mogućnost normalnog života. Vreme je da i Vučić, zajedno sa svim ovim parazitima, završi na đubrištu istorije.