(P)likovi

Srpskog diktatora dva putića vode na dve strane

Grob ili zatvor

Svima je jasno da se sprema pad s vlasti Aleksandra Vučića. Niko ne zna tačno kad će i kako to da se desi, ali on sluti. Pred sobom vidi dve opcije: grob ili zatvor. Nije u pitanju savest, nego svest. Savesti nema, ali svestan je da zlo koje je naneo građanima Srbije ne može proći nekažnjeno. O spajanju paranoje i kompleksa niže vrednosti, koje je izazvalo patološko stanje u kome se Vučić nalazi piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad blizak saradnik i prijatelj aktuelnog srpskog diktatora.

Predrag Popović

Ranjeni lav je najopasniji. Takav bi voleo da bude i mali miš Aleksandar Vučić. Ali, njegova rika se pretvorila u cijukanje. Zato njegove konferencije za medije više nisu informativne, nego komemorativne. Mučenik, svestan šta ga čeka, iz dana u dan leleče nad sobom. Usput, po savetima Ruške Jakić, teši se lažnom nadom da će bar neko zaplakati za njim. Hoće, naravno. Mnogi će pustiti suzu radosnicu.

- Zbog čega da se plašim? Šta može da mi se desi? Da me ubiju? Šta? Da me strpaju u zatvor? Biću najomiljenija ličnost na svetu šta god da mi se desi - rekao je nedavno Vučić usled nervnog rastrojstva.

Mnogo je razloga koji navode Vučića da rezultat svoje vladavine svodi samo na ubistvo i robiju. Te teme su detaljno opisane na stranicama Magazina Tabloid, ali to je samo deo uzroka Vučićeve paranoje. Niko bolje od njega ne zna koga je opljačkao, kome je oteo posao, uništio sudbinu i, kao što sam voli da istakne, "usrao se u život". Sad, kad je shvatio da će pri padu morati opet da naiđe na one koje je oborio, plaši se osvete.

Paranoja nije nikakva novost u Vučićevom životu. Otkad je ušao u politiku na njega je izvršeno 9.048 nepostojećih atentata. Da bi dao sebi na značaju, izmišljao je smrtonosne pretnje. Taj poremećaj se oteo kontroli kad je došao na vlast, a u potpunosti se razmahao u poslednje vreme. Bolest ga je navodila da vizualizuje načine na koje će skončati: "Mogu da me obese na vetrogenerator", "Neka me obese na Terazijama", "Ima onih koji hoće da me streljaju"...

Morbidnim porukama određivao je cenu vlasti: "Mogu da mi odseku glavu na panju, ali vlast ne dam gorima od sebe". Lako mu je bilo da tako preti sam sebi kad zna da niko gori ne postoji.

Umesto sažaljenja, kukanjem je izazvao sprdnju. Osim normalnih ljudi, sad više ni njegovi najbliži saradnici ne mogu odoleti da mu se ne rugaju u oči. U javnosti nekako uspevaju da obuzdaju smeh.

Dok Vučić u govorima izražava tešku duševnu patnju, prediše i patetiše, oni glume da s njim dele bol, da mu bude lakše. Kad se osame, kad nema televizijskih kamera, ne mogu da se uzdrže.

Nedavno, pred Vučićev put u Vašington, posle večere u jednom restoranu na beogradskoj Autokomandi, kad je ostalo odabrano društvo, gazda je podlegao patriotskim emocijama i pustio pesmu "Srpska se truba s Kosova čuje".

Snužden, pritisnut nekim teškim mislima, Vučić je nemo blenuo ispred sebe, u prazno. Iz potištenosti ga je trgnuo Nikola Selaković: "Šta si se smrkao, šefe? Ovo je borbena pesma, nije posmrtni marš".

Vučića muče mnoge tuge, najteže. Stislo ga sa svih strana. U Srbiji je, montiranim izborima i isto tako montiranom opozicijom, učvrstio diktaturu. Stvorio je utisak da je do kraja završio proces transformacije iz radikala u naprednjaka, pa, na kraju, u Boga.

Tako izgleda na Pinku i u Informeru. U stvarnosti, nesrećnik je pomrsio sve konce, upleo se u bezbrojne kriminalne i korupcionaške afere iz kojih, kako sam kaže, može da izađe samo u mrtvačkom sanduku ili robijaškom odelu.

Probleme na domaćoj sceni još bi nekako mogao da kontroliše, da odlaže svođenje računa, kao što je radio sa strancima dok im nije prekipelo. Manipulisao je s s kim god je stigao. Uslovljen radikalskim fabričkim podešavanjima, prema Trampu, Putinu, Merkelovoj i Đinpingu ponašao se kao nekad prema Gordani Pop Lazić i Vjerici Radeti.

U uverenju da je mnogo pametan, lagao je i muljao, ponosan na fore kojima kupuje vreme. Kad je kucnuo pravi čas, genije je pozvan u Vašington, gde je potpisao objavu rata svim svetskim silama.

Ucenjen, nije mogao ništa drugo nego da sam sebi stavi omču oko vrata. Znao je šta potpisuje i koliku cenu mora da plati, zato je onako izgledao kod Trampa u Ovalnoj sobi.

- Nemojte da se sprdate sa Vučićem. To je kao da ismevate žrtvu silovanja - napisala je Margarita Simonjan, glavna urednica agencije Rusija danas.

Ima istine u utisku koji je stekla Simonjan, ali kod Vučića je sve komplikovano, pa i silovanje. Da li je silovan ili je dobrovoljno pristao na ovaj politički seks, to Vučić procenjuje u zavisnosti da li je mušterija platila. Ako dobije dovoljno koristi, finansijske i političke, onda je u pitanju romansa. Ako to izostane, optuživaće nasilnika za protivprirodne bludne radnje, kakve se sviđaju Đuriću, Čadežu i većini Vučićevih saradnika.

Velika svetska scena, kao što je ona u Beloj kući, Vučiću je potrebna da bi opsenio prostotu svoje glasačke armije. Treba mu fotografija s Trampom. Platiće je poniženjem i totalnom diplomatskom destrukcijom, ali nema veze, to će svojim lakovernim simpatizerima da predstavi kao ogroman uspeh.

Mnogo opuštenije snalazi se na domaćoj sceni, koju je prilagodio svojim mentalnim poremećajima. Tu može da manipuliše kako god želi, s kim god želi. Može, zna sistem po kome se to radi. "Svi ljudi su na prodaju, razlikuju se samo u ceni", stara je deviza po kojoj Vučić sklapa međuljudske odnose. To primenjuje na sve oko sebe, od telohranitelja Mrvice do ambasadora Godfrija i Bocan-Harčenka.

Vučić je odavno shvatio koruptivni sistem po kome funkcionišu strane diplomate. Pre dvadesetak godina iznosio je konkretne optužbe na račun Vilijama Montgomerija, tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu. Detaljno je opisivao koji tajkun, po naređenju Zorana Đinđića, mora da isplaćuje apanažu Montgomeriju, koji kriminogeni tipovi su zaduženi da mu organizuju zabave s nestašnim tinejdžerkama i koliko sve to košta.

Kasnije je Vučić na sebe preuzeo obaveze da zadovoljava Montgomerijeve, pa i želje njegovih naslednika u ambasadi SAD. Tu praksu je nastavio i sa Entonijem Godfrijem.

Uz posredovanje Metjua Palmera, Vučić se lako dogovorio s Godfrijem. Novcem, otetim od građana Srbije, plaća podršku američkog ambasadora. Odnos gazde i najamnika Vučić demonstrira svakom prilikom, kad god mu zatreba, što se videlo i u kampanji pred lažne izbore.

Sličan odnos ima s ruskim diplomatama. Aleksandru Konuzinu je davao honorar za nastupe na naprednjačkim mitinzima pred izbore 2012. godine. Aleksandru Čepurinu je omogućio da postane član Odbora direktora Naftne industrije Srbije, za mesečnu platu od 23.000 evra. I aktuelni ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko je na spisku Vučićevih abonenata.

Kriza u srpsko-ruskim odnosima nikad nije bila ovoliko usijana kao ovih dana, a ruski ambasador ni da bekne, ni da skoči, nigde ga nema. U nekom trenutku će biti prisiljen da odabere kojem carstvu će se privoleti, ali dok je trajao prvi udar Vučićeve kampanje protiv Rusije i Putina, Bocan-Harčenko je tihovao.

Ambasadori su preplaćeni, a ionako će, kad budu prisiljeni da biraju, otkačiti Vučića. Kako to funkcioniše videlo se pre nekoliko dana. Američka ambasada je na svom nalogu na Tviteru, povodom poništenja prvostepene presude okrivljenima za ubistvo Slavka Ćuruvije, objavila crticu: "Pre 21. godinu je ubijen sa 14 hitaca na pragu svoje kuće u Beogradu samo zbog toga što je radio svoj posao i govorio istinu. Nažalost, ovaj zločin ostaje nekažnjen do danas. Tužna istina i velika nepravda koja odjekuje decenijama."

Pola sata kasnije, kad je obavešten, Vučić je nazvao Godfrija i opomenuo ga da ne otvara ormar s kosturima. Objava o Ćuruviji je ekspresno obrisana. Međutim, nešto kasnije, kad je Vučićeva medijska savetnica Suzana Vasiljević na TV Prva rekla da Srbija još nije odlučila da li će prebaciti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, to je bio signal Amerikancima da pritegnu Vučića. Čim im se učinilo da vrda, da pravi uslove za izbegavanje obaveza iz "Vašingtonskog sporazuma", odmah se objava o Ćuruviji vratila na Tviter.

Taj detalj samo najavljuje šta može da se očekuje. Kad bude pritegnut od šefova iz Stejt departmenta, Godfri će osvežiti i druge teme, neprijatne za Vučića - ubistvo Olivera Ivanovića, krijumčarenje oružja iz "Krušika", "Jovanjicu", šverc droge iz Južne Amerike, izručenje osumnjičenih za ubistvo braće Bitići, aferu "Folksvagen", operaciju "Familija" i još mnogo toga u čemu svi tragovi, odnosno mrlje, vuku prema Vučiću.

Prema Aleksandru Vučiću, a i njegovom bratu Andreju, vuku tragovi na koje ukazuju domaći protivnici. Na Fejsbuku je nedavno otvorena fantomska stranica "La vita Ko Phangan". Iako bi moglo da se pretpostavi da je to nalog neke turističke agencije, na njemu nema ponuda aranžmana za putovanja na Tajland. Na stranici stoje samo tri objave, sve od 20. avgusta ove godine, s fotografijama tog ostrva.

U jutro 1. septembra, na toj stranici pojavio se oglas: "Državljanini Srbije? Ne propustite priliku!" Iznad teksta objavljena je fotografija vozačke dozvole Andreja Vučića. Posle oko sat vremena, "La vita Ko Phangan" uklonila je tu objavu. Šest dana kasnije, na tom nalogu je opet osvanuo Andrej Vučić. Klikom na tu fotografiju, umesto turističke ponude, korisnik se preusmeravao na "Klub čitalaca" lista Danas.

Autor ovog teksta poslao je pitanja na stranicu "La vita Ko Phangan", ali odgovora nije bilo do zaključenja ovog broja našeg Magazina.

Ko god da je postavio objavu s vozačkom dozvolom Andreja Vučića očigledno je poslao internu poruku bratiji na vlasti. Izvori Magazina Tabloid tvrde da je Bezbednosna informativna agencija, postupajući po nalogu Aleksandra Vučića, utvrdila da je nalog "La vita Ko Phangan" registrovan preko servera u jednoj od susednih država. Navodno, poruka predstavlja upozorenje mlađem Vučiću da se zna kakvu ulogu ima u aferi "Bitkoin".

U Srbiji je, po nalogu FBI, krajem jula uhapšeno 11 osoba koje su osumnjičene da su finansijskim prevarama oštetile državljane SAD za više od 70 miliona dolara. Prevare su izvršene transakcijama s digitalnom valutom bitkoin. Kakav je sistem napravljen i ko u njemu učestvuje otkrio je bivši narodni poslanik Srđan Nogo.

- Za posao s bitkoinom potrebna je skupa oprema, kakvu poseduje Nenad Kovač, zvani Neša Roming. "Kopanje" bitkoina troši ogromnu količinu električne energije, a neophodna su i ozbiljna postrojenja, kao što su minihidroelektrane, koje poseduju Kovač, Vučićev kum Nikola Petrović i Vera Ristić. Struju proizvedenu u minihidroelektranama mi plaćamo 12 do 20 puta skuplje. Razlikom u ceni oni pokrivaju troškove proizvodnje bitkoina. Andrej Vučić je organizovao "rudarenje" bitkoina u javnim ustanovama, gde država plaća struju. Novcem dobijenim od te kripto valute kupuju se narkotici ili se on ulaže u druge visokoprofitne poslove. Državni vrh Srbije je glavni pokrovitelj najkrupnijem kriminalu - tvrdi Nogo.

Ivan Ivanović, predsednik Konzervativnog pokreta "Naši", otkrio je "rudarsko postrojenje" u Aranđelovcu, za koje tvrdi da je pod kontrolom Andreja Vučića.

- Snimio sam i objavio snimak o krađi struje u Sportsko-rekracionom centru Šumadija. Predsednik opštine Bojan Radović je rekao da je mašine za kopanje bitkoina doneo neko iz firme Win Win. Iza te firme stoji Andrej Vučić. O svemu ovome ne postoje nikakvi papiri, krađa struje je očigledna - kaže Ivanović.

Nogo i Ivanović sigurno ne stoje iza "La vita Ko Phangan". Ko je plasirao ilustraciju s vozačkom dozvolom Andreja Vučića znaju oni kojima je poruka namenjena.

Braća Vučić su mnogim moćnim ljudima naneli zlo, imaju opravdane razloge za brigu. Objava na Fejsbuku, kojom je direktno upozoren Andrej Vučić, pokazuje da se poremetila ravnoteža straha. Oštećeni se više ne uzdržavaju da upru prstom u dužnika. To je dodatno pojačalo paranoju Aleksandra Vučića.

Prepreke na svom političkom i kriminalnom putu Vučić je dosad savladavao medijskim linčovanjima, zastrašivanjem, montiranjem optužnica i sudskih postupaka, hapšenjima i, često, brutalnim nasiljem.

Na sve načine pokušavao je da sakrije svoj nabujali strah. Uvek neuspešno. Kad je opozicija opkolila Predsedništvo, Vučić je, kao pacov, šmugnuo kroz tunel prema staroj zgradi Narodne skupštine.

Kad je prošla opasnost, koje u stvarnosti nije ni bilo, vratio se u Predsedništvo i junačio pred kamerama Pinka: "Neka upadne njih deset ili sto, svejedno mi je koliko ih je, mogu i da nose hladno oružje, ne plašim se noževa, sam ću da izađem pred njih..." Koliki je heroj videlo se po sili koju je upotrebio početkom jula prema građanima koji su protestovali pred Skupštinom.

Posle toga, ništa nije prepuštao slučaju. Pred protest na dan konstituisanja novog skupštinskog saziva, 3. avgusta, kad je Srđan Nogo pozvao narod da bojom, jajima i paradajzom gađaju lažne poslanike, Vučić je naredio hapšenje svih sumnjivih. Nogo je uhapšen i pritvoren zbog peintbol puške. Policajci su hvatali i privodili ljude oko Skupštine zbog svake sumnje. Beograđanku Danijelu Filipović Živković su uhapsili jer je u tašni imala jedno jaje. Kad je to video, Vitomir Popović se ponudio da i njega vode. Rekao je da ima kamen u bubregu, a kamen je opasniji od jajeta.

Na tu temu Vučiću se nedavno rugao i Tomislav Nikolić. Prilikom jednog od poslednjih susreta, na kome je Nikolić molio diktatora da mu sina Radomira postavi na bilo koje ministarsko mesto, osnivač Srpske napredne stranke nije izdržao: "Pa, zar se, Vučiću, toliko plašiš da si naredio da se hapse ljudi zbog jednog jajeta? Čuvaj se, strah razjeda."

Planu Vučić kao munja, poleće mu sablji ruka, a dva oka kao strijele sijevnuše u hajduka. Nije imao sablju, ali Nikolića je sasekao argumentima. Vučić mu je skrenuo pažnju da ne bi trebalo da priča o tuđem strahu, jer država mesečno izdvaja oko 60.000 evra na njegovo obezbeđenje, na sve policajce koji stražare na punktovima na prilazima njegovom bajčetinskom zamku ni na nebu ni na zemlji, kao i na sva vozila, među kojima su i vatrogasna kola.

"Imaš zaštitu kao Tramp i Putin, niko ne može da ti priđe, policajci hapse i seljake koji na Glediću beru gljive i lekovite trave, onda dođeš ovde i pričaš mi da sam kukavica", zapenio je Vučić. Verovatno je taj razgovor značajno smanjio šanse Radomira sina Nikolića da se uvali u ministarsku fotelju.

U fotelju ministra policije, ako se bude pitao Vučić, uglaviće se Dijana Hrkalović. Bivša državna sekretarka u MUP-u, godinama je uspešno povezivala policiju i kriminal, sve u interesu Aleksandra Vučića. Kršenjem zakona i besomučnim progonom opozicionara i nepodobnih novinara osvojila je poverenje i simpatije šefa naprednjačkog kartela. Krajem maja prošle godine, Hrkalović je, na zahtev američkih obaveštajnih službi, morala da napusti MUP.

Vučić je prvo nameravao da upravljanje policijom poveri Aleksandru Vulinu. I taj izbor ima logike. Vulin je beskrajno odan, za Vučića je vezan kao sidro za brod, rešen da zajedno potonu. Međutim, Vulin se nije proslavio na mestu ministra odbrane. Paradirao je u odžačarskoj uniformi, glupirao se na dvonedeljnoj obuci za desetara, skakao s padobranom s visine od pola metra... Takav, da postane šef policije, vozio bi se u patrolnim kolima i uz sirenu pevao "Jul je kul". Nije pristojno opisivati šta bi radio s pendrekom.

Da ne rizikuje, s obzirom na iskušenja koja stižu, Vučić je trenutno mnogo bliži odluci da policiju, kao najznačajniji sektor u naprednjačkom sistemu organizovanog kriminala, poveri Dijani Hrkalović. Ako sve bude po planu, na funkciju ministra policije Hrkalović će doći s doktorskom titulom.

Posle izbacivanja iz MUP-a, Hrkalović nije lenjčarila, nastavila je sa školovanjem. Osnovne studije psihologije završila je na beogradskom Filozofskom fakultetu 2010. godine, s prosečnom ocenom 9,33. Sledeće godine je završila master-studije sa čistom desetkom. Doktorske studije je upisala 2011, ali zbog političkog i kriminalnog angažmana morala je da ih prekine. Nije uspevala da istovremeno uči i organizuje praćenje i progon lidera opozicije, medijskih kritičara i nepodobnih policajaca.

Izlaskom Hrkalovićke iz MUP-a, škaljarski klan i njegove beogradske fijale izgubili su mnogo, ali dobila je nauka. Vučićeva kerberka je, na 129 strana i sa 36 tabela i 14 grafikona, napisala disertaciju "Uticaj atributa negativnih političkih reklamnih poruka i karakteristika mladih glasača na stav prema političkim kandidatima".

Doktorsku disertaciju braniće ove jeseni. Od toga, biće zanimljivije samo kad u sudnici bude iznosila odbranu od optužbi za sve zločine koje je izvršila dok je bila na funkciji državnog sekretara. Ako zaista postane ministarka policije, dobiće još veći prostor za kriminal, u kome je već stekla autoritet. U svakom slučaju, jednog dana Dijana Hrkalović će biti najobrazovanija štićenica ženskog odeljenja zatvora u Požarevcu.

Vučić u parlamentu ima apsolutnu većinu, 248 od 250 parazita glasaće za sve što on odluči. Ipak, ni dva meseca posle izbora niko nema pojma kad će se formirati nova vlada. Vučić je znao šta ga čeka u Vašingtonu, početkom septembra, pa nije žurio sa izborom kandidata za ministarske funkcije. Znao je da će novu vladu morati da prilagodi obavezama iz tzv. ugovora koji je potpisao.

Ucenjen, nije imao druge mogućnosti nego da prihvati američki protektorat i da se distancira od Rusije, Kine, Turske i ostalih moćnih država protiv čijih interesa je okrenuo Srbiju.

U tom kontekstu, može se očekivati da pro-ruski kandidati budu izbačeni iz šeme po kojoj će biti formirana sledeća vlada. Kad će prelomiti i kome će prodati ministarsku funkciju, još se ne zna. Poslednji rok je 3. novembar. To i nije bitno.

Ko god bude premijer i kakav god bude sastav nove vlade, o svemu će odlučivati samo jedan čovek, jedan teško oboleli nesrećnik, koji srlja ka kraju svog političkog puta.

Svestan razmera vlastitih zločina, Vučić očekuje da bude ubijen ili zatvoren. Teši se infantilnom pričom da će, bez obzira kako završi, "biti najomiljenija ličnost na svetu".

Mučenik, željan je ljubavi, makar i posthumno. To je logično, pošto ga nikad niko nije voleo.

U svakom intervjuu, kad bi pominjao roditelje, Vučić je pričao kako ga je mama ispustila iz ruku dok je bio beba, pa je razbio lobanju i povredio oko. Oca opisuje kao divljaka koji ga je terao da jede pokvarenu paštetu. Oboma, Angelini i Anđelku, javno je prigovarao što su uvek više voleli Andreja. Andreja su zvali "sine", a njega po imenu. Kod normalnih ljudi lepe slike potiskuju ružne, ali kod Aleksandra Vučića traume iz detinjstva stvorile su kompleks niže vrednosti, pa i sad, pod starost, vapi za pažnjom i ljubavlju.

Karakter je sudbina, a kakav je Vučićev karakter vidi se iz nadimaka koji su se lepili za njega.

U osnovnoj školi, đaci su ga od milja zvali Hulja. Taj pečat je izbledeo tek u vojsci, gde je, kao ćata, dobio nadimak Papak. U poslednje vreme, kao sumanut, u svakoj prilici nabraja nove etikete, koje je opravdao svojim postupcima: peder, žvalo, picousti, psiho... S nekim od tih sinonima otići će s vlasti, svejedno da li u grob ili zatvor.

Ako ga neko ubije, kao što Vučić svojom patologijom priziva, biće to velika tragedija za celu Srbiju. Bila bi grehota da izbegne suočavanje s optužnicom, presudom i kaznom. U tom slučaju, ostaće prostor za manipulativne analize njegovih postupaka. Ipak, i tada bi malo ko bio tužan.

Kad je Đinđić streljan, Vučić je zbijao šale. Rugao se "nosačima kovčega", koje je smatrao odgovornim što je Đinđić završio u tom sanduku. Dnevne novine su objavile fotografije rake u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, pa se Vučić pitao da li je Goran Vesić prenoćio u njoj, da proveri hoće li Đinđiću biti udobno. Sad se ne seća radikalskog crnog humora.

A, kad bi se setio, osedeo bi od brige. Dobro, možda bi Vesić proverio i njegovu raku i možda bi Vladimir Popović, zvani Beba, opet bio u timu "nosača kovčega", ali i za Vučića bi moglo da se kaže da su ga njegovi saradnici gurali do provalije. U svom okruženju nema nikog normalnog, nikoga ko bi mu rekao: "Prikoči! Zaustavi se, čoveče, umij se hladnom vodom."

Aleksandar Vučić se bliži kraju svoje vladavine. Ako bude imao sreće, neće ga ubiti poverioci. Pre će biti da ga čeka dugogodišnja robija. Ili ludnica. Kako god bilo, s lisicama na rukama ili s rukama u košulji koja se kopča na leđima, "najomiljenija ličnost na svetu" ostaće upamćen po zlu koje je širio Srbijom.