KiM

Vest o predaji dela elektroenergetskog sistema Srbije na severu Kosova i Metohije albanskim separatistima, uznemirila je srpsku javnost, ali ne i dovoljno

Poklonio elektro mrežu za Trampov suvenir

EPS, odnosno vlasti države Srbije trebalo je da insistiraju na ostvarivanju prava na sopstvenu imovinu odnosno na ukupne resurse koji nam pripadaju, koji su naši, srpski. Desilo se suprotno, glavnine svog bogatstva Srbija se odrekla a da to niko nije ni primetio. Sporadična opravdanja tokom prethodnih godina gotovo redom su se zasnivala na tome da "nemamo nadležnost" na KiM. Tom logikom onda treba da se odreknemo i grobova, svetinja, zemlje na kraju krajeva? Naravno da je to samo izgovor jer razbojništvo nad srpskom imovinom koju pod patronatom Amerike sprovode Svetska banka, UN, EU i druge organizacije međunarodnog profila, u sudaru sa pravom može samo da bude krajnje ozbiljno sankcionisano. Ipak, o tome nema reči.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Domaća javnost je mogla da čuje tek o najverovatnijem prepuštanju, tačnije odricanju državnih vlasti od elektroenergetskog sistema države Srbije na severu KiM a po snazi Vučićevog potpisa na dokumentu potpisanom u Vašingtonu.

Usledile su mračne pretpostavke o očekivanim posledicama, jedna od najlogičnijih jeste ona da će to biti poluga za vršenje snažnog pritiska na Srbe na severu KiM što će ih direktno podsticati na iseljavanje.

Svakako da je prepuštanje ovog dela elektroenergetskog kapaciteta Srbije strahovit problem ali mnogo strašnije od toga je što to predstavlja korak ka potpunom gubitku energetske, posledično ekonomske i na kraju političke, državne samostalnosti Srbije. Tako da je problem u stvari toliko veći da Srbi sa KiM uskoro neće ni imati gde da odu, a da se to zove Srbijom, jer poznato je da samo oni narodi i države koje imaju obezbeđene resurse, mogu da računaju na sigurnu budućnost. Srbija je energetske resurse imala sve dok ih Vučić u Vašingtonu nije zamenio za suvenir - olovku koju je dobio od Trampa.

Poslednjih godina prećutkivana je činjenica da baseni uglja na Kosovu i Metohiji sadrže 76 odsto od ukupnih rezervi uglja Republike Srbije, gotovo pune četiri petine, a ukupna količina je impozantna i u evropskim okvirima. Reč je o 14,7 milijardi tona vrednih rezervi, od čega više od 10 milijardi tona može efikasno površinski da se eksploatiše što znatno umanjuje troškove proizvodnje i povećava zaradu.

Kosovski basen tek je načet, a u metohijski se nije ni ušlo. Od šezdesetih godina prošloga veka, kada je započeta masovna eksploatacija uglja na ovim basenima, iskorišćeno je samo oko dva odsto postojećih rezervi. Od tog uglja može da se napravi struja vredna čak 1.000 milijardi evra!

Ova nalazišta su međunarodno prepoznata kao glavni oslonac regionalnog elektroenergetskog razvoja. Tu i nastaje problem koji je zapečaćen četvrtog septembra 2020. u Vašingtonu potpisivanjem dokumenta o "ekonomskoj normalizaciji".

Pogrešno je reći sporazuma jer je Vučić jednostrano potpisao drugačiji papir od onoga koji je potpisala strana albanskih separatista a njime se obavezuje na jednostrano ispunjenje više zahteva od kojih su svi pogubni po srpske interese a ponajviše onaj koji se odnosi na enegretiku. Na tu oblast odnose se sedma i osma tačka koje prema javnosti dostupnom dokumentu glase:

Obe strane će se složiti da sarađuju sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim pravnim licima američke vlade na studiji izvodljivosti za potrebe deljenja jezera Gazivode/Ujmani kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom.

Obe strane će diverzifikovati svoje energetske zalihe.

Tom problemu nije poklonjena dovoljna pažnja niti se podigla dovoljna uzbuna zbog njega a morala je. Priča o "napretku" odnosa Srbije sa albanskim separatistima u njenoj južnoj pokrajini kojima su kroz ovaj dokument, i naročito sporazum u Briselu, implementirani ozbiljni obrisi državnosti, spinovana je odlukom o izmeštanju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim i "pristanak" na uspostavljanje diplomatskih odnosa kosovskih Albanaca sa Izraelom kao i još nekim, u poređenju sa energetskim krahom, pikanterijama. Ovaj vrhunski politički idiotizam, možda preciznije - političko samoubistvo nacije, priređen je sa fantastičnom lakoćom prikazanom kroz "proučavanje" dokumenta srpske strane, stojeći nad pomoćnim stočićem kao kad se čita jelovnik na izlogu kioska brze hrane, onako s nogu.

Dok su režimski mediji poklanjali pažnju suveniru - olovci jednaku onoj koju je prvobitna ljudska civilizacija pokazala otkriću vatre ili točka, dotle su se oni drugi bavili odnosima sa Izraelom i opasnosti od gneva Arapa u koju nas je dovela ta ista olovka. Energetika je posmatrana tek kroz kapacitete EPS-a na severu KiM.

Da je upravo to jedan od visokokotiranih, moguće je i ključni američki interes u ovom delu sveta, vidimo iz sledećeg.

U odgovoru upućenom 2012. godine američkom uzbunjivaču Šeli Volden, iz organizacije FOIA (za slobodni plasman informacija), na njen upit o učinku i svrsishodnosti podršci koju USAID pruža KEK-u, ističe se da se u pozadini toga nalazi činjenica da "Kosovo ima velike rezerve visokokvalitetnog lignita koji se, ako se pravilno njime upravlja, može iskoristiti za pretvaranje Kosova u glavnog izvoznika energije u Evropi"!

U našoj javnosti USAID je najčešće predstavljena kao "humanitarna" organizacija što ona uopšte nije, te sledi kratak opis njene svrhe koji je od značaja za potpunije razumevanje ovog, i ne samo ovog, već i drugih oblasti u kojima je njihov uticaj vidan.

USAID (Američku agenciju za međunarodni razvoj) je osnovao američki predsednik Džon. F. Kenedi izvršnom naredbom 3. novembra 1961. godine da "predvodi međunarodni razvoj i humanitarne napore vlade SAD".

Dok iz ove agencije o sebi kažu da "USAID-ov rad unapređuje američku nacionalnu bezbednost i ekonomski prosperitet" kao i da "USAID sprovodi američku spoljnu politiku promovišući ljudski napredak širokog opsega, istovremeno proširujući stabilna, slobodna društva, stvarajući tržište i trgovinske partnere za Sjedinjene Države i negujući dobru volju u inostranstvu". Sasvim dovoljno da se o njima zna, zar ne?

Na Kosovu i Metohiji USAID naročito postaje aktivan nakon juna 1999. godine kada zbog progona srpskih stručnjaka, pored ostalog, posebno energetike trpi strašne gubitke i u najtežem je položaju jedva ostvarujući minimum proizvodnje uz nekoliko havarija ogromnih razmera izbegnutih za dlaku.

Srbi tada, u snabdevanju strujom postaju prioritetna grupa - za isključivanje. Stanje postaje znatno teže nakon februara 2008. godine kada po nalogu Amerike albanski separatisti prglašavaju "nezavisnost". Ta veštačka samostalnost koja je samo paravan za ostvarenje američkih interesa, daje Albancima i lažno ali ubedljivo samopuzdanje a Srbima donosi još veće muke u pogledu snabdevanja električnom energijom.

Srbi na KiM su nemoćni bez podrške Beograda, a vlast u Beogradu u to vreme ni na koji način ne može da uspostavi dijalog sa organima „nezavisnog Kosova", a da se ne ogreši o svoj stav da ne ih priznaje. Tako su Amerikanci iz USAID-a postali nezaobilazni sagovornik.

Predsednik radne grupe Nikola Rajaković, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike, je skrenuo pažnju da su ključni menadžeri KEK-a Amerikanci iz USAID-a i da oni "diktiraju sve poteze u kosmetskoj energetici". Tako je i ostalo.

Na bazi "Kosovskog energetskog akcionog plana po povećanju efikasnosti 2010-2020. godine" USAID je razradio "Energetsku strategiju za Republiku Kosovo 2013-2020. godine", a takođe i Zakon o energetskoj efikasnosti. U okviru toga, ali i Briselskog sporazuma, određena je predaja HE Gazivode na upravu kosovskim Albancima bez obzira na to što je država Srbija vlasnik i finansijer izgradnje celokupne energetske infrastrukture na KiM ali i činjenice da se veći deo jezera nalazi na teritoriji uže Srbije a tek manji na području pokrajine.

Funkcionalnost jezera, odakle se vodom snabdevaju kako elektrane tako jedan deo poljoprivrednog zemljišta ali i pijaćom vodom stanovništvo severnog i centralnog dela pokrajine, ima apsolutnu moć monopola nad životom na Kosovu i Metohiji!

Na srpsku nesreću zapala nam je vlast koja se svojom veleizdajom ističe kao niko do sada u srpskoj istoriji a predvodi je Aleksandar Vučić te smo tu polugu moći zamenili za već pomenutu olovku iz Vašingtona.

U svojim projektima USAID podvlači: važan aspekt u daljem razvoju privrede Kosova predstavlja brza privatizacija elektroenergetskog sistema, u kome sama Agencija planira da uzme "intenzivno učešće". Tako je i bilo.

Svega nekoliko dana nakon potpisivanja dokumenta u Beloj kući, Američko Ministarstvo energetike saopštilo je da će separatistima obezbediti svoj tim koji će ga "savetovati o korišćenju energetskih resursa" i "davati konkretne savete o korišćenju voda i diversifikaciji energije''. Svi planovi o ovoj strategiji koje je USAID objavio na svom sajtu, u međuvremenu su uklonjeni.

No, 10. jula 2019. godine, otprilike u vreme kada su se u Berlinu tajno sastali Marko Đurić i predstavnici kosovskih separatista uprkos činjenici da je za javnost blokiran Briselski proces, USAID se za potrebe "razvoja" energetike na Kosovu i Metohiji prema ugovoru AID-OAA-I-13-00019/ kao i AID-OAA-TO-17-00017, spaja sa američkom kompanijom za konsultantske i inženjerske usluge Tetra Teč (Tetra Tech).

Ova kompanije svoje usluge pruža Ministarstvima odbrane Velike Britanije i SAD više od dve decenije.

Ugovor je sklopljen po osnovu EOI (izražavanje interesa), vrsti saradnje koja predstavlja nameru i mogućnost da se izvrši sinergija koraka u cilju unapređenja kapaciteta i poslova "kompanija" što zapravo znači da USAID srpske energetske resurse na KiM vidi kao - svoju imovinu!

U službenom obaveštenju za javnost o angažovanju ove kompanije USAID navodi da "Tetra Teč ima zadatak da promoviše upotrebu sistema za upravljanje energijom i prakse u industrijskim objektima na zapadnom Balkanu, posebno u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Kosovu, Severnoj Makedoniji i Srbiji."

Ovim je jasno stavljeno do znanja da Vlada SAD, koja i ovde Kosovo i Metohiju priznaje za nezavisnu državu, ima plan i nameru da proširi svoj uticaj, odnosno preuzme i ostatak energetskog potencijala Srbije za čiji prostor je pri svojim vlastima registrovala aktivnosti. Taj dokument je objavljen bez ikakvog ustručavanja!

U prilog tome ide i popisivanje imovine EPS-a i njena procena koja je započeta 2015/2016. godine kada je u javnost procurela informacija o tome i zatim počelo da se nagađa o privatizaciji. Vrh Elektroprivrede Srbije je uložio ogroman, čak preterani napor, da javnost uveri kako ne postoji namera da se privatizuje ova najvažnija privredna grana Srbije. Možda nas je u to najbolje "uverila" upravo situacija sa Koronavirusom kada možemo da čujemo da se privredom u Srbiji smatraju kafići i pijace!

Čini se da smo svi potcenili značaj olovke koju je Vučić dobio od američkog predsednika u Beloj kući. Ni jedna nas bomba ni rat nisu razorili kao što je to učinila ta olovka, odnosno ruka koja je držala i svoj potpis stavila na smrtnu presudu u vidu predaje ekonomske i energetske nezavisnosti a time samog opstanka države Srbije i njenog naroda.