Pogled iz Moskve

Rusija čita rezoluciju Evroposkog parlamenta i seća se lekcija Velikog otadžbinskog rata

Da li Evropa žudi za osvetom?

Evropski parlament doneo je novu provokativnu rezoluciju „O Rusiji, pitanju Alekseja Navljnog, povećanju vojne moći na granici sa Ukrajinom i o ruskom napadu na Češku Republiku". U tom tzv. dokumentu, nalazi se „buket" predloga za slučaj... napada RF na Ukrajinu. Zbog čega bi Rusija trebalo da sa svom svojom vojnom snagom napadne „nezavisnu", ne objašnjavaju. Kao što i ne govore kada se to može dogoditi.Međutim, za Evropu, ujedinjenu strahom pred mogućnošću ruske „agresije", to i nije važno. Glavno je da su članice EU pokazale svoje jedinstvo, odlučnost uoči rata na teritoriji „istočne predstraže NATO", da bi odbranili „slobodu" Ukrajine.

Piše: Valerij Panov

Za suprotstavljanje „agresoru" oni su spremni da preduzmu krajnje mere, čak i da se isključe sa ruskih gasovoda, napunjenih, kako smatraju u Vašingtonu, „molekulima autoritarizma". Rezolucija, na primer, poziva EU i njene članice da na početku konflikta brzo zaustave uvoz nafte i gasa iz Rusije, njenim isključivanjem iz platnog sistema SWIFT.

Takve predloge zdrav razum ne može da smisli. Ali, postoji među njima i nešto sasvim racionalno: zamrznuti svu evropsku imovinu oligarha bliskih ruskim vlastima i njihovih porodica, kao i blokirati njihov ulazak u EU. (Za zahteve koji se odnose na oligarhe posebno hvala EU, ali zašto zbog toga čekati napad Rusije?) U rezoluciji se takođe nalaze zahtevi da se obustavi završetak izgradnje gasovoda „Severni tok 2" i da Rosatom prekine „izgradnju spornih nuklearnih elektrana". Ovde je vidljiv veliki američki uticaj, pa to uopšte ne želim da komentarišem.

Nema nikakvog smisla da se nastavi sa daljim citiranjem ovih propagandnih gluposti Brisela: sve je u skladu sa uobičajenom, već dosadnom, zapadnom matricom. NATO, kao što je poznato, koristi potpuno isti set antiruskih optužbi.

Tim pre nema nikakave želje da se opravdavamo ili da nešto dokazujemo Zapadu. Svi sadašnji pokušaji Moskve da se objasni s Vašingtonom i Briselom liče na razgovor zdravog čoveka sa slepim i gluvim. S moje tačke gledišta, mnogo je važnije što je rezolucija doneta sa ogromnom većinom evroposlanika - za je bilo 548, 113 parlamentaraca bilo je uzdržano i samo 25 protiv. To glasanje je jasno pokazalo dve zabrinjavajuće tendencije u Evropi.

Prvo, da se u Evropi akumulirao ogroman konfliktni potencijal u odnosu prema Rusiji. Drugo, da je on dostigao takav nivo kada se može govoriti o novom „krstaškom pohodu" na Istok. Ili, u boljem slučaju - o pripremi za njega, za šta je tačan pokazatelj masovno proterivanje ruskih diplomata iz nekoliko evropskih država, što je počelo u Češkoj. Zatim su se u skandal uključile Pribaltičke zemlje i Poljska, sledile su ih Rumunija, Bugarska... Ko je sledeći? Evropska solidarnost traži nove žrtve. Proces konfrontacije dobija takav tempo da realno može dovesti do narušavanja diplomatskih odnosa Moskve sa nizom evropskih zemalja. Pre svega sa „mladoevropejcima" koji su samom činjenicom svog postojanja dužni Rusiji.

U međuvremenu, duž zapadnih ruskih granica sprovode se velike vojne vežbe NATO, nastavljaju se izviđački letovi avijacije NATO zemalja, jača grupisanje NATO brodova u Crnom i Baltičkom moru. Sličnim metodama obično se sondira odbrana protivnika. Pritom se Evropa ukočila od straha kada je Rusija u roku od nekoliko dana prebacila na svoje granice sa NATO veliku količinu vojske. Nas, kako se kaže, ne možete pobediti.

Neverovatno, ali istog dana kada je donošena pomenuta evrorezolucija, 29. aprila, navršilo se tačno 76 godina od kako je Crvena armija započela u Berlinu juriš na Rajhstag. Tokom noći 1. maja na njegovu zgradu postavljen je barjak Pobede. Ali, borba se nastavila do jutra, 1. maja, a odvojene grupe neprijatelja, ukopane u podrumima, kapitulirale su u noći 2. maja. Više od 1100 sovjetskih vojnika odlikovano je medaljom „Za zauzimanje Berlina".

„U kratkim majskim noćima borbe su poslednji put tutnjale i došle do kraja", ali pre toga, 25. aprila 1945. sovjetska vojska se susrela sa američkom, na reci Elbi, u blizini grada Torgau. U ovom nemačkom gradu, u čast istorijskog susreta saveznika, podignut je spomenik. Na Arlingtonskom groblju u Vašingtonu postoji spomen-ploča posvećena „Duhu Elbe". Taj „duh" savezništva odavno je nestao. Danas je Rusija za SAD vojni protivnik br. 1. Načelnik Strateške komande (Stratkom) Oružanih snaga SAD admiral Čarls Ričard, nedavno je izjavio da je novo rusko oružje posebno dizajnirano za borbu protiv modernog kompleksa protivraketne odbrane i može ozbiljno da promeni karakter njenih nuklearnih snaga. On je takođe priznao da je period kada su SAD mogle da ostvare projekciju sile u inostranstvu, faktički bez bilo kakvog značajnog protivljenja od strane drugih velikih država - prošao. Recimo - „jednostavno ćemo biti uništeni".

Da li Evropljani shvataju da je američki „kišobran" postao pun rupa? I ako shvataju, zašto su odjednom svog bivšeg oslobodioca počeli da smatraju svojim neprijateljem, okupatorom i agresorom? I da li je to bilo odjednom?

I još jedan aprilski dan iz nedavne istorije. Desetog aprila se obeležava Međunarodni dan pokreta otpora. Posvećen je svima koji su se borili protiv nacista, fašista i japanskih agresora u vreme Drugog svetskog rata (1939-1945) na teritorijama koje je okupirala vojska Trećeg rajha i njegovih saveznika. Svaka čast i hvala tim herojima koji su u uslovima okupacije i pobede kolaboracionista nastavljali da pružaju otpor neprijatelju. Ali, treba priznati da su razmere evropskog otpora (isključujući teritoriju SSSR/Rusije, Jugoslavije i Grčke), bili u velikoj meri preuveličane zarad ideoloških i političkih ciljeva, još u vreme postojanja zemalja socijalističkog bloka predvođenih SSSR-om. Tada je dobra forma bila da se žmuri na to da su mnoge države bile učesnice hitlerovskog bloka ili su se predale Hitleru praktično bez borbe. Otpor u tim zemljama bio je minimalan, posebno u poređenju sa podrškom koju su oni davali nacističkoj Nemačkoj.

U suštini, Adolf Hitler tada je stvorio prototip savremene Evropske unije (i NATO), ali ideološki, tadašnja Evropska unija nalazila se na pozicija nacizma, fašizma i rasizma (sadašnja je na principima tolerancije, političke korektnosti i liberalnog fašizma).

Ekonomski, demografski i vojni resursi Evrope bili su ujedinjeni sa ciljem uništavanja sovjetske (ruske) civilizacije. Veliki deo Zapadne Evrope jednostavno je pošao za Hitlerom, jer je to bilo u interesu zapadnih vođa koji su i stvorili projekat Trećeg rajha. Nisu slučajno nemački nacisti za ideal uzeli Britansku imperiju i njen rasistički poredak. „Večni rajh" je u svim bojama i vrlo jasno pokazao buducinost koja čeka celo čovečanstvo ako pobedi zapadni projekat novog svetskog poretka. (Zato je Rusija i danas neprijatelj.)

U nekim državama otpor je postao vidljiv tek sa približavanjem Crvene armije (Mađarska, Austrija, Češka) kada su otvorili tzv. Drugi front, u drugim zemljama otpor je bio, može se reći, simboličan. U Poljskoj, na primer, kičma pokreta otpora predstavljala je Armija Krajova, koja je bila podređena vladi u izgnanstvu i vrhovnom komandantu poljskih oružanih snaga koji se nalazio u Velikoj Britaniji. Glavni cilj Armije Krajove bio je obnavljanje poljske države uz podršku Velike Britanije i SAD. Odnosno, veliki deo poljskog otpora orijentisao se na Zapad. Poljaci su SSSR smatrali drugim neprijateljem, zajedno sa Nemačkom. Ipak, u godinama postojanja Sovjetskog Saveza, trudili su se da ovu činjenicu ne primećuju, da ne bi vređali saveznike i evropske „partnere", uključujući bratske socijalističke zemlje. Da li danas onda treba računati ne na prijateljske, nego na normalne odnose sa Poljskom?

Podsetimo, invazija na Poljsku počela je 1. septembra 1939. godine i već kroz nekoliko dana obziljniji otpor je slomljen. Već 17. septembra poljsko vojno-političko rukovodstvo pobeglo je iz zemlje, ostavivši vojsku koja je još nastavila da pruža otpor. Danska je 9. aprila 1940. praktično odmah podigla belu zastavu. Već sat vremena nakon početka operacije, vlada i kralj su izdali naređenje oružanim snagama da ne pružaju otpor nemačkoj vojsci i kapitulirali su. Norveška je uz podršku saveznika (uglavnom Britanaca) izdržala malo duže, do početka juna 1940. Holanđani su kapitulirali tokom prvih pet dana rata - 10-14. maja 1940. Belgijski otpor trajao je od 10. do 28. maja 1940.

Brzo je pala i Francuska: nemačka vojska je počela da zauzima zemlju 5. juna 1940, a već 14. juna Pariz je kapitulirao. Primirje je bio potpisano 22. juna. Očigledno, vladari Zapada žrtvovali su Francusku, da bi ojačali Treći rajh i dali fireru celu zemlju. Borba sa Engleskom na moru i u vazduhu očigledno nije uticala na otvaranje drugog fronta. Hitler je bio uveren da će imati mogućnost da mirno razbije Rusiju tokom letnje kampanje 1941. godine. Sudeći po svemu, engleske gazde su mu obećale da neće biti pravog drugog fronta (setimo se tajnog leta Rudolfa Hesa u Englesku i njegove misteriozne smrti u zatvoru Špandau, Zapadni Berlin, 17. 8. 1987).

Gotovo cela kontinentalna Evropa je do 1941, na ovaj ili onaj način, bez mnogo potresa, ušla u Hitlerovu imperiju. Ostale evropske zemlje, iako nisu direktno, otvoreno učestvovale u ratu sa Sovjetskim Savezom, na ovaj ili onaj način su radile za Treći rajh. Čak i neutralne Švedska i Švajcarska, ekonomski su podržavale Nemačku, osim toga bile su mesto za „pranje" zlata, srebra, dragocenosti i drugog blaga opljačkanog u Evropi i SSSR-u. Moć Vermahta koji je napao Sovjetski Savez obezbeđivali su milioni visokokvalifikovaniih radnika iz cele kontinentalne Evrope. Samo na teritoriji Nemačke imperije, radilo je više od 10 miliona kvalifikovanih radnika iz raznih evropskih zemalja. Ukupan iznos materijalnih dobara koje je Nemačka opljačkala u okupiranim zemljama, do 1941. godine iznosio je 9 milijardi funti sterlinga. Pod nacistima, Evropa je postala ekonomska celina - faktički Evropska unija koja je posle rata ponovo stvorena, opet na čelu sa Nemačkom, ali već pod rukovodstvom SAD, pod čijom okupacijom Evropa do danas „napreduje".

A tada je od dvadesetak evropskih zemalja, gotovo polovina - Španija, Italija, Norveška, Danska, Rumunija, Mađarska, Slovačka, Finska, Hrvatska (tada izdvojena iz Jugslavije), zajedno sa Nemačkom, stupila u rat protiv SSSR-a, poslavši na Istočni front svoje oružane snage. Bez obzira na to, zapadni istoričari Drugi svetski rat često predstavljaju kao nekakvu „borbu između tiranija i demokratija", okončanu pobedom ovih drugih.

Iako je upravo SSSR ratovao na strani demokratije, i iako upravo je on obezbedio konačnu pobedu. Pritom, većina demokratija se, blago govoreći, nije pokazala u najboljem svetlu.

U početku, dve glavne evropske demokratije (Velika Britanija i Francuska) predale su najdemokratskiju Čehoslovačku, koja se posle sama predala. Bez obzira što je imala jednu od najmoćnijih armija u Evropi, ona je kapitulirala bez ijednog ispaljenog metka. Vermaht 1938. godine još nije osetio barut i imao je na svom „računu" samo mirni anšlus (prisajedinjenje) Austrije.

Da je čehoslovačka armija pružila otpor, cela svetska istorija mogla je da krene drugim putem. Ali, taj narod nije našao u sebi snage da se suprotstavi. U vreme Drugog svetskog rata, Češka je bila oružarnica Rajha, gotovo kao što je to bio Ural za SSSR.

Moravsko-ostravsku industrijsku oblast Nemci su u proleće 1945. držali čak i posle gubitka Berlina, toliko je ona za njih bila važna. Gorko kajanje zbog saveza sa nacistima, očigledno progoni ostatke istorijskog sećanja Čeha, oni žele da se očiste od proklete prošlosti i ne nalaze ništa bolje nego da okrive SSSR/Rusiju za sve svoje nevolje. Ništa novo. To je postalo tipično za današnju Evropu.

Zatim, kada je Hitler napao Poljsku, ove dve demokratije izvršile su drugu izdaju. Na jesen 1939. Vermaht je bio još daleko od oblika koji je dostigao na proleće 1940. Za razbijanje Poljske, Hitler je angažovao veliki deo vojnih snaga (tačnije, 100% tenkova), na Zapadu su ostale samo jedinice koje nisu bile u potpunosti spremne (pretežno rezervni sastav). Pritom, samo je Francuska pojedinačno, a još više u koaliciji sa Velikom Britanijom, prevazilazila Nemačku po broju vojnika i količini tehnike, kao i po kvalitetu većine vidova naoružanja. Superiornost francusko-britanske vojske nad nemačkom koja se nalazila na granici sa Francuskom, bila je velika. Kao što je poznato, Englezi i Francuzi nisu uradili apsolutno ništa, ravnodušno su posmatrali agoniju Poljske. Jasno, Francuska i Britanija su želele da „usmere na Istok" Hitlerovu agresiju, ali zašto su onda uopšte i objavile rat Nemačkoj posle njenog napada na Poljsku? Pošto su objavili rat, bilo je potrebno da ratuju.

Inače, nije svima poznato da je 500.000 poljskih dobrovoljaca ratovalo na strani Hitlera. (Poređenja radi: Francuska je dala oko 200.000 dobrovoljaca.) Primećujemo da su ostali evropski „borci protiv fašizma" poslali više od dva miliona svojih građana da ratuju za Hitlera.

Vratimo se Poljacima. Tekst zakletve poljskih vojnika glasio je: „Kunem se pred Bogom ovom svetom zakletvom da ću u borbi za budućnost Evrope u redovima nemačkog Vermahta ja biti apsolutno poslušan vrhovnom komandantu Adolfu Hitleru i kao hrabri vojnik spreman sam u svakom trenutku da posvetim svoju snagu za ispunjenje ove zakletve."

Zanimljivo bi bilo razumeti s koje strane fronta tokom Drugog svetskog rata je ratovalo više Poljaka? Ali, u sastav Poljske, na završteku Drugog svetskog rata, ušlo je oko 25% teritorije Nemačke u granicama iz 1937. U Poljskoj baš i ne vole da se sećaju toga da Varšava za svoje širenje na Zapad duguje drugu Staljinu i SSSR-u. Uloga nevine žrtve „agresivne Rusije", mnogo je draža poljskim vođama. Isto kao i ukrajinskim i litvanskim.

Posle rata, Francuzi koje je lično De Gol uključio među pobednike, takođe su stvorili narativ o masovnom otporu, u koji su i sami poverovali (poređenja radi: u redovima pokreta otpora poginulo je oko 20.000 Francuza, a u redovima Vermahta, na Istočnom frontu, ne manje od 40.000.)

Generalno, Evropljani nisu bili spremni da se bore ne samo do poslednjeg, već kao po pravilu ni do prvog vojnika. Slobodoljubiva Evropa pokorila se totalitarnom režimu Hitlera i prilagodila mu se, čekajući da ih drugi oslobode.

Ako se malim zemljama (Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Danskoj) moglo oprostiti, upravo zbog njihove veličine, onda nema opravdanja za francusku sramotu. I ne samo za njenu. U zločinima nacističkog režima učestvovao je čitav niz evropskih naroda, koji su se predali Hitleru i stavili se u njegovu službu, i današnji politički „papirići", sastavljeni u Evropi sa samoopravdavajuciim i revanšističkim ciljevima, ne mogu za nas da znače bilo šta suštinski.

Zajedno s tim treba razumeti da slična rezolucija Parlamentarne skupštine OEBS-a (2019. godine) koja je potpuno izjednačila uloge SSSR-a i nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, osim toga što ima čisto pragmatičan cilj da iz Rusije izvuče novac za podršku nekim bankrotiranim ekonomijama, usmerena je na to da demonizuje Rusiju kao pravnog naslednika SSSR-a i da pripremi pravni osnov za njeno lišavanje prava da govori protiv revidiranja ishoda rata.

Pre dve godine, češki karijerni vojnik i politikolog, osnivač Akademije Masarika i Bate, Stanislav Balik govorio je u intervjuu za poznate novine „Halo" zašto Zapad pokušava da predstavi Rusiju kao agresora.

„Najveći greh Rusije je to što ona nije postala kolonija Zapada. Godine 2000. Putin je spasao Rusiju u poslednjem trenutku. Već su štampane pare za one delove Rusije koji je trebalo da postanu nezavisni", objasnio je on.

Zapad je oduvek hteo da uništi Rusiju kao državu, njoj je dodeljena uloga kolonije, a njenom stanovništvu sudbina robova. U suštini, Rusiji je bila pripremana sudbina savremene Ukrajine, koja je već počela da se deli. Ali 2000. godine predsednik Vladimir Putin spasao je Rusiju, zato njegovu patriotsku politiku Zapad sada predstavlja kao agresivnu, kao nešto što ugrožava Evropu i ceo svet.

Stanislav Balik rekao je istinu. Nažalost, danas takvi pravdoljubivi ljudi na Zapadu mogu da se izbroje na prste jedne ruke. Generalno, sve smo mi oslobodili, svima smo dali zemlju, nikoga nismo zaboravili - i nama sada zbog toga pljuju u lice. Situacije je šizofrena: kada čovek u Istočnoj Evropi govori da je pobeda SSSR-a nad nacizmom - oslobođenje, njega smatraju izdajnikom. Ali, ako sledite logiku da su posledice 9. maja 1945. tako užasne, onda takođe treba priznati da su i sve druge akcije SSSR-a iz tog perioda isto toliko odvratne.

Dogovorite se: mogu li odluke onih koji su doneli tiraniju vašoj zemlji da budu ispravne? Prema tome, Poljska mora da da Šleziju, Pomeraniju i Prusku Nemcima, Ukrajina da vrati zapadni deo zemlje Poljacima, Černovce - Rumunima, Zakarpatje - Mađarima, Litvanija da se odrekne Vilnusa i Klaipede, Rumunija - Transilvanije, Češka - Sudeta i Tješina, Bugarska - Dobrudže.

I onda će sve biti apsolutno pošteno. Pristojno evropski! Nije nego! Naša bivša „braća" po zajedničkom socijalističkom životu, Staljinove „poklone" uhvatili su u čvrst stisak. I neizbežno se pitate: a šta bi se sa njima desilo da je SSSR oterao Hitlera samo iza svojih granica i da nije krenuo dalje u Evropu? Šta bi sada ostalo od teritorija onih zemalja koje su uoči Dana pobede nazivale svoje oslobođenje od strane sovjetske vojske - „okupacijom"?

Ostala bi pustinja, izgorelo polje iznad kojeg kruže vrane. Ali danas oni cvetaju i mirišu. Istina, morali su da zamene gazdu. Bez „dobrog ujaka" oni nikako i nigde ne mogu. A taj „ujak" uči ih da mrze Rusiju. U pismu kojim se predsednik SAD Džo Bajden obratio Kongresu rečeno je: „,...smatram da štetna spoljna aktivnost ruske vlade... predstavlja neobičnu i vanrednu pretnju nacionalnoj bezbednosti, spoljnoj politici i ekonomiji SAD. Proglašavam vanrednu situaciju da bih eliminisao ovu pretnju." U spektaklu pod nazivom „Obuzdavanje Rusije", najaktivnije učestvuju naša bivša „braća". Njima je dodeljena uloga šakala. Oni, otvoreno govoreći, provociraju Rusiju na rat, a u velikoj meri - provociraju rat u Evropi. Oni tamo, u svojim „Evropama", žude da se osvete Rusiji, da od nje ne ostane ni traga.

Ali, to je već bilo. Kroz to smo već prošli sredinom 30-ih i tokom 40-ih godina. Oni su tada bili pod istom zastavom, druge boje.

I ne treba da sumnjaju da mi dobro pamtimo istorijske lekcije, snishodljivost im neće biti potrebna, u obraćanju Saveznoj skupštini predsednik RF Vladimir Putin upozorio je „organizatore bilo kakvih provokacija koje prete temeljnim interesima naše bezbednosti" na to da će se u tom slučaju „kajati zbog onoga što su učinili, onako kako odavno nisu".

On je takođe izrazio uverenje da Rusija ima dovoljno strpljenja, odgovornosti, profesionalizma, uverenosti u sebe i svoju pravdu i zdrav razum prilikom donošenja odluka. Prvi čovek države izrazio je istovremeno i nadu da „nikome neće pasti na pamet da pređe tzv. crvenu crtu u odnosima prema Rusiji". „A kuda će ići ta crta", dodao je Putin, „to ćemo mi određivati u svakom konkretnom slučaju."

Sa svoje strane, ministar inostranih poslova RF Sergej Lavrov je govorio o spisku „neprijateljskih" država koji će biti sastavljen u Rusiji. Za sada se govori o Poljskoj, Pribaltičkim državama, kao i o Češkoj, koja se sada nalazi u prvom planu još jednog informativnog napada Zapada na Moskvu. Takođe, na toj verziji spiska nalazi se Ukrajina (kako bez nje!) i tri anglosaksonske države - Velika Britanija, Australija i Kanada.

„Neprijateljske zemlje", moramo da primetimo, još uvek nisu u potpunosti pravni, već zvanični koncept u Rusiji. Takva formulacija sadržana je u ukazu predsednika RF „O primeni kontramera protiv država koje su preduzele neprijateljska delovanja", u okviru kojeg vlada treba da „definiše spisak neprijateljskih stranih država".

Pritom je važno ne samo to ko se nalazi na tom spisku u prvoj etapi, već to što će on postati deo apsolutno nove prakse koju je Moskva ranije izbegavala, iako su je drugi aktivno koristili protiv nje. U Ukrajini, na primer, specijalno za Rusiju uveli su pojam „država-agresor", nakon čega su u različitoj meri bile realizovane inicijative o tome šta se zabranjuje „državama-agresorima" i šta može pretiti građanima ukoliko sarađuju sa njima.

U ruskoj praksi ničeg sličnog nije bilo, ali sada mi imamo posla sa analogom takvog mehanizma čiju oštrinu delovanja predsednik za sada ostavlja samo za sebe - ako je sve počelo od ukaza, onda će i posledice, može se pretpostaviti, biti regulisane ukazima. Dok se ne ukaže potreba da se koncept „neprijateljske države" ojača u vidu federalnog zakona.

Na taj način, očigledno, gubljenje vremena na one koji ne žele dobro Rusiji - završilo se, što u potpunosti odgovara raspoloženju društva. Nedavno je na kanalu Rusija 1 objavljen podatak da 89% stanovništva zemlje smatra da naša spoljna politika mora da bude tvrđa.

I još, sve veoma brine pitanje: da li će se ponoviti 1941. godina? Sudeći po svemu, mislim da ne, neće se ponoviti.