Pogled iz Moskve

Neočekivana geopolitička prognoza u pozadini 30. godišnjice raspada Sovjetskog Saveza

Da li će se Rusija uskoro vratiti u granice SSSR-a?

Pregovori Vladimira Putina i Džozefa Bajdena, sporovi RF i NATO oko garancija bezbednosti, opasna aktivnost Alijanse u blizini ruskih granica, laži o predstojećoj „agresiji" Moskve protiv Ukrajine... Decembar 2021. bio je bogat događajima visokog profila u vezi sa Rusijom. U decembru je bio i niz značajnih jubileja: 8. decembra obeležna je 30. godišnjica Beloveških sporazuma, a 26. decembra - raspad SSSR-a. Pre više od četvrt veka raspad „crvene imperije" za većinu savremenika bio je potpuno neočekivan - samo pojedini su mogli da predvide takvo finale. Ali šta ako se klatno istorije uskoro okrene na drugu stranu? Šta ako odjednom niz međunarodnih kriza dovede do novog okupljanja zemalja oko Moskve? I da li, u tom slučaju, treba da se radujemo geopolitičkom trijumfu Rusije?

Piše: Mihail Tjurkin

Mart 1998. godine. Rusija ide pravo ka avgustovskom bankrotu i novom čečenskom ratu, a Amerika uživa u zlatnoj Klintonovoj deceniji. Na TV se prikazuje popularna crtana serija „Simpsonovi". Obožavateljima je ona delovala smešno, ali veoma daleko od stvarnosti.

Jedan od glavnih likova, Homer Simpson, služi na američkoj podmornici i greškom uvodi podmornicu u teritorijalne vode Rusije. Izbija međunarodni skanadal. Ruski predstavnik u Savetu bezbednosti UN poručuje Amerikancima: „Sovjetski Savez će osloboditi vaš brod." A na to američki diplomata iznenađeno pita: „Sovjetski Savez? Mislio sam da ste se raspali." „Šalili smo se!", odgovara mu ruski kolega.

Dalje je još smešnije. Natpis „Rusija" koji je stajao na stolu našeg diplomate, u tren oka se menja u „Sovjetki Savez". Lenjin u Mauzoleju vaskrsava i izlazi na Crveni trg uzvikujući: „Dole kapitalizam!" Na kraju, na ekranu se pojavljuje karta ponovo rođenog SSSR-a. Ali ono što je interesantno: osim republika koje su ulazile u sastav starog SSSR-a, nova supersila uključuje i celu Skandinaviju.

Šta je to? Zabavna šala? Možda. Ali kako onda objasniti to što u raznim epizodama „Simpsonovih" ima tačnih predviđanja budućih istorijskih događaja? Među njima su i teroristički akti od 11. septembra, građanski rat u Siriji, pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima i finansijska kriza u Grčkoj. Da li tim crtane serije čine Nostradamusi i baba Vange, kojima se „javlja" budućnost?

Pre je moguće poverovati u nešto drugo - tvorcima „Simpsonovih" određene zaplete predlažu scenaristi sasvim druge vrste. Oni ponekad vole tako da se zabavljaju, izlažući neke svoje planove kroz popularnu kulturu i medije, poput časopisa „Ekonomist" (The Economist). Osim toga, bilo koje predskazanje koje zauzme umove i srca ljudi, stvara određenu sliku budućnosti i time menja našu stvarnost.

Ali vratimo se kultnoj američkoj crtanoj seriji. U epizodi iz marta 1998. godine, dijalog između ruskog i američkog diplomate dešava se na 79. zasedanju Generalne skupštine UN. Taj događaj trebalo je da se održi... 2024. godine. Ispada da nećemo još dugo čekati na geopolitički trijumf. I ovaj događaj se može dogoditi kao deo dugoročne strategije, koja uključuje raspad Sovjetskog Saveza, krah unipolarnog sveta predvođenog SAD i ujedinjavanje susednih država oko Rusije...

Uoči geopolitičke oluje

Na prvi pogled, ozbiljnih osnova za ovakvu prognozu danas nema. Kao i 1998, nekada bratski narodi beže od Moskve ka EU, Turskoj i Kini. U svakom slučaju, omladina u susednim zemljama, uključujući i zemlje koje su sa nama u savezu: Belorusiju, Kazahstan i Jermeniju, ne vidi budućnost svojih zemalja zajedno sa Rusijom.

Na tom fonu, postsovjetski prostor pretvara se u minsko polje na kome svakog trenutka može doći do jedne ili nekoliko eksplozija. Tako, migrantska kriza na poljsko-beloruskoj granici svakog trenutka može da isprovocira Poljsku da krene u sukob sa Belorusijom, u kojem će, pridržavajući se dužnosti saveznika, učestvovati i Rusija. Jermenija sa Azerbejdžanom koji se poput mačića teško odvajaju jedno od drugog, mogu uvući RF u vrtlog novog pogoršanja stanja. A Avganistan, posle odlaska Amerikanaca, rizikuje da se pretvori u prljavo područje odakle će po celoj Srednjoj Aziji da se šire „džihadističke bubašvabe".

Možda najviše šansi za „eksploziju" ima u buretu baruta pod imenom „Ukrajina". Posle raspada u februaru 2015, ukrajinska vojska se oporavila i dobila najnovije vidove naoružanja i instruktore sa Zapada, i već su počeli testiranja na temu blickriga.

Ukrajinska vojska je u Donbasu isprobala tursku bespilotnu letelicu „Bajraktar", zauzeli su nekoliko sela u sivoj zoni i izvršili niz provokacija protiv ruskih mirovnjaka i kod obala Krima.

Izgleda da upravo događaji u Ukrajini imaju šanse da postanu epicentar geopolitičke oluje. Očigledno s razlogom, zapadni mediji su se razleteli oko „novinarske patke" o tome da se „ruski jastreb" navodno sprema da početkom 2022. napadne „ukrajinskog goluba". Koristeći ovu lažnu vest, Vašington preti RF svim vrstama kazni - od obustavljanja projekta „Severni tok 2" do (i treba ukloniti) isključivanja iz sistema SWIFT.

ozbiljnosti situacije govori previše činjenica. NATO ubrzano povećava svoje snage u Poljskoj i Pribaltiku, a brodovi Alijanse odomaćili su se u Crnom moru. Čak i sekretar za štampu Kremlja, Dmitrij Peskov, koji pažljivo bira reči, pozvao je SAD da prekinu sa „koncentracijom vojske" u blizini naših granica. A ministar odbrane Sergej Šojgu je optužio Vašington za razradu nuklearnog napada na Rusiju i izvestio o tome da američke privatne vojne kompanije pripremaju provokacije na istoku Ukrajine. I to uz primenu hemijskog oružja.

Geopolitički ulozi rastu, pa rukovodstvo RF postavlja Zapadu ultimatum. SAD moraju zvanično da se odreknu širenja na Istok, vojne aktivnosti na postsovjetskom prostoru i razmeštanja oružanih snaga NATO u Istočnoj Evropi. Ako Amerika ispuni ove zahteve, to će značiti njen gubitak u drugoj rundi hladnog rata i vraćanje Rusije na svoju istorijsku sferu uticaja.

Generalno, Vašington i Moskva odlično znaju: svaki veliki konflikt sa učešćem država koje poseduju nuklearno naoružanje može da se završi „atomskim Armagedonom". A ako je tako, onda pre ili kasnije mora da se počne sa pregovorima. U stvari, verovatno se to i dešava - cele godine Vladimir Putin i Džozef Bajden bili su u bliskom kontaktu i sada se spremaju da se ponovo sretnu u Ženevi. A baš uoči 30. godišnjice Beloveških sporazuma, 7. decembra, imali su onlajn pregovore.

Većina eksperata misli da su tokom tih susreta obe strane postavljale ultimatume i povlačile „crvene linije". Ali ima li uopšte smisla trošiti vreme na „razmenu ljubaznih reči"? Teško.

Zato ćemo se usuditi da pogađamo da sadašnje jesenje-zimsko zaoštravanje predstavlja samo paravan iza koga se zapadne i ruske elite dogovaraju o nečem sudbonosnom.

Pritom, pregovori se odvijaju u skladu sa dugoročnom strategijom, koja je utvrđena pre pola veka, i predviđaju, makar spolja gledano, veliko jačanje Rusije.

Raspad SSSR-a kao najveća misterija 20. veka

Raspad „crvene imperije", čiju smo 30. godišnjicu nedavno obeležili, spada u red najneobjašnjivijih događaja svetske istorije. Zašto se vrh SSSR-a tako lako predao na milost pobednicima u hladnom ratu? Zašto je dozvolio kristalnoj vazi Sovjetskog Saveza da se raspadne na 15 komada?

Nema sumnje da je tragedija 1991. imala objektivne preduslove. Među njima su gubitak, kod većine sovjetskih građana, vere u svetlu budućnost i maštanje o zapadnoj slobodi i potrošačkom raju. Ekonomisti navode nedostatak državnog planiranja, preteran razvoj odbrane, nestašicu robe i naftnu zaveru SAD i monarhija iz Persijskog zaliva. Konačno, svoju ulogu je odigralo i tehnološko zaostajanje - izgubili smo trku na Mesecu i nismo mogli da „uhvatimo" IT talas.

Ali zar nisu, u isto vreme, ozbiljni unutrašnji problemi mučili naše suparnike? Jesu, i te kako. Sedamdesetih godina prošlog veka SAD je zahvatio „vijetnamski sindrom", bio je potkopan njihov imidž nesebičnog borca za slobodu, a „američki san" je izbledeo na fonu kontrakulturne revolucije 1960-ih. Zapadni intelektualci su ozbiljno oboleli od levičarskih ideja, žigošući američki imperijalizam na stranicama „Pravde".

Ipak, glavni problem SAD ležao je u ekonomiji. Već početkom 1970-ih godina, u Ameriku i Zapadnu Evropu stigle su prve laste velike krize. Radi se o tome da kapitalizam, kao ekstenzivan sistem, može da opstane samo tako što će se stalno širiti - on stalno mora da zauzima nove teritorije za prodaju robe. Već do 1980-ih nije više bilo mesta za širenje - američkim korporacijama se na putu isprečila gvozdena zavesa.

U suštini, SSSR je morao da izdrži jednu-dve decenije - i talas „velike depresije 2.0" neizbežno bi sklonio SAD sa njihovog pijedestala. Ipak, na kraju je Amerika pobedila, a Rusija izgubila. Pritom, sovjetska vrhuška, koja je imala ogromne mogućnosti za uspešnu protivigru, čak nije ni pokušala da spase partiju koja nimalo nije bila beznadežna.

Tako je Mihail Gorbačov insistirao na ostavci Eriha Honekera u DR Nemačkoj i Todora Živkova u Bugarskoj, koji su se borili za očuvanje socijalističkog bloka. On je dozvolio Nemačkoj da se ujedini i nije tražio od zapadnih lidera garancije za neširenje NATO-a na Istok. Zatim, svojim nespretnim postupcima je gurnuo Pribaltik i druge republike ka nezavisnosti. Stiče se utisak da Gorbi ne samo da nije sprečio raspad SSSR-a, nego da mu je na svaki mogući način i doprineo.

Međutim, objasniti razvoj događaja samo izdajom Grobačova, znači silno pojednostaviti realnost. Uostalom, njega je „izabrao" lično moćni šef KGB-a Jurij Andropov, a sovjetska nomenklatura (smešni puč Državnog komiteta za vanredne situacije se ne računa) dozvolila mu je da se razmahne. Setite se kako je 1964. godine ona zaustavila voluntarizam Hruščova, zamenivši ga „dragim Leonidom Iljičem Brežnjevim". A zašto nije reagovala? Znači, Mihail Sergejevič je bio potreban zbog nekih ciljeva. Ali kojih?

Prema najrasprostranjenijoj verziji, sovjetska nomenklatura je u zamenu za geopolitički poraz htela da dobije pravo da obnovi kapitalizam i dospe među milijardere. Takvi izgledi mogli su da privuku partijske šefove srednje klase.

Ipak, glavni subjekt vlasti (iz reda organa državne bezbednosti) odlično je shvatao: rasturati zemlju zbog ličnog bogaćenja, znači postati poput Indijanaca koji su za šaku perli dali ostrvo Menhetn. Izgubivši moćnu pozadinu u obliku jake države, svaki oligarh će postati potrčko za vlasnike globalnog „finansijskog kazina".

Ali ako se pretpostavi da je sovjetska nomenklatura dobila od Zapada neke „strateške" garancije, onda je moguće objasniti takvo čudno ponašanje. Najverovatnije je članovima pravog „politbiroa" obećano mesto u „Internacionali elita" i pravo da učestvuju u upravljanju globalnim svetom. Još su mogli da im obećaju nadoknadu za poraz iz 1991. godine - tačno 30 godina posle raspada SSSR-a.

Elite svih zemalja, ujedinite se!

Hladni rat između Sovjetskog Saveza i SAD je kontradiktorna pojava. Da, nad planetom se nadvio zlokobni duh nuklearnog konflikta koji se gotovo materijalizovao 1962. godine u vreme Kubanske krize. Ali konfrontacija između dva sistema donela je čovečanstvu decenije društvenog napretka bez presedana.

U suštini, SAD i SSSR su postali perjanice industrijske faze razvoja. Oni su ponudili svetu dva konkurentna projekta, koja su narodima na zemlji obećavali put u svetliju budućnost. Bilo je to nadmetanje dve ideologije modernog doba - komunizma i liberalizma, dva sekularna ploda sa hrišćanskog duhovnog stabla. Sa obe strane gvozdene zavese ljudi su zidali fabrike, stizali do zvezda i snimali svoje najbolje filmove. Svuda se dešavao „uspon masa": značaj običnih ljudi je stalno rastao, a elita opadao. SSSR je bolje štitio socijalna prava, dajući svojim stanovnicima besplatnu medicinu, obrazovanje i različite beneficije. Amerika je, s druge strane, uspešno promovisala građanska prava - slobodu govora, savesti, okupljanja itd.

Ali svaki progres ima i svoju drugu stranu. Tako je industrijska civilizacija dovela do ekološke krize, koja može i bez nuklearnog rata da uništi biosferu Zemlje. Naučni progres i uopšte povećanje životnog standarda doveo je do takvog rasta stanovništva, da prirodni resursi možda neće biti dovoljni za sve.

Šta raditi? Očigledno, pre svega je potrebno pronaći takav model razvoja kako ljudska delatnost ne bi dovela do kraja sveta. Dalje su moguća dva osnovna scenarija - u zavisnosti od moralnog izbora elita i običnih ljudi:

Jednaka i ekonomična raspodela resursa među svim stanovnicima planete. U tom slučaju moguće je spasti biosferu Zemlje i izbeći opadanje i siromašenje stanovništva.

„Zeleni raj" za manjinu spremnu da podrvrgne „baršunastom" genocidu milijardu ljudi, a preživele baci u vrtlog siromaštva i potpune neslobode.

Po svemu sudeći, naš svet je pošao ovim drugim putem. Još 1968. godine, pod pokroviteljstvom Vatikana i drugih elitnih grupa na Zapadu otvoren je „Rimski klub", javna tribina za objavljivanje planova za preuređenje civilizacije. U svojim izveštajima „Rimljani" su počeli uporno da promovišu model „održivog razvoja" - odnosno urušavanje industrijske civilizacije. U suprotnom, do sredine 21. veka svet će doći do „granice rasta" - iscrpićemo svoje resurse i izgoreti u vatri eko-požara.

Karakteristično je što se u izveštajima „Rimskog kluba" stalno sreću pozivi za demografsku kontrolu. Odnosno, blago nas navode na ideju da put spasavanja planete leži u smanjenju „suvišnih usta". Pritom, da bi se kriza prevazišla potrebno je ugušiti „pobunu masa" i obezbediti „osvetu elita".

tome se direktno govori u izveštaju „Kriza demokratije", koji je Trilateralna komisija pripremila 1975. godine.

Prirodno, za tako oštru perestrojku ljudske civilizacije potrebna je ideološko utemeljenje. Za tu ulogu su počeli da pripremaju projekat jedinstvene svetske kvazireligije. Još 1960-ih godina rimski papa, taj „nepogrešivi namesnik Hrista na Zemlji", počeo je pažljivo da ujedinjuje pod pokroviteljstvom Vatikana sve vodeće konfesije, uključujući i pravoslavlje. A pokret Nju ejdž treba od mističnog testa da oblikuje globalni neopaganski kult.

Danas, pod maskom horor priča o korona virusu i klimi, ovaj projekat ulazi u finiš. Sedište njegovih autora je uglavnom u Švajcarskoj, gde se, uzgred, odigrao prvi samit Vladimira Putina i Džozefa Bajdena. Upravo u toj zemlji sada se nalazi glavno sedište „Rimskog kluba". I upravo u švajcarskom Davosu održava se Svetski ekonomski forum na kojem predstavnici elita svih zemalja razmtraju budućnost globalizacije.

tim planovima podrobno je pisao direktor Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab u svojoj knjizi „Kovid-19 i veliko resetovanje". U ovoj knjizi on pokušava da poveže agendu „Rimskog kluba" sa savremenim trendovima.

Govoreći o klimatskim promenama, suzbijanju potrošnje, smanjenju srednje klase i kontroli demografije, Švab polaže ogromne nade u digitalizaciju. Ipak, ona će obične ljude gurnuti u svet virtuelnih fatamorgana (Metaverzum Marka Zakerberga), dok će stvarni svet biti u nemilosti gospodara „inkluzivnog kapitalizma".

Ali da li su elite većine zemalja u svetu spremne da se pokorno pridruže agendi „Rimskog kluba"? Naravno da nisu. Zato proroci „globalnog resetovanja" uvlače u svoj projekat njihove najznačajnije predstavnike. Samo organizovana „internacionalna elita" može da otera stanovništvo nazad u štalu. I takva „nacionalna elita" počela je da se formira pre 50 godina - uprkos interesima oba rivala u hladnom ratu.

SAD idu putem kasnog SSSR-a

Najverovatnije na prelazu iz 1960-ih u 1970-te - na talasu politike detanta - američki i sovjetski lideri su odobrili strategiju za naredne decenije. Oni su pred sebe postavili cilj: da izbace glavne stubove ispod industrijske civilizacije - SSSR i SAD. Da li će morati da potapaju sopstvene brodove? Svakako! Zato će oni dobiti mesto na kapetanskom mostu broda pod imenom „Globalizacija".

Nije isključeno da su elite planirale da prvo potope američki, a zatim i sovjetski „brod". Kao što smo već pisali, na prelazu 1960-ih u 1970-te godine, SSSR je bio na dva koraka od pobede u hladnom ratu. Deo zapadnog establišmenta bio je spreman za to. Nije slučajno upravo u to vreme na Zapadu postao popularan roman Entonija Berdžesa „Paklena pomorandža", kao i istoimeni film Stenlija Kjubrika. U romanu i knjizi je prikazan svet budućnosti: londonska mladež trči u Korovabar i u velikoj meri koriste ruske reči. Razumljivo je - pobednik uvek nameće svoj jezik poraženima, kao što smo videli u poslednjih 30 godina, s mukom „vareći" veliku količinu anglicizama...

Ipak, „internacionalna elita" je na kraju odlučila da ponovo „preformatira" SSSR, a zatim, sa zaostatkom od četvrt veka, i SAD, najgoreg zagađivača životne sredine i potrošača svetskih resursa.

I zaista: ako pažljivo pogledata ono što se dešava preko okeana, onda je teško otresti se osećaja dežavija - Amerika kopira naše nedavno iskustvo. Čak i njeni poslednji lideri liče na poslednje sovjetske generalne sekretare i prvog predsednika RF.

Tako, osam godina vladavine Džordža Buša mlađeg podseća na „brežnjevljevsku stagnaciju", a vladavina „proroka promene" Baraka Obame na Gorbačovljevu perestrojku. Donald Tramp koji je podigao postizborne proteste svojih pristalica, igrao je ulogu mladog Borisa Jeljcina, s njegovom borbom protiv partijskih privilegija. Što je tiče Džozefa Bajdena, on je kopija kasnog Jeljcina, starog, bolesnog i zavisnog od tajkuna.

Najupečatljiviji simbol opadanja dve supersile bilo je povlačenje sovjetske i američke vojske iz Avganistana - 1989. i 2021. godine. Ovu zemlju, ne bez razloga, nazivaju „grobljem imperija", od vojnog poraza u avganistanskoj pustinji počeo je krah Velie Britanije, SSSR-a, a sada i SAD. A u slučaju dve supersile, reč je ne samo o slabljenju geopolitičkog stiska, već i o dubokoj duhovnoj bolesti.

Pogledajte šta se dešava s one strane okeana. Od nekada svrsishodne, optimistične nacije, koja pobožno veruje u svoju misiju, nije ostalo ni traga. Preko medija i sistema obrazovanja, milioni Amerikanaca su se zarazili virusom samodestrukcije: na pozadini BLM pokreta (pokret „Crni životi su važni"), čitava istorija SAD počela je da se prikazuje ne kao razlog za ponos, veci kao izgovor da kleknu i pokaju se za decenije rasnog ugnjetavanja, patrijarhata i kapitalističke eksploatacije. Nije li to isto sa našim samobičevanjem iz vremena perestrojke s kraja osamdesetih? Setite se s kakvim su oduševljenjem mnogi razobličavali totalitarizam i „hiljadugodišnje rusko ropstvo"?

U suštini, procesi u Rusiji i SAD su delovi iste planetarne drame. Nije slučajno što se u oba slučaja lukavo nanosi udarac „kulturnom kodu" dva naroda. Pritom, put u „divni novi svet" i za nas i za Amerikance prolazi kroz udarce unutrašnjih previranja.

U slučaju SAD nevolje će verovatno biti jače: Rusija je u vreme „poletnih devedesetih" čudom izbegla građanski rat, a Amerikance, sa njihovim nivoom polarizacije, ova čaša možda neće zaobići (autor teksta je takvu progozu dao još 2016. godine).

Najverovatnije ćemo već u ovoj deceniji videti konačno „zatvaranje Amerike" - sve do raspada zemlje na posebne države. I ne treba trljati dlanove likujući. Utapajući se u euforiju, možda i ne primetimo mnogo opasnijeg diktatora na svom vratu. Uostalom, on će najpre zavesti vladajuće klase različitih zemalja sveta mestom u „internacionali elita", a narode - iluzijom jednakosti pod zastavom globalne religije, na kojoj će svako čitati bliske mu parole. Na kraju ćemo sa ostrva američke hegemonije, preko višepolarnog mosta preći na obalu nepolarnog sveta kojim se upravlja po principu mreža, iz nepoznatog centra.

Ali dok su SAD još u snazi, potrebno ih je iskoristiti kao štab. Između ostalog - za to da prinudi ruske elite na ugrađivanje u nadolazeću globalnu realnost.

Rusiji bacaju masnu „geopolitičku kost"

Među ruskim patriotama postoji mit o tome kako zapadne elite navodno sanjaju kako bi mogle da razbiju Rusiju na zasebne kneževine. Ako takvi planovi i postoje, onda je to samo na najnižem nivou evroatlantske birokratije. Ali prave arhitekte globalizacije verovatno imaju lukaviju i precizniju strategiju.

Još pre 30 godina Zapad je imao dobre šanse da razruši, ne samo Sovjetski Savez, nego i Rusiju. I još da to urade rukama Gorbačova. Prvi i poslednji predsednik SSSR-a cele 1991. godine je lobirao za projekat konfederacije, pokušavajući da izjednači prava saveznih republika (poput Ukrajine) i nacionalnih republika unutar RSFSR (poput Tatarstana). Nije teško pogoditi do čega bi doveo takav scenario. Da, Savez je mogao biti spasen, ali se posle nekog vremena mogao raspasti ne na petnaest, već na mnogo veći broj država. Pritom je moguće da bi se to dogodilo prema krvavom jugoslovenskom scenariju.

Na sreću, istorija je krenula drugim putem.

Da, SSSR se raspao, ali Rusija je preživela zajedno sa svojim nuklearnim arsenalom, oduzevši smrtonsno oružje Kazahstanu i Ukrajini. Odnosno, uspeli su da spasu gigantsko „rusko jezgro" oko kojeg bi u budućnosti moglo da se odvija okupljanje zemalja u novi savez.

Indikativno je da je u avgustu 1991. godine predsednik SAD Džordž Buš mlađi ubeđivao ukrajinskog „samozvanca" Leonida Kravčuka da sačuva SSSR. Međutim, njegove opomene nisu uspele i SAD su podržale potpisnike Beloveških sporazuma, 8. decembra, prema kojima se ogromna zemlja raspala na 15 „nezavisnih" država. Na taj način, Amerika je u određenom smislu spasla Rusiju. Ona je sahranila Gorbačoveljev projekat za pretvaranje Saveza u labavu konfederaciju, spremnu da popuca po svim „nacionalnim šavovima".

„Plemenitost" američkih elita bila je vođena razumevanjem jednostavne istine: kožu sa ubijenog „ruskog medveda" neizbežno će podeliti Kina, Turska i posebno Evropa (čitaj - Nemačka). Zašto ih tek tako ojačati? Na kraju krajeva, cilj globalizacije je stvaranje makroregiona jednake snage oko velikih sila, a zatim njihovo pretvaranje u provincije svetske superdržave. Zato je potrebno sačuvati Rusiju, ali pritom je preformatizovati - smanjiti njeno stanovništvo i uništiti lavovski deo industrijskog i naučnog potencijala.

U izvesnom smislu, naša zemlja je 1990-ih godina dobila ulogu pionira u depopulaciji i deindustrijalizaciji prema smernicama „Rimskog kluba". Paralelno s tim, 1990-ih je počelo ugrađivanje Ruske Federacije u predstojeće globalne rasporede. Koliko god se Moskva glasno svađala sa Vašingtonom, ona biva uvučena u jedinstven ekonomski, kulturni, informacioni, naučni-obrazovni prostor.

Ključni element te strategije je neprimetno restrukturiranje našeg „kulturnog koda". „Prorocima" globalizacije posebno je važno da uvuku Rusku pravoslavnu crkvu u uniju sa Vatikanom. Samo u tom slučaju naša zemlja će lako stati pod zastavu neopaganske eko-religije, a ugrađivanje „ruskog sveta" u „divni novi svet" postaće nepovratno.

Međutim, ta strategija ima jedan problem: stanovništvo RF treba sa entuzijazmom da prihvati nadolazeće promene. Kako to uraditi? Najbolji način je baciti mu masnu „geopolitičku kosku". Sudeći po emisijama na federalnim kanalima, naš narod voli geopolitiku i mašta o revanšu za poraz u hladnom ratu. To znači da se u završnoj fazi, integracija Rusije u globalni svet može obaviti uz pompu njenog povratka u granice SSSR-a.

Uostalom, zašto da ne? Čak i sa bivšim sovjetskim republikama, naša zemlja cie po ekonomskoj i demografskoj moći biti neuporediva i sa Sovjetskim Savezom i sa Ruskim carstvom. Obnovljena Rusija ne predstavlja ideološku opasnost za „globalno rukovodstvo" - zbog nedostatka sopstvenog „istorijskog projekta". Osim toga, Zapad više neće morati da troši novac na održavanje prekomorskih kolonija. A uzimajući u obzir prekodiranje svesti naših suseda, Rusija će dobiti celo krdo „trojanskih konja" sposobnih da je zgaze iznutra u bilo kom slučaju. Iskustvo predaje Kini bivše britanske kolonije Hongkonga pokazalo je efikasnost ove strategije.

Dolazi trenutak istine...

Stvara se osećanje da će sudbonosne promene uskoro početi. S jedne strane, SAD i njihovi saveznici prete Moskvi velikim ratom u Ukrajini i po celom obodu njenih granica, a s druge - predlažu da se organizuje samit RF-NATO o garancijama bezbednosti i novi susret Putina i Bajdena u Ženevi.

Uzgred, švajcarska strana u vreme njihovog prvog susreta, očigledno je s razlogom na najuočljivije mesto u biblioteci Lagranž, gde su dva predsednika pregovarala, postavila globus iz 1833. godine. Na tom globusu SAD su predstavljene bez niza važnih država, ali se zato Rusija prostire od Finske do Aljaske. To jest, Moskvi pod nos okačili su veliku „geopolitičku šargarepu".

Slični procesi odigravaju se i na još važnijem, duhovnom nivou. Rimski papa Franja izvinio se pred pravoslavnim vernicima za greške katolika, koje su dovele od raskola hrišćanstva. Paralelno s tim on je najavio predstojecii novi sastanak sa patrijarhom Kirilom i izrazio želju da dođe u Moskvu. Odnosno, Ruska pravoslavna crkva bestidno je namaljena u savez sa Vatikanom, za stvaranje jedinstvene svetske religije.

Kako će se dalje razvijati događaji - zavisi od rezultata pregovora između RF i Zapada. Moguće je da će, pomoću serije kontrolisanih sukoba, Rusiji vešto predati kontrolu nad periferijom njenog carstva. Nekoliko nedelja svet će živeti u stanju panike, kao u vreme Kubanske krize 1962. godine. Ali na kraju će upravo naša zemlja izaći kao stvarni pobednik iz epske bitke.

Doduše, moguć je i drugi scenario - Rusiji će dozvoliti da se mirno vrati u granice SSSR-a, što će proizaći iz pregovora. Nije slučajno zamenik ministra spoljnih poslova RF Sergej Rjabkov ovako opisao nadolazeću ideju: ili ćemo uspeti da se dogovorimo na prijateljski način, ili nas čeka Kubanska kriza 2.0.

Bilo kako bilo, obični stanovnici Rusije nemaju čega da se plaše. Svaki sukob će ličiti na nameštanje utakmica, posle čega će se naša zemlja naći u najvišoj geopolitičkoj ligi. Pritom, životni standard iz 2020-ih najverovatnije neće padati.

Ali u buci fanfara, samo nekoliko će ih primetiti kao će Rusija prestati da bude Rusija, gubitkom duhovnih osnova svoje civilizacije. U suštini, nama će vratiti moćno telo, ali će nam zauzvrat... uzeti dušu.

Da li će rukovodstvo RF pristati na „posao veka"? Prilično poznati Vladislav Surkov nedavno je na tu temu objavio članak „Gde je nestao haos? Raspakivanje stabilnosti". U njemu ima ovakav pasus: „U sledećem istorijskom ciklusu, danas zaboravljene globalizacija i internacionalizacija vratiće se i prekriti ovu sumornu višepolarnost. I Rusija će dobiti svoj udeo u novom svetskom okupljanju zemalja (tačnije, prostora), potvrdivši svoj status jednog od retkih globalizatora, kao što je bilo u epohama Trećeg Rima ili Treće Internacionale." Šta nagoveštava bivši ideolog Kremlja? Po svemu sudeći, u zamenu za ulogu jednog od graditelja globalnog mira, Moskvi će biti plaćen izdašan „geopolitički honorar".

Međutim, rukovodstvo RF za sada šalje prilično protivrečne signale. Državna duma u prvom čitanju usvaja zakon o QR kodovima, ali predsednik tokom velike konferencije za štampu poziva da se uvaži i mišljenje protivnika vakcinacije.

Vlada kopira zapadne „antikovid mere", ali čini se da se lokdaun kod nas uvodi radi „pokazivanja". Rusija počinje emitovanje „zelenih državnih obveznica", ali bojkotuje klimatski samit u Glazgovu i blokira u Savetu bezbednosti UN rezoluciju koja omogućava pokretanje „ekoloških ratova". Mitropolit Ilarion ide u Vatikan da priprema susret papre i patrijarha RPC, ali patrijarh Kiril se izjašnjava protiv digitalne kontrole.

Kako se mogu objasniti ovi neverovatni cikcakovi u politici Moskve? Nije isključeno da ruski vrh manevrše, pokušavajući da „istrguje" za sebe dostojno mesto u „međunarodnoj eliti". Ne manje verovatna je i druga verzija: glavni subjekt vlasti u Rusiji vodi svoju igru, čekajući povoljan trenutak da se oslobodi kontrole i objavi svoj „istorijski projekat".

Da, za sada je potrebno izražavati lojalnost agendi „velikog resetovanja". Ali u „času X", kada zapadnim elitama ispadne iz ruku „američka motka", moći će lako da se skine jaram spoljne kontrole. Ova linija ponašanja podseća na džudo: iskusni borac privremeno podleže tuđem naletu, ali u pravom trenutku koristi nadmoćnu snagu protivnika protiv njega i efikasno ga obara na tatami.

Da li će Rusija uspeti da izbegne da bude uvučena u tuđi scenario i da ponudi svoj „istorijski projekat"? Trenutak istine, sudeći po svemu, vrlo brzo će doći. On se ne meri godinama, već mesecima i nedeljama...

O autoru

Mihail Tjurkin je novinar specizalizovan za međunarodne odnose i istoričar. Predaje novinarstvo, istoriju i međunarodne odnose na Sanktpeterburškom državnom univerzitetu. Sarađivao je sa nizom ruskih i stranih medija (Stoletie, Odnako, Nevsko vreme, Izvestija, Flensburger Tageblatt). Pisao je o proglašenju nezavisnosti Kosova, o kijevskom majdanu, referendumu na Krimu, izborima u Nemačkoj, Belorusiji, Gruzuiji, Ukrajini. Još 2016. godine prognozirao je pobedu Donalda Trampa na američkim izborima i građanske sukobe u SAD. Govori engleski, nemački, španski i srpski jezik.